Bežična lokalna računarska mreža
Bežičnu lokalnu računarsku mrežu čine dva ili više uređaja, bežično povezanih u lokalnu mrežu (LAN), unutar ograničenog prostora. Najčešće, korisnici se mogu slobodno kretati unutar tog prostora, bez prekida veze. Bežična lokalna mreža može imati uređaj (gateway) koji će je povezati u veće mreže, ili internet. Većina modernih bežičnih mreža se, u tehničkom smislu, bazira na IEEE 802.11 standardu.
Istorija[uredi | uredi izvor]
Prva bežična lokalna računarska mreža, pod nazivom ALOHAnet, razvijena je 1971. godine na Univerzitetu na Havajima (University of Hawaii). Bila je sačinjena od sedam računara, postavljenih na različitim ostrvima, koji su uspešno spojeni u jednu bežičnu lokalnu mrežu. Proizvodnja opreme za takve mreže je bila vrlo skupa, pa su ovakve mreže našle primenu u situacijama kada nije postojala mogućnost žičanog povezivanja. Prva tahnička rešenja su podrazumevala namensku proizvodnju opreme i posebno definisane protokole, za svaku situaciju posebno. Tokom devedesetih godina 20. veka, intenzivno se radilo na definisanju jedinstvenog standarda za bežične računarske mreže.[1] Danas najrasprostranjeniji standard IEEE 802.11n usvojen je 2009. godine. Standard podrazumeva mreže na frekvencijama od 2.4 GHz i 5 GHz, i maksimalnu brzinu prenosa podataka do 600 Mbit/s. Većina modernih rutera ima mogućnost istovremenog rada na obe navedene frekvecije. Ovime se umnogome izbegava već zagušena frekvencija od 2.4 GHz, koju koriste blutut uređaji, i na kojoj rade mikrotalasne peći.
Arhitektura[uredi | uredi izvor]
Stanice[uredi | uredi izvor]
Svaki uređaj koji je moguće povezati u bežičnu računarsku mrežu nazivamo stanica (STA). Svaka stanica mora posedovati interfejs kontroler bežične mreže (WNIC. Bežične stanice delimo u dve kategorije: bežične pristupne tačke i klijente. Pristupne tačke (eng. access point - AP) su najčešće bežični ruteri, i oni predstavljaju baznu stanicu za datu bežičnu mrežu. Oni šalju i primaju podatke na radio frekvencijama, i tako komuniciraju sa drugim bežičnim uređajima. Bežični klijenti su prenosni uređaji kao što su laptop računari, tableti, IP telefoni, pametni telefoni, ili neprenosivi uređaji, kao što su stoni računari, štampači, ili radne stanice sa interfejsom za bežične mreže.
Tipovi bežičnih mreža[uredi | uredi izvor]
Protokol IEEE 802.11 predviđa dva režima rada: infrastrukturni (eng. infrastructure) i ad-hok (ad-hoc). U ad-hok modu, mobilni uređaji direktno komuniciraju (takozvani P2P). U infrastrukturnom modu, uređaji komuniciraju preko pristupne tačke (eng: access point), koja predstavlja most prema ostalim mrežama (internet ili LAN). Budući da je medij kroz koji se prostire bežična računarska mreža potpuno otvoren (u poređenju sa standardnim žičanimLAN računarskim mrežama), standard IEEE 802.11 predviđa upotrebu različitih mehanizama enkripcije:
- Wired Equivalent Privacy (WEP), sada već zastareo, nizak nivo zaštite
- WiFi Protected Access (WPA, WPA2, WPA3) - danas u širokoj upotrebi, smatra se bezbednim.
U cilju pojednostavljenja posupka priključenja uređaja na bežičnu računarsku mrežu, danas mnogi uređaji obezbeđuju WPS (eng: Wi-Fi Protected Setup)
Infrastrukturni mod[uredi | uredi izvor]
Većina bežičnih računarskih mreža koristi infrastrukturni mod. U infrastrukturnom modu postoji bazna stanica koja služi kao mobilna pristupna tačka (eng: Wireless Access Point), i svi uređaji u mreži komuniciraju preko nje. Bazna stanica je obično povezana sa drugim mrežama.
Peer-to-Peer[uredi | uredi izvor]
(moguć prevod na srpski: vršnjak - vršnjaku)
Kod ad hok mreža, uređaji komuniciraju direktno jedan sa drugim, bez posrednika. Ne postoji bazna stanica, i ne postoji traženje dozvole za slanje podataka.
Bežični distributivni sistem[uredi | uredi izvor]
Bežični distributivni sistem (eng: Wireless distribution system) obezbeđuje međusobno povezivanje bežičnih pristupnih tačaka u mrežama koje podležu IEEE 802.11 standardu. Omogućava prostorno ppoširenje bežične računarske mreže korišćenjem većeg broja pristupnih tačaka, pri čemu nema potrebe da one same budu povezane fizičkim provodnicima. U bežičnom distributivnom sistemu postoji hijerarhija meću pristupnim tačkama. Pristupna tačka može biti glavna, prenosna ili udaljena pristupna tačka. Uobičajeno je da glavna pristupna tačka bude povezana fizičkim provodnikom sa drugom mrežom, ili internetom. Prenosna pristupna tačka prenosi podatke od udaljene pristupne tačke, bežičnog klijenta ili druge udaljene pristupne tačke, ka glavnoj pristupnoj tački, ili drugoj prenosnoj pristupnoj tački. Udaljena pristupna tačka prima zahtev za pritup mreži od mobilnog uređaja, i prosleđuje ga prenosnoj ili glavnoj pristupnoj tački. Za vezu među klijentima koriste se MAS adrese, a ne dodeljene IP adrese. Sve bazne stanice u bežičnom distributivnom sistemu treba da koriste isti radio kanal, iste postupak enkripcije.[2]
Primene[uredi | uredi izvor]
Bežične pristupne mrežeimaju široku primenu. Od malih kućnih mreža, preko mreža koje pokrivaju čitava naselja, do mobilnih mreža u vozovima ili avionima. Korisnicima je omoguće pristup internetu iz restorana, hotela, a današnji džepni uređaji ostvaruju pristup internetu preko mobilnih 3G i 4G mreža. Vrlo često, javne pristupne tačke ne zahtevaju ni registraciju ni lozinku da bi se omogućio pristup, dok pojedine omogućavaju pristup samo registrovanim korisnicima, uz naplatu ili ne.
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ „History of Wireless”. Wireless Networking. Arhivirano iz originala 10. 02. 2007. g. Pristupljeno 14. 12. 2018.
- ^ „WDS Linked router network”. DD-wrt. Pristupljeno 14. 12. 2018.
