Ardenska bitka

Ardenska bitka
Američki vojnici na izviđačkom zadatku tokom Ardenske bitke
Vreme 16. decembar 1944 — 15. januar 1945. Mesto Ardeni, Belgija, Luksemburg, Nemačka Ishod Saveznička pobeda
Sukobljene strane
SAD Ujedinjeno Kraljevstvo	Nemačka
Komandanti i vođe
Dvajt Ajzenhauer Omar Bredli Džordž Paton Bernard Montgomeri	Valter Model Gerd fon Rundštet
Jačina
16. decembar - početak bitke: oko 83.000 ljudi; 242 tenka M4 Šerman; 182 lovca tenkova; 394 pripadnika specijalnih jedinica i divizijska artiljerija	16. decembar - početak bitke: oko 200.000 ljudi; 5 oklopnih divizija i 12¾ pešadijskih divizija sa oko 500 tenkova (uglavnom teških), uz podršku 1900 topova i Nebelvefera (višecevni bacači)
Žrtve i gubici
Amerika: 89.987 nastradalih (19.276 mrtvih, 23.554 zarobljenih, 47.493 ranjenih), Britanija: 200 mrtvih i 1.400 ranjenih i nestalih	84.834 nastradalih (15.665 mrtvih, 27.582 zarobljenih, 41.600 ranjenih)

Ardenska ofanziva (koju je nemačka armijska grupa B nazivala Unternehmen: Wacht am Rhein, Straža na Rajni), koju u SAD nazivaju Ardenska bitka (u javnosti poznata kao Bitka za izbočinu) počela je 16. decembra 1944. Wacht am Rhein je bila podržana podređenim operacijama poznatim kao Herman, Grif i Varung. Cilj ovih operacija, kako su Nemci planirali, je bio da se britanska i američka (saveznička) linija podeli, čime bi se zauzeo Antverpen a zatim nastavilo sa opkoljavanjem i uništenjem četiri savezničke armije, što bi primoralo zapadne saveznike da sklope primirje koje bi išlo u prilog Osovini. Napad na Ardene je bio planiran u apsolutnoj tajnosti i skoro potpunoj radio tišini. Čak ni Ultra (saveznički sistem za čitanje tajni nemačkih radio-poruka) nije ništa otkrila o nadolazećem grupisanju i ofanzivi. Šta više, stepen iznenađenja koji je postignut, bio je uzrokovan i prevelikim samopouzdanjem saveznika, preokupiranošću sopstvenim planovima za ofanzivu, lošim vazdušnim izviđanjem i relativnim nedostatkom borbenog iskustva američke Prve armije. Saveznička obaveštajna služba je u potpunosti propustila da otkrije dolazeću ofanzivu i skoro potpuno iznenađenje je postignuto protiv slabijih delova savezničke linije za vreme velike oblačnosti, kada su izuzetno jake savezničke vazdušne snage bile prizemljene.

Bitka je poslednja nemačka ofanziva na Zapadnom frontu, neuspeli pokušaj da se savezničke snage podele i spreči invazija na Nemačku.

Amerikanci su pretrpeli najveće gubitke u toku prva tri dana bitke, kada su dva od ukupno tri puka 106. divizije bila primorana da se predaju. Bitka za izbočinu je bila najkrvavija bitka koju su američke snage vodile u Drugom svetskom ratu, sa 19.000 poginulih, što je više gubitaka nego što su imali u nekoj drugoj bici za vreme rata. Za vojsku Sjedinjenih Američkih Država, Ardenska bitka je bila bitka u kojoj je učestvovalo više američkih vojnika koji su se borili sa više neprijateljskih vojnika od bilo kog sukoba pre Drugog svetskog rata.

Premda Nemci na kraju nisu ostvarili svoj cilj, saveznici su nekoliko meseci kasnili sa sopstvenim vremenskim rasporedom za ofanzivu. Na kraju, mnoge iskusne nemačke jedinice su imale velike gubitke u ljudstvu i opremi, mada su se preživeli sa nemačke strane povukli na odbrambenu liniju Zigfrid.

Naziv Bitka za klin odnosi se na klin koji su Nemci zabili u savezničke redove.

Istorijat

Proboj iz Normandije krajem avgusta 1944. godine, zajedno sa desantima u južnoj Francuskoj je doveo do toga da saveznici napreduju prema Nemačkoj brže nego što je predviđeno. Ovo brzo napredovanje, u kombinaciji sa činjenicom da saveznici nisu u svojim rukama držali ni jednu pomorsku luku sposobnu da primi velike brodove transportne brodove je za saveznike predstavljalo ogroman problem vezan za snabdevanje. Osim privremene luke Malberi, uspostavljene u Normandiji i direktnih iskrcavanja iz desantnih brodova na plaže, jedina duboka luka koju su saveznici držali u svojim rukama bila je Šerbur, u blizini mesta gde je izvršena prvobitna invazija (vidi: Bitka za Normandiju). Luka Antverpen u Belgiji je osvojena znatno kasnije nego što je to bilo planirano i bila je oštećena prilikom osvajanja. Nemačke snage su zadržale kontrolu nad nekoliko važnih luka na obali Lamanša sve do maja 1945. godine. One luke koje su pale u ruke savezničkih snaga tokom 1944. godine su bile sabotirane da bi saveznicima bilo onemogućeno da ih odmah koriste. Obimno uništavanje francuskih pruga pre dana D, koje je sproveo Francuski pokret otpora sa namerom da se Nemcima onemogući kretanje, se sada pokazalo jednako štetnim za saveznike, zato što je bilo potrebno vreme da se poprave pruge i mostovi. Sistem kamionskog transporta, poznat kao Red Ball Express je bio uspostavljen da bi se zalihe dopremale do jedinica na liniji fronta; međutim, za svaki litar goriva koji je dopreman na liniju fronta u blizini granice sa Belgijom, bilo je trošeno pet litra goriva. Do kraja oktobra ova situacija sa snabdevanjem je zaustavila veće savezničke ofanzive, jer je trebalo vremena da se stvore zalihe.

Bredli, Paton i Montgomeri su svaki ponaosob vršili pritisak za prioritetnu isporuku zaliha za svoje armije, kako bi mogli da nastave sa napredovanjem i održavanjem pritiska na Nemce dok se ne razreši situacija sa snabdevanjem. Ajzenhauer je, međutim davao prednost strategiji širokog fronta, mada sa prioritetom za Montgomerijeve severne snage, jer je njihov kratkoročni cilj sadržao otvaranje hitno potrebne luke Antverpen, dok je njihov dugoročni cilj bio osvajanje Rurske oblasti - industrijskog srca Nemačke. Za vreme dok su saveznici bili zaustavljeni usled nedostatka zaliha, Gerd fon Rundštet je bio u mogućnosti da reorganizuje rasturene nemačke armije u polu-organizovanu odbranu.

Operacija Bernarda Montgomerija Market garden - septembarska ofanziva osmišljena da se pređe Rajna i zaobiđe linija Zigfrid, je bila neuspešna i saveznici su posle nje imali neznatno bolji položaj nego ranije. U oktobru se kanadska prva armija borila u bici za Šeld, čisteći holandsku pokrajnu zapadni Šeld, osvojivši Valhener i otvorivši luku Antverpen za brodove. Do kraja ovog meseca situacija sa snabdevanjem se poboljšala. Savezničko osvajanje velike francuske luke Marselj na jugu, takođe je popravilo situaciju sa snabdevanjem.

Uprkos pauzi duž fronta posle bitke za Šeld, Nemci su i dalje bili u škripcu. Premda su dejstva nastavljena na jesen - bitka za Lorenu, bitka za Ahen i borba u Hurtgenskoj šumi, strateška situacija na zapadu se malo promenila. Na istoku je, tokom leta, u operaciji Bagration uništen veći deo armijske grupe Centar - sovjetsko napredovanje je bilo tako brzo da je ofanziva završena tek kada su snage Crvene armije odmakle od svojih linija za snabdevanje. Do novembra je postalo jasno da se sovjetske snage pripremaju za zimsku ofanzivu, najverovatnije u decembru.

U međuvremenu, saveznička vazdušna ofanziva od početka 1944. godine, efikasno je prizemljila Luftvafe, ostavljajući ih sa vrlo malo obaveštajnih podataka sa fronta onemogućivši je da dejstvuje po savezničkom sistemu snabdevanja. Sa druge strane, savezničke vazdušne snage su gotovo istovremeno uočavale kretanje nemačkih snaga po danu, pa je blokiranje doturanja zaliha u kombinaciji sa bombardovanjem rumunskih naftnih polja ostavilo Nemačku gotovo bez nafte i benzina.

Jedina prednost koja je u novembru 1944. godine ostala nemačkim snagama je bila ta što više nisu branili celu zapadnu Evropu. Linije fronta na zapadu su bile znatno kraće i bliže Nemačkoj, što je dramatično poboljšalo njihovu situaciju sa snabdevanjem, bez obzira što su saveznici kontrolisali vazdušni prostor. Uz to, pošto su imali razgranatu telefonsku i telegrafsku mrežu, Nemci više nisu morali da koriste radio vezu za komunikaciju, što je saveznike lišilo njihovog veoma jakog oružja - ULTRA presretanja.

Izrada nacrta ofanzive

Adolf Hitler je mislio da bi njegove armije još uvek bile u stanju da uspešno brane Nemačku u dužem periodu kada bi nekako uspele da neutrališu zapadni front u kraćem roku. Dalje, Hitler je verovao da bi mogao da podeli saveznike i natera Amerikance i Britance da zatraže sklapanje separatnog primirja, nezavisno od Sovjetskog Saveza. Uspeh na zapadu bi Nemcima dao vremena da konstruišu i proizvedu naprednija oružja (nove mlazne avione, rakete i super teške tenkove) i dozvoli koncentraciju snaga na istoku. Ova procena je generalno smatrana kao nerealna, imajući u vidu nadmoć saveznika u vazduhu širom Evrope i mogućnost da u značajnoj meri interveniše u nemačkim ofanzivnim operacijama.

Nekoliko nemačkih viših savetnika je izrazilo svoju zabrinutost da bi povoljni vremenski uslovi dozvolili savezničkim snagama da efikasno zaustave bilo koju preduzetu ofanzivnu akciju. Hitler je ignorisao ili nije razmišljao o ovim upozorenjima, iako je ofanziva bila namerno zakazana za kasnu jesen, kada je severozapadna Evropa često prekrivena teškom maglom i niskim oblacima, kako bi se onemogućila dejstva savezničkih vazdušnih snaga.

Kada je saveznička ofanziva u Holandiji (Operacija Market garden) popustila u septembru 1944. godine, otprilike u isto vreme kao i Operacija Bagration, strateška inicijativa je nakratko prešla na stranu Nemaca. Imajući u vidu smanjen broj ljudstva u nemačkim kopnenim snagama u to vreme, verovalo se da bi najbolji način da se ova inicijativa iskoristi bio napad na zapadu, na manje savezničke snage koje su tamo angažovane, umesto na ogromne sovjetske snage. Čak bi i nerealno opkoljavanje i uništenje tih sovjetskih armija još uvek ostavilo Sovjete u velikoj brojčanoj prednosti. Takođe, na istoku, najveći broj prirodnih defanzivnih linija je ostao pod nemačkom kontrolom.

Na zapadu, problemi u snabdevanju su počinjali ozbiljno da usporavaju savezničke operacije, uprkos tome što je otvaranje luke u Antverpenu u novembru 1944. godine popravilo situaciju. Raspored savezničkih armija je bio previše razvučen - njihovi položaji su išli od južne Francuske do Holandije. Nemačko planiranje se vrtelo oko premise da bi uspešan udarac na ovu slabo popunjenu liniju zaustavio napredovanje saveznika na celom zapadnom frontu.

Predstavljeno je nekoliko planova za velike ofanzive na zapadu, ali se nemačka viša komanda brzo koncentrisala na dva. Prvi plan za manevar opkoljavanja zahtevao je napad u vidu viljuške sa dva zupca, duž granica američkih armija, u nadi da se opkole 9. i 3. američka armija, što bi nemačkim snagama povratilo kontrolu nad izvrsnim defanzivnim teritorijama, gde su ranije te godine zaustavili Amerikance. Drugi plan za blickrig manevar je zahtevao klasični blickrig napad kroz slabo branjene Ardene, na spoju između američkih i britanskih snaga i osvojio Antverpen. Blickrig napad je nazvan Wacht am Rhein, u prevodu Straža na Rajni. Ovaj naziv je mogao lako zavarati savezničke obaveštajne strukture jer je više sugerisao na defanzivnu nego na ofanzivnu operaciju. (jedna nemačka narodna pesma je takođe imala naziv kao i ova ofanziva).

Adolf Hitler je izabrao drugi plan, verujući da bi uspešno opkoljavanje imalo malo uticaja na celokupnu situaciju i smatrajući izglede razdvajanja anglo-američkih armija privlačnijim. Neslaganja između Montgomerija i Patona je bilo dobro poznato i Hitler se nadao da će moći da iskoristi ovo nejedinstvo. Ukoliko bi napad uspeo, osvajanjem luke Antverpen bi četiri savezničke armije bile uhvaćene u klopku bez zaliha, iza nemačkih linija. Postojala je nada da bi ovo čak moglo dovesti do ponovljene evakuacije saveznika kao kod Denkerka.

Oba plana su bila usmerena na napade na američke snage, uglavnom zbog Hitlerovog stava o Amerikancima kao nesposobnim da se bore efikasno i njegovog verovanja da će se američki domaći front najverovatnije razbiti kada se bude čulo o velikim američkim gubicima. Ne postoje dokazi da je Hitler uvideo, ili da je neko od njegovog vojnog osoblja istakao, da su od svih većih učesnika u ratu, Sjedinjene Američke Države bile one koje su do tog trenutka u ratu imale najmanje gubitke i da su imale najviše snage za obnavljanje.

Planiranje

Nemačka viša komanda je do sredine septembra na Hitlerovo insistiranje odlučila da se ofanziva pokrene u Ardenima, kao što je to učinjeno u Francuskoj 1940. godine. Dok su u toj bici nemačke snage prošle kroz Ardene pre napada na svoje neprijatelje, plan iz 1944. godine je zahtevao da se bitka odvija u samim šumama. Glavne snage je trebalo da napreduju ka zapadu sve dok ne dođu do reke Meze, a zatim da se okrenu na severozapad ka Antverpenu i Briselu. Zatvoreni teren u Ardenima bi otežao brzo kretanje, premda je otvoren teren iza reke Meze nudio izglede za uspešan juriš ka obali Lamanša.

Zapadni front pre Ardenske bitke 1944. godine

Četiri armije su izabrane za ovu operaciju:

• 6. SS oklopna armija, pod komandom Sepa Ditriha. Novoosnovana 26. oktobra 1944. godine, u svom sastavu je imala stariju formaciju Vafen-SS-a, 1. SS oklopnu diviziju telesna garda Adolfa Hitlera, kao i 12. SS oklopnu diviziju Hitlerjugend. 6. SS oklopna armija je bila određena za najseverniju napadačku snagu, kojoj je bio poveren primarni zadatak u ovoj ofanzivi - osvajanje Antverpena.
• 5. oklopna armija, pod komandom Haso fon Mantojfela, je imala zadatak da ide središnjim pravcem napada, sa ciljem da osvoji Brisel.
• 7. armija, pod komandom Eriha Brandenbergera je imala zadatak da ide najjužnijim pravcem napada, sa zadatkom da štiti bokove. Ova armija se sastojala samo od četiri pešadijske divizije (212, 276. i 352. pešadijska i 5. padobranska), bez velikih oklopnih formacija koje bi mogla iskoristiti kao jurišne jedinice. Kao rezultat toga, tokom ove bitke su vrlo malo napredovali.
• 15. armija je takođe učestvovala ali u sekundarnoj ulozi, pod komandom Gustava Adolfa fon Cangena. Nedavno obnovljena, posle teških borbi tokom Operacije Market Garden, bila je smeštena na krajnjem severu Ardenskog bojišta i imala zadatak da zadrži američke snage na tom mestu, sa mogućnošću da pređe u napad, ukoliko se ukaže povoljna prilika.

Ovu operaciju su nadzirali feldmaršal Valter Model - komandant armijske grupe B i feldmaršal Gerd fon Rundštet - glavnokomandujući nemačke vojske na zapadu.

Prema planerima, za uspeh operacije presudno je bilo ispuniti sledeća četiri uslova:

• Napad je morao da bude potpuno iznenađenje.
• Vremenski uslovi su morali da budu loši, da bi se neutralizovala vazdušna superiornost saveznika i šteta koju bi na taj način pretrpela nemačka ofanziva i njene linije za snabdevanje.
• Napredovanje je moralo da bude brzo. Model je izjavio da se do četvrtog dana mora stići do reke Meze, da bi ofanziva imala bilo kakve šanse za uspeh.
• Usput su savezničke zalihe goriva morale biti osvojene bez gubitaka zbog nedostatka goriva koje je imao Vermaht. Glavni štab je procenio da su raspoložive zalihe goriva dovoljne tek da se pokrije jedna trećina do polovine puta prema Antverpenu u uslovima teških borbi.

Plan je prvobitno zahtevao nešto manje od 45 divizija, uključujući desetak oklopnih divizija i divizije oklopnih grenadira, koje bi obrazovale oklopnu udarnu snagu i razne pešadijske jedinice koje bi obrazovale odbrambenu liniju kako se bitka bude razvijala. Međutim nemačka vojska je sada patila od akutnog nedostataka ljudstva i njene snage su smanjene na oko 30 divizija. Iako je zadržala većinu svojih oklopnih snaga, nije bilo dovoljno pešadijskih jedinica, zbog odbrambenih potreba na istoku. Za novo popunjavanje ovih trideset divizija, su iskorišćene poslednje rezerve nemačke vojske. Među njima su bile i jedinice Folksgrenadira, formirane od mešavine veterana okorelih u bitkama i regruta koji su prethodno smatrani isuviše mladim ili starim da bi se borili. Vreme za obuku, oprema i zalihe su bili nedovoljni tokom priprema. Nemačke zalihe goriva su bile nestabilne - oni materijali i zalihe koji nisu mogli biti direktno prevoženi železnicom su morali da budu prevoženi konjskim zapregama da bi se uštedelo gorivo. Kao rezultat toga, početak ofanzive je odložen od 27. novembra do 16. decembra.

Pre početka ofanzive, saveznici su bili bukvalno slepi za kretanje nemačkih trupa. Tokom oslobađanja Francuske, raširena mreža francuskog pokreta otpora je pružila vredne obaveštajne podatke o nemačkim položajima. Sada, kada su stigli do granice sa Nemačkom, ovaj izvor informacija je presušio. U Francuskoj je nemačka vojska prenosila naređenja koristeći radio-poruke šifrovane uz pomoć mašine Enigma, koje su saveznički šifranti mogli da čuju i dešifruju, da bi se dobili podaci poznatiji kao ULTRA. U Nemačkoj su takva naređenja obično bila prenošena telefonom i teleprinterom, a postojalo je i posebno naređenje za radio tišinu o svemu što se ticalo dolazeće ofanzive. Velika racija u Vermahtu posle zavere 20. jula je rezultovala pojačanim sigurnosnim propisima i mnogo manjim curenjem informacija. Maglovito vreme s jeseni je takođe ometalo savezničke izviđačke avione u opažanju nemačkih položaja i kretanja nemačkih jedinica na terenu.

Iz ovih razloga je saveznička viša komanda smatrala Ardene mirnim sektorom, oslanjajući se na procene svojih obaveštajnih službi da Nemci nisu u stanju da pokrenu neku veću ofanzivu ovako kasno u ratu. Ono malo obaveštajnih podataka koje su posedovali je navelo saveznike da veruju upravo u ono što su Nemci i želeli - da su pripreme vršene samo za odbrambene, a ne napadačke operacije. U stvari, zahvaljujući naporima Nemaca, saveznici su navedeni da veruju da se nova odbrambena armija formira oko Diseldorfa na severu Rajnske oblasti, verovatno za odbranu od britanskog napada. Ovo je učinjeno povećanjem broja baterija protivavionske artiljerije u toj oblasti i namernim povećanjem intenziteta radio saobraćaja u toj oblasti. Sve ovo je značilo da je napad, kada je do njega došlo, u potpunosti iznenadio savezničke snage.

Pošto su Ardeni bili smatrani mirnim sektorom, u planovima za najekonomičniji razmeštaj vojnih snaga oni su korišćeni kao teren za obuku novih jedinica i za odmor onih jedinica koje su učestvovale u teškim borbama. Jedinice SAD koje su razmeštene u Ardenima su stoga bile mešavina neiskusnih vojnika (kao što su bile američke 99. i 106. divizija), i vojnika okorelih u borbama koji su poslati u ovaj sektor na oporavak (američka 2. divizija).

Dve veće specijalne operacije su bile planirane za ovu ofanzivu. Do oktobra je odlučeno da Oto Skorceni, nemački komandos koji spasio tada već bivšeg italijanskog diktatora Benita Musolinija, predvodi specijalnu jedinicu nemačkih vojnika koji su govorili engleski jezik u operaciji Grejf. Trebalo je da ovi vojnici nose američke i britanske vojne uniforme, kao i identifikacione pločice skinute sa poginulih i zarobljenih američkih i britanskih vojnika. Njihov zadatak je bio da zađu iza američkih položaja i izmene putokaze, preusmere saobraćaj na pogrešnu stranu i uopšte stvore pometnju, kao i da zauzmu mostove preko reke Meze između Liježa i Namira. Do kasno u novembru su dodate još neke ambiciozne specijalne operacije: pukovnik Fridrih August fon der Hajde je trebalo da vodi padobransku borbenu grupu u operaciji Šteser - noćni padobranski desant iza savezničkih linija, sa ciljem osvajanja ključne raskrsnice puteva kod Malmedija.

Nemačka obaveštajna služba je odredila 20. decembar kao datum kada se očekivao početak sledeće sovjetske ofanzive, kojom je trebalo slomiti ono što je ostalo od nemačkog otpora na Istočnom frontu i na taj način otvoriti put za Berlin. Naime, postojala je nada da će Staljin odložiti početak ove operacije kada nemački napad na Ardene počne i da će sačekati ishod tog napada pre nego što započne sa ofanzivom.

U poslednjoj fazi priprema, Hitler i njegovo osoblje su napustili glavni štab u Vučijoj jazbini u istočnoj Pruskoj, iz koga su koordinirali većinom borbi na Istočnom frontu. Posle kratke posete Berlinu, 11. decembra su stigli u Orlovsko gnezdo, Hitlerov glavni štab u južnoj Nemačkoj, mesto iz kog je 1940. godine nadgledao uspešnu kampanju protiv Francuske i zemalja Beneluksa).

Početni nemački napad

Jozef Ditrih je predvodio 6. SS oklopnu armiju na najsevernijem pravcu napada

Haso fon Mantojfel je predvodio 5. oklopnu armiju na srednjem pravcu napada

Erih Brandenberger je predvodio 7. armiju na najjužnijem pravcu napada

Nemački napad je započeo 16. decembra 1944. godine, u 05:30 časova obimnom artiljerijskom baražnom vatrom na savezničke položaje nasuprot 6. SS oklopne armije. Do 08:00 časova sve tri nemačke armije su napale kroz Ardene. U severnom sektoru Ditrihova 6. SS oklopna armija je napala prevoj Loshajm i vrh Elzenborn u nastojanju da se probije do Liježa. U sredini je fon Mantojfelova 5. oklopna armija napala prema Bastonju i Sen Vitu, obe raskrsnice puteva od velikog strateškog značaja. Na jugu, Brandenbergerova 7. armija je napredovala prema Luksemburgu u svom nastojanju da osigura bokove od napada saveznika.

Napadi pešadijskih jedinica 6. SS oklopne armije na severu su loše prošli zbog neočekivano žestokog otpora koji su pružale američka 2. pešadijska divizija i američka 99. pešadijska divizija, koja je bila pridružena 2. pešadijskoj diviziji kod vrha Elzenborn, usporivši tako njihovo napredovanje; ovo je primoralo Ditriha da svoje oklopne snage angažuje ranije. Međutim, počev od 16. decembra, snežne oluje su obuhvatile deo ardenske oblasti. Premda su imale željeni efekat u prizemljavanju savezničkih aviona, vremenske prilike su se takođe pokazale nepovoljnim i za Nemce, pošto su loši uslovi na putevima gotovo zaustavili njihovo napredovanje. Loša kontrola saobraćaja je dovela do ogromnih saobraćajnih gužvi i zastoja, kao i nedostatka goriva u jedinicama koje su se nalazile napred.

Nemci su imali više uspeha u sredini (32 km široki sektor Šne Ajfel), pošto su napadali položaje koje su držale američke 28. i 106. pešadijska divizija. Ovde je bilo neobično to što nemački napadači nisu imali takve nadmoćne snage kao što je to bio slučaj sa snagama angažovanim na severnom pravcu; ali su uspeli da opkole dva pešadijska puka (422. i 423.) 106. divizije dvojnim obuhvatom i primoraju ih na predaju. Ovo je bilo priznanje načinu na koji je Mantojfelova nova taktika bila primenjena. Zvanična istorija američke vojske kaže: Ovde je izgubljeno najmanje sedam hiljada ljudi, a cifra je verovatno bliža broju od osam ili devet hiljada. Broj izgubljenog naoružanja i opreme je, naravno, bio znatan. Bitka kod Šne Ajfela stoga predstavlja najozbiljniji poraz koju je američka vojska pretrpela tokom operacija 1944—1945. godine na evropskoj sceni.

Dalje na jugu, na Mantojfelovom frontu, glavni udarac je bio zadan napadom svih divizija koje su prelazile reku Ur, zatim povećanjem pritiska na ključne raskrsnice puteva Sen Vit i Bastonj. Oklopne kolone su zauzele okolna sela. Borba za ova sela, i transportna zbrka na nemačkoj strani je usporila napad, što je omogućilo 101. vazdušnodesantnoj diviziji (zajedno sa jedinicama iz američke 9. i 10. oklopne divizije) da kamionima stigne do Bastonja ujutro, 19. decembra 1944. godine. Žestoka odbrana Bastonja, u kojoj se američka inženjerija posebno istakla je sprečila ulaz Nemaca u grad, tako da su oklopne kolone zaobišle grad sa obe strane i opkolile Bastonj 20. decembra. 1944. godine.

Na krajnjem jugu, Brandenbergerove tri pešadijske divizije su zaustavljene posle napredovanja od šest kilometara. Zaustavila ih je divizija američkog 8. korpusa nakon čega se linija fronta na južnom pravcu stabilizovala. Jedino je nemačka 5. padobranska divizija pod Brandenbergerovom komandom mogla brzo da napreduje 20 km po unutrašnjem boku i da delimično ispuni svoj zadatak.

Dvajt Ajzenhauer i njegovi glavni komandanti su 17. decembra shvatili da su borbe u Ardenima početak velike ofanzive, a ne lokalni protiv-napad i naredili su slanje velikih pojačanja u ovu oblasti. U roku od nedelju dana u Ardene je upućeno 250.000 savezničkih vojnika. Uz to, američka 82. vazdušnodesantna divizija je takođe uvedena u bitku, severno od izbočine, kod Liježa.

Operacija Šteser

Prvobitno planirana za rane jutarnje časove 16. decembar, operacija Šteser je bila odložena za jedan dan zbog loših vremenskih uslova i nedostatka goriva. Novo vreme za desant je bilo određeno za 3:00 časova, 17. decembra; njihova zona iskakanja je bila 11 km severno od Malmedija, a cilj je bila raskrsnica Baraque Michel. Fridrih fon der Hajde i njegovi ljudi je trebalo da zauzmu ovu raskrsnicu i brane je oko dvadeset četiri časa, dok im ne pritekne u pomoć 12. SS oklopna divizija Hitlerjugend, čime bi se saveznicima otežalo dopremanje pojačanja i vojnog materijala u ovu oblast.

Nešto posle ponoći 16./17. decembra, 112 Ju 52 transportnih aviona, noseći oko 1.300 nemačkih padobranaca je poletelo usred jake snežne oluje, uz jak vetar i veliko prostranstvo pokriveno niskim oblacima. Kao rezultat toga, mnogi avioni se skrenuli sa kursa, a ljudi su doskakivali čak desetak kilometra daleko od nameravane zone doskoka, sa svega delićem vojske koji je skočio blizu zone. Jaki vetrovi su takođe skrenuli sa cilja one padobrance čiji su avioni bili relativno blizu planirane zone iskakanja, što je njihov doskok učinilo znatno težim.

Do podneva se okupila grupa od oko 300 padobranaca ali je ova snaga bila isuviše mala i slaba da bi se suprotstavila saveznicima. Pukovnik fon der Hajde je odustao od plana da zauzme raskrsnicu i umesto toga je naredio svojim ljudima da stalno napadaju savezničke vojnike u blizini, u gerilskim akcijama. Zbog velike razuđenosti skoka, sa izveštajima o padobrancima svuda po Ardenima, saveznici su verovali da se desio skok čitave divizije, što je prouzrokovalo veliku konfuziju, zbog čega su rasporedili ljude kako bi osigurali svoju zaleđinu, umesto da ih pošalju na front da se suoče sa glavnim nemačkim napadom.

Operacija Grejf

Glavni članak: Operacija Grejf

Oto Skorceni je uspešno infiltrirao iza savezničkih linija mali deo svog bataljona prerušenih Nemaca koji su govorili engleski jezik. Iako nisu uspeli da zauzmu vitalne mostove preko Meze, prisustvo ovog bataljona je stvorilo konfuziju van svake mere zbog njihovih vojnih aktivnosti, i glasine su se širile poput požara. Čak je i general Džordž Paton bio uznemiren i 17. decembra je opisao situaciju generalu Ajzenhaueru sledećim rečima: Švabe... govore savršen engleski... prave ršum, seku žice, obrću putokaze, prepadaju cele divizije i zabijaju klin u naše odbrambene redove.

Uskoro su kontrolni punktovi bili postavljeni svuda u pozadini saveznika, što je uveliko usporilo kretanje vojnika i opreme. Vojna policija je ispitivala vojnike o stvarima koje bi svaki Amerikanac trebalo da zna, kao što su: identitet devojke Miki Mausa, rezultati bejzbol utakmica, ili koji je glavni grad Ilinoisa. Ovo poslednje pitanje je rezultovalo kratkim pritvaranjem generala Omara Bredlija lično: iako je njegov odgovor glasio Springfild (po neameričkim istoričarima nije znao odgovor), vojnik koji ga je ispitivao je izgleda verovao da je glavni grad Ilinoisa bio Čikago.

Pojačane mere bezbednosti su otežale stvari nemačkim infiltratorima, a neki od njih su bili zarobljeni. Čak su i tokom ispitivanja nastavili sa sprovođenjem svog cilja - širenje dezinformacija; kad su bili pitani o svojoj misiji, neki od njih su tvrdili da im je rečeno da odu u Pariz i da tamo ubiju generala Ajzenhauera. Obezbeđenje oko ovog generala je bilo znatno povećano, a on je bio zatvoren u svom glavnom štabu. Zbog toga što su bili uhvaćeni u američkim uniformama, ovi zarobljenici su kasnije streljani; ovo je bila standardna praksa u svakoj vojsci u to vreme, premda je ovo po Ženevskoj konvenciji bilo nejasno - u kojoj je samo stajalo da vojnici moraju da nose uniformu da bi se razlikovali kao učesnici u borbama. Uz to Oto Skorceni je bio stručnjak za međunarodno pravo i znao je da bi takva operacija bila unutar granica dozvoljenog sve dok nose nemačke uniforme kada otvaraju vatru. Oto Skorceni i njegovi ljudi su bili u potpunosti svesni sudbine koja će ih verovatno zadesiti, i većina njih je nosila svoje nemačke uniforme ispod savezničkih, u slučaju da budu uhvaćeni. Sam Oto Skorceni je izbegao hvatanje, preživeo rat i možda učestvovao u nacističkoj mreži za bekstvo ODESSA.

Masakr kod Malmedija

Glavni članak: Masakr kod Malmedija

Masakr kod Malmedija

Na severu je glavna oklopna udarna grupa 6. SS oklopne armije, borbena grupa Pajper, koja se sastojala od 4.800 vojnika i 600 vozila pod komandom Vafen-SS pukovnika Joahima Pajpera, brzo napredovala na zapad kroz Belgiju. U 7:00 časova 17. decembra su osvojili američko skladište goriva u Bilingenu. U 12:30 časova, u blizini zaseoka Bonjez, na uzvišici koja se nalazila na pola puta između gradova Malmedi i Linjovij, sukobili su se sa delovima američkog 285. artiljerijskog diviziona. Posle kraće borbe, Amerikanci su se predali. Bili su razoružani, i sa nekim drugim Amerikancima koji su ranije bili zarobljeni (ukupno oko 150 ljudi), poslati su da stanu na jedno polje blizu raskrsnice. Ovde su svi streljani (bilo je par preživelih). Nije poznato šta je prouzrokovalo streljanje, niti postoje beleške da je neki SS oficir dao naređenje za pogubljenje; međutim, takva streljanja ratnih zarobljenika su bila uobičajena na Istočnom frontu. Vesti o ovom masovnom ubistvu su se brzo raširile preko savezničkih linija. Posle ovoga je postalo skoro uobičajeno da saveznička vojska ne uzima zarobljenike - vojnike SS-a ili pripadnike nemačkih padobranskih jedinica. Zarobljenim vojnicima SS-a, koji su bili deo borbene grupe Pajper, je posle rata suđeno za masakr kod Malmedija.

Borbe su se nastavile i do večeri je udarna snaga 1. SS oklopne divizije telesna garda Adolfa Hitlera nastavila na sever da bi se sukobila sa američkom 99. pešadijskom divizijom, a borbena grupa Pajper je stigla nadomak Staveloa. Joahim Pajper je već kasnio, jer mu je trebalo 36 časova da bi napredovao od Ajfela do Staveloa: 1940. godine je za ovakvu etapu bilo potrebno samo 9 časova. Kako su se povlačili, Amerikanci su dizali u vazduh mostove i skladišta goriva, ostavljajući Nemce bez kritično potrebnog goriva, što je još više usporilo njihovo napredovanje.

Veretska jedanaestorica

Još jedan masakr, u daleko manjem obimu se desio u Veretu u Belgiji, oko jedan kilometar severoistočno od Sen Vita, 17. decembra. Tu su vojnici 1. SS oklopne divizije Telesne garde Adolfa Hitlera iz borbene grupe Hansen, zarobili 11 američkih crnaca, koji su se mirno predali. Zatim su ih brutalno mučili i streljali. Zbog nedostatka bilo kakvih proverljivih dokaza o ubicama, ova ubistva su uglavnom ostala nerasvetljena i nije im posvećen publicitet.

Napad borbene grupe Pajper

Pajper je ušao u Stavelo 18. decembra, ali je naišao na žestok otpor američkih branilaca. U nemogućnosti da porazi američke snage u ovoj oblasti, ostavio je manje snage u samom gradu i krenuo prema mostu u mestu Troa-Pon sa glavninom svojih snaga, ali kada je stigao na svoje odredište, američke inženjerijske jedinice koje su se povlačile su već uništile most. Pajper se povukao i uputio se ka selu La Gliz, a odatle dalje ka Stumonu. Tamo su, dok se Pajper približavao, američke inženjerijske jedinice srušile most, a američki vojnici su bili u rovovima i spremni na žestoku borbu.

Pajperova grupa je bila odsečena od glavnine nemačkih snaga kada su Amerikanci 19. decembra ponovo zauzeli slabo branjeni Stavelo. Pošto je njihova situacija u Stumonu postajala beznadežna, Pajper je odlučio da se povuče do La Gliza, gde je organizovao svoju odbranu i čekao nemačko pojačanje. Pošto ni jedna jedinica za pojačanje nije mogla da probije savezničke linije, Pajper je odlučio 23. decembra da se probije nazad do nemačkih linija. Ljudi iz ove borbene grupe su bili primorani da prilikom povlačenja napuste svoja vozila i tešku opremu zbog nedostatka goriva.

Sen Vit

U centru je grad Sen Vit, vitalna raskrsnica puteva, predstavljao glavni, zajednički izazov za fon Mantojfelove i Ditrihove snage. Branioci, predvođeni američkom 7. oklopnom divizijom, uključujući i jednu regimentu američke 106. pešadijske divizije i dodatne elemente američke 9. oklopne divizije i američke 28. pešadijske divizije, koje su sve bile pod komandom generala Brusa C. Klarka, su uspešno odoleli nemačkim napadima i time znatno usporili napredovanje Nemaca. Po naređenju, Sv. Vit je predat 21. decembra; američki vojnici su se povukli na rovovske položaje u ovoj oblasti, predstavljajući impozantnu prepreku uspešnom napredovanju Nemaca. Do 23. decembra, kako su Nemci razbili njihove bokove, položaj branioca je postao neodbranjiv, tako da su američki vojnici dobili naređenje da se povuku zapadno od reke Salm. Kako je nemački plan zahtevao osvajanje Sen Vita do 18:00 časova 17. decembra, ova produžena akcija u samom gradu i oko njega je zadala veliki udarac njihovom vremenskom rasporedu.

Bastonj

Straža na Rajni – nemačka ofanziva, 16–25. decembra 1944. godine

Visoki saveznički komandanti su se 19. decembra sastali u bunkeru u Verdenu. Ajzenhauer, shvatajući da saveznici mogu da unište nemačke snage mnogo lakše kada su se nalazile na otvorenom i u ofanzivi, nego da su bile u defanzivi, je rekao generalima, „Trenutnu situaciju treba smatrati kao priliku za nas, a ne kao propast. Za ovim stolom će se nalaziti samo vesela lica“. Paton, uviđajući šta je Ajzenhauer mislio, odgovara, „Dođavola, imajmo hrabrosti da pustimo da kopilad odu čak do Pariza. Onda ćemo da ih stvarno odsečemo i pojedemo“. Ajzenhauer je upitao Patona koliko bi mu vremena trebalo da okrene svoju Treću armiju (koja se tada nalazila na jugu centralne Francuske) na sever da bi izvršili protiv-napad. Odgovorio je da to može da učini u roku od 48 časova, na nevericu ostalih prisutnih generala. U stvari, pre nego što je došao na ovaj sastanak, Paton je svom osoblju naredio da se pripreme za okret na sever; do trenutka kada ga je Ajzenhauer pitao koliko bi mu vremena trebalo, pokret je već uveliko bio u toku. Ajzenhauer je 20. decembra povukao 1. i 9. američku armiju iz Bredlijeve 12. armijske grupe i stavio ih pod komandu Montgomerijeve 21. armijske grupe.

Nemačke snage su do 21. decembra opkolile Bastonj, koji je branila 101. vazdušnodesantna divizija i borbena komanda B 10. oklopne divizije. Uslovi unutar teritorije kružne odbrane su bili teški – većina medicinskog materijala i medicinskog osoblja su bili zarobljeni. Hrane je bilo vrlo malo a municije je bilo toliko malo da je artiljerijskim posadama bilo zabranjeno da otvaraju vatru na Nemce koji su se približavali, osim ukoliko nije u pitanju bila velika i snažna koncentracija Nemaca. Međutim, uprkos odlučnim napadima Nemaca, linija kružne odbrane se održala. Kada je generala Antonija Mekolifa probudio nemački poziv na predaju, on je gnevno odgovorio nečim što je različito tumačeno i verovatno nije moglo biti odštampano. Međutim, ne postoji nikakvo neslaganje oko toga šta je napisao na papiru koji je isporučen Nemcima: „NUTS (gluposti)!“ Ovaj odgovor je morao biti objašnjen kako Nemcima, tako i ostalim ne-američkim Saveznicima.

Umesto da pokrenu jedan simultani napad duž cele linije kružne odbrane, nemačke snage su svoje napade koncentrisale na nekoliko pojedinačnih lokacija, gde su uzastopno napadali. Iako je ovo primoralo branioce da stalno prebacuju pojačanja da bi se svaki napad odbio, istovremeno je prouzrokovalo da se brojčana prednost Nemaca rasprši.

Reka Meza

Da bi zaštitio prelaze na Mezi kod Živea, Dinana i Namira, Montgomeri je 19. decembra izdao naređenje onim jedinica koje su bile dostupne da brane mostove. Ovo je dovelo do užurbanog formiranja snaga koje su u svom sastavu imale pozadinske vojnike, vojnu policiju i osoblje vazduhoplovnog korpusa. britanska 29. oklopna brigada, koja je vratila svoje tenkove na ponovno opremanje, je dobila naređenje da okrene svoje tenkove i uputi se u ovu oblast. XXX korpus u Holandiji je započeo svoj pokret ka ovoj oblasti.

Saveznička protiv-ofanziva

Nemci ni približno nisu uspeli da ostvare svoje ciljeve

Vremenske prilike su počele da se popravljaju 23. decembra, što je savezničkim vazduhoplovnim snagama omogućilo da napadnu. Započeli su sa razarajućim bombardovanjem nemačkih punktova za snabdevanje u njihovoj pozadini, a avioni P-47 Tanderbolt su počeli da napadaju nemačke vojnike na putevima. Savezničke vazduhoplovne snage su takođe pomogle braniocima Bastonja, izbacivanjem preko potrebnog materijala – lekova, hrane, ćebadi i municije. Jedan tim hirurga dobrovoljaca je doleteo jedrilicom i počeo da operiše u jednoj radionici. Do 24. decembra nemačko napredovanje je potpuno zaustavljeno nadomak reke Meze. Jedinice britanskog XXX korpusa su držale mostove u Dinanu, Živeu i Namiru, a američke jedinice je trebalo da ih odmene. Nemci su odmakli svojim linijama za snabdevanje, tako da su nedostaci goriva i municije postajali kritični. Sve do ovog trenutka su nemački gubici bili neznatni, od čega najmanje u oklopnom oružju, koje je bilo gotovo netaknuto, izuzev Pajperovih gubitaka. Uveče 24. decembra, general Haso fon Mantojfel je preporučio Hitlerovom vojnom ađutantu zaustavljanje svih ofanzivnih operacija i povlačenje nazad na Zapadni zid. Hitler je ovo odbio.

Patonova 3. armija se sada borila za oslobađanje Bastonja. U 16:50 26. decembra, vodeći element 37. tenkovskog bataljona 4. oklopne divizije je stigao u grad, okončavši okupaciju.

Čarls Bogs je dovezao prvo vozilo iz 4. oklopne na položaje 101. vazdušnodesantne divizije. Pratio ga je kapetan Viljem Duait. „Kako ste, generale?“ upitao je Duait generala Mekolifa, koji se dovezao do linije odbrane da ih dočeka. „E, mnogo mi je drago što vas vidim“, odgovorio je Mekolif. (Citizen Soldiers. pp. 248).

Nemci uzvraćaju napad

U pokušaju da održe ofanzivu u toku, Nemci su 1. januara, pokrenuli dve nove operacije. U 09:15 Luftvafe je pokrenuo operaciju Bodenplate, veliku kampanju protiv savezničkih aerodroma u zemljama u niziji oko delte reka Rajne, Šelde i Meze (današnje zemlje Beneluksa). Stotine aviona su napadali savezničke aerodromske piste, uništivši ili teško oštetivši nekih 465 aviona. Međutim, Luftvafe je izgubio 277 aviona, 62 od savezničkih lovačkih aviona i 172 uglavnom zbog neočekivano visokog broja savezničkih protivavionskih topova, koji su postavljeni za odbranu od napada nemačkih Fau-1 (V-1) raketnih bombi, ali takođe i zbog prijateljske vatre nemačkih protivavionskih topova koji nisu bili obavešteni o dolazećoj velikoj nemačkoj vazduhoplovnoj operaciji. I dok su se saveznici oporavili od svojih gubitaka za svega nekoliko dana, posle ove operacije Luftvafe je bio „slabiji nego ikada i nesposoban da ponovo pokrene bilo kakav veći napad“. (А World Ат Arms. pp. 769, Gerhard Vajnberg).

Istog dana je grupa armija G nemačke pokrenula veliku ofanzivu protiv tanko razvučene, 110 km duge linije američke 7. armije. Operacija Severni vetar ('Nordwind), poslednja velika nemačka ofanziva na zapadnom frontu u Drugom svetskom ratu, je uskoro dovela u veliki škripac oslabljenu američku 7. armiju, koja je, po Ajzenhauerovom naređenju, poslala vojnike, opremu i materijal na sever, da pojača američke armije u Ardenima. Do 15. januara, 6. korpus američke 7. armije se borio za goli život na tri strane u Alzasu. Sa brojem poginulih i ranjenih koji je stalno rastao, i sa sve manje novih vojnika, tenkova, municije i materijala, američka 7. armija je bila primorana da se 21. januara povuče na odbrambene položaje na južnoj obali reke Moder. Nemačka ofanziva se konačno zaustavila 25. januara. U ogorčenoj, očajničkoj borbi u operaciji Severni vetar, 6. korpus, koji je podneo najžešći udarac u borbama je imao ukupno 14.716 poginulih i ranjenih. Ukupan broj žrtava koje je imala američka 7. armija nije poznat, ali je ukupan broj žrtava bio najmanje 9.000 ranjenih i 17.000 bolesnih i povređenih. (Smith and Clark, „Riviera To The Rhine“ pp. 527.)

Saveznici pobeđuju

Brisanje Izbočine – saveznički kontranapad, 26. decembra 1944. – 25. januar 1945.

Premda je nemačka ofanziva potpuno stala, oni su još uvek kontrolisali opasnu izbočinu u savezničkim linijama. Patonova 3. armija na jugu, najviše skoncentrisana oko Bastonja, bi napala ka severu, Montgomerijeve snage na severu bi napale ka jugu, i planirano je da se ove dve snage sretnu kod Hufaliza.

Temperatura tokom januara 1945. je bila neobično niska. Kamioni su morali da pokreću svoje motore na svakih pola sata ili bi se nafta u njima smrzla, a takođe i oružje. Bez obzira na to, ofanziva je nastavljena.

Dvajt Ajzenhauer je želeo da Montgomeri krene u ofanzivu 1. januara, sa ciljem da se sretne sa Patonovom 3. armijom, koja je bila u pokretu i odseče najveći deo Nemaca koji su bili u napadu, zarobivši ih u „džepu“. Međutim, odbijajući da rizikuje nedovoljno pripremljenu pešadiju u snežnoj oluji zarad strateški nevažne oblasti, Bernard Montgomeri nije prešao u napad sve do 3. januara, a do tada se značajan broj nemačkih vojnika već uspešno povukao iz borbe, premda sa gubitkom svoje teške opreme.

Na početku ove ofanzive, ove dve armije su bile udaljene jedna od druge oko 40 km. Američko napredovanje na jugu je takođe bilo ograničeno na oko jedan kilometar dnevno. Najveći deo nemačkih snaga se uspešno povukao sa terena na kome se odvijala bitka, iako je situacija sa gorivom postala toliko kritična da je veći deo nemačkih oklopnih vozila morao da bude napušten. Adolf Hitler se složio 7. januara 1945. godine, da povuče snage iz Ardena, uključujući i SS oklopne divizije, prekinuvši tako sve ofanzivne operacije.

Kontroverza u savezničkoj komandi

Istog dana kada je Hitler izdao naređenje za povlačenje, 7. januara, Bernard Montgomeri je održao konferenciju za štampu u Zonhovenu, na kojoj je odao priznanje za pobedu hrabrosti i dobrom kvalitetu u borbi američkih vojnika, okaraterisavši tipičnog Amerikanca kao veoma hrabrog borca koji ima odlučnost u borbi, koja ga čini odličnim vojnikom. Zatim je nastavio da govori o neophodnosti timskog rada saveznika, i hvalio Ajzenhauera, rekavši: timskim radom se pobeđuje u bitkama, a dobijenim bitkama se pobeđuje u ratovima. U našem timu, kapiten je general Ajk.

Ova konferencija za štampu je prouzrokovala neke kontroverze kada su njegovi komentari bili protumačeni kao samohvalisanje, naročito njegova tvrdnja da kada je situacija počela da se pogoršava, Dvajt Ajzenhauer je njemu poverio komandu na severu. Džordž Paton i Ajzenhauer su obojica smatrali da je ovo pogrešna predstava o relativnom udelu u borbama koje su imali Britanci i Amerikanci u Ardenima. U kontekstu Patonove i Montgomerijeve dobro poznate međusobne antipatije, Montgomerijevo nepominjanje doprinosa bilo kog američkog generala osim Ajzenhauera je bilo shvaćeno kao uvreda. Usredsredivši se isključivo na svoje sopstveno vojskovođstvo, Montgomeri je nastavio rekavši da smatra da je kontraofanziva bila veoma uspešna, ali nije objasnio razlog zbog koga je odložio svoj napad do 3. januara. Kasnije je ovo pripisao tome da je bilo potrebno više vremena za pripreme na severnom frontu. Prema Čerčilu, napad sa juga pod Patonovim vođstvom je napredovao sigurno, ali polako i došlo je do teških gubitaka, a Montgomeri je tvrdio da je pokušavao da izbegne ovakvu situaciju.

Bernard Montgomeri je potom priznao svoje grešku i kasnije napisao: Sada mislim da nije uopšte trebalo da održim tu konferenciju za štampu. Američki generali su bili protiv mene u tolikoj meri da šta god da sam rekao bilo bi pogrešno. Stoga nije trebalo ništa da kažem. Dvajt Ajzenhauer je u svojim memoarima ovako komentarisao: Sumnjam da je Bernard Montgomeri ikada uvideo koliko su na njega bili kivni neki američki komandanti. Smatrali su da ih je on omalovažio – i uopšte se nisu ustezali da podjednako izraze svoj prezir.

Bredli i Paton su obojica pretili svojim ostavkama ukoliko se Montgomerijeva komanda ne promeni. Kasnije je Omar Bredli počeo da se udvara novinarima, i rečeno je da bi on retko kada napustio glavni štab bez najmanje petnaest novinara; nagovešteno je i da su on i Džordž Paton počeli da odaju informacije koje su bile štetne po Montgomerija. Dvajt Ajzenhauer, koga je ohrabrio njegov britanski izaslanik Teder, namerio je da otpusti Montgomerija. Međutim, posle intervencije Montgomerijevih i Ajzenhauerovih šefova štaba, general-majora Fredija de Gingenda, i general-potpukovnika Voltera Bedel Smita, Dvajt Ajzenhauer se predomislio, a Montgomeri se izvinio.

Strateška situacija posle „Izbočine“

Američki vojnici prelaze reku Rajnu

Premda su Nemci zaustavljeni u napredovanju, celokupna situacija je i dalje bila opasna. Vinston Čerčil je 6. januara ponovo tražio pomoć od Staljina. Crvena armija je 12. januara pokrenula ofanzivu Visla-Odra u Poljskoj i istočnoj Pruskoj. Prema sovjetskim izvorima ovo je učinjeno pre predviđenog roka, dok mnogi zapadni izvori sumnjaju u to, i umesto toga tvrde da je sovjetska ofanziva odložena zbog situacije na zapadu, i da je Staljin čekao dok se obe strane ne iscrpe u vojnom pogledu.

Ardenska bitka se zvanično završila kada su se dve američke vojske srele 15. januara 1945.

Posledice

Memorijalni spomenik posvećen Ardenskoj bici u Belgiji

Procene broja poginulih i ranjenih u bici se veoma razlikuju. U zvaničnom spisku poginulih i ranjenih se navodi 80.987 američkih žrtava, dok se druge procene kreću u rasponu od 70.000 do 104.000. Ukupni gubici Britanaca su bili 1.400. Zvaničan broj nemačke više komande za ovu bitku je bio 84.834 mrtvih i ranjenih, dok se druge procene kreću u rasponu od 60.000 do 100.000.

Saveznici su pojačali svoj pritisak posle ove bitke. Do početka februara 1945. godine, linije su se nalazile otprilike na istom mestu gde su bile u decembru 1944. Početkom februara, saveznici su pokrenuli napad duž celog zapadnog fronta: na severu, pod komandom Montgomerija prema Ahenu; u centru, pod komandom Kortnija Hodžisa; i na jugu, pod komandom Patona. Montgomerijevo ponašanje tokom decembra i januara, uključujući i konferenciju za štampu održanu 7. januara, gde je umanjio doprinos koji su dali američki generali, su dalje pogoršali njegov odnos sa američkim kolegama sve do kraja rata.

Nemački gubici u ovoj bici su bili kritični u nekoliko aspekata: poslednje nemačke rezerve su bile potrošene; Luftvafe je bila slomljena; a nemačka vojska na zapadu je odgurana nazad. Najznačajnije od svega, istočni front je sada bio zreo za osvajanje. Na istoku, nemačka vojska nije mogla da zaustavi sovjetsku masu. Nemačke snage su postale teturajuće na dva fronta i nikada se nisu oporavile.

Literatura

• Hart, Basil Henry Liddell (1999). History of the Second World War. Da Capo Press. str. 653—. ISBN 978-0-306-80912-5. 

Spoljašnje veze

• Ardennen Poteau '44 Museum vebsajt
• / oficijelni sajt Nacionalnog muzeja vojne istorije (Ardenska bitka & Luksemburška armija); Luksemburg (engleski)
• Bitka u Ardenima (engleski)