Belo more

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Belo more
Mapa Belog mora.png
Mapa Belog mora
LokacijaSeverni ledeni okean, Severna Evropa
Zemlje basena Rusija
Površina90.800 km2
Pros. dubina67 m
Maks. dubina343 m
Zapremina4.400 km3
Salinitet26−31‰

Belo more (rus. Бе́лое мо́ре; krl. Vienanmeri) unutrašnje je more na krajnjem severozapadu evropskog dela Ruske Federacije.[1][2] Deo je akvatorije Severnog ledenog okeana sa kojim je povezano preko Barencovog mora sa čijom akvatorijom je povezano na severu. Celokupna akvatorija Belog mora administrativno pripada Rusiji i smatra se delom unutrašnjih ruskih voda, a administrativno je podeljena između njenih federalnih subjekata Murmanske i Arhangeljske oblasti i Republike Karelije.[3]

Belo more je dugo vremena bilo jedna od najvažnijih ruskih akvatorija preko koje se odvijao najveći deo pomorske trgovine, a u tom pogledu naročito je bila važna luka Arhangeljsk. U sadašnje vreme Belo more je važan centar ratne mornarice Rusije. Belomorsko-baltičkim kanalom povezano je sa Baltičkim morem.

Belo more je jedno od tek 4 svetska mora koje je ime dobilo po boji (preostala 3 su Crno, Žuto i Crveno more). Belo more je ujedno i arhaičan naziv za Egejsko more na jugu Evrope.

Fizičko-geografske karakteristike[uredi]

Dva satelitska snimka Belog mora

Belo more se nalazi na severu Evrope i pripada akvatoriji Severnog ledenog okeana, a mnogi okeanografi ga smatraju jednim od zaliva Barencovog mora. Severna granica mora prema Barencovom moru ide do linije koja povezuje rt Svjatoj Nos na Koljskom poluostrvu sa rtom Kanjin Nos na Kanjinskom poluostrvu.[4] Dužina te linije je oko 600 km i to je ujedno najširi deo belomorske akvatorije.

Površina belomorske akvatorije je oko 90.000 km² i među morima na čije obale izlazi Rusija ono je površinski veće jedino od Azovskog mora. Na njemu se nalaze brojna manja i niska ostrva ukupne površine 347 km² Maksimalna dubina je 343 metra, prosečna oko 67 m, dok je ukupna zapremina oko 4,4 hiljade km³. Ukupna dužina belomorske obale je preko 20.000 km.

U fizionomiji Belog mora jasno se izdvajaju 4 prostrana zaliva: Kandalakški na zapadu (ujedno i najdublji deo mora), Onješki i Dvinski na jugu te Mezenjski na istoku. Obale uz Kandalakški i Onješki zaliv su jako razuđene, zapadne obale su generalno dostav više i strmije u poređenju sa istočnim. Među brojnim ostrvima veličinom i značajem se izdvajaju Solovecka ostrva, ostrvo Kij i Kondostrov u Onješkom zalivu, Velikij u Kandalakškom zalivu i Moržovec na severu akvatorije.

Svaki deo belomorske obale ima svoje tradicionalne nazive, pa se tako obale ovog mora dele na Kandalakšku, Tersku, Karelijsku, Pomorsku, Onješku, Ljamicku, Letnju, Zimsku, Abramovsku, Konušinsku i Kanjinsku obalu.

U Belo more se ulivaju brojne reke, a najveće među njima su Kem, Mezenj, Onjega, Ponoj, Severna Dvina, Niva, Kovda, Streljna, Varzuga i brojni drugi manji vodotoci. Preko Belomorsko-baltičkog kanala povezano je sa Baltičkim more.

Najvažniji lučki centri na njegovim obalama su Arhangeljsk, Belomorsk, Kem, Kandalakša, Mezenj, Onjega i Severodvinsk.

Temperatura površinskog sloja vode leti iznosi 7-15°, a zimi je niža od 1°. More se zimi zamrzava i plovno je samo od maja do septembra.

Amplituda plimnog talasa je do 10 m i najviša je u Mezenjskom zalivu.

Istorija[uredi]

Mapa Belog mora (1635)

Stanovnici Novgoroda su znali za Belo more od bar 11. veka i istraživali su njegov ekonomski značaj za navigaciju i njegove obalske šume bogate krznaricama. Jedno od najranijih naselja u blizini morske obale razvilo se u kasnom 14. veku kod Holmogora, na reci Severna Dvina. Odatle je 1492. godine, trgovačka flota natovarena žitom i noseći ambasadore Ivana III Vasiljeviča isplovila za Dansku, označavajući uspostavljanje prve međunarodne luke u Rusiji.[5][6]

Prvi strani brod koji je doplovio do Holmogora je bio engleski Edvard Bonaventura pod komandom Ričarda Čanselora 1553. godine.[7] Zajedno sa dva druga broda pod komandom Hju Vilobija, njegova posada je tražila severnu rutu za Indije, a posebno Indiju i Kinu. Ova ekspedicija, koju je sponzirao kralj Edvard VI Tjudor i grupa od oko 240 engleskih trgovaca, imala je Londonska ovlašćenja da uspostavi trgovačke veze. Bilobijevi brodovi su se razdvojili i bili su izgubljeni na moru, ali je Edvard Bonaventura uspeo da pređe Belo more i dođe do Holmogora, odakle je Čanselor ispraćen do Moskve da se sretne sa ruskim carom, Ivanom IV. Po povratku iz Rusije 1554. godine, Čanselor je doneo sa sobom detaljni opis Moskve i ruskog severa, koji su u velikoj meri bili nepoznati u Evropi, kao i pismo od cara u kome se izražava želja za uspostavljanjem trgovačkih odnosa sa Engleskom. Godine 1555 kraljica Meri je izdala povelju kojom se odobrava Moskovskoj kompaniji da trguje sa Rusijom preko rute Belog mora.[8][9]

Vidi još[uredi]

Reference[uredi]

  1. ^ White Sea, Great Soviet Encyclopedia (in Russian)
  2. ^ White Sea, Encyclopædia Britannica on-line
  3. ^ A. D. Dobrovolskyi and B. S. Zalogin Seas of USSR. White Sea, Moscow University (1982) (in Russian)
  4. ^ „Limits of Oceans and Seas, 3rd edition” (PDF). International Hydrographic Organization. 1953. Pristupljeno 6. 2. 2010. 
  5. ^ Kholmogory web portal Arhivirano na sajtu Wayback Machine (јун 23, 2010) (језик: енглески) (in Russian)
  6. ^ „Kholmogory”. Архивирано из оригинала на датум 9. 2. 2009. Приступљено 10. 9. 2010. . lomonosovo.ru (in Russian)
  7. ^ Compare: March, G. Patrick (1996). „3: Ivan IV and the Muscovite Drang nach Osten”. Eastern Destiny: Russia in Asia and the North Pacific. Westport, Connecticut: Praeger Publishers. стр. 26. ISBN 9780275956486. Приступљено 2017-02-08. »It was in pursuit of a northeast passage that the English under the leadership of Richard Chancellor arrived in Kholmogory in 1553.« 
  8. ^ Henryk Zins England and the Baltic in the Elizabethan era. Manchester University Press.1972. ISBN 978-0-87471-117-2. стр. 35, 38.
  9. ^ Isabel De Madariaga Ivan the Terrible. Yale University Press.2006. ISBN 978-0-300-11973-2. str. 121.

Literatura[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]