Balkanska jezička zajednica

Balkanska jezička zajednica (BJZ) ili Balkanski jezički savez (od nem. Balkansprachbund), je ime koje je dato sličnostima u gramatici, sintaksi, rečniku i fonologiji koje se nalaze u jezicima na Balkanu, koji inače pripadaju različitim granama indoevropskih jezika, kao što su albanski, grčki, romanski i slovenski jezici.

Iako je broj reči koje ovi rečnici dele mali, gramatike ovih jezika imaju dosta sličnosti, među kojima je zajednički padežni sistem i težnja ka analitizaciji.

Prvi koji je primetio sličnosti među balkanskim jezicima iz različitih porodica bio je Slovenac Jernej Kopitar 1829. godine, ali se ova teorija razvila tek između 1920. i 1930, radom Gustava Vajganda i Kristijana Sandfeld-Jensena (Linguistique balkanique, 1930).

Termin „Balkanska jezička zajednica“ je skovao rumunski lingvista Aleksandar Roseti 1958. godine. Teodor Kapidan je tvrdio da struktura balkanskih jezika može da bude zamenjena standardnim jezikom.

Protivnici ovakve teorije, kao što je Aleksandar Graur, su tvrdili da je termin „Balkanska lingvistika“ neprikladan i da se neke osobine u ovim jezicima mogu da objasne nezavisnim jezičkim razvojem u svakom jeziku ponaosob, dok za druge je ovo samo „lingvistički reciprocitet“, što nije dovoljan razlog da postoji „Balkanska lingvistika“, kao što na primer postoji „Germanska lingvistika“ itd.

Jezici

Glavni članak: Balkanski jezici

Jezici koji dele sličnosti pripadaju u pet različitih grana indoevropskih jezika:

• Albanski jezik
• Grčki jezik
• Indoiranski jezici (romski jezik)
• Romanski jezici (rumunski jezik, cincarski jezik, megleno-vlaški jezik i istro-rumunski jezik)
• Slovenski jezici (bugarski jezik, makedonski jezik, srpsko-hrvatski jezici — naročito prizrensko-timočki dijalekt)

Ipak, nemaju svi jezici jednak broj zajedničkih crta. Stoga su podeljeni u tri grupe:

1. Albanski, rumunski, makedonski i bugarski imaju najviše zajedničkih osobina
2. Srpski (naročito njegovi južni i istočni dijalekti) i grčki dele s ostalim manji broj osobina
3. Turski — s ostalim jezicima uglavnom deli rečnik i zamenu infinitiva konjuktivom

Finski lingvista Jouko Lindstedt je 2000. godine sastavio „Balkanizacioni faktor“ koji svakom balkanskom jeziku daje rezultat proporcionalan sa brojem crta koje imaju ostali jezici u BJZ. Rezultati su:

Jezik	Rezultat
Balkanski slovenski	11.5
Albanski	10.5
Grčki, Balkanski romanski	9.5
Romski	7.5

Od svih proučavanih jezika, makedonski jezik je dobio 12.0, najveći ukupan rezultat.

Još jedan jezik na kojeg je uticala BJZ je judeo-španski dijalekt kojim su govorili Jevreji Sefardi koji su živeli na Balkanu. Osobine koje je on delio sa BJZ (naročito u pogledu glagolskih vremena) uz verovatno pozajmljene iz grčkog.

Poreklo

O poreklu ovih osobina i njihovom razvitku i položaju se dugačko diskutovalo, i predložene su različite teorije.

Tračanski, Dačanski i Ilirski

Pošto ove osobine ne mogu da se nađu u srodnim jezicima ovih jezika koji ne pripadaju BJZ (kao što su drugi slovenski ili romanski jezici), rani istraživači, među njima i Kopitar, su smatrali da su one dobijene iz starih domorodačkih jezika (tračkog, dačanskog i ilirskog) koji su formirali osnovu za moderne balkanske jezike.

Ipak, pošto je malo podataka o ovim jezicima dostupno, ne može da se odredi da li su ove osobine uistinu bile prisutne kod ovih jezika.

Latinski i romanski

Rimsko carstvo je kontrolisalo Balkan i moguće je da su lokalni dijalekti latinskog ostavili znak na svim jezicima na Balkanu, što je uticalo i na jezik slovenskih pridošlica. Slaba tačka ove teorije Džordža Solta je da se samo neke osobine mogu naći u drugim romanskim jezicima i da ne postoji dokaz da su Balkanski Rimljani bili dovoljno dugo izolovani da bi ih razvili.

Argument ovome bi bile strukturalne pozajmice ili "kalkovi" u makedonskom iz arumunskog, što može da se objasni time što je arumunski bio supstrat za makedonski, ali ovo i dalje ne objašnjava koje je poreklo ovih inovacija u arumunskom.

Različiti izvori osobina

Danas, najprihvaćenija je teorija što ju je uspostavio poljski naučnik Zbigniew Gołąb. Ona se sastoji u tome da nisu sve osobine s istog izvora i da je uticaj među jezicima bio recipročan: neke od njih mogu da se prate iz latinskog jezika, slovenskih ili grčkih jezika, dok druge, naročito osobine koje imaju samo rumunski, albanski, makedonski i bugarski, mogu da se objasne pomoću supstratuma koji se sačuvao nakon romanizacije (u slučaju rumunskog) ili slovenizacije (u slučaju bugarskog). Na albanski su uticali i latinski jezik i slovenski jezici, ali je takođe zadržao mnogobrojne prvobitne osobine.

Jedan argument koji ide u prilog „teoriji o više izvora“ je da je burna istorija Balkana terala različite grupe da se sele na mesta koja su naseljavali ljudi koji su govorili drugi jezik. Ovakve male grupe bi bile brzo asimilovane i ponekad su ostavljale obeležja u jeziku koji su usvajali. Druga ideja je da je, pre modernog doba, višejezičje na Balkanu bilo često i da se promena u jednom jeziku brzo širila u druge jezike.

Argument koji podržava ovaj pogled je da se jezici sa najviše „balkanizama“ nalaze u oblastima gde su ljudi jednog jezika bili u kontaktu s ljudima drugih jezika.

Istorija kontakta

Najverovatnije da su najraniji kontakti bili između proto-rumuna i proto-albanaca, između prvog i petog veka nove ere. Ovu teoriju podržavaju neke reči iz albanskog jezika koje su pozajmljene iz latinskog jezika Balkana, kao i iz rumunskog supstrata, koji ima reči što su kognati rečima iz albanskog.

O tačnom prostoru gde se kontakt odigrao još uvek se raspravlja, u opticaju su sva mesta između severne Albanije i Transilvanije. Svi rumunski varijeteti (od Moldavije do Vlaha iz Srbije) su deo BJZ-a, što pokazuje da su se ove osobine razvili pre nego što su ovi dijalekti divergirali.

Invazija Slovena je dovela do perioda migracija Balkanom, što je stvorilo multi-etničke zajednice, i što je dovelo do jezičkih zajednica. To je počelo u 8. veku i većina osobina je bila prisutna već u 12. veku, mada se u nekim krajevima nastavila do 17. veka.

Srpski je jezik koji se poslednji priključio, što se vidi po malom broju osobina koje deli sa ostalim jezicima, od kojih je većina prisutna samo u torlačkom dijalektu, dijalektu koji je susedan s bugarskim dijalektima.

Osobine

Gramatičke osobine

Padežni sistem

Broj padeža je smanjen, nekoliko padeža je smenjeno predlozima; jedini izuzetak je srpski.

Zajednički padežni sistem jednog balkanskog jezika je:

• Nominativ
• Akuzativ (korišćenjem predloga i oblika nominativa)
• Dativ
• Vokativ

Sinkretizam (spojenost) genitiva i dativa

U balkanskim jezicima, dolazi do spajanja genitiva i dativa (ova pojava naziva se sinkretizam).

Primer:

Jezik	Dativ	Genitiv
Srpski	Dao sam knjigu Mariji.	To je knjiga od Marije.
Albanski	Ia dhashë librin Marisë.	Është libri i Marisë.
Bugarski	Dadoh knigata na Mariя	Knigata e na Mariя;
Rumunski	I-am dat cartea Mariei.	Este cartea Mariei.
Makedonski	Jas dadov knigata na Marija.	Knigata e od Marija.
Grčki	Έδωσα το βιβλίο στη Μαρία. (edosa to vivlio sti Marija) razgovorno takođe: Έδωσα το βιβλίο της Μαρίας. (odosa to vivlio tis Marijas) Της το έδωσα (tis to edosa) - Dao sam joj.	Είναι το βιβλίο της Μαρίας. "(Ine to vivlio tis Marijas)

Sinkretizam lokativa i padeža za označavanje pravca (srpski akuzativ)

jezik	„u Grčkoj"	„u Grčku"
Bugarski	v Gъrciя	v Gъrciя
Grčki	στην Ελλάδα	στην Ελλάδα
Rumunski	în Grecia	în Grecia

Glagolska vremena

Formiranje futura

Futur se formira analitički, korišćenjem pomoćnog glagola koji znači „hteti“.

Jezik	Varijant	Formiranje	Primer: „Videću"
Albanski		"do" (nepromenljiv) + konjuktiv	Do të shikoj
Arumunski		"va" (nepromenljiv) + konjuktiv	Va s-ved
Bugarski		"щe“ (nepromenljivo) + prezent	Щe vidя
Grčki		"Θα" (nepromenljivo) + konjuktiv	Θα δω
Makedonski		"ќe“ (nepromenljivo) + prezent	Ќe vidam
Srpski	(pisani standard)	„hteti“ (promenljiv) + infinitiv	Ja ću videti (videću)
	(govorni jezik)	„hteti“ (promenljiv) + da + prezent	Ja ću da vidim
Rumunski	(pisani standard)	"a voi" (promenljiv) + infinitiv	Voi vedea
	(govorni)	"o" (nepromenljiv) + konjuktiv	O să văd
	(govorni, drugi način)	"a avea" (promenljiv) + konjuktiv	Am să văd
	(arhaično)	"va" (nepromenljivo) + konjuktiv	Va să văd
Romski	(Erli)	"ka" (nepromenljiv) + konjuktiv	Ka dikhav

Analitičko formiranje perfekta

Analitički perfekt se u balkanskim jezicima formira pomoću glagola „imati“. Poreklo ove osobine može da bude latinsko. Međutim, ova osobina nije prisutna u bugarskom i srpskom jeziku, gde se analitički perfekt formira glagolom „biti“ i radnim glagolskim pridevom: obeщal — „obećao“ (radni glagolski pridev); sъm (bug.); sam (srp.)č obeщal sъm; obećao sam (srp.), perfekt. Konstrukcija s glagolom „imati“ karakteristična je za makedonski ("Imam veteno“ — Obećao sam).

Gubljenje infinitiva

Infinitiv, koji je u drugim slovenskim i romanskim jezicima uobičajen, ovde je smenjen konjunktivnim konstrukcijama.

• u makedonskom, grčkom i toska albanskom, infinitiv je potpuno izgubljen
• u aromunskom, bugarskom i južnim srpskim dijalektima, infinitiv je skoro potpuno izgubljen
• u gega albanskom i megleno-romanskom, koristi se samo u manjem broju izraza
• u standardnom rumunskom i srpskom-hrvatskom, infinitiv deli mnoge funkcije s konjuktivom
• turski koji se govori u Slivenu i Šumeni je takođe skoro potpuno izgubio infinitiv. Altaički jezik veoma jasno pripada BJZ-u.

Na primer, izraz „Želim da pišem“ u različitim balkanskim jezicima:

Jezik	Primer	Napomena
Albanski	"Dua të shkruaj"
Makedonski	„Sakam da pišuvam"
Bugarski	„Iskam da piša"
Moderni grčki	"Θέλω να γράψω"
Rumunski	"Vreau să scriu"	nasuprot "Vreau a scrie", koji je takođe ispravan, ali se retko koristi.
Srpski	„Želim da pišem, ređe Želim pisati“	nasuprot obliku koji je uobičajen u Hrvatskoj: „Želim pisati".
Bugarski turski	"isterim yazayım"	U standardnom turskom jeziku u Turskoj "yazmak istiyorum" gde je "yazmak" infinitiv.