Beli slez

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Skoči na: navigacija, pretraga
Beli slez
Althaea officinalis - Köhler–s Medizinal-Pflanzen-008.jpg
Sistematika
carstvo: Plantae
razdeo: Magnoliophyta
klasa: Magnoliopsida
red: Malvales
porodica: Malvaceae
rod: Althaea
Binomijalna nomenklatura
Althaea officinalis
L.
Ekologija taksona
Životna forma:
H (hemikriptofita)

Beli slez (lat. Althaea officinalis) je višegodišnja zeljasta biljka iz familije slezova (Malvaceae). Misli se da je beli slez poreklom iz zemalja oko Kaspijskog, Crnog i istočnih obala Sredozemskog mora. Odatle se raširio čak u Australiju i Ameriku. U mnogim zemljama zapadne i srednje Evrope gaji se zbog korena, lista i cveta, koji se upotrebljavaju u medicini. U Srbiji ga najviše ima po rečnim ostrvima i ritovima pored Tise, Dunava, Save i drugih reka. Voli laku, duboku, vlažnu zemlju, a najviše rečni nanos, koji je povremeno poplavljen.

Opis biljke[uredi]

Beli slez je visok 1-2 m. Cela biljka je obrasla gustim svilastim dlakama, tako da su listovi srebrnobeličasti i meki poput kadife. Stablo je uspravno, jednostavno ili razgranato, pri dnu odrvenjeno. Listovi su spiralno poređani, a iz njihovih pazuha pri vrhu stabljike i ogranaka izbijaju cvasti belo-ružičastih, 1-2 cm velikih cvetova. Cveta preko celog leta.

Listovi sa gornjeg dela stabljike su jajasti i na osnovi klinasti, sa srednjeg dela su nešto malo krupniji i trokraki, na osnovi zaobljeni ili srcasti, a listovi sa donjeg dela stabljike su najveći (do 10 cm), petokraki, i imaju najdužu dršku, dugačku skoro kao lisna ploča. Rub lista je nejednako zupčast, zacepljen na 3-5 mesta; ima isto toliko prstastih nerava, istaknutih na naličju. List je beličasto-zelene boje, bez mirisa i sluzastog ukusa.

Srpska farmakopeja propisuje upotrebu korena i lista belog sleza. Narod upotrebljava i cvet (Flos Althaeae). Bere se leti po vrlo suvom vremenu, kad spadne rosa, i brzo osuši na promaji ili u sušnici. Nestručno i nehajno osušeni i brani cvetovi potamne i poplesnive. Ćelija sa sluzi ima svuda, a najviše u mezofilu kruničnih i u donjoj epidermi čašičnih listića. Hemijski sastav i upotreba slični su kao kod lista i korena.

Istorija uzgoja i upotrebe[uredi]

Beli slez je jedna od najstarijih lekovitih biljaka. I Teofrast (371-287. pre naše ere) ga preporučuje kao lekovitu biljku, a osobito Dioskorid, koji u svom klasičnom delu De Materia Medica, pisanom 77. godine, daje uputstva o upotrebi belog sleza. Karlo Veliki je 812. godine u svojim Kapitularima naredio da se beli slez mora gajiti na svim državnim imanjima njegove prostrane imperije.

Gajenje, razmnožavanje i berba[uredi]

cvet belog sleza

U Belgiji, Francuskoj, Nemačkoj i nekim drugim zemljama sve se više upotrebljava koren od oplemenjene gajene biljke, jer je mekši, mesnatiji, deblji, jednoličniji, nije tako žilav i sadrži više sluzi od divljeg. Kopa se prve ili druge godine u jesen. Naša rečna ostrva i ritovi, vodoplavo zemljište, najbolja su mesta za gajenje ili razmnožavanje ove važne biljke.

Na 1 hektar potrebno je 1 kg semena. Bolje i brže se dođe do koristi rasađivanjem mladih izdeljenih glava s pupoljcima. One se mogu u jesen utrapiti pa u proleće rasaditi. Kod nas pored reka sama voda raznosi i seje slez. Na 1 hektar potrebno je oko 70.000 sadnica na rastojanju 50x50cm. Ca 1 hektara dobija se oko 1.200 kg lista, 1.500-2.000 kg korena i oko 125 kg cveta. Bolji prinos je s lakog, peskovitog rastresitog zemljišta (rečni nanosi) đubrenog pepelom i dobro pregorelim stajskim đubre-tom ili sa 1.500 kg veštačkog đubreta u kome ima 12 delova azota, 16 delova fosfora i 20 delova kalijuma.

Koren iskopan prve godine je najbolji, jer sadrži najviše sluzi. Starenjem postaje, istina, sve deblji, ali sve tvrđi, vlaknastiji, drve-nastiji i lošiji. Iz semena izvedena biljka ima kratak rizom iz koga se grana nekoliko podjednakih mesnatih i belo-žućkastih korenova debelih oko 3 cm, pa i debljih.

Pošto se koren izvadi i odseče deblje korenje, glava se razreže na onoliko delova koliko na njoj ima pupoljaka, vrati u zemlju i zatrpa na rastojanju 50h50sm da bi naredne godine dala novo korenje. Rizom vremenom postaje sve krupniji i višeglav. Da bi se dobila što lepša i bolja droga, korenje se mora odmah pošto je iskopano očistiti od zemlje, oprati, odseći sporedno sitno korenje, struganjem pomoću noža oguliti i osušiti što brže na temperaturi od 60 do 70° S da droga ne bi poplesnivila ili dobila neprijatan ukus i tamnu boju. Seckanje korena vrši se posle sušenja. Često se dešava da nestručni biljari suše koren na suviše visokoj temperaturi, zbog čega koren potamni, a sluz i skrob se razlože, ili suše neoguljeno korenje.

U skladištima osušen koren belog sleza vrlo često izbuše insekti. Kad se koren potopi u vodu, na površinu isplivaju beličasti crvići. Takvu drogu treba uništiti, a prostoriju i ambalažu podvrgnuti dezinsekciji.

Upotreba korena belog sleza u naučnoj medicini[uredi]

Beli slez se u nas i u inostranstvu vrlo mnogo upotrebljava. Zbog velike količine izvrsne sluzi daje se protiv upala organa za disanje i ždrela, interno ili za ispiranje guše i nosa u obliku macerata: iseckan koren drži se oko dva sata u hladnoj vodi (nikako u ključaloj) i za to vreme češće promeša. Na taj način se ekstrahuje samo sluz. Kuvanje korena (dekokt) nije dobro, jer se time izvlači i skrob, tečnost je gušća, ali je mutnija i brzo se pokvari, ukisne. Skrob je balast, nije lek. Kao vrlo blago sluzno sredstvo daje se i protiv proliva, za zapiranje mokraćno-polnih organa, za klizme, za obloge na upaljena mesta itd. Ulazi u sastav raznih grudnih čajeva, koje izrađuju apoteke u nas i u tuđini. Često se u razne miksture protiv kašlja dodaje sirup od belog sleza, naročito u dečjoj praksi. Prašak, dobijen mlevenjem i prosejavanjem korena belog sleza, upotrebljava se za posipanje pilula i za izradu raznih poslastica i lekova.

Sastav[uredi]

U korenu belog sleza ima oko 30-35% sluzi, oko 10% pektina, oko 35% skroba, do 10% saharoze, malo invertnog šećera, oko 2% asparagina, betaina, 1,5 % masnog ulja i dr. Pepela ostaje najviše 7%; u pepelu ima mnogo fosfata. Sluz se rastvara u hladnoj vodi i hidrolizom daje glikozu, galaktozu i ksilozu. Najviše sluzi ima u oktobru, na kraju vegetacije, zbog čega koren u to doba valja vaditi.

Beli slez je lek, može biti i hrana, pa čak i otrov. U osušenom korenu belog sleza ima mnogo hranljivih materija, oko 75 % raznih ugljenih hidrata. Zbog toga je on važan izvor skroba i šećera u slučaju gladi i rata, jer može da posluži za spravljanje hrane.

Spoljašnje veze[uredi]

Vikiostava
Vikimedijina ostava ima još multimedijalnih datoteka vezanih za: Beli slez