Beli slez

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Beli slez
Althaea officinalis - Köhler–s Medizinal-Pflanzen-008.jpg
Beli slez
Taksonomija
Carstvo: Plantae
Odeljak: Magnoliophyta
Klasa: Magnoliopsida
Red: Malvales
Porodica: Malvaceae
Rod: Althaea
Binomijalna nomenklatura
Althaea officinalis
L.

Beli slez (lat. Althaea officinalis) je višegodišnja zeljasta biljka iz familije slezova (Malvaceae). Misli se da je beli slez poreklom iz zemalja oko Kaspijskog, Crnog i istočnih obala Sredozemskog mora. Odatle se raširio čak u Australiju i Ameriku. U mnogim zemljama zapadne i srednje Evrope gaji se zbog korena, lista i cveta, koji se upotrebljavaju u medicini. U Srbiji ga najviše ima po rečnim ostrvima i ritovima pored Tise, Dunava, Save i drugih reka. Voli laku, duboku, vlažnu zemlju, a najviše rečni nanos, koji je povremeno poplavljen.

Opis biljke[uredi]

Beli slez je visok 1-2 m. Cela biljka je obrasla gustim svilastim dlakama, tako da su listovi srebrnobeličasti i meki poput kadife. Stablo je uspravno, jednostavno ili razgranato, pri dnu odrvenjeno. Listovi su spiralno poređani, a iz njihovih pazuha pri vrhu stabljike i ogranaka izbijaju cvasti belo-ružičastih, 1-2 cm velikih cvetova. Cveta preko celog leta.

Listovi sa gornjeg dela stabljike su jajasti i na osnovi klinasti, sa srednjeg dela su nešto malo krupniji i trokraki, na osnovi zaobljeni ili srcasti, a listovi sa donjeg dela stabljike su najveći (do 10 cm), petokraki, i imaju najdužu dršku, dugačku skoro kao lisna ploča. Rub lista je nejednako zupčast, zacepljen na 3-5 mesta; ima isto toliko prstastih nerava, istaknutih na naličju. List je beličasto-zelene boje, bez mirisa i sluzastog ukusa.

Srpska farmakopeja propisuje upotrebu korena i lista belog sleza. Narod upotrebljava i cvet (Flos Althaeae). Bere se leti po vrlo suvom vremenu, kad spadne rosa, i brzo osuši na promaji ili u sušnici. Nestručno i nehajno osušeni i brani cvetovi potamne i poplesnive. Ćelija sa sluzi ima svuda, a najviše u mezofilu kruničnih i u donjoj epidermi čašičnih listića. Hemijski sastav i upotreba slični su kao kod lista i korena.

Istorija uzgoja i upotrebe[uredi]

Beli slez je jedna od najstarijih lekovitih biljaka. I Teofrast (371-287. pre naše ere) ga preporučuje kao lekovitu biljku, a osobito Dioskorid, koji u svom klasičnom delu De Materia Medica, pisanom 77. godine, daje uputstva o upotrebi belog sleza. Karlo Veliki je 812. godine u svojim Kapitularima naredio da se beli slez mora gajiti na svim državnim imanjima njegove prostrane imperije.

Gajenje, razmnožavanje i berba[uredi]

cvet belog sleza

U Belgiji, Francuskoj, Nemačkoj i nekim drugim zemljama sve se više upotrebljava koren od oplemenjene gajene biljke, jer je mekši, mesnatiji, deblji, jednoličniji, nije tako žilav i sadrži više sluzi od divljeg. Kopa se prve ili druge godine u jesen. Naša rečna ostrva i ritovi, vodoplavo zemljište, najbolja su mesta za gajenje ili razmnožavanje ove važne biljke.

Na 1 hektar potrebno je 1 kg semena. Bolje i brže se dođe do koristi rasađivanjem mladih izdeljenih glava s pupoljcima. One se mogu u jesen utrapiti pa u proleće rasaditi. Kod nas pored reka sama voda raznosi i seje slez. Na 1 hektar potrebno je oko 70.000 sadnica na rastojanju 50x50cm. Ca 1 hektara dobija se oko 1.200 kg lista, 1.500-2.000 kg korena i oko 125 kg cveta. Bolji prinos je s lakog, peskovitog rastresitog zemljišta (rečni nanosi) đubrenog pepelom i dobro pregorelim stajskim đubre-tom ili sa 1.500 kg veštačkog đubreta u kome ima 12 delova azota, 16 delova fosfora i 20 delova kalijuma.

Koren iskopan prve godine je najbolji, jer sadrži najviše sluzi. Starenjem postaje, istina, sve deblji, ali sve tvrđi, vlaknastiji, drve-nastiji i lošiji. Iz semena izvedena biljka ima kratak rizom iz koga se grana nekoliko podjednakih mesnatih i belo-žućkastih korenova debelih oko 3 cm, pa i debljih.

Pošto se koren izvadi i odseče deblje korenje, glava se razreže na onoliko delova koliko na njoj ima pupoljaka, vrati u zemlju i zatrpa na rastojanju 50h50sm da bi naredne godine dala novo korenje. Rizom vremenom postaje sve krupniji i višeglav. Da bi se dobila što lepša i bolja droga, korenje se mora odmah pošto je iskopano očistiti od zemlje, oprati, odseći sporedno sitno korenje, struganjem pomoću noža oguliti i osušiti što brže na temperaturi od 60 do 70° S da droga ne bi poplesnivila ili dobila neprijatan ukus i tamnu boju. Seckanje korena vrši se posle sušenja. Često se dešava da nestručni biljari suše koren na suviše visokoj temperaturi, zbog čega koren potamni, a sluz i skrob se razlože, ili suše neoguljeno korenje.

U skladištima osušen koren belog sleza vrlo često izbuše insekti. Kad se koren potopi u vodu, na površinu isplivaju beličasti crvići. Takvu drogu treba uništiti, a prostoriju i ambalažu podvrgnuti dezinsekciji.

Upotreba korena belog sleza u naučnoj medicini[uredi]

Zbog velike količine izvrsne sluzi daje se protiv upala organa za disanje i ždrela, interno ili za ispiranje guše i nosa u obliku macerata: iseckan koren drži se oko dva sata u hladnoj vodi (nikako u ključaloj) i za to vreme češće promeša. Na taj način se ekstrahuje samo sluz. Kuvanje korena (dekokt) nije dobro, jer se time izvlači i skrob, tečnost je gušća, ali je mutnija i brzo se pokvari, ukisne. Skrob je balast, nije lek. Kao vrlo blago sluzno sredstvo daje se i protiv proliva, za zapiranje mokraćno-polnih organa, za klizme, za obloge na upaljena mesta itd. Ulazi u sastav raznih grudnih čajeva, koje izrađuju apoteke u nas i u tuđini. U razne mešavine protiv kašlja, često se dodaje i sirup od belog sleza, naročito u dečjoj praksi. Prašak, dobijen mlevenjem i prosejavanjem korena belog sleza, upotrebljava se za posipanje pilula i za izradu raznih poslastica i lekova.

Sastav[uredi]

U korenu belog sleza ima oko 30-35% sluzi, oko 10% pektina, oko 35% skroba, do 10% saharoze, malo invertnog šećera, oko 2% asparagina, betaina, 1,5 % masnog ulja i dr. Pepela ostaje najviše 7%; u pepelu ima mnogo fosfata. Sluz se rastvara u hladnoj vodi i hidrolizom daje glikozu, galaktozu i ksilozu. Najviše sluzi ima u oktobru, na kraju vegetacije, zbog čega koren u to doba valja vaditi.

Beli slez je lek, može biti i hrana, pa čak i otrov. U osušenom korenu belog sleza ima mnogo hranljivih materija, oko 75 % raznih ugljenih hidrata. Zbog toga je on važan izvor skroba i šećera u slučaju gladi i rata, jer može da posluži za spravljanje hrane.

Spoljašnje veze[uredi]