Ajnhard

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Ajnhard
Hroničar Ajnhard (ranosrednjovekovna iluminacija)
Lični podaci
Datum rođenja770e
Mesto rođenjaFulda, Franačka
Datum smrti14. mart 840.(840-03-14) (64/65 god.)
Mesto smrtiZeligenštat, Franačka
ObrazovanjeFulda monastery
Književni rad
Najvažnija delaVita Caroli Magni

Ajnhard (775 — 14. mart 840) bio je franački naučnik, pisac i dvoranin. Bio je sluga Karla Velikog i njegovog sina Ludviga Pobožnog. Ostao je upamćen po svom najvećem delu - biografiji Karla Velikog „Vita Caroli Magni“, koja predstavlja jedno od najvećih književnih zaveštanja ranog srednjeg veka.[1]

Biografija[uredi | uredi izvor]

Javni život[uredi | uredi izvor]

Ajnhard potiče iz istočnog nemačkog govornog područja Franačkog kraljevstva. Rođen je u porodici relativno niskog statusa. Roditelji su ga poslali da se školuje za monaha u Fuldi - jednoj od najimpresivnijih prosvetnih centara Franačke države u to doba. Poslali su ga na ovaj poziv verovatno zbog njegovog malog rasta zbog koga nije mogao da jaše konja i rukuje borbenim mačem. Zbog toga je Ajnhard koncentrisao svoju energiju na učenje, posebno na ovladavanje latinskim jezikom. Uprkos njegovom skromnom poreklu, bio je primljen u izuzetno bogat dvor Karla Velikog između 791. i 792. Karlo je dugo tragao za učenim ljudima koje je na kraju okupio oko sebe i formirao kraljevsku školu na čelu sa nortambrijskim učiteljem Alkuinom. Ajnhard je verovatno bio dobar arhitekta i graditelj, pošto ga je Karlo zadužio da završi nekoliko kompleksa palata, uključujući i Ahenu i Ingelhajm. Godine 814, kada je umro Karlo Veliki, njegov sin i naslednik Luj Pobožni imenovao je Ajnharda za svog privatnog sekretara. Ajnhard se povukao sa dvora kada je došlo do svađe između Luja i njegovih sinova u proleće 830.

Umro je u Zeligenštatu, 840. godine.

Privatni život[uredi | uredi izvor]

Bio je oženjen Emom, o kojoj se veoma malo zna (kao i o većini žena iz tog perioda). Postoji mogućnost da su oni imali sina Vusina. Njihov brak je bio veoma liberalan. Ema je bila aktivna koliko i Ajnhard, ako ne i više, u upravljanju njihovom imovinom.[2] Govori se da su se u kasnijim godinama braka Ema i Ajnhard uzdržavali seksualnog odnosa i umesto toga svoju pažnju posvetili religijskim obavezama. Iako joj je nesumnjivo bio privržen, Ajnhard nije ništa napisao o svojoj ženi pre njene smrti. Prvi put ju je pomenuo 13. decembra 835. u svom pismu prijatelju u kome piše da se seća nje “svaki dan, šta god radio, u svakom poduhvatu, dok radim kućne poslove, u svemu što se postavlja između mojih religijskih i zemaljskih dužnosti”.[3]

Dela[uredi | uredi izvor]

Ajnhard je pisac iz IX veka poznat pre svega po tome što je napisao biografiju Karla Velikog pod nazivom „Vita Caroli Magni“. Delo je napisao posle smrti Karla Velikog, u periodu između 817. i 830. i pruža direktu informaciju o životu Karla Velikog. Pri pisanju ugledao se na Svetonijevo delo „Biografija Avgusta“ iz koga je prepisivao čitave rečenice, mada je važno naglasiti i Ajnhardovu originalnost, to jest, prilagođavanje modela i izvora za svoje potrebe. U delu ima netačnosti, ali je prikaz Karlove ličnosti svestran, plastičan i pored panegiričkog karaktera objektivan. Delo je važan istorijski izvor i za južnoslovenske narode, pošto se u njemu pominju Srbi, i Karantanija (Slovenija).

Ovo delo je napisano kao pohvala Karlu Velikom, koga je smatrao drugim ocem i kome je bio dužnik “u životu i smrti”. Rad na taj način sadrži razumljiv stepen pristrasnosti, jer je Ajnhard vodio računa da opravda Karla u nekim stvarima, ne pominjući neke probleme sramne za Karla, poput moralnosti njegovih ćerki. Međutim, nasuprot tome, on je u delu pomenuo i neke zanimljive stvari, poput Karlovih konkubina.

Za istoriju Ludviga Pobožnog važna su Ajnhardova pisma. Napisao je i niz manjih dela, poput dela „Prenos moštiju i čuda mučenika Marcelina i Petra“ i „Obožavanje krsta“.[4][5] Posle smrti Karla Velikog, ostao je na dvoru Luja Pobožnog gde se brinuo o obrazovanju njegovog sina Lotara. Pred smrt se povukao u manastir.

Srbi u Dalmaciji 822. godine[uredi | uredi izvor]

Kao jedini narod koji početkom 9. veka franački anali (u poznatom Ajnhardovom delu Vita Caroli Magni nastalom između 817. i 830. godine) navode u Dalmaciji su Srbi. Navode se kao Sorabi, a tadašnja Dalmacija je pored današnje Dalmcije bila i veći deo Bosne i Hercegovine, Crne Gore i zapadne Srbije. U Ajnhardovim analima za Srbe piše da su „narod koji drži veliki deo Dalmacije“ (Sorabos, quae natio magnam Dalmatiae partem obtinere dicitur).[6] [7] Hrvati se u tim analima ne pominju, kao ni u drugim izvorima vezanim za Dalmaciju tog vremena. Analizu ovog istorijskog izvora daje dr Relja Novaković u knjizi "Gde se nalazila Srbija od VII do XII veka" (str. 23-38, izdanje Istorijskog instituta u Beogradu 1981). U to vreme, tj. nakon Ahenskog mira 812. godine, Venecijom, Istrom, dalmatinskim ostrvima i primorskim gradovima uključujući Zadar, Trogir, Split, Dubrovnik i Kotor i dalje je vladalo Istočno rimsko carstvo (Vizantija) zahvaljujući svojoj apsolutnoj nadmoći na moru.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Hodgkin 1897, str. 222.
  2. ^ Smith 2003, str. 58.
  3. ^ From Einhard’s letter of April 836 to Lupus of Ferrieres. Qtd. in Smith 55.
  4. ^ Thorpe 1969.
  5. ^ Müller 2009, str. 252.
  6. ^ Pertz 1845, str. 83.
  7. ^ Ajnhardovi Anali, pod 806., 816., 822., 823. i 826. g. pominje Srbe. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Ajnhard na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ајнхард&oldid=26816642”