Arsen Dedić

Ovaj članak je dobar. Kliknite ovde za više informacija.
Ova stranica je zaključana od daljih izmena anonimnih korisnika i novajlija zbog sumnjivog doprinosa istih, koji treba da se raspravi na stranici za razgovor
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Arsen Dedić
Arsen Dedić u Ljubljani 2006. godine.
Lični podaci
Puno imeArsenije Dedić
NadimakArsen
Datum rođenja(1938-07-28)28. jul 1938.
Mjesto rođenjaŠibenik, Kraljevina Jugoslavija
Datum smrti17. avgust 2015.(2015-08-17) (77 god.)
Mjesto smrtiZagreb, Hrvatska
Uzrok smrtizdravstvene komplikacije
PrebivališteZagreb
Državljanstvojugoslovensko
hrvatsko
ObrazovanjeMuzička akademija
UniverzitetSveučilište u Zagrebu
Zanimanjepevač, kompozitor
Porodica
Supružnici
  • Vesna Suligoj (v. 1961 —  r. 1965)
  • Gabi Novak (v. 1973 —  s. 2015)
DjecaSandra (kćerka)
Matija (sin)
RoditeljiJovan (otac)
Veronika (majka)
PorodicaMilutin (brat)
Alen Slavica (zet)
Muzički rad
Aktivni period1960—2015.
Žanrovišansona
Instrumentiklavir, gitara i flauta
Izdavačke kućeJugoton, ZKP RTLj, PGP RTB, Diskoton, HRT Orfej, Kantus rekords, Kroacija rekords i Dalas rekords
Ostalo
Nagrade
Povezani članciMi
Veb-sajtwww.arsen.hr

Arsenije Arsen Dedić (Šibenik, 28. jul 1938 — Zagreb, 17. avgust 2015) bio je jugoslovenski i hrvatski pjevač, kompozitor, pjesnik, aranžer, kantautor i muzičar.

Rođen je u Šibeniku, u porodici radnika i amaterskog muzičara multi-instrumentaliste, Srbina Jovana Dedića. Isprva ga je otac učio muzici a potom je Dedić završio srednju muzičku školu i kasnije je diplomirao na odseku za flautu na Muzičkoj akademiji u Zagrebu.

Autor je i izvođač više desetina šansona i pobjednik mnogih muzičkih festivala. Napisao je, komponovao i izveo brojne živopisne ljubavne i misaone pjesme, a svojim izvornim muzičkim stilom stekao mnogobrojne poklonike. Slovi za jednog od utemeljitelja šansone u Hrvatskoj. Uz muziku, objavio je više zbirki lirike. Prevodio je i obrađivao poznate šansonjere i autore, među njima Đina Paolija, Serđija Endriga, s kojima je često sarađivao, i Žaka Brela, koji je svojim likom i djelom snažno uticao na njegovu karijeru. Osnovno određenje mu je muzika, ali u spoju sa poezijom, istakao je vlastiti kantautorski govor, koji ga je najviše i obilježio. Napisao je muziku za stihove Miroslava Krleže, Dobriše Cesarića, Tina Ujevića, Zvonimira Goloba i mnogih drugih.

Njegove pjesme su prevodili i obrađivali mnogi izvođači, a sâm je pisao za mnoge poznate hrvatske estradne umjetnike, među kojima se ističu Gabi Novak, klape i Ibrica Jusić. Veliki dio njegova opusa čini primijenjena muzika za televiziju, film i pozorište. Bio je član Hrvatskog društva kompozitora i Hrvatskog društva pisaca. Poznat je i pod nadimcima „pjesmar”, „akademski težak” i „pjesnik opšte prakse”. Smatra se najkompletnijim i najvažnijim kantautorom u istoriji hrvatske popularne muzike.[1]

Biografija

Djetinjstvo i mladost

Arsenije Dedić je rođen 28. jula 1938. u Šibeniku, u tadašnjoj Kraljevini Jugoslaviji. Bio je drugo dijete u porodici Jovana (1902—1983) i Veronike (djevojačko Miković; 1904—1995).[2] S očeve strane svi su bili Srbi pravoslavci koji su poticali iz okoline Drniša,[3] dok je majka bila Hrvatica iz Rupa, kod Skradina i u pravoslavlje je prešla prilikom udaje za Jovana.[4][5] Jedna baka je bila italijanskog porijekla.[6] Dedić je odrastao u siromašnoj, seljačkoj porodici, a majka (nadimak Jelka[7]) bila je nepismena, veoma pobožna domaćica i pralja, koju je on kasnije opismenio.[8][9] Majku je često isticao kao izvor nadahnuća i osobu kojoj se divio.[10][11] Iako je majka htjela da se zove Igor, po nagovoru sveštenika dala mu je ime Arsenije, po patrijarhu srpskom Arseniju III.[4] Otac Jovan je bio zidar i vatrogasac dobrovoljac, kasnije poslovođa u pomorskom građevinskom preduzeću „PomGrad”, a pored posla se bavio i poljoprivredom.[12] Jovan je bio i muzički nadaren i u Šibenskoj narodnoj glazbi i hotelskoj kapeli je svirao više instrumenata — trubu, tubu i timpane.[11][12][13]

Tokom italijanske okupacije (1941—1943) i ustaške vlasti (1943—1944) u Šibeniku tokom Drugog svjetskog rata i u poslijeratnom periodu koji je obilježen manjkom hrane i nemaštinom, neka vrijeme je proveo sa majčinom rodbinom u Rupama i Dubravicama, uz rijeku Krku u zaleđu Šibenika.[14] Djetinjstvo je proveo u šibeničkoj četvrti Varoš, u kući sa brojem 41. u današnjoj ulici Nikole Tesle, u kojoj je rođen Igor Mandić, a neko vrijeme su živjeli i Vice Vukov i Mišo Kovač.[3][12][15] Dedić je bio u veoma dobrim prijateljskim odnosima sa Vukovim.[16] Život u Šibeniku, motivi grada i njegovo stanovništvo, kao i sredozemni ugođaj, obilježili su veliki dio Dedićevog opusa.[17] U djetinjstvu, Dedić je posjećivao i pravoslavnu i katoličku crkvu.

Arsena i njegovog starijeg brata Milutina — koji je bio srpski akademski slikar — u muziku limenih duvačkih instrumenata je uveo njihov otac Jovan. Arsen je svirao prilikom svečanosti i koncerata, ali često i tokom sprovoda. Prvi učitelj flaute bio mu je njemački vojnik koji je ostao u Šibeniku poslije rata.[18] Na radiju, kojeg mu je poklonio ujak, slušao je italijanske izvođače (među kojima se ističe Domeniko Modunjo), kojima se divio.[19] Na nagovor Lovre Matačića, koji je tada boravio u Šibeniku, petnaestogodišnji Dedić je počeo svirati u pozorišnom orkestru. Šibenik je sredinom pedesetih godina 20. vijeka imao operu pod vodstvom Jakova Gotovca, a Dedić se sve više počinje zanimati za muziku.[20] Kao dječak, a ni u kasnijem dobu, nije volio fudbal. Pohađao je šibensku gimnaziju, bio je jedan od najboljih učenik i član košarkaške ekipe,[21] a uporedo je pohađao i srednju muzičku školu.[4] Svoju sklonost prema muzici ispoljio je i osnivanjem klape tokom gimnazijskih dana, u kojoj je pjevao i Vice Vukov.[22]

Muzička karijera

Početak

Nakon mature 1957. odlazi u Zagreb, gdje mu je živio ujak. Upisuje Pravni fakultet Sveučilišta u Zagrebu sa namjerom sticanja „solidnog znanja”, ali ga ubrzo počinje sve više privlačiti umjetnost, od vajarstva do slikarstva. Kako je na početku stanovao u Muzičkom internatu, sa sedam drugih studenata prava koji su svirali instrumente, on ostaje vezan za muziku. Uporedo sa prve dvije godine prava, ponovo pohađa i završava posljednja dva razreda srednje muzičke škole (iako ih je već položio u Šibeniku). Počinje pisati pjesme. Njegov cimer, Mario Boljuni, svirao je klavir i već je imao svoj orkestar s kojim je nastupao u plesnim dvoranama u Ribnjaku.[23] Zbog toga je angažovao Dedića kao vokalistu. Pjevao je pjesme Domenika Modunja, The Platters-a, Pola Anke i ostalih u to vrijeme popularnih izvođača. Istovremeno se zanima za poeziju. U zagrebačkom časopisu Prisutnosti Dedić je objavio 1958. dvije pjesme pod zajedničkim naslovom Čuda. Zbog pjesama sa religijskim motivima, „Gospodinu Isuskrstu” i „Svetom Nikolu”, doveden je pred povjereništvo i otpušten kao stalni spoljašnji honorarni saradnik sa Radija Zagreb.[13][24] Pogođen zabranom, nego vrijeme provodi u okolini Zagreba. Nakon toga prekida pisanje pjesama i započinje period autorske pauze. Ostavši bez prihoda, kao student okreće se pisanju aranžmana, prepisivanju nota i sličnim poslovima.

[Ja] sam studirao na Akademiji glazbu, bio sam uvjeren da ću bit’ skladatelj isključivo klasične glazbe. I onda sam napisao tri minijature za flautu i klavir, dosta modernistički napisano, a onda s vremenom… Znali su kolege da pišem stihove, onda sam pisao svakome, Kalođeri, Kabilju, jednome, drugome, Vučeru, više ne znam kome…

Dedić, 2006.[25]

Tokom pravnih studija počinje pjevati u akademskom horu „Ivan Goran Kovačić”. Sklonost ka muzici je na kraju prevagnula i nakon završene tri godine prava prekida studije 1959. godine. Iste godine upisuje Muzičku akademiju. Kako bi došli do novca potrebnog za kupovinu flaute, njegovi roditelji su prodali svinju.[12][26][27] Za festival „Zagreb ’59” Boljuni je poslao kompoziciju „Mornarev ča-ča-ča”, a Dedića je zamolio za pisanje stihova, na šta je on pristao i napisao ih pod pseudonimom Igor Krimov, jer je pisanje tekstova smatrao epizodom „koje ću se ja kasnije lišiti. Dat’ ću svoje ime onda kad budem pisao pravu poeziju i pravu glazbu”.[23][25] Kako nije imao prikladne odjeće ni novca za ulaznice, festivalu nije prisustvovao. Kompozicija je osvojila nagradu, a Dediću je kao tekstopiscu pripala nagrada od 15.000 dinara, što je za studenta bio priličan iznos. Ubrzo počinje sa pisanjem tekstova za još Boljunijevih kompozicija, od kojih „Poslije ljubavi” na festivalu „Sarajevo ’60” dobija nagradu za najbolji tekst. Sa Boljunijem osniva vokalni kvartet „Prima” 1960. godine. Iako je i sam pomalo komponovao, pažnju usmjerava na pisanje i aranžiranje za druge, među kojima su Alfi Kabiljo i Nikica Kalođera. Sastav „Prima” prolazi na audiciji za mlade pjevače Televizije Zagreb „Prvi put pred mikrofonom” i dobija sigurne nastupe i honorar. To utiče i na Dedića i ostale, koji muziku počinje shvatati sve ozbiljnije i profesinalnije, izdvajajući za nju sve više vremena. Sa ljubljanskim ansamblom objavljuje dva singla, prepjeve kompozicija Let's twist again od Čabija Čekera i Nata per me od Adrijana Čelentana. Kada je čuo Đina Paolija 1961, pronalazi se u novom žanru. Nastavlja sa objavljivanjem pjesama u splitskom časopisu Vidici i časopisu Polet, što primjećuje Zlatko Tomičić. Dubravko Horvat od Dedića, a u ime Antuna Šoljana, traži pjesmu za novi Šoljanov časopis Književnik, na šta Dedić pristaje.[3] Krajem 1961. vjenčava se sa Vesnom Matoš, nećakinjom Antuna Gustava Matoša, sa kojom u decembru 1962. dobija ćerku Sandru.

Nastupao je i u zagrebačkim džez sastavima kao flautista. Zbog nesuglasica, sastav „Prima” se raspada, a kako se u isto vrijeme raspao i sastav koji je vodio Hrvoje Hegedušić, Dedić pristupa Hegedušiću i osniva „Zagrebački vokalni kvartet”. Povremeno je nastupao i kao pjevač kvarteta „Melos”, za koji se sve više vezuje, usljed raspada „Prime”. Na festivalu „Zagreb ’62” izvode kompoziciju „Negdje” Nikice Kalođera. Ipak, kako su članovi „Melosa” mogli učestvovati sa različitim intenzitetima i nisu se željeli baviti muzikom profesionalno, prijateljski se razilaze 1962. godine. Zbog toga, Dedić započinje karijeru kao vokalni solista. Kako polako shvata da šlageri ne zadovoljavaju njegov muzički izraz, Dedić se okreće francuskoj šansoni i đenovljanskoj školi muzike. Sljedeće godine (1963) na zagrebačkom festivalu kao vokalni solisti se pojavljuju Zvonko Špišić i Dedić, čime se postepeno rađa novi muzički pravac u Hrvatskoj — šansona. Izvodi kompozicije „Milioner”, „Jesenji dažd” i „Bolero noći”. Uskoro dobija poziv na „Beogradsko proleće” i splitske „Melodije Jadrana ’63”, gdje se upoznaje sa Zdenkom Runjićem i izvodi njegovu kompoziciju „Čovjek od soli” i svoju prvu cjelovitu, autorsku kompoziciju „Onaj dan”, za koju dobija nagradu. Nakon toga komponuje „Večer sa Ksenijom” na nagovor Boška Petrovića, za flautu i Zagrebački džez kvartet. Nakon 1963. počinje pisati pjesme pod pravim imenom („Vratija se Šime”, „Maškare”, „Vino i gitare” itd.).

Festivali 1964—1969.

U februaru 1964. diplomirao je flautu na Muzičkoj akademiji, a u aprilu odlazi na odsluženje vojnog roka u Liku. Tokom boravka u Gospiću upoznaje Rada Šerbedžiju, u to vrijeme glumca amatera, i razrađuje neke kompozicije. Odlazi na turneju sa vojnim sastavima po zemljama Varšavskog sporazuma. Na turneji piše i razrađuje pjesme i kompozicije, a tokom putovanja u vozu od Odese do Kišinjeva susreće francuske filozofe, bračni par Žan-Pol Sartr i Simon de Bovoar, sa kojima razgovara.[28][29] Prilikom putovanja jugoslovenskog predsjednika Josipa Broza Tita brodom u egipatski grad Aleksandrija, naređeno mu je da se ukrca na Galeb, gdje je svirao i zabavljao vojnike i goste.[28] Još uvijek kao regrut, u vojnoj uniformi na splitskom festivalu izvodi pjesmu „Kuća pored mora” 1964, koju je napisao tokom služenja vojnog roka u Otočcu.[23][30] Kompozicija je jedva ušla na festival, s obzirom da je već odbijena na opatijskom, zagrebačkom i beogradskom festivalu. Osvaja prvu nagradu žirija, drugu publike i nagradu za najbolji tekst. Sam Dedić je bio iznenađen, jer je do tada uglavnom pisao i komponovao za druge. Postaje senzacija i istovremeno potvrđen kao kantautor i šasonjer, stvarajući potpuno novi muzički žanr u Hrvatskoj.[31] U izboru časopisa „Studio”, čitaoci ga biraju za trećeg najpopularnijeg pjevača zabavne muzike u državi (11 % glasova).[32] Iste godine, u sklopu zagrebačkog festivala okuplja se grupa od desetak kompozitora i književnika pod nazivom „Studio 64”, a sa ciljem popularizacije šansone. Dedić predstavlja kompoziciju „Moderato cantabile”, napisanu još 1961, koju prvi put izvodi na „Zagrebfestu ’64” u sklopu koncerta „Studija 64”, što u potpunosti određuje njegov kantautorski put i svrstava ga među utemeljivače zagrebačke škole šansone. Iste godine piše kompozicije „Čovjek kao ja” i „Želim zadržati ljeto”. Izdavačka kuća Jugoton mu izdaje prvu singl ploču. Početkom 1965. razvodi se od supruge, nakon tri i po godine braka. Na Zagrebfestu učestvuje sa pjesmom „Čovjek kao ja” i na TV Zagreb upoznaje Serđa Endriga, sa kojim započinje dugogodišnje prijateljstvo i saradnju. Raskida saradnju sa televizijom, kako bi imao više vremena i time postaje slobodni umjetnik i izvođač.[33]

Negdje 1965. godine počeo sam sa solističkim koncertima. U neku ruku ta je godina bila prijelomna u mom stvaralaštvu. Mnoge su dileme sada bile raščišćene, shvatio sam s kojim ljudima mogu računati u teškim trenucima, naučio sam da se najviše moraš osloniti na samog sebe i da entuzijastičkih zaleta poput onog sa „Studijem 64” više neće biti.

Dedić, januar 1968.[33]

Iste godine nastupa na splitskom festivalu sa kompozicijom „Stara cura”, koja biva pogrešno shvaćena: umjesto ode usamljeno Šibenčanki, publika je shvata kao ruganje i napad na starije žene i zbog toga Dedić doživljava neprijatnosti. Po završetku festivala, odlazi kod rodbine u Dubrovnik na neko vrijeme, gdje su se nastavili napadi zbog pjesme. Za isti festivala 1966. piše kompoziciju „Moj brat”, koja osvaja treću nagradu publike, dok su je žiri i struka odbacili, navodeći kao razlog beznačajnost i trivijalnost teksta.[23] Zbog takvog prijema i neslaganja sa politikom festivala, postepeno se udaljava od festivala narednih godina. Izvan festivala objavljuje pjesme „Čovjek i pas”, „Sanjam te”, „Pjevam da mi prođe vrijeme” i druge. Posljednja je izazvala burne reakcije, jer je bila shvaćena kao ironični napad na „društveno angažovane” prorežimske pjesme.[7][34] Sa Endrigom 1967. održava zajednički koncert u Parizu.[33] Iste godine nastupa na festivalu u Opatiji sa pjesmom „Ni ti, ni ja”, a na festivalu „Pjesma ljeta” sa pjesmom „Ako si pošla spat”, sa kojom pobjeđuje na festivalima u Zagrebu i Dubrovniku.[35] Na „Splitu ’68” nastupa sa pjesmom „To je moj svijet”. Uskoro otpočinje saradnju sa Dragom Mlinarcem i njegovom rok-grupom „Grupa 220”. U tom razdoblju je korigovao uši.[36] Na splitskom festivalu u alternaciji sa italijanskim kanconjerom Paolijem izvodi kompoziciju „Vraćam se”, za koju dobija prvu nagradu žirija. Publika je prilikom proglašenja pogrešno shvatila da je riječ o proglašenju apsolutnog pobjednika festivala, zbog čega je protestovala i zviždala, što je Dediću bio povod za napuštanje festivala na neko vrijeme.[37]

Prva trilogija 1969—1973.

U novembru 1969. snima, a u decembru objavljuje, svoj prvi studijski album „Čovjek kao ja”, koji dostiže sami vrh ljestvice prodatih albuma, stiče sertifikat Zlatna ploča (prva za Jugoton) i ukupno se prodaje u oko 60.000 primjeraka. Kasnije je album ocijenjen kao jedan od najboljih debitantskih albuma u hrvatskoj i jugoslovenskoj muzici. Dedić otpočinje saradnju sa pjesnikom Željkom Sabolom, koji za njega piše pjesme „Djevojka za jedan dan”, „Pusti me da spavam”, „Ti se smiješ” i druge. Na festivalima izvodi svoje nove kompozicije, „Ono sve što znaš o meni”, „Prazna obećanja”, „Sve bilo je muzika”. Izlazak njegove zbirke pjesama „Brod u boci” 1971. u biblioteci Griot, u izdanju Kroacija koncerta Zvonimira Goloba, bio je šok i novo iznenađenje za publiku i kritičare. Iako je publika očekivala knjigu sabranih tekstova njegovih već izvedenih pjesama, Dedić je objavio novo umjetničko djelo i široj publici se predstavio kao pjesnik. Knjiga se prodala u osam izdanja i više od 80.000 primjeraka. Obavljena na Golobovo insistiranje, zbirku je propratio njegov komentar „zahvaljujući Dediću zabavna glazba je primila velik’ broj novih slušatelja iz redova intelektualaca”.[13]

Iste godine povodom velikog Marijanskog kongresa, koji se održavao u Mariji Bistrici, Dedić je napisao tekst i muziku za pjesmu „Majka Marija” i dao je veliki intervju za Glas Koncila u kojem je govori o svom odnosu prema vjeri i crkvi.[10] Zbog toga je više mjeseci bio izložen cenzuri u državnim medijima.[11][38] Album „Arsen 2” objavljuje 1971, sa antologijskim kompozicijama „Ne plači”, „O, mladosti” i obradom Brelove „Ne me quitte pas”. Album je sadržao niz šansona humorističkog i kabaretskog ugođaja[39] i bio je manje komercijalan od prethodnog. Pjesma „Gazela”, primjera radi, emitovana je samo jedanput u godini dana na svim radio-stanicima.[40] Kako je istovremeno radio saundtrek za film Živa istina Tomislava Radića, nastaju pjesme „Takvim sjajem može sjati” i „Balada o prolaznosti”, koje su takođe uvrštene na album „Arsen 2”.[41] Zbog stihova pjesme „Takvim sjajem može sjati” i konteksta u filmu (prikaz Drugog svjetskog rata) izbio je skandal.[42] Dobio je sina Matiju 1973, nakon čega se vjenčao sa Gabi Novak, sa kojom je bio u vezi još za vrijeme prvog braka, dok im je kum bio italijanski kantautor Đino Paoli.[43]

Postaje suzdržaniji, sklon ironiji i satiri, a nadahnuće pronalazi u svakodnevnom životu. Eksperimentišući sa zvukom, u jesen 1973. snima, a pred kraj godine objavljuje, dvostruki album „Homo volans”, prvi dvostruki album u hrvatskoj i jugoslovenskoj diskografiji. „Homo volans” bio ujedno bio i prvi konceptualni album na navedenom prostoru. Smatra se „kamenom međašem autorova iskoraka iz tradicionalnog zabavno-glazbenog okvira”.[44] Velimir Cindrić je izjavio kako kompozicije sa albuma zvuče „razvijenije, produbljenije i iskusnije” i da je Dedić sa njima napravio „veliki skok i stvorio svojevrstan amalgam avangardnoga, klasika i hitova”. Primjećeni su atonalni zvukovi i uticaj džeza.[45] Na albumu je ipak prevagnula kantautorska crta kroz pjesme „Tvoje nježne godine”, „Laku noć, muzičari” i „Modra rijeka” (po poeziji Maka Dizdara.[46] Značajni komercijalni uspjeh među pjesmama sa albuma zabilježila je kompozicija „Tvoje nježne godine”, ali Nenad Polimac smatra da je „album bio krcat pjesmama koje su bile dosta pretenciozne i jako autorske [te] uopće nisu pretendirale na bilo kakva mjesta na radijskim top listama”.[7] Odlično kritički primljen, kasnije je smatran „jednim od najboljih i najambicioznijih Dedićevih albuma”. U maju 1974. dospio je na osmo mjesto ljestvice deset najprodavanijih albuma.[47]

Okretanje pjesnicima 1973—1980.

Na albumu „Porodično stablo” u saradnji sa producentom Kornelijem Kovačom 1976. se približava rok muzici pod uticajem talasa jugoslovenskog progresivnog roka. Na „Porodičnom stablom” svoje pjesme je „smjestio u pomalo kičaste i tendenciozno supermoderne aranžmane”.[48] Iste godine je sa Goranom Bregovićem objavio pjesmu „Loše vino”. Album „Otisak autora” objavljuje 1976. godine.

Sredinom sedamdesetih godina namjeravao je snimiti album obrada pjesama Lenarda Koena, koje je za njega prepjevao pjesnik Nikica Petrak. Zbog tehničke greške, album je tokom postprodukcije u Jugotonu izbrisan pa je Dedić obustavio projekat. Sačuvane su četiri pjesme na demo-snimcima njegovog nastupa u jednoj muzičkoj emisiji na TV Beogradu uz gitaru i aranžman Marijana Mokara („Stories of the Street” — „Ulične priče”, „Seems So Long Ago, Nancy” — „To sve je davno sad”, „The Stranger Song” — „Strančeva pjesma” i „The Partisan” — „Partizan”).[49]

Sve više piše za druge, pa i za Gabi Novak, a počinje pisati muziku i za pjesnička djela (albumi „Dedić-Golub” 1977, EP „Snijeg u maju” sa stihovima Gorana Babića 1979. i Pjevam pjesnika 1980, na kojem je Dedić između ostalog pjevao pjesme Krleže, Kaštelana, Ujevića i Kovačića). Do izražaja dolazi njegova sklonost scenskoj muzici i piše muziku za pozorišta, film i televiziju. Autorska pjesma ostaje njegov osnovni izraz, ali piše i primijenjenu muziku, pjesme za dalmatinske klape, muziku za reklamne spotove. Iako je još ranih šezdesetih godina pisao za klape, sedamdesetih i kasnije piše i komponuje pjesme koje su danas gotovo postale narodne („Zaludu me svitovala mati”, „Vratija se Šime”, „Sve ti sritno bilo”, „Rodija se sin”, „Dida moj”, „Ni u moru mire” i druge).[50] Njegov rad na šimenskom idionimu značajan je i sa lingvističkog gledišta.[51] Sedamdesete završava albumom „Rimska ploča” (1979), na kome je napisao muziku za pjesme Tina Ujevića „Odlazak” (u saradnji sa Seđiom Endrigom), „Zagrli me” i saundtrek za film „Vlakom prema jugu” Petra Krelje.

Filmofilija i provincija 1980—1990.

Tokom osamdesetih godina Dedić objavljuje čak 14 nosača zvuka. Na albumu „Naručene pjesme” (1980) sabrao je sve svoje kompozicije koje je napisao drugima, poput „Sve je to od lošeg vina” do „Pamtim samo sretne dane”. Iste godine objavljuje i prvi studijski album sa suprugom Gabi Novak, „Arsen & Gabi”, sa završnom pjesmom „Stara moja, stari moj”. Potpisuje muziku za audio-knjigu za djecu sa pričama Hansa Kristijana Andersena 1981. godine.[52] U tom razdoblju nastavlja sa pisanjem pjesama za djecu i sljedeće godine objavljuje album „Arsen pjeva djeci” („Nije lako bubamarcu”, „Čemu služe roditelji”…). U albumu „Provincija” (1984) objavio je kompozicije koje su kasnije redovno uvrštavane u spiskove njegovih boljih pjesama („Djevojaka iz moga kraja”, „Sve te vodilo k meni”, „Razgovor s konobarom”). Potpisuje saundtrek za film „Antikazanova” i dvostruki nosač zvuk ironičnog imena „Kantautor” 1985, u kojem obrađuje i objavljuje prepjeve Brela, Koena, Lenona, Paolija, Okudžave i drugih, ali izvodi i kompozicije koje su napisali i komponovali drugi (Golob, Diklić, Britvić, Monteno). Sljedeće godine odlazi u krajeve kajkavske popevke album „Moje popevke” na kojem je sabrao 16 pjesama (uglavnom po tekstu Drage Britvića), koje su Dedić i Novakova izvodili na festivalu u Krapini. Pod uticajem žanra zagrebačkog kabarea prije Drugog svjetskog rata (naročito Vlahe Paljetka) osmišljava i sastavlja ironično-kabaretski program „Cabaret Arsen”, kritički dobro prihvaćen, ali ga zanemaruje kako bi se okrenuo muzici za film i pozorište.[25][53]

Album „Kino sloboda” (1987), u zlatnom izdanju, posveta je trenucima mladosti, filmofiliji i isječcima iz Šibenika, posebno zbog samo naziv albuma u čast kina „Sloboda” koje je postojalo u Dedićevoj četvrti između 1946. i 1965. godine. Na albumu se nalaze kompozicije „Otkako te ne volim”, „Provincijsko kino”, „Tko stoji iza mene”, „Original saundtrek” i druge. Iste godine nastupa na koncertu sa Borom Đorđevićem u Beogradu, a snimak nastupa nije službeno objavljen, ali se našao na crnom tržištu. Ponovo objavljuje nosač zvuka sa suprugom Gabi Novak, „Hrabri ljudi” 1988, sa podnaslovom „Gabi i Arsen — 30 godina na sceni”. Sljedeće godine svoje stvaralaštvo za film i televiziju objavljuje na albumu „Glazba za film i TV” i objavljuje uglavnom prerade svojih ranijih pjesama zajedno sa slovenačkim kantautorom Zoranom Predinom na ploči „Svjedoci priče”.

Ratne godine 1991—1997.

U septembru 1991. zajedno sa Novakovom pridružio se „Hrvatskom bendu Eid” na snimanju hrvatske patriotske pjesme „Moja domovina”, u kojoj pjevaju stih „nemir je u srcima, a ljubav u nama” i kasnije ponovo „ima oči boje mora”.[54] Iako nepotpisan, koautor je dijela teksta pjesme.[55] Na tekst Krsta Jurasa komponuje pjesmu Vice Vukova „Kad raziđe se dim”.[56] Bio je dio projekta „Kroacija art fors” (Hrvatske umjetničke snage).[57] Napisao je muziku za himnu 101. brigade Hrvatske vojske.[58] Album „Tihi obrt” objavljuje 1993. u kojem se dotiče ratnih dešavanja i napada na njegov rodni Šibenik, u kojem je tada još uvijek živjela njegova majka. Među poznatije kompozicije sa albuma ubrajaju se „Mocartova godina 1991.”, „Majka hrabrost” i „Završit ću kao Hauard Hjuz” (koja nije puštana na radio-stanicama zbog pominjanja Franje Kluza).[59] Svoje kompozicije i pjesme pisane za klape 1996. sabira na kompilaciji „Ko to more platit”.

„Ministarstvo”, „Kinoteka”, „Rebus” 1998—2008.

Dedić objavljuje nosač zvuka „Ministarstvo straha” (prvobitno „Ministarstvo”) 1997, kritički odlično primljen.[60] Po objavljivanju, kritika je album nazvala „remek-djelom”, a profesija mu 1998. dodijelila Porin u kategoriji najboljeg albuma zabavne muzike[61] i nagradu Milivoj Kerbler za autorsko stvaralaštvo na polju zabavne muzike. Album sadrži 14 pjesama, među kojima su „Seosko groblje”, „Tvoje tijelo — moja kuća”, „Ratni profiteri”, „Stari vuci”, „Čistim svoj život”, „Ruke”, „Ministarstvo straha” i druge. Dedić je autor gotovo svih tekstova, osim antiratnih pjesma „Seosko groblje I” i „Seosko groblje II” koje je napisao književnik Antun Šoljan. Kasnije, „brehtijanskog ugođaja, sumorne i anegdotalne” su ocjenjivane i najljepšim pjesmama o ratu.[62] Bio je jedna od pokretača Festivala dalmatinske šansone u Šibeniku 1998. godine.[63] Nakon kompilacije „Herbar”, usljedio je novi album „Kinoteka” 2002, „otmjeno depresivna” prizvuka i sa primjesom tranzicije („Posljednji tango u Đevrskama”).[64] Album sadrži kompozicije „Život se troši kao kreda”, „Nisam ti dospio reći” i džez saradnju sa sastavom „Pun kofer” na pjesmi „Na balkonu”.

U Opatiji je održan koncert „Sve što znaš o meni — Počast pjesmama Arsena Dedića” 13. marta 2003, povodom deset godina Porina i četrdesete godišnjice Dedićevog scenskog rada. Na koncertu su brojni izvođači (Nina Badrić, Vice Vukov, Josipa Lisac, Toni Cetinski, Džiboni, Maja Blagdan i drugi) izvodili Dedićeve pjesme.[65] U periodu 2003—2004. nalazi se na liječenju u Padovi, gdje mu je presađena jetra. Povodom toga objavljuje knjigu „Padova — uspomene s bolovanja”.[66] U novembru 2004. objavljuje povratnički album „Na zlu putu” sa 19 kompozicija, koji je dobio dva Porina kao album godine i najbolji album pop i zabavne muzike. Album je refleksija Dedićevog poimanja svijeta i ljudi („Ekvilibristi”, „Negve”), isječcima iz svakodnevnog života sa tipičnim ironičnim odmakom („Samo da ti noge nisu hladne”) ili ipak omaž ženama i prijateljima („Pjesma o Gavi Novak”, „Žena koja ne zna što hoće”, „Amigo”).[67] U Lisinskom održava koncert „Trokut” sa Đinom Paolijem uz gostovanje Zorana Predina 2005, koji je objavljen u DVD izdanju.[68] Godinu dana kasnije izdao je album „Dueti-dueli” u kojima sabire svoje saradnje, naročito sa mlađim i novim izvođačima, od kojih su neke loče primljene među muzičkom kritikom (saradnja sa Petrom Grašom i M. Burnaćem).[69] U martu 2008. usljedio je album „Rebus” sa kompozicijama „Petra”, „Dan kad se pišu razglednice” i druge, u kojem Dedić pjeva o vlastitim mislima i osjećanjima, o Padovi, svojim ljubavima i prijateljima.[70] Kritika je album ocijenila izrazito pozitivno, svrstavši ga uz Dedićev zvuk iz vremena albuma „Homo volans” (1973) i proglasila ga jednim „od najboljih album u Dedićevu ionako ’drsko impresivnom’ autorskom portfelju”.[71] Album „Rebus” bio je 13. najprodavaniji domaći album u 2008. godini.[72]

Kasna karijera 2009—2015.

Kroacija rekords objavljuje boks-setova sa knjigom „Dobrotvorov dom — antologija” sa 94 Dedićeve kompozicije 2009, koji je u sedmoj sedmici 2012. bio najprodavaniji domaći album.[73] U septembru iste godine ponovo je održao koncert sa Paolijem, ovaj put u Tvornici kulture u Zagrebu.[74] U periodu 2008—2012. reizdanja njegovih albuma u izdanju Kroacija rekordsa („Dedić-Golob”, „Za kino i TV”) i kompilacije („Platinum collection”, „Dobrotvorov dom”) nalazile su se na službenoj ljestvici 40 najprodavanijih domaćih albuma.[75]

Dedić je sa Mišom Kovačem snimio duet u aprilu 2013, pjesmu „Mi smo lišće s iste grane” u produkciji Kroacija rekordsa, za koju je snimljen i spot.[76] Kasnije se Dedić okrenuo saradnji sa mlađim izvođačima (Masimo, Lea Dekleva, Natali Dizdar) i povratku klapama — od saradnje sa Klapom Maslina („Da mi nije moje dice”, „Šibenska bura”) do reizdanja pjesme „Dida moj” sa Klapom Sebeniko. Objavio je svoj posljednji album „Saputnici” u decembru 2014, skup reizdanja i kompilacija čiji je temelj album „Kantautor” (1985).[77] Dedić je album definisao kao „jedan omaž sebi. Svojem naporu, želji i ljudima koji su mi bili najbliži”.[78] Za album je snimio samo jednu novu pjesmu, „Rana”, prepjev pjesme "Hurt od Džonija Keša. Pisao je gotovo do samog kraja. U proljeće 2015, napisao je pjesmu „Snig u Šibeniku” za šibenski dječiji hor Cvrčak.[79] Posljednju pjesmu, džez-obradu kompozicije „1947” Serđija Endriga, snimio je u Rijeci sa sinom Matijom i ansamblom Atma Mundi za tematskom kompakt diska izdanje u italijanskom časopisu Musica Jazz, posvećeno džez-obradama Endrigovih pjesama.[80] Iako je često odbija ponude za koncerte i posvećivao se slikanju i crtanju i porodičnom životu,[30] nastavio je i dalje održavati koncerte, samostalno ili često sa suprugom Gabi Novak i sinom Matijom (ili dugogodišnjim saradnikom Brankom Bulićem)[81] kao pijanistom. Svoj posljednji koncert održao je 4. jula 2015. na zagrebačkoj sceni „Amadeo”.[82]

Film i televizija

Na početku svoje karijere pojavljuje se kao glumac manjih uloga u filmovima, poput uloge pjevača u filmu Višnja na Tašmajdanu (1968), kada izvodi pjesmu Odabrat ćeš gore, ili u filmu Ponedjeljak ili utorak (1966). Uporedo sve više komponuje filmsku muziku. Za film Živa istina Tomislava Radića 1972. izrađuje saundtrek i tako nastaju pjesme Takvim sjajem može sjati i Balada o prolaznosti.[41] Potpisuje muziku 34 dugometražna igrana filma, od kojih su najpoznatiji Glembajevi, Živa istina, Vlak u snijegu, Vlakom prema jugu, Godišnja doba, Donator, Povratak Katarine Kožul, Put u raj, Ne zaboravi me i Pont Nef.[83] Više puta ja nagrađivan za rad na filmskoj muzici. Radio je i za animirani film, kao i kratkometražne filmove (Rabuzin, Meštrović, Kravata Kroatika). Dedićeva muzika je često prožeta sjećanjima i utiscima na pojedine filmove i bioskopske dvorane. U svojim pjesmama poimence spominje klasike (Moderato cantabile, Plavi anđeo, Ministarstvo straha) i često se referira na bioskope (naročito šibenska, kao Kino sloboda, Kino Tesla, Kino 20. april itd.).[84] Autorski je sarađivao i tokom stvaranja Filmske enciklopedije.[85]

Veliki dio Dedićevog opusa čini muzika za televiziju. Na početku svoje karijere bio honorarni zaposlenik TV Zagreb, gdje je svirao u orkestru, prepisivao note i pomalo komponovao muziku. Nakon što je otpušten po objavljivanju dvije pjesme religijske tematike, postepeno se udaljio od televizije. Ipak, ubrzo se vraća muzici: muziku za prvu TV dramu (Mediteranska klima) komponovao je 1966. godine. Od 1971/72. godine slijede velike serije, kao što su U registraturi, Prosjaci i sinovi, Jelenko, Punom parom, Jedrima oko svijeta, Zlatna nit,[86] Vrijeme za bajku, Zagrljaj, Pustolovina u Hrvatskoj, Male tajne velikih majstora kuhinje[87] i druge. Pisao je i snimao često za dječje emisije. Pored toga, pisao je stihove i muziku za veliki broj komercijalnih, reklamnih poruka.

Početkom sedamdesetih godina imao je svoju muzičku emisiju na TV Zagreb (kasnije sa Gabi Novak).[88][89] U novogodišnjem televizijskom programu za novu 1980. godinu učestvovao je kao voditelj muzičkom-humorističke emisije TV-proljeće.[90]

Pozorište i slikarstvo

Od početka sedamdesetih godina piše za pozorišta. Radio je na oko stotinu naslova (djela Šekspira, Držića, Vajsa, Begovića, Brešana, Ostrovskog, Turgenjeva, Marinkovića, Kozarca, Horvata, Goldonija, Cesarca itd.). Komponovao je mjuzikl Lejdi Šram, a libretista je bio Nino Škrabe. Sarađivao je sa avangardnim teatrom Arbos u Salcburgu, napisao je muziku za plesni teatar u Diseldorfu. Član je glumačke družine Histrion od njenog osnivanja, autor je za sve njihove predstave, među kojima se ističe Kavanu torzo. Do 2003. godine potpisao je muziku za ukupno 115 pozorišnih predstava.[91]

Dedić je od srednjoškolskih dana iskazivao sklonost prema slikarstvu i razmatrao je upisivanje Akademije likovnih umjetnosti. Kasnije je često crtao i slikao, portretirajući porodicu i prijatelje. U mnoge zbirke pjesama je uključivao i vlastite ilustracije.[85] Povremeno je i izlagao svoja djela.[92][93]

Posljednji dani

Početkom 2014. godine Dedić je nezgodno pao i ozljedio kuk, nakon čega je otežano hodao i morao je koristiti štap.[94] Zbog neizdrživih bolova, podvrgnuo se operaciji i 12. jula 2015. godine u ortopedskoj bolnici u Krapinskim Toplicama ugrđena mu je endoproteza kuka, nakon čega su usljedila dvije sedmice rehabilitacije. Na svoj 77. rođendan proveo je u krugu porodice i prijatelja u Zagrebu, da bi ga sutradan 29. jula u prijepodnevnim satima supruga pronašla kako leži na podu pored hodalice.[95] Nerazumljivo je govopao i vozilom hitne pomoći je prebačen u Klinički bolnički centar Zagreb, gdje je primljen na hitnom neurološkim prijemu.[96] S obzirom da mu je 2004. godine presađena jetra i da je redovno uzimao imunosupresive, došlo je do teške upale.[97] Dedić je gotovo bez svijesti prebačen na intezivnu njegu interne klinike. Isprva se Dediću stanje poboljšalo, nestala je povišena tjelesna temperatura i nalazi su bili bolji. Dedić je tražio otpust kući, ali je odbijao hranu i bio je smeten.[98] Dana 8. avgusta mu je javljeno da se upala smirila i da dobro reaguje na lijekove, čekajući povratak kući.[95] Stanje se pet dana kasnije, 13. avgusta, drastično pogoršalo i postaje kritično.[99] Sutradan su mu otkazala pluća i bio je priključen na respirator.[100] Uskoro je došlo do otkazivanja ostalih organa. Supruga Gabi Novak je odbila visokorizičnu operaciju.[101] Arsen Dedić je preminuo u KBC Zagreb u 21 čas, 17. avgusta 2015. godine.[102][103]

Brojni muzičari i umjetnici, kao i poklonici, javno su se oprostili od Dedića. Telegrame saučešća uputile su mnoge institucije, uključujući gradonačelnika Šibenika i župana Šibensko-kninske županije. Predsjednik Vlade Hrvatske Zoran Milanović u telegramu je istakao da je Dedić „pisao stihove koje mnogi od nas znaju napamet, pisao je glazbu koja je nadživjela filmove za koje je stvarana. Unio je svoj umjetnički genij u sve što je radio”.[104]

Hrvatska radio-televizija je televizijskim i radijskim maratonom dokumentaraca, emisija, snimaka razgovora i koncerata i nizom priloga odala počast Dediću,[105] dok su sve nacionalne novine izašle sa posebnim prilozima i tekstovima. Komemoracija je održana u šibenskom pozorištu i zagrebačkom Hrvatskom glazbenom zavodu.[106] Kremiran je i pokopan, prema vlastitoj želji, u krugu najuže porodice, 25. avgusta 2015. godine na gradskom groblju Mirogoj u Zagrebu.[107]

Lični život

Krajem 1961. godine Dedić se vjenčao u Zagrebu sa Vesnom Suligoj, nećakinjom Antuna Gustava Matoša. U novembru 1962. dobili su kćerku Sandru. Arsen i Vesna su se razveli početkom 1965. godine.

Tokom veze sa Gabi Novak 30. marta 1973. dobio je sina Matiju, a par se vjenčao u aprilu iste godine.[108] Kum na vjenčanju im je bio italijanski kantautor Đino Paoli. Živjeli su u Zagrebu, a preko ljeta povremeno su boravili u Šibeniku.

Novakovoj je posvetio nekoliko pjesama, kao kćerki („Sandra”), ali i svojim unukama („Pjesma za Lu”, „Mata Hari”). Sandra se pojavljuje kao djevojčica na omotu albuma Kino Sloboda iz 1987. godine.

Politika

Dedić se definisao ne kao „apolitičan, već antipolitičan”.[28][109] Odbacivao je mogućnost političkog angažmana ili podrške nekom političaru, iz uvjerenja da pjevačima deklarativni iskazi nisu potrebni.[110] Pogađan zabrana i cenzurama u raznim periodima svoje karijere, kao svoju životnu devizu često je isticao liberalni slogan Džona Stjuarta Mila po kojoj sloboda pojedinca seže sve do tuđe slobode.[5][6][111] Izjašnjavajući se kao umjetnik „lijevog uvjerenja”,[110] protivio se kolektivizmu i nacionalizmu.[112] Tokom predizborne kampanje za izbor predsjednika Hrvatske 1997. ime Arsena Dedića našlo se spisku od nekoliko stotina kulturnih djelatnika i umjetnika koji su otvorenim pismom podržali kandidaturu Franje Tuđmana, bez njegovog odobrenja zbog čega je zatražio i izdao demanti.[7][113] Nakon političkih promjena devedesetih godina, kao pozitivne strane nekadašnjeg socijalizma navodio je solidarnost sistema i socijalnu mobilnost.[114]

Bio je član Društva prijatelja Hajduka Zagreb, kojeg je redovno podržavao prisustvom i pro bono nastupima na Biloj noći.[115] Još 1967. svoje kompozicije „Čovjek od soli” i duet s Vicom Vukovom „I da bi ja ruku u vatru stavit’” uvrstio je na EP Naprid bili, a prihod prikupljen od prodaje je išao za izgradnju novog Hajdukovog stadiona.[116]

Nagrade i priznanja

Dobitnik je velikog broja nagrada na području popularne i primjenjene muzike i književnosti. Na početku svoje karijere dobio priznanje „Mlado pokoljenje” i „Zlatno sidro” za muzički opus vezan za more. Uz ostale nagrade ističu se „Nagrada Josip Štolcer Slavenski” (1978) časopisa Vjesnik, „Ivo Tijardović” (1979) Hrvatskog narodnog kazališta u Splitu, nagrada „Prix Jacques Brel” (1979) i „Premio Tenco” (1982) za autorsku šansonu u San Remu. Dobio je priznanje „Premio Recanati” 1991. godine kao istaknuti evropski šansonjer-autor. Dediću je 2003. godine dodijeljena nagrada „Goranov vijenac” za pjesnički opus i ukupan doprinos hrvatskoj književnosti. Nagradu „Kiklop” za pjesničke zbirke dobio je 2009. i 2013. godine. U Zenici je 2007. godine, u okviru dodjele godišnje muzičke nagrade „Davorin”, uručena istoimena nagrada za životno djelo.

Dva puta je dobio Zlatnu arenu za filmsku muziku (filmovi Donator 1989. i Pont Neuf 1997. godine),[20] a povodom pedesete godišnjice njegove šansone „Moderato cantabile” inspirisane istoimenim filmom, za svoj rad i pjesnički rad nadahnut filmom dobio je nagradu „50 godina” na 17. Motovunskom filmskog festivalu scenske muzike 2014. godine.[117] Godine 2007. dobitnik je i nagrade „Vladimir Nazor” u kategoriji scenske muzike, za životno djelo. Trostruki je dobitnik nagrade za scensku muziku na Danima satire, priznanja „Marul” za scensku muziku na Marulićevim danima i priznanja „Zlatni Histrion” (1995).

Dobitnik je čak osam diskografskih nagrada „Porin” — 1994. za najbolju produkciju (zajedno sa Stipicom Kalođerom za album „Tihi obrut”), 1996. za najbolji album folklorne muzike „Ko ovo more platit’”, 1998. za najbolji album zabavne muzike (sa Kalođerom za album „Ministarstvo straha”), 1999. za životno djelo, 2000. za najbolji kompilacijski album „Herbar” i 2005. tri nagrade, za najbolji album pop i zabavne muzike, album godine („Na zlu putu”) i kao koautor za pjesmu godine „Nostalgična” (u izvođenju The Beat Fleet).[118]

Odlikovanja

Odlikovan je Ordenom zasluga za narod Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije.[28] Prvi predsjednik Republike Hrvatske Franjo Tuđman dodijelio mu je 1995. Red Danice hrvatske sa likom Marka Marulića za njegov kulturni rad.[119] Hrvatski predsjednik Stjepan Mesić dodijelio mu je 2008. Red hrvatskog pletera za lični doprinos razvoju i ugledu Hrvatske i dobrobiti njenih građana.[120]

Stvaralaštvo

Diskografija

Studijski albumi

Albumi uživo

Компилације и бокс-сетови

  • Арсен (1973)
  • Враћам се (1975)
  • Кућа поред мора (инструментали) (1978)
  • Наручене пјесме (1980)
  • Арсенал (1981)
  • Храбри људи (Габи и Арсен) (1988)
  • Глазба за филм и ТВ (1989)
  • Најбоље од Арсена (1990)
  • Ретроспектива (1993)
  • Ко ово море платит (1995)
  • Хербар (1999)
  • Имена жена (2003)
  • Дјечје очи (2004)
  • Језик љубави (2005)
  • The Platinum Collection (2006)
  • Дуети — Дуели (2006)
  • Добротворов дом — антологија (2009)
  • Најљепше љубавне пјесме (2010)
  • Супутници (2014)
  • 50 оригиналних пјесама (2015)

Саундтрекови

  • Влаком према југу (1981)
  • Антиказанова (1985)

Остало

  • Пјесме са шлагом или шумар има шуму на длану (1976)
  • Царево ново рухо (аудио-књига, 1981)

Библиографија

  • Dedić, Arsen (1982). Brod u boci: pjesme i šansone (на језику: српскохрватски). Znanje. 
  • Dedić, Arsen (1975). Zamišljeno pristanište (на језику: српскохрватски). Naprijed. 
  • Dedić, Arsen (1979). Narodne pjesme : primijenjeni stihovi (на језику: српскохрватски). Znanje. 
  • Dedić, Arsen (1986). Zagreb i ja se volimo tajno (на језику: српскохрватски). A. Dedić. 
  • Dedić, Arsen (1987). Hotel Balkan : pjesme (на језику: српскохрватски). Znanje. 
  • Dedić, Arsen (1990). Pjesnikov bratić: pjesme (на језику: хрватски). Davor Vogrin i Arsen Dedić. 
  • Dedić, Arsen (1990). 101 pjesma : (izabrane pjesme) (на језику: хрватски). Svjetlost. 
  • Dedić, Arsen (1993). Pjesnik opće prakse: nove i novije pjesme (на језику: хрватски). Znanje. 
  • Dedić, Arsen (1995). Slatka smrt (на језику: хрватски). Gradska Knjižnica Juraj Šižgorić. ISBN 978-953-6163-12-0. 
  • Dedić, Arsen (2000). Čagalj: zabavne melodije (на језику: хрватски). Feral Tribune. ISBN 9789536359493. 
  • Dedić, Arsen; Zima, Zdravko (2004). Zabranjena knjiga (на језику: хрватски). AGM. ISBN 9789531742122. 
  • Dedić, Arsen; Sidran, Abdulah (2005). Brzim preko Bosne (на језику: хрватски и бошњачки). Rabic. ISBN 9789958703645. 
  • Dedić, Arsen (2009). Zidne novine: (i)lirsko podjebavanje (на језику: хрватски). Profil. ISBN 9789533130095. 
  • Dedić, Arsen; Maroević, Tonko (2012). Kapi za oči (на језику: хрватски). Profil knjiga. ISBN 9789533131542. 

Дедић је објавио и три графичко-поетске мапе: Ex-voto (s Matkom Trebotićem), Tvoje tijelo, moja kuća (s Munirom Vejzovićem) i Padova (s Tomislavom Petranovićem Rvatom).

Objavio je zbirku pjesama i stihova na italijanskom Poesia e canto u Napulju 1983. i dvojezičnu zbirku stihova Kiša — Rain na hrvatskom i engleskom 1998. godine. Neka Dedićeva djela je u svojoj antologiji Zywe zradla 1996. на пољски је превела пољска списатељица Луцја Данијелевска. Поједине Дедићеве ратне пјесме, као нпр. Мајка храброст, уврштене су 1992. у збирку хрватске ратне лирике У овом страшном часу, које су заједно са збирком преведене на шпански, италијански, бугарски, пољски и друге језике (укупно 25).

Насљеђе

Игор Мандић је 1983. приредио монографију Арсен у којој је детаљно обрађена дискографија, библиографија, живот и дјело Арсена Дедића. Дедић је често био учесник разних емисија или документарних серијала. Здравко Шотра је 1967. снимио портрет Дедића у филмској форми.[121] Дедићевом раду и дјелу посвећена је 1981. једносатна емисија „Све је била музика”,[122] а Силвије Хум је 2004. снимио документарну емисију „Арсеније Дедић — Човјек као ја”.[123][124] Документарни филм „Арсен — Брод у боци” о животу и дјелу Дедића 2009. је снимио Мирко Дуић.[125] ХРТ је 2013. снимила документарно-музички серијал „Таквим сјајем може сјати — Загребачка школа шансоне”, а у изради је учествовао и био портретиран сам Дедић.[126] Младен Матичевић је 2014. је снимио документарни филм „Мој занат” о животу и дјелу Дедића.[127] Дедићеве мисли и цитати сабрани су 2015. у књизи Заједно, али сам, или тако је говорио Арсен Дедић аутора Младена Павковића.[128]

Пјесме су му посветили Ђорђе Балашевић (Песма Арсену) и непосредно након смрти, неостварена сарадња са Дедићем, Леа Деклева уз гостовање Габи Новак, Матије Дедића и ћерке Лу (Ја бих да те слиједим).[129] Пјесмом Шибенски мементо 2016. су Матија Дедић, клапа Маслина и Иво Патијера исказали захвалност Дедићу на дугогодишњу сарадњу и допринос шибенској музици.[130] Арсен Дедић је био надахнуће и за бројна ликовна дјела.[131][132]

Споменици

У Дедићевој родној шибенској четврти Варош у септембру 2015. осликан је један зид његовим стиховима посвећенима Варошу и тамошњим обичајима.[133] Надахнута Дедићевом пјесмом „Брод с мојим именом” Хрватска глазбена унија, у сагласности са породицом, у новембру 2015. покренула је иницијативу за именовањем једног од бродова Јадролиније који повезују луке и острве средње Далмације по Дедићу.[134] У вјежбаоници Шибенске народне глазбе у августу 2016. отворена је спомен-витрина с Дедићевим личним предметима и инструментима из младости.[135]

У јулу 2017. на загребачкој Опатовини глумачка дружина Хистриони свечано је открила Дедићево попрсје које ће бити смјештено у Хистрионском дому (Илица 90). Аутор бисте је академски кипар Миљенко Секулић.[136]

Утицај

Као један од зачетника жанра шансоне у Хрватској и сусједству и кроз своју дугу каријеру, Дедић је снажно утицао на многе умјетнике, кантауторе и музичаре. Кроз бројне сарадње оставио је траг у каријерама многих колега. С друге стране, захваљујући пријатељству с Паолијем, Ендригом и Булатом Окуџавом, који су утицали на њега, препјеве и обраде њихових пјесама приближио је хрватској и широј публици. Дедићеве пјесме обрађивали су многи:

Види још

Референце

  1. ^ Dragaš, Aleksandar (19. 8. 2015). „ALEKSANDAR DRAGAŠ O ARSENU DEDIĆU Leonard Cohen i Jacques Brel u malom jeziku i maloj kulturi – Jutarnji List”. www.jutarnji.hr (на језику: хрватски). Приступљено 23. 4. 2019. 
  2. ^ Зрнић, Слободан (12. 3. 2021). „Порекло Арсена и Милутина Дедића - Порекло”. www.poreklo.rs (на језику: српски). Приступљено 12. 3. 2021. 
  3. ^ а б в „JUTARNJI U ŠIBENSKOJ ULICI U KOJOJ JE ODRASTAO ARSEN DEDIĆ ‘Kad se sjetim djetinjstva i Varoša, sjetim se gladi…’”. jutarnji.hr (на језику: хрватски). Jutarnji list. 24. 8. 2015. Приступљено 23. 4. 2019. 
  4. ^ а б в „Moj brat Arsenije”. kurir-info.rs (на језику: српски). Kurir. 25. 5. 2005. Архивирано из оригинала 2. 6. 2014. г. Приступљено 23. 4. 2019. 
  5. ^ а б Fuka, Ivor; Kegelj, Ivan (19. 1. 2015). „RAZGOVOR S ARSENOM DEDIĆEM: Pomalo privodim svoju priču kraju!”. Lupiga (на језику: хрватски). Приступљено 23. 4. 2019. „- Gledajte, mene je rodila čista, što bi se reklo, Hrvatica – katolkinja, Veronika Mišković, a ćaća mi je bio ortodoks – dakle pravoslavac. Morate znati da je u Šibeniku i oko njega živjelo puno, mi to kažemo morlačkog življa. U tom vremenu ljudi su prihvaćali religije onako kako je tko pružao mogućnost održanja, životnog spasa, stjecanja nekog malog posjeda. U to neko vrijeme, recimo, pravoslavna crkva je davala najviše takvih posjeda. Tako su preci mog oca uzeli pravoslavlje.” 
  6. ^ а б Керблер, Јурица (1. 2. 2015). „Арсен Дедић: Знам ћирилицу, а говорим и руски”. www.novosti.rs (на језику: српски). Вечерње Новости. Приступљено 23. 4. 2019. 
  7. ^ а б в г Polimac, Nenad (19. 8. 2015). „NENAD POLIMAC PIŠE O JEDINOJ TAJNI ARSENA DEDIĆA Jednom je rekao: 'Ja se smrti ne bojim' – Jutarnji List”. www.jutarnji.hr (на језику: хрватски). Jutarnji list. Приступљено 23. 4. 2019. 
  8. ^ Markovina, Dragan (5. 12. 2015). „Arsenov brat: Nisam pokazivao da bi roditelji trebali investirati u mene, za razliku od Arsena koji je bio spektakl”. Telegram.hr (на језику: хрватски). Telegram. Приступљено 23. 4. 2019. 
  9. ^ Лопушина, Марко (15. 10. 2008). „Београд ме створио”. www.novosti.rs (на језику: српски). Вечерње Новости. Приступљено 23. 4. 2019. 
  10. ^ а б „Arsen Dedić u intervjuu Glasu Koncila 1971. godine: »Ljepota, pravda, istina, moraju opet zasjati«”. web.archive.org (на језику: хрватски). 18. 8. 2015. Архивирано из оригинала 26. 8. 2015. г. Приступљено 23. 4. 2019. 
  11. ^ а б в Angeleski, Zoran (12. 4. 2015). „Arsen Dedić: Strah je postao naše redovito stanje / Novi list”. www.novilist.hr (на језику: хрватски). Приступљено 23. 4. 2019. 
  12. ^ а б в г „Bare nosi dramatiku u kojoj ima istine, za razliku od Štulića”. www.vecernji.hr (на језику: хрватски). 15. 7. 2015. Приступљено 23. 4. 2019. 
  13. ^ а б в Ivanjek, Željko (4. 5. 2008). „Arsen Dedić – život jednog kantautora – Jutarnji List”. www.jutarnji.hr (на језику: хрватски). Jutarnji list. Приступљено 23. 4. 2019. 
  14. ^ Tasić, Živorad (1982). „Arsen, sasvim osobno: Moj autorski rad me čuva od kobne pripadnosti estradi”. www.index.hr (на језику: хрватски). Zum reporter. Приступљено 23. 4. 2019. 
  15. ^ Klarić, Snježana (31. 8. 2012). „Ulica djetinjstva Arsena Dedića, Mate Miše Kovača i Vice Vukova šibenski je ‘hall of fame’”. Šibenski portal (на језику: хрватски). Приступљено 23. 4. 2019. 
  16. ^ Pacek, Tatjana; Morić, Danijela Ana (24. 9. 2014). „Arsen: Vice i ja bili smo u istoj klapi, on je imao najljepši glas”. www.24sata.hr (на језику: хрватски). Приступљено 23. 4. 2019. 
  17. ^ „Arsen Dedić – Šibenik koji hoda”. Kroativ.at (на језику: хрватски). Архивирано из оригинала 17. 12. 2014. г. Приступљено 23. 4. 2019. 
  18. ^ Živković, Ivan (8. 12. 2015). „IMA 80 GODINA, IZGLEDA SJAJNO, ALI SADA SMIJE POPITI SAMO POLA LITRE RAKIJE DNEVNO Intimna ispovijest brata Arsena Dedića – Jutarnji List”. www.jutarnji.hr (на језику: хрватски). Приступљено 23. 4. 2019. 
  19. ^ Ferić, Stanko (5. 10. 2008). „Čarobna ulica u kojoj su odrasli Vice, Arsen i Mišo – Jutarnji List”. www.jutarnji.hr (на језику: хрватски). Jutarnji list. Приступљено 23. 4. 2019. 
  20. ^ а б „Arsen Dedić”. www.vecernji.hr (на језику: хрватски). Večernji list. 1. 12. 2006. Приступљено 23. 4. 2019. 
  21. ^ Rak, Ana (27. 7. 2016). „FOTO: Arsenov ‘Brod u boci’ zaplovio na tvrđavi Barone”. Šibenski portal (на језику: хрватски). Приступљено 23. 4. 2019. 
  22. ^ Šarić, Jelena (26. 3. 2014). „Arsen Dedić: Još u gimnaziji imao sam svoju prvu, vlastitu klapu”. www.vecernji.hr (на језику: хрватски). Večernji list. Приступљено 23. 4. 2019. 
  23. ^ а б в г „Memoari Arsena Dedića (1. deo): Mojih deset godina na sceni (1968)” (на језику: хрватски). Plavi vijesnik. 01. 1968. Приступљено 26. 4. 2019. 
  24. ^ „Arsen Dedić – Nacional.hr”. arhiva.nacional.hr (на језику: хрватски) (423). 23. 12. 2003. Приступљено 26. 4. 2019. 
  25. ^ а б в Ivanjek, Željko (30. 9. 2006). „Arsen Dedić: 'Krleža je volio moju Gabi' – Jutarnji List”. www.jutarnji.hr (на језику: хрватски). Jutarnji list. Приступљено 26. 4. 2019. 
  26. ^ Kesovija, Tereza (2014). To sam ja (на језику: хрватски). Zagreb: Večernji list. стр. 507. ISBN 9789533131504. Приступљено 26. 4. 2019. „Neimućni tvoji prodali su prasca da ti kupe flautu. Istočasno – neimućni moji prodali su prasca da mi kupe flautu. Znači da nas vežu i ti prasci. Autentične svinje sretali smo kasnije.” 
  27. ^ „Tereza Kesovija: Torcida mi je ostavila živu ranu na duši”. Slobodna Dalmacija (на језику: хрватски). 30. 8. 2014. Приступљено 26. 4. 2019. 
  28. ^ а б в г Grozdanić, Dragan (27. 4. 2014). „Arsen Dedić: Dobio sam pedeset godina uvjetno, s pravom da se branim sa slobode” (на језику: хрватски). Приступљено 26. 4. 2019. 
  29. ^ Stričević, Marko (23. 5. 2013). „Arsen Dedić: Ja sam antidiletant!”. hr.rbth.com (на језику: хрватски). Приступљено 26. 4. 2019. 
  30. ^ а б Rožman, Klara (12. 11. 2014). „ARSEN DEDIĆ ZA JUTARNJI 'Mene ne može zaustaviti nikakav rock ni rap. Moji šlageri su vječni' – Jutarnji List”. www.jutarnji.hr (на језику: хрватски). Приступљено 26. 4. 2019. 
  31. ^ Pogačar, Marko (27. 9. 2012). „Glazbeni dnevnik: Arsen Dedić, 'Kuća pored mora'”. www.booksa.hr (на језику: хрватски). Приступљено 26. 4. 2019. 
  32. ^ Dukić, Ivan (1996). „˝Studio˝ i ˝Plavi vjesnik˝ - pogled na istraživanja prodora i utjecaja zapadne popularne kulture u Hrvatsku (1963—1965)”. Radovi : Radovi Zavoda za hrvatsku povijest Filozofskoga fakulteta Sveučilišta u Zagrebu (на језику: хрватски). 29 (1): 331—448. ISSN 0353-295X. Приступљено 26. 4. 2019. 
  33. ^ а б в „Memoari Arsena Dedića (2. deo): Mojih deset godina na sceni (1968)” (на језику: хрватски). Plavi vijesnik. 01. 1968. Приступљено 26. 4. 2019. 
  34. ^ Pelaić Strelkov, Goran (2000). Zapisi i sjećanja – Arsen Dedić: „Pjesme opstale pod teretom vremena, novih ukusa i novog estradnog glazbenog terora” (на језику: хрватски). Glazbeni portret. стр. 5. 
  35. ^ „Трезор”. www.rts.rs. 12. 2. 2013. Приступљено 26. 4. 2019. 
  36. ^ Pacek, Tatjana (13. 8. 2015). „Mladi dani: Mišo bez brkova, učenica Josipa i brkati Arsen”. www.24sata.hr (на језику: хрватски). Приступљено 26. 4. 2019. 
  37. ^ Takvim sjajem može sjati — Zagrebačka škola šansone, dokumentarni serijal HRT-a, epizoda 4.
  38. ^ Škrabe, Nino (2015). „In memoriam: Arsen Dedić – jaska.hr”. www.jaska.com.hr (на језику: хрватски). Приступљено 28. 4. 2019. 
  39. ^ Vrdoljak, Dražen (28. 4. 1972). „Jazz i šansona dijele sudbinu: osebujna suradnja” (PDF). Telegram (30/31 (546/7)). Архивирано из оригинала (PDF) 28. 01. 2015. г. Приступљено 28. 4. 2019. 
  40. ^ Ivanjek, Željko (30. 9. 2006). „Arsen Dedić: 'Krleža je volio moju Gabi' – Jutarnji List”. www.jutarnji.hr (на језику: хрватски). Jutarnji list. Приступљено 28. 4. 2019. 
  41. ^ а б Polimac, Nenad (2010). „Film koji je probudio hrvatsku kinematografiju”. www.hfs.hr (на језику: хрватски). HFS | Hrvatski filmski savez. Приступљено 28. 4. 2019. 
  42. ^ Gilić, Nikica (31. 8. 2015). „Rane 1970-e i filmski slučaj Tomislava Radića”. Poznańskie studia slawistyczne (на језику: хрватски). IV (6): 91—104. Приступљено 28. 4. 2019. 
  43. ^ Bobanović, Paula (29. 3. 2013). „Gabi i Arsen: Brak umjetnika koji je urodio evergreenima”. www.24sata.hr (на језику: хрватски). Приступљено 28. 4. 2019. 
  44. ^ Sabolić, Maja (05. 2008). „Jezik ljubavi ne traje jedan dan” (PDF). Cantus (на језику: хрватски) (150): 12. 
  45. ^ Cindrić, Velimir (20. 3. 2003). „Smiono rođenje stila” (на језику: хрватски). Приступљено 28. 4. 2019. 
  46. ^ Janjatović, Petar (2016). ExYU rock enciklopedija: 1960—2015 (на језику: српски). P. Janjatović. стр. 56—58. ISBN 9788690531721. Приступљено 28. 4. 2019. 
  47. ^ „Billboard” (на језику: енглески). 86 (19). Nielsen Business Media, Inc. 11. 5. 1974: 87. ISSN 0006-2510. Приступљено 28. 4. 2019. 
  48. ^ Tučkar, Zoran (18. 8. 2015). „Otišao je čovjek koji nikad nije razočarao svoju publiku ⋆ Muzika.hr”. Muzika.hr (на језику: хрватски). Приступљено 28. 4. 2019. 
  49. ^ „Obrade i prepjevi – A Thousand Kisses Deep – www.leonardcohencroatia.com”. leonardcohencroatia.com (на језику: хрватски). Архивирано из оригинала 10. 6. 2016. г. Приступљено 28. 4. 2019. 
  50. ^ Vrečko, Stjepan (10. 4. 2006). „Zaista, ko ovo more platit… ⋆ Muzika.hr”. Muzika.hr (на језику: хрватски). Приступљено 28. 4. 2019. 
  51. ^ Lisac, Josip (9. 12. 2014). „ŠIBENSKA JEZIČNA I KNJIŽEVNA BAŠTINA”. Čakavska rič : Polugodišnjak za proučavanje čakavske riječi (на језику: хрватски). XLII (1—2): 43—50. ISSN 0350-7831. Приступљено 28. 4. 2019. 
  52. ^ „CAREVO NOVO RUHO / POSTOJANI KOSITRENI V – CROATIA RECORDS”. crorec.hr (на језику: хрватски). Croatia records. Приступљено 28. 4. 2019. 
  53. ^ Vidačković, Zlatko (4. 9. 2003). „Ne kradite moje pjesme!”. Vijenac (на језику: хрватски) (247). 
  54. ^ „Hrvatska glazbena unija”. Архивирано из оригинала 23. 9. 2014. г. Приступљено 28. 4. 2019. 
  55. ^ Tučkar, Zoran (15. 9. 2011). „Domoljubne i antiratne pjesme u Hrvata, regiji i svijetu ⋆ Muzika.hr”. Muzika.hr (на језику: хрватски). Приступљено 28. 4. 2019. 
  56. ^ „Kad raziđe se dim”. www.zamp.hr (на језику: хрватски). Baza autora. Приступљено 28. 4. 2019. 
  57. ^ „Intervju Arsena Dedića za N1: Okrenimo se budućnosti”. N1 HR (на језику: хрватски). 17. 1. 2015. Архивирано из оригинала 28. 04. 2019. г. Приступљено 28. 4. 2019. 
  58. ^ Radoš, Ivan; Brigović, Ivan (2013). The 101. Brigade of the Croatian Army (на језику: хрватски). UHBDR 101. brigade Susedgrad ; Hrvatski memorijalno-dokumentacijski centar Domovinskog rata. стр. 344. ISBN 9789537439484. Приступљено 28. 4. 2019. 
  59. ^ Prijović, Z. (3. 1. 2000). „Arsen Dedić: Moji ljudi su božji cvetovi”. arhiva.glas-javnosti.rs (на језику: српски). Glas javnosti. Приступљено 28. 4. 2019. 
  60. ^ Vrečko, Stjepan (16. 1. 2006). „Jedan, jedini, vanserijski i neponovljivi… ⋆ Muzika.hr”. Muzika.hr (на језику: хрватски). Архивирано из оригинала 06. 10. 2016. г. Приступљено 29. 4. 2019. 
  61. ^ „REIZDANJE „MINISTARSTVA STRAHA””. www.crorec.hr (на језику: хрватски). CROATIA RECORDS. 11. 4. 2012. Приступљено 29. 4. 2019. 
  62. ^ Jergović, Miljenko (14. 3. 2015). „Damir Urban: Trule kosti”. www.jergovic.com (на језику: хрватски). Приступљено 29. 4. 2019. 
  63. ^ „Ovogodišnja šibenska šansona posvećena Arsenu Dediću, Viljac: 'Bit će dirljivo'”. www.sibenik.in (на језику: хрватски). ŠibenikIN. 18. 8. 2015. Приступљено 29. 4. 2019. 
  64. ^ „Arsen Dedić: 'Kinotika'”. web.archive.org (на језику: хрватски). 14. 5. 2003. Архивирано из оригинала 1. 8. 2003. г. Приступљено 29. 4. 2019. 
  65. ^ Stilinovićr, Iva (13. 3. 2003). „Koncert u čast Arsenu Dediću unaprijed proglašen glazbenim događajem godine”. www.vecernji.hr (на језику: хрватски). Приступљено 29. 4. 2019. 
  66. ^ Dedić, Arsen (2004). Padova: uspomene s bolovanja, Padova 2003—2004 (на језику: хрватски). AGM. ISBN 9789531742146. Приступљено 29. 4. 2019. 
  67. ^ Črnko, Tina (8. 12. 2004). „Malo remek-djelo ⋆ Muzika.hr”. Muzika.hr (на језику: хрватски). Архивирано из оригинала 28. 01. 2015. г. Приступљено 29. 4. 2019. 
  68. ^ Wera, Ante Veršić (14. 11. 2005). „Trokut na kvadrat u Lisinskom ⋆ Muzika.hr”. Muzika.hr (на језику: хрватски). Архивирано из оригинала 23. 01. 2015. г. Приступљено 29. 4. 2019. 
  69. ^ Draščić, Željko (10. 10. 2006). „Čistim svoju diskografiju ⋆ Muzika.hr”. Muzika.hr (на језику: хрватски). Архивирано из оригинала 19. 10. 2016. г. Приступљено 29. 4. 2019. 
  70. ^ Vukušić, Marko (6. 4. 2008). „Neobične pjesme o običnim stvarima ⋆ Muzika.hr”. Muzika.hr (на језику: хрватски). Архивирано из оригинала 28. 01. 2015. г. Приступљено 29. 4. 2019. 
  71. ^ Gall, Zlatko (19. 3. 2008). „ARSEN DEDIĆ: Rebus”. Slobodna Dalmacija (на језику: хрватски). Приступљено 29. 4. 2019. 
  72. ^ „Top of the Shops – službena tjedna lista prodanih albuma u Hrvatskoj”. web.archive.org (на језику: хрватски). Архивирано из оригинала 24. 9. 2015. г. Приступљено 29. 4. 2019. 
  73. ^ „Top of the Shops – službena tjedna lista prodanih albuma u Hrvatskoj”. web.archive.org (на језику: хрватски). Архивирано из оригинала 14. 04. 2014. г. Приступљено 29. 4. 2019. 
  74. ^ „Arsen Dedić i Gino Paoli opet zajedno na pozornici”. Dnevnik.hr (на језику: хрватски). 16. 9. 2009. Приступљено 29. 4. 2019. 
  75. ^ „Top of the Shops – službena tjedna lista prodanih albuma u Hrvatskoj”. web.archive.org (на језику: хрватски). Архивирано из оригинала 25. 3. 2016. г. Приступљено 29. 4. 2019. 
  76. ^ „Online premijera dueta Arsena Dedića i Miše Kovača „Mi smo lišće s iste grane” ⋆ Muzika.hr”. Muzika.hr (на језику: хрватски). 13. 4. 2013. Приступљено 29. 4. 2019. 
  77. ^ Heidi, Janko (23. 1. 2015). „Arsen Dedić 'Suputnici' – novo i prošireno ruho stare priče”. ravnododna (на језику: хрватски). Приступљено 29. 4. 2019. 
  78. ^ Gall, Zlatko. „Arsen Dedić: Estradi otkazujem pretplatu > Slobodna Dalmacija > Spektar”. Slobodna Dalmacija. Архивирано из оригинала 13. 12. 2014. г. Приступљено 29. 4. 2019. 
  79. ^ M., N. (1. 12. 2015). „Poslušajte kako zvuči posljednja Arsenova pjesma koju je poklonio šibenskim 'Cvrčcima'”. www.sibenik.in (на језику: хрватски). Приступљено 29. 4. 2019. 
  80. ^ Silobrčić, Dobroslav (11. 1. 2014). „MATIJA DEDIĆ 'Ne pjevam i ne pišem pjesme. Pisati pjesme pored Arsena bilo bi – osuda na neuspjeh' – Jutarnji List”. www.jutarnji.hr. Jutarnji list. Архивирано из оригинала 29. 01. 2016. г. Приступљено 29. 4. 2019. 
  81. ^ Tučkar, Zoran (14. 7. 2013). „Arsen Dedić i Branko Bulić – Otvaranje Scene Amadeo u veteranskom stilu ⋆ Muzika.hr”. Muzika.hr (на језику: хрватски). Архивирано из оригинала 08. 12. 2015. г. Приступљено 29. 4. 2019. 
  82. ^ Goreta, M. (20. 8. 2015). „'Imponiralo mi je naše prepoznavanje'”. Slobodna Dalmacija (на језику: хрватски). Приступљено 29. 4. 2019. 
  83. ^ „Arsen Dedić dobitnik je Nagrade 50 godina”. web.archive.org (на језику: хрватски). Motovun Film Festival. 30. 6. 2014. Архивирано из оригинала 7. 7. 2014. г. Приступљено 9. 5. 2019. 
  84. ^ Kragić, Bruno (3. 5. 2011). „Kojih se filmova sjeća Arsen Dedić?”. Dani Hvarskoga kazališta : Građa i rasprave o hrvatskoj književnosti i kazalištu (на језику: хрватски). 37 (1): 399—408. ISSN 1849-0158. Приступљено 9. 5. 2019. 
  85. ^ а б Paulus, Irena (4. 11. 2001). „Podsjetnik za zaboravne – Neradnik Arsen”. Vijenac (на језику: хрватски) (198). 
  86. ^ „ŠPIRO ŠPULA (ZLATNA NIT) – Filmovi, serije, emisije – Lukin portal za djecu”. www.pjesmicezadjecu.com (на језику: хрватски). Приступљено 9. 5. 2019. 
  87. ^ „Arsen: Maestro, djed i čarobnjak”. www.vecernji.hr (на језику: хрватски). Večernji list. 21. 8. 2015. Приступљено 9. 5. 2019. 
  88. ^ „GABI NOVAK I ARSEN DEDIC – Title melody of their show”. 22. 6. 2007. Приступљено 9. 5. 2019. 
  89. ^ „From the „ARSEN I GABI SHOW” -- A funny sketch”. 22. 6. 2007. Приступљено 9. 5. 2019. 
  90. ^ „Novogodišnji 1. program TV ZG '80: Arsen Dedić, Oliver Dragojević, Novi fosili i pregršt disco hitova” (на језику: хрватски). 1979. Приступљено 9. 5. 2019. 
  91. ^ „Lu kao Mata Hari”. Vijenac (на језику: хрватски). 255. 11. 12. 2003. Приступљено 10. 6. 2019. 
  92. ^ Körbler, Iva (1. 3. 2007). „Umjesto recenzije”. Vijenac (на језику: хрватски). 339. Приступљено 10. 6. 2019. 
  93. ^ „Kako su Arsen, Luko, Hraste vidjeli Miljenka Smoju…”. Slobodna Dalmacija (на језику: хрватски). 26. 10. 2015. Приступљено 10. 6. 2019. 
  94. ^ Novak, Lada (13. 7. 2015). „ARSEN PONOVNO NA OPERACIJSKOMSTOLU Gabi bdije uz postelju: 'Dobro je prošlo, ali sada opet mora učiti hodati' – Jutarnji List”. www.jutarnji.hr (на језику: хрватски). Jutarnji list. Архивирано из оригинала 14. 09. 2015. г. Приступљено 4. 5. 2019. 
  95. ^ а б Bobanović, Paula (8. 8. 2015). „Arsen Dedić uskoro ide kući iz bolnice, upala mu se smirila…”. www.24sata.hr (на језику: хрватски). Приступљено 4. 5. 2019. 
  96. ^ Jureško, Goranka (30. 7. 2015). „HITNI ODLAZAK U BOLNICU: NAGLO MU SE POGORŠALO ZDRAVSTVENO STANJE Arsenu Dediću pozlilo, sumnja se na sepsu – Jutarnji List”. www.jutarnji.hr (на језику: хрватски). Архивирано из оригинала 06. 03. 2016. г. Приступљено 4. 5. 2019. 
  97. ^ P., D. (30. 7. 2015). „Poboljšalo se zdravstveno stanje Arsena Dedića”. Hrvatska radiotelevizija (на језику: хрватски). Архивирано из оригинала 01. 08. 2015. г. Приступљено 4. 5. 2019. 
  98. ^ „ARSENU DEDIĆU JE BOLJE Legendarni kantautor još je smeten i odbija hranu, ali inzistira na povratku kući! - Jutarnji List”. www.jutarnji.hr (на језику: хрватски). Jutarnji list. 3. 8. 2015. Архивирано из оригинала 08. 10. 2015. г. Приступљено 4. 5. 2019. 
  99. ^ „Drastično se pogoršalo stanje Arsena Dedića: legenda hrvatske glazbe u kritičnom stanju!”. Tabloid.hr (на језику: хрватски). 13. 8. 2015. Архивирано из оригинала 05. 03. 2016. г. Приступљено 4. 5. 2019. 
  100. ^ „Arsen Dedić u kritičnom stanju”. Slobodna Dalmacija (на језику: хрватски). 14. 8. 2015. Приступљено 4. 5. 2019. 
  101. ^ Bobanović, Paula; Sarić Čedić, Jasmina (16. 8. 2015). „Zabrinuta Gabi odbila je da Arsena ponovno operiraju”. www.24sata.hr (на језику: хрватски). Приступљено 4. 5. 2019. 
  102. ^ Šegedin Miriovsky, Sanja (17. 8. 2015). „Napustila nas glazbena legenda Arsen Dedić”. Hrvatska radiotelevizija (на језику: хрватски). Приступљено 4. 5. 2019. [мртва веза]
  103. ^ „Glazbenici: Arsen Dedić je bio najveći”. Scena.hr (на језику: хрватски). 17. 8. 2015. Приступљено 4. 5. 2019. 
  104. ^ „Predsjednik Vlade Zoran Milanović uputio brzojav sućuti obitelji Arsena Dedića”. vlada.gov.hr (на језику: хрватски). 18. 8. 2015. Приступљено 4. 5. 2019. 
  105. ^ „Videoalbum: Sjećamo se Arsena Dedića”. Hrvatska radiotelevizija (на језику: хрватски). 18. 8. 2015. Архивирано из оригинала 04. 05. 2019. г. Приступљено 4. 5. 2019. 
  106. ^ „KOMEMORACIJA U ŠIBENIKU Prijatelji i kolege oprostili se od Arsena Dedića – Gloria”. www.gloria.hr (на језику: хрватски). 21. 8. 2015. Приступљено 4. 5. 2019. 
  107. ^ Volarić, Toni (25. 8. 2015). „Sprovod u Zagrebu: Arsenu su zbogom rekli obitelj i prijatelji”. www.24sata.hr (на језику: хрватски). Приступљено 4. 5. 2019. 
  108. ^ „Jutarnji list – MATIJA DEDIĆ 'Ne pjevam i ne pišem pjesme. Pisati pjesme pored Arsena bilo bi – osuda na neuspjeh'”. www.jutarnji.hr (на језику: хрватски). 11. 1. 2014. Приступљено 5. 12. 2020. 
  109. ^ Ibrić, Š (13. 11. 2007). „Arsen Dedić: Bilo mi je i lijepo i očajno, ali nikada nisam bio kukavica”. Nezavisne novine (на језику: српски). Приступљено 5. 12. 2020. 
  110. ^ а б Šimunić Bendić, Tanja (11. 2. 2008). „Pjevači o političkom angažmanu”. arhiv.slobodnadalmacija.hr (на језику: хрватски). Приступљено 5. 12. 2020. 
  111. ^ „Arsen Dedić za N1 o Titu, Tuđmanu, Balaševiću, ženama…”. N1 HR (на језику: хрватски). 26. 2. 2015. Приступљено 5. 12. 2020. [мртва веза]
  112. ^ „Intervju Arsena Dedića za N1: Okrenimo se budućnosti”. N1 HR (на језику: хрватски). 17. 1. 2015. Архивирано из оригинала 17. 09. 2016. г. Приступљено 5. 12. 2020. 
  113. ^ „Arsen Dedic Na zene uglavnom ne mogu da se pozalim”. www-gewi.uni-graz.at. Balkanmedia. октобар 2001. Архивирано из оригинала 26. 09. 2021. г. Приступљено 5. 12. 2020. 
  114. ^ Nikolić, Aleksandar (2. 3. 2014). „Arsen Dedić: U Jugi si imao izbor”. Blic.rs (на језику: српски). Приступљено 5. 12. 2020. 
  115. ^ „Emotivnim pismom zagrebački Hajdukovci pozivaju na svečanost u Arsenovu čast”. www.sibenik.in (на језику: хрватски). 3. 5. 2016. Приступљено 5. 12. 2020. 
  116. ^ „Various – Naprid, Bili !”. Discogs (на језику: енглески). Приступљено 5. 12. 2020. 
  117. ^ „Arsen Dedić dobitnik je Nagrade 50 godina”. Motovun Film Festival (на језику: хрватски). 21. 2. 2019. Приступљено 19. 8. 2019. 
  118. ^ „Dobitnici Porina za životno djelo | porin.org”. www.porin.org (на језику: хрватски). Приступљено 19. 8. 2019. 
  119. ^ „Odluka kojom se odlikuju Redom Danice hrvatske s likom Marka Marulića”. narodne-novine.nn.hr (на језику: хрватски). 7. 7. 1995. Приступљено 19. 8. 2019. 
  120. ^ „Odluka o odlikovanju Redom hrvatskog pletera za osobit doprinos razvitku i ugledu Republike Hrvatske i dobrobiti njezinih građana”. narodne-novine.nn.hr (на језику: хрватски). 20. 6. 2008. Приступљено 19. 8. 2019. 
  121. ^ „Трезор — Шоу Арсена Дедића”. www.rts.rs (на језику: српски). 12. 2. 2013. Приступљено 9. 10. 2019. 
  122. ^ Simić Bodrožić, Ivana (21. 10. 2012). „Arhivski sadržaji”. www.vecernji.hr (на језику: хрватски). Приступљено 9. 10. 2019. 
  123. ^ „Hum, Silvije – Leksikon radija i televizije”. Obljetnica HRT-a (на језику: хрватски). Архивирано из оригинала 20. 09. 2016. г. Приступљено 9. 10. 2019. 
  124. ^ „Čovjek kao ja – Arsen Dedić” (на језику: хрватски). Приступљено 9. 10. 2019. 
  125. ^ Tučkar, Zoran. „Skice o bardu ⋆ Muzika.hr”. Muzika.hr (на језику: хрватски). Архивирано из оригинала 28. 09. 2015. г. Приступљено 9. 10. 2019. 
  126. ^ Pavlić, Zrinka (24. 10. 2013). „Najsimpatičnije iznenađenje u programu HTV-a”. tportal.hr (на језику: хрватски). Приступљено 9. 10. 2019. 
  127. ^ Polimac, Nenad (15. 3. 2014). „DOKUMENTARAC O ARSENU DEDIĆU Beogradska posveta najvećoj hrvatskoj glazbenoj legendi – Jutarnji List”. www.jutarnji.hr (на језику: хрватски). Архивирано из оригинала 07. 03. 2016. г. Приступљено 9. 10. 2019. 
  128. ^ Lukić, Sani (27. 11. 2015). „'Zajedno, ali sam, ili tako je govorio Arsen Dedić'”. Hrvatska radiotelevizija (на језику: хрватски). Приступљено 9. 10. 2019. [мртва веза]
  129. ^ Bedić, Leonora (3. 12. 2015). „Pjesma Lee Dekleve za Arsena „Ja bi da te slijedim” u izvedbi tri generacije Dedić ⋆ Muzika.hr”. Muzika.hr (на језику: хрватски). Архивирано из оригинала 07. 12. 2015. г. Приступљено 9. 10. 2019. 
  130. ^ „Arsenu za rođendan: 'Šibenski memento' je dobio i videoizdanje!”. www.vecernji.hr (на језику: хрватски). 28. 7. 2016. Приступљено 9. 10. 2019. 
  131. ^ P. N. (24. 11. 2015). „Sve bilo je muzika: Izložba portreta nadahnuta Arsenom Dedićem / Novi list”. www.novilist.hr (на језику: хрватски). Приступљено 9. 10. 2019. 
  132. ^ „"Portreti brodova" u Galeriji Vladimira Horvata”. www.zagreb.hr (на језику: хрватски). Grad Zagreb službene stranice. 19. 4. 2017. Приступљено 9. 10. 2019. 
  133. ^ „FOTO Arsenovi stihovi na 'Partizanu' u Varošu pred večerašnju veliku feštu”. www.sibenik.in (на језику: хрватски). 07. 9. 2015. Приступљено 9. 3. 2020. 
  134. ^ „Inicijativa za imenovanje broda Jadrolinije po Arsenu Dediću – Hrvatska glazbena unija”. www.hgu.hr (на језику: хрватски). 5. 11. 2015. Приступљено 9. 3. 2020. 
  135. ^ „Šibenski glazbari u spomen na svog najvećeg člana izložili Arsenove flaute, note i rukopise”. www.sibenik.in (на језику: хрватски). 2. 8. 2016. Приступљено 9. 3. 2020. 
  136. ^ Ferić, Diana (20. 7. 2017). „Bista Arsena Dedića postavljena na Opatovini u Zagrebu na njegov rođendan – Šibenik News – Šibenik, obala, Hrvatska”. mok.hr (на језику: хрватски). Приступљено 9. 3. 2020. 
  137. ^ „Шербеџија: Арсен Дедић ме је свему научио”. www.novosti.rs (на језику: српски). Вечерње Новости. 29. 3. 2015. Приступљено 9. 3. 2020. 

Спољашње везе

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Арсен_Дедић&oldid=27493251”