Афрички биво

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Afrički bivo
Vremenski raspon: 0.7–0 Ma
↓
Srednji pleistocen-halocen
Kejpski bivo (S. C. Caffer) u Nacionalnom parku Čobe, Bocvana sa Čapljem govedaricom na vrhu
Afrički šumski bivo (S. c. nanus)
Naučna klasifikacija uredi
Domen: Eukaryota
Carstvo: Animalia
Tip: Chordata
Klasa: Mammalia
Red: Artiodactyla
Porodica: Bovidae
Potporodica: Bovinae
Rod: Syncerus
Hodgson, 1847
Vrsta:
S. caffer
Binomno ime
Syncerus caffer
(Sparrman, 1779)
Podvrste

S. c. caffer
S. c. nanus
S. c. brachyceros
S. c. mathewsi

Areali tri podvrste

Afrički bivo (lat. Syncerus caffer) je krupno govedo iz porodice šupljorogih goveda (Bovidae) koja žive u afričkim savanama.[3][4]

Opis[uredi | uredi izvor]

Lobanja afričkog bivola

Afrički bivo je visine do 1,7 i dužine do 3,4 metara, a telo i građa je skoro identična građi domaćeg goveda. Masa ovih bivola dostiže i do 900 kilograma; mužjaci su krupniji od ženki.[5] Imaju kratke noge, vrlo snažno i debelo telo i rep koji se završava kitnjasto. Afrički bivo je i najveći i najjači član roda goveda. Posebno se ističe neobičnim rogovima koji su spljošteni, zakrivljeni prema unutra i pokrivaju čitavo čelo tako da samo u sredini ostaje slobodna uska pruga.[3] Ženka na svet donosi po jedno mladunče, koje se od nje ne odvaja prve dve godine. U proseku bivo živi 25 godina.

Afrički bivol je veoma robusna vrsta. Njegova visina ramena može da se kreće od 1,0—1,7 m (3,3—5,6 ft), a dužina glave i tela može da se kreće od 1,7—3,4 m (5,6—11,2 ft). Rep može biti dugačak od 70—110 cm (28—43 in).[6] U poređenju sa drugim velikim bovidima, ima dugačko, ali zdepasto telo (dužina tela može premašiti divljeg vodenog bivola, koji je teži i viši) i kratke, ali debele noge, što rezultira relativno kratkom stajaćom visinom. Kejpski bivoli su teški od 425—870 kg (937—1.918 lb), pri čemu su mužjaci obično veći od ženki, dostižući gornji raspon težine.[7] Poređenja radi, afrički šumski bivoli, sa 250—450 kg (550—990 lb), su samo upola te veličine.[8] Glava mu je nisko nošena; njen vrh se nalazi ispod zadnje linije. Prednja kopita bivola su šira od zadnjih, što je povezano sa potrebom da se izdrži težina prednjeg dela tela, koji je teži i moćniji od zadnjeg.

Ponašanje[uredi | uredi izvor]

Nepredvidiva priroda i veličina ovih džinova ih svrstava u red najopasnijih afričkih životinja.

Uvek žive u krdu koje ponekad broji nekoliko stotina jedinki. Najčešće nastanjuje močvarne predele, a po čitav dan provodi spavajući ili preživljavajući na jednom mestu, najradije u nekoj bari ili u jami sa muljem. Kasno popodne ili predveče ustaje i bez prekida pase čitavu noć do ranog jutra. Vole staništa gde blizu postoji izvor vode. Kad pobesni ili se uplaši, gazi sve što mu se nađe na putu, s obzirom da je vrlo jaka i brza životinja koja dostiže brzinu od 55km/h. Nije ga moguće pripitomiti, čak ni ukrštanjem sa domaćom stokom.

Grabljivci[uredi | uredi izvor]

Sem čoveka i lava bivo nema pravih neprijatelja. Hijene i krokodili kojih su močvare prepune sa vremena na vreme uhvate nekog mladog bivola.

Podvrste[uredi | uredi izvor]

Postoje dve različite forme ove vrste — savanska i šumska, a sem ovih podvrsta postoje i kratkorogi, nilski i planinski bivo. Ubedljivo najveća i najrasprostranjenija podvrsta je savanski afrički bivo.

Slika Podvrsta Opis Distribucija
Syncerus caffer caffer (kejpski bafalo) Imenovana i najveća podvrsta, sa velikim mužjacima težine do 870 kg (1.920 lb). Prosečna težina bikova iz Južne Afrike bila je 753 kg (1.660 lb).[9] U Nacionalnom parku Serengeti, osam bikova je slično tome prosečno težilo 751 kg (1.656 lb).[10] U jednom istraživanju, odrasli bikovi i krave iz Nacionalnog parka Kruger su u proseku težili 590 kg (1.300 lb) i 513 kg (1.131 lb) respektivno.[11] U Keniji i u Bocvani, prosečna težina odrasle jedinke ove rase je procenjena na 631 kg (1.391 lb).[12][13] Bivoli ove podvrste koji žive na jugu kontinenta, primetno visoki po veličini i žestini, su takozvani kejpski bivoli. Boja ove podvrste je najtamnija, skoro crna. Južna i Istočna Afrika.
S. c. nanus (šumski bivol, patuljasti bivol ili kongoanski bivol) Najmanja podvrsta; visina u hrbatu je manja od 120 cm, a prosečna težina je oko 270 kg (600 lb), ili otprilike veličine zebre, i dva do tri puta lakša po masi od nominovane podvrste.[10][14] Boja je crvena, sa tamnijim mrljama na glavi i ramenima i ušima, formirajući četkicu. Ova podvrsta se toliko razlikuje od kejpskog bivola da neki istraživači još uvek smatraju da je to posebna vrsta, S. nanus. Hibridi između kejpskog i šumskog bivola nisu neuobičajeni. Šumske oblasti centralne i zapadne Afrike.
S. c. brachyceros (sudanski bafalo) Intermedijer između prve dve podvrste. Njegove dimenzije su relativno male, posebno u poređenju sa drugim bivolima koji se nalaze u Kamerunu, koji teže upola manje od kejpske podvrste (bikovi težine 600 kg (1.300 lb) se smatraju veoma velikim). Odrasle jedinke imaju prosečnu težinu do 400 kg (880 lb).[15] Zapadna Afrika
S. c. aequinoctialis (nilski bafalo) Sličan je kejpskom bizonu, ali je nešto manji, a boja mu je svetlija. Ponekad se smatra da je ova podvrsta ista kao i sudanski bivol.[16] Centralna Afrika.
S. c. mathewsi (planinski bafalo ili virunga bafalo) Nije univerzalno priznat od svih autoriteta. [17] planinska područja Demokratske Republike Kongo, Ruande i Ugande.

Ekologija[uredi | uredi izvor]

Afrički bivol je jedna od najuspešnijih pasa u Africi. Živi u savanama, močvarama i plavnim ravnicama, kao i na travnjacima mopana, i u šumama većih planina Afrike.[18] Ovaj bivol preferira stanište sa gustim pokrivačem, poput trske i šikare, ali se može naći i u otvorenim šumama.[19] Iako nisu posebno zahtevni u pogledu staništa, voda im je potrebna svakodnevno, te zavise od višegodišnjih izvora vode. Poput ravničarske zebre, bivol može da živi na visokoj, gruboj travi. Krda bivola kose travu i prave mesto selektivnijim biljojedima. Kada se hrani, bivol koristi svoj jezik i široki red sekutića da bi jeo travu brže od većine drugih afričkih biljojeda. Bivoli se ne zadržavaju dugo na ugaženim ili osiromašenim površinama.

Osim ljudi, afrički bivoli imaju malo predatora i sposobni su da se brane od (i ubijaju) lavove.[20] Lavovi međutim redovno ubijaju i jedu bivole, a u nekim regionima bivoli su primarni plen lavova. Često je potrebno nekoliko lavova da obore jednog odraslog bivola, a ceo čopor se može pridružiti lovu. Međutim, prijavljeno je nekoliko incidenata u kojima su usamljeni odrasli mužjaci lavova uspešno srušili odrasle bivole. Krokodil prosečne veličine obično napada samo stare usamljene životinje i mladu telad, iako mogu da ubiju zdrave odrasle jedinke. Izuzetno veliki, stari mužjaci nilskih krokodila mogu postati poluuobičajeni predatori bivola.[6][21][22] Gepard, leopard, afrički divlji pas i pegava hijena su obično pretnja samo novorođenoj teladi, iako su zabeleženi veći klanovi pegavih hijena koji ubijaju krave (uglavnom gravidne) i, u retkim prilikama, odrasle bikove.[23]

Bolesti[uredi | uredi izvor]

Afrički bivol je podložan mnogim bolestima, uključujući one koje se dele sa domaćom govedom, kao što su tuberkuloza goveda, koridorska bolest i slinavka i šap. Kao i kod mnogih bolesti, ovi problemi ostaju neaktivni u populaciji sve dok je zdravlje životinja dobro. Ove bolesti, međutim, ograničavaju legalno kretanje životinja i sprovodi se ograđivanje zaraženih područja od nezahvaćenih područja. Neki čuvari i menadžeri divljači uspeli su da zaštite i uzgajaju stada „bez bolesti“ koja postaju veoma vredna, jer se mogu transportovati. Najpoznatiji su napori Lindzi Hant da nabavi nezaražene životinje iz Nacionalnog parka Kruger u Južnoj Africi. Neki bivoli bez bolesti u Južnoj Africi prodati su uzgajivačima za blizu 130.000 američkih dolara.[24]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „African Buffalo”. IUCN Red List of Threatened Species. Pristupljeno 1. 9. 2019. 
  2. ^ IUCN SSC Antelope Specialist Group (2019). „Syncerus caffer”. Crveni spisak ugroženih vrsta IUCN. IUCN. 2019: e.T21251A50195031. doi:10.2305/IUCN.UK.2019-1.RLTS.T21251A50195031.en Slobodan pristup. Pristupljeno 19. 11. 2021. 
  3. ^ a b Zoološki vrt Palić
  4. ^ Grubb, P. (2005). „Order Artiodactyla”. Ur.: Wilson, D.E.; Reeder, D.M. Mammal Species of the World: A Taxonomic and Geographic Reference (3rd izd.). Johns Hopkins University Press. str. 695—696. ISBN 978-0-8018-8221-0. OCLC 62265494. 
  5. ^ African Buffalo
  6. ^ a b Huffman, Brent (2010-05-24). „Syncerus caffer – African buffalo”. Ultimateungulate.com. Arhivirano iz originala 2012-03-19. g. Pristupljeno 2010-10-23. 
  7. ^ Cape Buffalo, Encyclopedia Britannica https://www.britannica.com/animal/Cape-buffalo
  8. ^ Boitani, Luigi (1984). Simon & Schuster's Guide to Mammals. Simon & Schuster/Touchstone Books. ISBN 978-0-671-42805-1. 
  9. ^ Cornélis, D., Melletti, M., Korte, L., Ryan, S. J., Mirabile, M., Prin, T., & Prins, H. H. (2014). African buffalo Syncerus caffer (Sparrman, 1779). In Ecology, Evolution and Behaviour of Wild Cattle: Implications for Conservation (pp. 326-372). Cambridge University Press, Cambridge.
  10. ^ a b Grubb, P. (1972). Variation and incipient speciation in the African buffalo. Zeitschrift für Säugetierkunde, 37, 121-144.
  11. ^ Visscher, D. R., Van Aarde, R. J., & Whyte, I. (2004). Environmental and maternal correlates of foetal sex ratios in the African buffalo (Syncerus caffer) and savanna elephant (Loxodonta africana) Arhivirano 2017-08-09 na sajtu Wayback Machine. Journal of Zoology, 264(2), 111-116.
  12. ^ Bonyongo, M. C., & Harris, S. (2007). Grazers species‐packing in the Okavango Delta, Botswana. African Journal of Ecology, 45(4), 527-534.
  13. ^ Oindo, B. O. (2002). Body size and measurement of species diversity in large grazing mammals. African Journal of Ecology, 40(3), 267-275.
  14. ^ Korte, L. M. (2008). Variation of group size among African buffalo herds in a forest‐savanna mosaic landscape. Journal of Zoology, 275(3), 229-236.
  15. ^ Brown, W. (1988). Age determination of the West African buffalo Syncerus caffer brachyceros and the constancy of tooth wear. African Journal of Ecology, 26(3), 221-227.
  16. ^ C. P. Groves, D. M. Leslie Jr. (2011) Family Bovidae (Hollow-horned Ruminants). pp. 585–588. In: Wilson, D. E., Mittermeier, R. A., (Hrsg.). Handbook of the Mammals of the World. Volume 2: Hooved Mammals. Lynx Edicions. 2009. ISBN 978-84-96553-77-4.
  17. ^ „BioLib - Syncerus caffer matthewsi (Virunga Buffalo)”. biolib.cz. 
  18. ^ Hughes, Kristen; Fosgate, Geoffrey T.; Budke, Christine M.; Ward, Michael P.; Kerry, Ruth; Ingram, Ben (13. 9. 2017). „Modeling the spatial distribution of African buffalo (Syncerus caffer) in the Kruger National Park, South Africa”. PLOS ONE. 12 (9): e0182903. Bibcode:2017PLoSO..1282903H. PMC 5597095 Slobodan pristup. PMID 28902858. doi:10.1371/journal.pone.0182903 Slobodan pristup. 
  19. ^ Estes, R.: The Behavior Guide to African Mammals, Including Hoofed Mammals, Carnivores, Primates. Los Angeles, The University of California Press. 1991. ISBN 0520080858. str. 195–200.
  20. ^ „Cape Buffalo”. Canadian Museum of Nature. Pristupljeno 2010-10-23. 
  21. ^ Graham, A. D. (1968). The Lake Rudolf Crocodile (Crocodylus niloticus Laurenti) Population. Masters of Science Thesis, The University of East Africa.
  22. ^ Pienaar, U. D. V. (1969). „Predator-prey relationships amongst the larger mammals of the Kruger National Park”. Koedoe. 12. doi:10.4102/koedoe.v12i1.753 Slobodan pristup. 
  23. ^ Kruuk, Hans (1979). The Spotted Hyena: A study of predation and social behaviour. University of Chicago Press. str. 335. ISBN 978-0-226-45508-2. 
  24. ^ Laing, Aislinn (24. 4. 2016). „Why is this buffalo worth £8.5 million?”Neophodna novčana pretplata. The Telegraph. Arhivirano iz originala 2022-01-12. g. Pristupljeno 25. 6. 2019. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Afrički bivo na Vikimedijinoj ostavi.
Vikivrste imaju više informacija o članku Afrički bivo.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Афрички_биво&oldid=27549046”