Biblija

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Biblija Starog i Novog Zaveta.

Biblija ili Sveto pismo (od grčke reči τὰ βιβλία [tà biblía] u značenju „knjige“, množina imenice βιβλιον [biblion] – „knjiga“, koja je deminutiv od βίβλος [bíblos] — „knjiga“, imenice koja je izvedena iz reči βυβλος [byblos] sa značenjem „papirus“, od naziva feničanskog grada Biblos, poznatog po proizvodnji papirusa) naziv je za hebrejsku Bibliju (hebrejski: TANAH) i hrišćansku koju čine Stari zavet i Novi zavet.

Autografi biblijskih knjiga ne postoje, nego mnogobrojni njihovi prepisi, tzv. tekstualni svedoci. Služeći se njima, biblijska nauka nastoji prirediti što pouzdaniji biblijski tekst, tzv. kritičko izdanje Biblije.

Etimologija[uredi]

Reč Biblija vodi poreklo od latinske reči biblia, i kasnije od grčke reči τὰ βιβλία [tà biblía], koja se prevodi kao „knjige“. U srednjem veku, katolička Biblija je nazivana samo Sveta knjiga, dok se kod pravoslavaca učvrstio naziv Sveto pismo.

Hebrejska Biblija[uredi]

Hebrejska Biblija (hebrejski: TANAH) je kanonizovana na saboru u Jamniji oko 90. p. n. e. i čine je 24 knjige podeljene u tri osnovne grupe:

  • Zakon ili Nauk (heb. Tora), koji obuhvata pet knjiga pa se još naziva i Petoknjižje ili Pentateuh,
  • Proroci (heb. Neviim),
  • Spisi (Ketuvim).

Sve knjige su napisane na hebrejskom jeziku, osim delova Jezdre i Danila, te nekoliko reči u Knjizi postanja i u Jeremiji pisanih aramejskim. Ova hebrejska Biblija je kasnije nazvana Masoretski tekst, po učenjacima masoretima koji su se bavili prepisivanjem i redigovanjem ovih svetih spisa u periodu između 900. i 600. p. n. e. Očuvanje biblijskog teksta bio je zadatak prepisivača (hebrejski sofer: pisac) koji su ustanovili predaju čitanja Biblije. Budući da hebrejski jezik izvorno ne piše samoglasnike, u prepisu su posle dodavani znakovi za samoglasnike (masoretski tekst).

Jevrejsko predanje smatra jevrejske (svete) spise objavljenom „rečju Božjom“ i učenje o putu poslušnosti Bogu svog naroda, Izrailja. Glavni autoritet se pripisuje Tori (nauku, učenju, zakonu, putu), drugi autoritet zbirci Neviim (Proroci), a treći autoritet zbirci poznatoj kao Ketuvim (Spisi). Prva dva dela jevrejskih svetih spisa verovatno su se javila u današnjem obliku do poznog 4. veka p. n. e., ali je njihov sadržaj ostao promenljiv sve do kraja 1. veka p. n. e.

Grčki prevod jevrejskih svetih spisa poznat kao (Septuaginta), sačinjen za potrebe jevrejske zajednice u Aleksandriji u. 3. veku p. n. e., sadržao je dodatne spise, jedan broj apokrifnih spisa, koje su rabini iz Jamnije na kraju isključili iz svog kanona, a koje je prvobitna hrišćanska crkva, koja je koristila grčki jezik, uključila kao deo Starog zaveta. Prema jevrejskom predanju, proroštva su prestala oko 400. p. n. e., tako da posle tog vremena više ne može biti novih spisa.

Nasuprot tome, hrišćani su tvrdili da su se proroštva nastavila i da su spisi, koji će konačno postati Novi zavet, takođe Bogom nadahnuti. Uticaj jevrejske Biblije oseća se ne samo u jevrejskoj tradiciji nego je on isto tako nezaobilazan istorijski, kulturni i idejni okvir Novog zaveta i hrišćanske tradicije. Biblijski pogled na svet prožima kako zapadnu tako i istočnu, pravoslavnu kulturu. U okviru judaizma tvrdi se da je Tora otkrivenje Božije svom narodu. Jevrejsko Sveto pismo stavlja davanje Tore, obrazovanje Izrailja kao naroda koji je u savezu s Bogom, zadobijanje obećane zemlje i istoriju Izrailjskog carstva u kontekst stvaranja sveta i kontekst sveopšte ljudske istorije.

Veruje se da su zapovesti Tore, usmenim predanjem protumačene i primenjene na izmenjene uslove, otkrivena norma pokoravanja savezu i da su zamišljene da posvete celokupno postojanje jedinke i zajednice. Etički i religiozni propisi su isto toliko briga pojedinca i porodice koliko i zajednice sakupljene u sinagogi za Šabat ili za praznike liturgijske godine. Bogosluženje u sinagogi je usredsređeno na Sveto pismo ili izvode iz Svetog pisma i uglavnom se sastoji od toga. Tora i Proroci se čitaju i tumače. Izbori iz Spisa se čitaju kao prigodni za praznike. Šema i blagoslovi su uzeti iz Biblije. Psalmi se čitaju i pevaju, a individualne i združene molitve izvedene su iz biblijskih tekstova. Psalmi, koji izazivaju čitav spektar religioznih emocija, sačinjavaju osnovni molitvenik.

Hrišćanska Biblija[uredi]

Ideja o hrišćanskoj Bibliji kao Novom zavetu proistekla je iz ranohrišćanskih tekstova koji su u Hristu videli posrednika u novom savezu sa Bogom. Hrišćanska Biblija, odnosno Novi zavet, sadrži 27 spisa. Ti spisi se mogu podeliti na 4 vrste religijskih tekstova:

  • četiri jevanđelja,
  • jedna rana crkvena povest,
  • dvadeset i jedna poslanica,
  • jedna apokalipsa

Biblija, ili Sveto pismo, kod hrišćana označava zbirku svetih spisa koji se dele na knjige Starog zaveta i Novog zaveta.

Pravoslavna crkva uvrstila je u Stari zavet 39 knjiga. Prema kanonu Rimokatoličke crkve, Stari zavet sadrži 46 knjiga, jer obuhvata, pored 39 protokanonskih, i sedam devterokanonskih knjiga (protestanti ih nazivaju apokrifnim):

  • Judita,
  • Tovija,
  • Varuh,
  • Premudrosti Solomonove,
  • Premudrosti Sirahove,
  • 1. i 2. Makavejska.

Sveti Atanasije Veliki u 39. uskršnjoj poslanici (Pidalion, str. 768-770), deli starozavetne knjige u dve grupe: kanonske, 22 knjige po jevrejskim slovima azbuke, ali u stvarnosti 39, i anaginoskomene, dakle korisne i dobre za čitanje, njih deset.

Kanonske starozavetne knjige su: Postanje, Izlazak, Levitska, Brojevi, Ponovljeni Zakon, Isusa Navina, Sudije, Ruta, 1. i 2. Knjiga Samuilova, 1. i 2. Knjiga o carevima, 1. i 2. Knjiga Dnevnika, Jezdra, Jestira, Jov, Psalmi, Priče Solomonove, Propovednik, Pesma nad pesmama, Isaija, Jeremija, Jezekilj, Danilo, Plač Jeremijin, Osija, Joil, Amos, Avdije, Jona, Mihej, Naum, Avakum, Sofonije, Agej, Zaharija i Malahija.

Knjige „anaginoskomene“ - dobre za čitanje (nazvane u XVI veku na Zapadu devterokanonskim, zato što je njihovo unošenje u kanon Zapadne crkve, pored „protokanonskih knjiga“, bilo stavljeno na diskusiju), uključene su u biblijski kanon od najstarijih vremena (kanon Svetog Atanasija Velikog), i to su sledeće; Judita, Tovija, 3. Jezdrina (Jezdra u Septuaginti), Varuh, Poslanica Jeremijina, Premudrosti Solomonove, Premudrosti Sirahove, 1, 2, i 3. Makavejska.

Jedna hrišćanska Biblija

U prvim vekovima kružile su mnoge knjige - bilo apokrifne, bilo autentične, veoma cenjene od hrišćana - koje Crkva na kraju nije unela u novozavetni kanon. Otkrivenje Jovanovo je prihvaćeno u kanon sa izvesnim izbegavanjem. Osamdeset peti Apostolski kanon ne pominje Otkrivenje, ali zauzvrat preporučuje dve Poslanice Korinćanima od Klimenta Rimskog i Učenje Dvanaestorice Apostola (odbačeno na Šestom vaseljenskom saboru, kanon 2, na osnovu toga što su ga koristili neki jeretici); to isto čini i Laodikijski sabor (60. kanon) i Sveti Kirilo Jerusalimski. Prihvata ga Sveti Atanasije Veliki, koji spominje i Jermin Pastir (kao i Sveti Maksim Ispovednik), a takođe i Kartaginski sabor (kanon 30), koji u isto vreme preporučuje Žitija Svetih (kanon 54) i, na kraju, Dionisije Areopagit. Pod uticajem katihetskih škola u Siriji i Palestini, Otkrivenje se nije upotrebljavalo u liturgijskoj praksi, mada ga je ipak na kraju aleksandrijska škola stavila u kanon.

Rimokatolička crkva je tek 1546. godine, na protivreformatorskom saboru u Trentu, uključila u kanon svih 27 knjiga Novog zaveta. Tom prilikom je Jeronimov latinski prevod Biblije, poznatiji kao Vulgata prihvaćen kao zvanična, punopravna verzija katoličkog Svetog pisma.

Biblija je (naročito) počela da se širi svetom u 16. veku, i danas je, u celini ili delimično, prevedena na preko hiljadu pet stotina jezika. Biblija je izazvala divljenje, manje ili veće, relativno priznanje ili prihvatanje pripadnika drugih verskih tradicija, ali uopšte uzev, ona je kao i drugi sveti spisi sveta po svom sopstvenom tradicionalnom karakteru jedino za pripadnike odgovarajuće vere.

Prevodi Biblije kod Južnih Slovena[uredi]

Tzv. „Izborno jevanđelje“ i Apostol preveli su sa grčkog na crkvenoslovenski braća Ćirilo i Metodije pred polazak u Moravsku na propovedanje hrišćanstva, a druge delove Novog zaveta i Stari zavet biće da su preveli oni i njihovi učenici. Knjige Starog zaveta preveo je na srpski jezik Đuro Daničić (1865), a Novog zaveta Vuk Karadžić (1847). Vuk je svoj prevod revidirao 1857, a u Daničićevoj redakciji izašao je 1864, 1867, 1868, 1870, 1871. I pre Vuka bilo je prevoda Novog zaveta, kao Atanasija Stojkovića (1830. i 1834). U novije vreme treba spomenuti prevod celog Svetog pisma Luja Bakotića 1933. (štampan latinicom), a Novog zaveta dr. Dimitrija Stefanovića (1934), dr. Emilijana Čarnića (1973), dok je Sinodalna komisija objavila prevod Novog zaveta, koji je Sveti arhijerejski sinod izdao u saradnji sa Biblijskim društvom kao zvanični prevod 1984. godine. Ispravljeni prevod štampan je 1990. godine. Biblijsko društvo je objavilo Četvorojevanđelje u „dinamičnom“ prevodu Aleksandra Birviša 1986. g. a II izdanje 1987. godine. U bogoslužbenoj upotrebi Srpske crkve je Jevanđelistar, u izdanju Braničevske eparhije (1975. i 1977). 2006. godine objavljeno je izlaženje savremenog prevoda Novi Svet na srpskom jeziku koji su preveli i izdali Jehovini svedoci. Ovaj prevod je od svog prvog izdanja na engleskom jeziku dobio mnoge pozitivne kritike.

Kod Hrvata, pored prvog sačuvanog prevoda cele Biblije Bartola Kašića (1622-37) koji je ostao u rukopisu, i prevoda Matije Petra Katančića (1831), celu Bibliju su preveli I. M. Škarić (Beč 1858-61), I. E. Šarić (Sarajevo 1941-42). Novi zavet su preveli J. Štadler (Sarajevo 1895-1904), dr. F. Zagoda (1925), Lj. Rupčić (Sarajevo 1961), B. Duda (Zagreb 1962). Vrhunski podvig je izdanje izdavačke kuće „Stvarnost“ 1968. godine koji je i sa jezičke tačke besprekoran, a u njegovoj izradi sudelovali su najpoznatiji hrvatski bibličari, pisci i lingvisti, kao što su Jure Kaštelan, Bonaventura Duda, Jerko Fućak i Tomislav Ladan. Tu su zatim prevodi Novog zaveta B. Duda - J. Fućak (Zagreb 1973), Gracijan Raspudić (Mostar 1987).

Prvi slovenački prevod Novog zaveta dao je Primož Trubar (1557—1582). Takođe je protestantski teolog Jurij Dalmatin štampao celu Bibliju u Vitenbergu 1584. Ovim prevodom je popravio jezik prvih slovenačkih pisaca i postavio uzor književnog prevoda. Njegov prevod Biblije je najznačajniji književni događaj pre pojave Prešernovih dela. J. Japelj i B. Kumerdej izdaju Novi zavet (1784-86). Celu Bibliju štampa A. Volf (Ljubljana 1885-59). Novi zavet preveli su i J. Zidanšek (1918), fr. Jere, Gr. Pečjak i A. Snoj (1926-29). Celo Sveto pismo izdali su M. Slavič i Fr. Jere (1960-66), a Novi zavet Fr. Jere, Gr. Pečjak i A. Snoj (1961). - France Rozman preveo je četiri jevanđelja (Ljubljana, 1979). Novi zavet - jubilarni prevod povodom 400-godišnjice Dalmatinove Biblije (1984) (uvod i primedbe preuzete sa francuskog ekumenskog izdanja) izdao je Nadbiskupski ordinarijat u Ljubljani u saradnji sa Biblijskim društvom, kao i ekumensko izdanje cele Biblije (1975). - Stevan Kuzmič dao je Novi zavet, a Šandor Terplan Psalme 1528. g. (jubilarno izdanje 1928. g.) na prekomurskom dijalektu.

Makedonci su dobili Novi zavet 1967. a celo Sveto pismo (sa devterokanonskim knjigama) 1990. godine, a takođe u izdanju Biblijskog društva. Stručna analiza ovog prevoda još nije urađena da bi se ustanovilo u kolikoj meri se ovaj prevod oslanja na srpski prevod Svetog pisma.

U skorije vreme načinjeno je još prevoda na jezike slovenskih naroda, uključujući i srpski, hrvatski, slovenački i makedonski. Npr. na srpskom i hrvatskom jeziku već nekoliko decenija je dostupan prevod dr. Luje Bakotića. Ovo je prevod koji je mnogo razumljiviji za savremenog čitaoca jer se služi savremenim rečnikom. Osim toga, sadrži korisne reference za proučavanje i upoređivanje biblijskog teksta.

Literatura[uredi]

Džejms Bernštajn: Šta je bilo prvo Crkva ili Novi zavet?

Vidi još[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]