Afrička partija za nezavisnost Gvineje i Zelenortskih Ostrva

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Afrička partija za nezavisnost Gvineje i Zelenortskih Ostrva
Partido Africano da Independência da Guiné e Cabo Verde
VođaDomingos Pereira
OsnivačiAmilkar Kabral
Anri Liberi
Slogan„Unidade E Luta“ (Jedinstvo i pobeda)
Osnovana19. septembra 1956.
SedišteBisao
 Gvineja Bisao
IdeologijaDemokratski socijalizam, Levičarski nacionalizam
Politička pozicijalevi centar
Međunarodno članstvoSocijalistička internacionala
Bojecrna, crvena, žuta, zelena
Narodna skupština
47 / 102
Veb-sajt
http://www.paigc.org/

Afrička partija za nezavisnost Gvineje i Zelenortskih Ostrva (port. Partido Africano da Independência da Guiné e Cabo Verde, PAIGC) je politička partija koja deluje u Gvineji Bisao. Ova partija je bila predvodnica u borbi za nezavisnost Gvineje Bisao od portugalske kolonijalne vlasti.

Istorija[uredi | uredi izvor]

Početna delovanja[uredi | uredi izvor]

Godine 1953, nakon završenog obrazovanja u Portugaliji, kući se vratila grupa mladih Gvinejaca, a među njima Amilkar Kabral i G. Laberi, koji su u gradu Bisao osnovali tajnu organizaciju Pokret za nacionalnu nezavisnost Gvineje, koja je okupljala revolucionarno orijentisanu inteligenciju i gradsku radničku klasu. Dana 19. septembra 1956, Amilkar Kabral se vratio u Bisao iz Angole i zajedno sa svojim polubratom Luišem Kabralom, Aristidešom Pereirom, Fernandom Fortešem, Žuliom Almeidom i Elizeom Turpinom, osnovao ilegalnu Afričku partiju za nezavisnost (port. Partido African Da Independencia, PAI). Sedište partije nalazilo se u gradu Konakri, glavnom gradu susedne republike Gvineje, nezavisne od 1958. godine.

Godine 1960, partija je promenila ime u Afrička partija za nezavisnost Gvineje i Zelenortskih Ostrva. Glavni cilj partije bila je borba za nezavisnost Portugalske Gvineje (Gvineja Bisao) i Zelenortskih Ostrva od portugalske kolonijalne vlasti, stvaranje zajedničke države, osiguravanje brzog ekonomskog i društvenog razvoja, jačanje nacionalne nezavisnosti i demokratije, te uspostavljanje socijalističkog društva bez izrabljivanja.

Godine 1961, PAIGC i Front za oslobođenje i nacionalnu nezavisnost Gvineje (port. Frente de Libertacao E Independencia Nacional da Guine, FLING — osnovan 1954, lider E. Lopeš da Silva) formirali su Jedinstveni front oslobođenja, čije je sedište bilo u Senegalu.[1]

Jedinstveni front ubrzo se raspao zbog svađa između pripadnika naroda Fulbe, Balante i Papel, koji su činili većinu u PAIGC-u, i pripadnika naroda Mandinka, koji su bili većina u FLING-u.

Partija u borbi za nezavisnost[uredi | uredi izvor]

Amilkar Kabral je 1960. godine u Tunisu osnovao Afrički revolucionarni front za nacionalnu nezavisnost portugalskih kolonija (port. Frente Revolucionária Africana para a Independência Nacional das colonias portuguesas, FRAIN), čiji su članovi bili PAIGC i Narodni pokret za oslobođenje Angole (MPLA). Dana 18. aprila 1961, u marokanskom gradu Kazablanka, PAIGC, Nacionalni pokret za oslobođenje Angole (MPLA), Revolucionarni front za oslobođenje Mozambika (FRELIMO) i Pokret za oslobođenje Sao Tome i Principea (MLSTP) osnovali su Konferenciju nacionalističkih organizacija portugalskih kolonija (port. Conferência das Organizações Nacionalistas das Colónias Portuguesas, CONCP).

Dejstvujući u ilegali, PAIGC je osnovao široku mrežu organizacija u portugalskoj Gvineji i na Zelenortskim ostrvima. Januara 1963, PAIGC je u Gvineji pokrenula oružanu borbu za nezavisnost. Partijska bvojna organizacija, Revolucionarne oružane narodne snage (port. Forças Armadas Revolucionarias do Povo, FARP),[2] formirane su po uzoru na vojno krilo MPLA, Narodnooslobodilačke oružane snage Angole (FAPLA). PAIGC je tokom oslobodilačkog rata održavao bliske veze sa MPLA.

Na Zelenortskim ostrvima se među stanovništvom nije proširila oružana borba protiv portugalske vlasti (preko 60% stanovništva bili su mulati), tako da na ostrvima FARP nije dejstvovao.

Na Prvom kongresu PAIGC u februaru 1964, bio je usvojen su partijski program i ustav, formirani su organi vlasti i donesene odluke o formiranju redovne vojske i narodne milicije.

U novembru 1972, Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija priznao je PAIGC za jedinog i legitimnog predstavnika naroda portugalske Gvineje i Zelenortskih Ostrva.

Nakon proglašenja nezavisnosti Gvineje Bisao, 24. septembra 1973, PAIGC je postala vladajuća partija u zemlji. Od 24. juna 1974, sve druge političke partije i pokreti, uključujući i Front za potpunu nacionalnu nezavisnost Gvineje, bili su zabranjeni.[3]

U aprilu 1974 , nakon pada konzervativnog režima u Portugaliji, nova portugalska vlada priznala je PAIGC kao legitimnog predstavnika naroda Zelenortskih ostrva i stupila u pregovore sa gvinejskom vladom. PAIGC je tokom pregovora od Portugalije zahtevao trenutno priznavanje nezavisnosti Republike Gvineje Bisao i Zelenortskih ostrva. Portugalska vlada nije prihvatila zahteve PAIGC o nezavisnosti Zelenortskih ostrva na temelju toga da PAIGC nije predstavljao interese većine stanovništva Zelenortskih ostrva, da na ostrvima nije bilo oslobodilačkog rata i da su većina stanovništva ostrva su portugalski građani, koji žele da da ostanu u sastavu Portugalije kao autonomna pokrajina.

Novembra 1974, u Lisabonu je bio potpisan sporazum o nezavisnosti zemlje i formirana prelazna vlada. Dana 5. jula 1975, proglašena je nezavisnost Republike Zelenortska Ostrva.

PAIGC na vlasti[uredi | uredi izvor]

Od 1975 do 1980. godine, PAIGC je nastojala da od Gvineje Bisao i Zelenortskih Ostrva stvori jedinstvenu socijalističku državu.

PAIGC je predala zemlju u vlasništvo onih koji ju obrađuju, pokrenula reorganizaciju poljoprivrede, nacionalizovala banke, uvela strogu kontrolu nad spoljnom trgovinom, sprovodila politiku ograničavanja aktivnosti stranih preduzeća i uvela brojne pogodnosti u zdravstvu i obrazovanju.

U novembru 1977, na Trećem kongresu PAIGC je za svoj cilj proglasila stvaranje „države nacionalne revolucionarne demokratije, oslobođene od izrabljivanja."

Dana 14. novembra 1980, predsednik Saveta narodnih komesara Republike Gvineje Bisao, Žoao Bernardo Vijeira, srušio je s vlasti u beskrvnom državnom udaru predsednika Državnog saveta Republike Gvineje Bisao, Luiša Kabrala i ostale vodeće ljude koji su bili poreklom sa Zelenortskih Ostrva. Svrgnuti su bili prisiljeni da napuste Gvineju Bisao. Ovaj državni udar označio je kraj državne zajednice Zelenortskih Ostrva sa Gvinejom Bisao.

Delovanje partije u višestranačju[uredi | uredi izvor]

U januaru 1991. godine, na Drugom vanrednom kongresu PAIGC ukinut je 5. članak Ustava Republike Gvineje Bisao, prema kojem je PAIGC imala vodeću ulogu u državi i društvu. U decembru 1991, na svom Petom kongresu PAIGC je dozvolio legalno delovanje ostalih političkih stranaka u Gvineji Bisao.

Prvi višestranački predsednički i parlamentarni izbori održani su 1994. godine.[4] Vieira je pobedio na predsedničkim izborima, a PAIGC je na parlamentarnim izborima osvojio 46% glasova, odnosno 62 od 100 poslaničkih mesta.[5]

U Gvineji Bisao je od juna 1998. do maja 1999. trajao građanski rat, koji je doveo do svrgavanja predsednika Vijeire.[6]

Na predsedničkim izborima u januaru 2000, za predsednika Gvineje Bisao izabran je lider Partije socijalne obnove, Kumba Jala.

U septembru 2003. izvršen je vojni udar, nakon čega je na vlast došao Vojni komitet za obnovu ustavnog i demokratskog poretka. Na čelu komiteta bio je načelnik Generalštaba Oružanih snaga Republike Gvineje Bisao, general Verišimo Coreja Seabra. Za predsednika države bio je postavljen Enrike Pereira Rosa.

Dana 28. marta 2004, održani su izbori za Narodnu skupštinu na kojima je PAIGC pobedio osvojivši 31,45% glasova i 45 od 100 poslaničkih mesta. Predsednik partije, Karluš Gomes Žunior, u maju 2004. postao je premijer Gvineje Bisao. Na izborima za Narodnu skupštinu održanima 16. novembra 2008, PAIGC je osvojio 67 od 100 mandata.[traži se izvor]

Prema rezultatima predsedničkih izbora 2009, za predsednika Gvineje Bisao izabran je kandidat PAIGC, Malam Bakai Sanja.

Kongresi i struktura partije[uredi | uredi izvor]

Najviši organ parije je Kongres. Od 1964. godine do danas, održano je ukupno sedam redovnih i četiri vanredna kongresa PAIGC-a:

  • Prvi kongres PAIGC (13. — 17. februar 1964, Kasaka)
  • Drugi kongres PAIGC (18. — 22. jul 1973, Fulamore) — prvi kongres održan posle smrti Kabrala
  • Treći kongres PAIGC (15. — 20. septembar 1977, Bisao) — prvi kongres održan nakon priznanja nezavisnosti
    • Prvi vanredni kongres PAIGC (8. — 12. novembar 1981, Bisao) — PAIGC proglašena nacionalnom partijom RepublikeGvinejeBisao
  • Četvrti kongres PAIGC (9. — 14. oktobar 1986, Bisao) — PAIGC se proglasila jedinom strankom, te rukovodećom i organizacionom snagom u Gvineji Bisao
    • Drugi vanredni kongres PAIGC (20. — 25. januar 1991, Bisao) — ukinut članak 5. Ustava Republike Gvineje Bisao, prema kojemu je PAIGC imala vodeću ulogu u u državi i društvu
  • Peti kongres PAIGC (15. — 20. decembar 1991, Bisao) — usvojena politika demokratizacije i višestranačja
  • Šesti kongres PAIGC (maj 1998, Bisao) — ukinuta funkcija generalnog sekretara Centralnog komiteta, usvojena funkcija predsedavajućeg CK PAIGC
    • Treći vanredni kongres PAIGC (2. — 6. septembar 1999, Bisao) — PAIGC ukinuta funkcija predsedavajućeg, usvojena funkcija predsednika i četiri potpredsednika CK PAIGC
    • Četvrti vanredni kongres PAIGC (30. januar — 9. februar 2002, Bisao) — izabrano novo rukovodstvo partije
  • Sedmi kongres PAIGC (26. jun 2008, Gabu)

Između kongresa, partijom rukovodi generalni sekretar Politbiroa CK PAIGC, a od 1999. godine predsednik PAIGC.

Lideri PAIGC-a[uredi | uredi izvor]

(februar 2014 —)

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Ežegodnik Bolьšoй sovetskoй эnciklopedii. Vыpusk 9. 1965.- M.: Sovetskaя Эnciklopediя, 1965, S.241
  2. ^ Ežegodnik Bolьšoй sovetskoй эnciklopedii. Vыpusk 10. 1966. — M.: Sovetskaя Эnciklopediя, 1966, S.248
  3. ^ Ežegodnik Bolьšoй sovetskoй эnciklopedii. Vыpusk 19. 1975. — M.: Sovetskaя Эnciklopediя, S.260
  4. ^ Donald F. Busky, Communism in History and Theory: Asia, Africa, and the Americas (2002), Greenwood Publishing Group, pages 106-7.
  5. ^ IPU PARLINE page for 1994 parliamentary election.
  6. ^ IPU PARLINE page for 1999 parliamentary election.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Afrička partija za nezavisnost Gvineje i Zelenortskih Ostrva na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Афричка_партија_за_независност_Гвинеје_и_Зеленортских_Острва&oldid=26816151”