Ajant

Ukoliko ste tražili drugu ličnost iz grčke mitologije, pogledajte članak Mali Ajant.

Ahil i Ajant na lekitu iz kasnog šestog veka

Ajant (grč. Αἴας) je u grčkoj mitologiji bio kralj ostrva Salamina i uz Ahila najlepši i najjači grčki vojskovođa koji je opsedao Troju u trojanskom ratu. Štit koji je nosio bio je sačinjen od koža sedam bikova.

Etimologija

Njegovo ime znači „od zemlje“. Prema drugim izvorima, njegovo ime je izvedeno od reči aetos što znači „orao“, a u vezi je sa pričom o rođenju ovog junaka. Pošto je postojao još jedan Ajant, kako bi ih razlikovali, ovog junaka su nazivali Velikim Ajantom zbog njegove visine i karaktera.

Mitologija

Bio je Telamonov i Peribejin (ili Eribejin) sin. Telamon ga je dobio zahvaljujući Heraklovoj molbi. Naime, Herakle je došao u goste kod Telamona sa željom da ga pozove u rat protiv trojanskog kralja Laomedonta i zatekao ga za trpezom. Telamon mu je ponudio pehar vina i Herakle je zbog toga zamolio Zevsa da njegovom prijatelju podari sina koji će biti snažan kao lav. Zevs je tada poslao orla kao znamenje da će mu molba biti uslišena. Prema drugoj priči, kada je Herakle došao, Ajant je već bio rođen. Junak je dete uvio u lavlju kožu kojom je inače i sam bio ogrnut, a od Zevsa je zatražio da ga učini neranjivim. Molba mu je uslišena, ali je mesto ispod pazuha mališana bilo zaklonjeno tobolcem, te je to ostalo jedino mesto na Ajantovom telu gde je mogao da zadobije ranu. Prema nekim izvorima, slaba tačka mu je bila i vrat, jer ga je Herakle bio urekao.

Kada je odrastao, bio je među prosiocima lepe Helene, pa je iz obaveze koju su svi prosioci prihvatili, među prvima pošao u rat na poziv Agamemnona. Sa sobom je doveo dvanaest lađa. Otac ga je pred polazak savetovao da se ne uzda samo u svoje koplje, već i u bogove, ali mu je Ajant oholo odvratio da i kukavica može da se uzda u bogove. Time je navukao mržnju boginje Atene. Takođe se izdrao na boginju kada ga je kasnije požurivala u rat, rečima da mu nije potrebna, već da ide da hrabri njegovu braću Grke. Ajant nije mario za bogove sa Olimpa, pa je njegovo suprotstavljanje Ateni bilo tumačeno kao dokaz njegovog ateizma, ali je prema Robertu Grevsu to radije bio dokaz njegovog konzervatizma; Ajakidi su bili lelegijskog porekla, te su poštovali prehelensku boginju. Pre nego što su stigli u Troadu, Grci su se najpre greškom iskrcali u Miziju i tu je, zajedno sa Ahilom, Ajant prednjačio u mnogim okršajima. Tokom prvih devet godina trojanskog rata, napao je kralja Frigije Teutranta ili Teleutaja, a njegovu kćerku Tekmesu je uzeo za naložnicu. U poslednjoj godini se borio sa Hektorom, a u kasnijoj borbi je uspeo i da ga rani. Najveće je junaštvo je pokazao u borbi za Patroklov leš, a na svečanostima priređenim povodom smrti tog junaka, rvao se sa Odisejem, sa nerešenim ishodom, pa je Ahil nagradio obojicu. Teukro, njegov polubrat, sve vreme se borio u senci njegovog štita, zaštićen na taj način. S obzirom da je Ajant bio ćudljive naravi, kao i njegov imenjak, često su njih dvojica bili u sukobu, pa je Agamemnon uspevao da ih spreči da ne ubiju jedan drugog spletkarenjem uz pomoć Menelaja, Diomeda i Nestora. Mnoge Trojance je Ajant ubio; prema Homerovoj „Ilijadi“ Akamanta, Amfija, Arheloha, Kaletora, Dorikla, Epikla, Glauka, Hipotoja, Hirtija, Laodamanta, Lisandara, Pandoka, Forkija, Pilarta, Pirasa, Simoisija, a prema drugim autorima i Aganipa, Agelaja, Agestrata, Dejoha, Enijeja, Erimanta, Eurinoma, Hila, Nesa, Okitoja, Testora i Zora.

Kada je Ahil bio ubijen, Ajant je sasekao Glauka i poneo Ahilov leš kroz neprijateljske redove i kišu strela, dok mu je Odisej krčio put. Zevs je poslao nevreme i tako je bitka stala. Na posmrtnim igrama je pobedio u bacanju diska. Tokom Ahilovog pogreba, Tetida je ponudila zlatno oružje svog sina i oko njega su se nadmetali junaci koji su se najviše istakli u odbrani Ahilovog leša. Među njima su bili i Ajant i Odisej. Nadmetanje je bilo isključivo rečima. Međutim, ni Agamemnon ni drugi Ahajci se nisu usudili da donesu presudu, pa se Nestor dosetio da se upitaju trojanski zarobljenici ko im je od ova dva junaka naneo veću štetu. Oni su se izjasnili za Odiseja što je uticalo da se Ajant, uvređen, baci na svoj mač. Postoje i verzije prema kojima je ipak Agamemnon presudio i odlučio se za Odiseja, čiju je dobru volju cenio ili da je poslao uhode do zidina Troje da čuje mišljenje neprijatelja. Tamo su razgovarale dve devojke i dok je jedna hvalila Ajanta kako je poneo Ahila, druga je uzvratila da bi svaka robinja to uradila, ali da ne bi smela da upotrebi oružje, kao što je to učinio Odisej. Prema drugom predanju, ova presuda je izazvala Ajantov bes koji je Atena pretvorila u ludilo. Misleći da ubija Atride i Ahajce, Ajant je poklao grčka stada, pastire i njihove pse. Kada se osvestio i video šta je zapravo uradio, osramoćen, bacio se na mač koji je uzeo od Hektora. Naime, Hektor mu je poklonio kratak srebrni mač nakon borbe koja je između njih dvojice trajala čitavog dana dok ih glasnici nisu razdvojili. Protivnici su bili zadivljeni veštinom i hrabrošću onog drugog i razmenili darove. Ajant je tada Hektoru poklonio purpurni remen (za koji ga je Ahil kasnije vukao sve dok nije izdahnuo). Prema predanju, čak se i mač gnušao ovog zadatka i savio se u luk. Tako je i zora svanula pre nego što je uspeo da izvrši samoubistvo, jer je vrh mača morao da usmeri na jedino ranjivo mesto na telu; ispod pazuha. Pripovedalo se i da je iz Ajantove smrtne rane potekla krv iz koje je iznikao beli cvet sa crvenim tačkama nalik zumbulu ili narcisu. Stanovnici Salamine su tvrdili da je takav cvet iznikao na njihovom ostrvu i da je imao oznake u obliku (latiničnih) slova „AI“, što je značilo ili ime junaka ili „avaj“. Neoptelem je Ajantov prah stavio u zlatnu urnu, a svi junaci su mu žrtvovali uvojke svoje kose. Ajanta je možda sahranio i Teukro, mada su se Atridi tome protivili. Kalhant je savetovao da Ajant bude sahranjen u kovčegu za samoubice, a ne spaljen kako bi dolikovalo, na rtu Rojtej. Menelaj je čak savetovao Teukra da Ajanta ostavi tako da ga prožderu divlje zveri, ali Teukro je bio protiv. Odisej je želeo da Ahilovo oružje položi na Ajantovu humku, ali Teukro to nije dozvolio. Postoje i priče da je oružje napokon pripalo Neoptelemu ili da ga je more nanelo na Ajantov grob nakon brodoloma koji je Odisej doživeo kasnije. Ajantova sen je boravila ili u carstvu mrtvih ili na ostrvu Leuci. Odisej ju je kasnije sreo u Podzemlju, ali ona nije htela da prihvati njegova izvinjenja. Postoji i priča prema kojoj su u doba imperatora Hadrijana talasi otvorili Ajantov grob i da su se mogle videti džinovske kosti, ali da je on naredio da se kosti vrate u grob. Takođe, manje verovatna priča je i da Ajant nije izvršio samoubistvo već da su ga Trojanci ubili po savetu proročišta glinom, jer je bio otporan na metal. Takođe, kao razlog svađe između Odiseja i Ajanta pojedini autori su navodili kome će pripasti Paladijum.

Ajant je sa Tekmesom imao sinove Fileja i Eurisaka.

Ajant nosi Ahilovo telo. Atički crnofiguralni lekit iz 510. p. n. e.

Kult

Poštovan je na Salamini, gde mu je podignut hram i postavljena kultna statua od abonosa. Bio mu je posvećen i praznik Ajanteje. Poštovan je i u Atini, iz političkih razloga, jer je smatran pretkom pojedinih uglednih porodica.

U umetnosti

Mnogi pisci tragedija su obradili Ajantovu sudbinu; Livije Andronik, Enije, Pakuvije i Akcije. Njegovu smrt je opisao Sofokle u delu koje je nazvao po njemu. Eshil je opisao svađu oko oružja u tragediji koja je do danas sačuvana samo u fragmentima. Ajant je prikazivan u likovnoj umetnosti. Na atičkoj crvenofiguralnoj vazi koja se čuva u Luvru, a koja datira iz 485 - 480 godine p. n. e., prikazan je duel Ajanta i Hektora. Takođe na atičkoj crvenofiguralnoj amfori iz 550 - 500 p. n. e, prikazan je sa Ahilovim lešom.