Babingtonova zavera

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Jump to navigation Jump to search

Babingtonska zavera je zavera koja je dobila naziv po Antoniju Babingtonu, koji je bio glavni akter, a zavera je bila usmerena protiv kraljice Elizabete I Tjudor. U zaveri je i učestvovala i Meri Stjuart, koja je nakon otkrivanja zavere proglašena krivom i osuđena je na smrt.

Zavera[uredi]

Aferu je započeo jezuit Džon Balard koji je nagovorio Antoni Babingtona, Tomasa Morgana i Čarlsa Pageta, dvostrukog agenta koji je istovremeno radio i za Frensisa Volsingama, državnog sekretara Elizabete I, da ubiju englesku kraljicu Elizabetu I i na njen tron postave njenu rođaku katolkinju, zbačenu škotsku kraljicu.

Gilbert Giford u to vreme se školovao za katoličkog sveštenika, gde je upoznao Džona Sevidža, katoličkog studenta koji je učestvovao u zaveri da se ubije Elizabeta I. Godine 1585. Volsingam daje nalog za hapšenje Giforda, koji je u to vreme već učestvovao u zaveri, ali mu nudi pomilovanje ako pristane da radi kao dvostruki agent. Giford prihvaća ulogu, te radi kao kurir između Marije I i ostalih učesnika zavere. U tim pismima Marija I je pisala Babingtonu kako ima podršku iz Pariza, a on njoj da nije odan kraljici jer ju je 1570. ekskomunicirao papa Pije V.

Valsingam, kraljičin sekretar, sada je znao za zaveru, ali ne i za sve učesnike. Babington je obećao Mariji da će ubiti Elizabetu, te da mu je Filip II Španski obećao da će učestvovati u postavljanju Marije na engleski tron ukoliko oni uspeju da ubiju Elizabetu. U svojim pismima napisali su i da nameravaju da ubiju samoga Valsingama, nesvesni toga da se sva pisma između njih dvoje prvo dobija sam Valsingam.

Suđenje[uredi]

Svi učesnici zavjere su uhapšeni. Prva grupa uhapšenih bili su Babington, Balard, Čidiok Tičborn, Tomas Solsberi, Robert Barnvel, Džon Savadž i Henri Don. Druga sedmorica bili su Edvard Habington, Čarls Tilni, Edvard Džons, Džon Čarnok, Džon Travers, Džerom Belami, i Robert Gejdž. Parlament je već bio izdao zakon prema kojem je, u slučaju da se otkrije neka zavera, na smrtnu kaznu automatski osuđen svako ko bi imao koristi od Elizabetine smrti. Svi učesnici su stoga obešeni, a onda je na red došla i sama Marija, iako je tvrdila da je nije kriva, njena pisma bila su ključni dokaz. Elizabeta je bila neodlučna po pitanju presude Mariji, koju nije nikada srela. Na kraju je, svesna stalne opasnosti od strane katolika koji žele da je zbace s trona, Elizabeta je ispred dve stotine svedoka potpisala smrtnu presudu kćerki svoga prvog rođaka. Pogubljenje Marije I je izvršeno 8. februara 1587. godine.

Literatura[uredi]

  • Guy, John A. Queen of Scots: The True Life of Mary Stuart (2005)
  • Lewis, Jayne Elizabeth. The trial of Mary Queen of Scots: a brief history with documents (1999)
  • Pollen, J.H. ""Mary Queen of Scots and the Babington plot", The Month, Volume 109 online (April 1907) pp 356–65
  • Read, Conyers. Mr Secretary Walsingham and the policy of Queen Elizabeth 3 vols. (1925)
  • Smith, A. G. The Babington plot (1936)
  • Williams, Penry. "Babington, Anthony (1561–1586)",Oxford Dictionary of National Biography (2004) accessed 18 Sept 2011
  • Military Heritage August 2005, Volume 7, No. 1. стр. 20-23, ISSN 1524-8666.
  • Pollen, J. H. "Mary Queen of Scots and the Babington plot", Scottish Historical Society 3rd ser., iii (1922), reprints the major documents.

Spoljašnje veze[uredi]