Bigl (pas)

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu

Bigl je rasa pasa poreklom iz Ujedinjenog Kraljevstva, i to je najstariji gonič. Njegovo poreklo seže u doba stare Grčke (430. god. p. n. e.). Donesen je u Englesku Normanima iz Skandinavije- njihovi psi zvani „norterhunds“ bili su ukrštani sa grejhundima od kojih su verovatno nasledili brzinu i izdržljivost.

Bigl

Bigl je nastao otprilike u 14. veku. Najverovatnije je potomak staroengleskih goniča i harijera. Od 1300. godine postojali su mali goniči koji su peške pratili lovce većinom u lovu na zečeve, ali sam naziv bigl se pojavljuje tek 1475. godine.

Naziv bigl je odvođen iz staroengleske reči „begle“ ili od keltske reči „beag“ ili iz francuske reči „beigh“ i sva tri izraza su u značenju mali. Bio je cenjen kao lovački pas i u kraljevskoj porodici. Organizovano gajenje ovog psa je počelo krajem 19. veka, a klub u kome su se gajile ove životinje je bio osnovan 1890. godine. Nekoliko godina kasnije je ova rasa došla i u SAD. Dobro podnosi toplotu i hladnoću i dobro se opxodi prema drugim rasama pasa.

Biglovi su bili prikazivani u popularnoj kulturi još od vremena elizabetanske književnosti i slika, a odnedavno u filmovima, televiziji i stripovima. Snupi od stripa Čarli Braun je nazvan „najpoznatijim biglom na svetu”.[1]

Telesna građa[uredi]

Glava psa ima mirno ispupčeni deo mozga i dugačke previsle uši. Kod rođenja je njuška ružičasta ali sa starenjem tamni. Gornja čeljust bigla je izražajna. Oči su srazmerno velike i imaju tamnosmeđu ili boju oraha. Uši su nisko položene i nasađene, dugačke preklopljene unapred i prednjim krajem su prislonjene tik uz lice. Uho treba da bude tako dugačko da doseže do njuške. Nasedanje uha, spoljašnji ugao oka i gornji deo njuškice treba da su u jednoj liniji.

Telo je obraslo kratkom grubom dlakom. Grudni deo je isturen u napred sa rebrima. Zadnje noge su snažne i dobro su prilagođene skoku a šape imaju otporne jastučiće i donekle su strme ali kompaktne.

Dlaka je kratka oštra i prilegla sa gustom podstadom. Dlaka treba da osigura dobru otpornost na vremenske uslove. Bilo koja obojenost je dozvoljena za pse goniče a najčešće je kao trikolor u kombinaciji bele crne i braon boje. Trikolorni bigl se rađa kao crno beli s tim da delovi na glavi i nogama počinju postepeno da dobijaju smeđu boju. Vrh repa bi uvek trebalo da bude beo.

Narav[uredi]

Narav je mila i prijateljska kako prema ljudima tako i prema drugim psima bez agresivnosti ili bojažljivosti. Izvanredno se pokazao kao domaći prijatelj, kao prijatelj za decu, a njegovo nadgledanje se završava dočekom novog pridošlog, u lepšem slučaju nepoverljivim lajanjem ali radosnim na pridošlicu. Bigl se druži sa ostalim psima i ukoliko je druženje veće utoliko je on srećniji. Ovo ponekad dovodi do teškoća jer kada ostaje sam on neprekidno laje.

Bigl je prirodno nadaren za učenje i rado uči ali nema smisao za treniranje za službene pse i od njega ne treba očekivati bezrezervnu poslušnost i zadovoljen će biti u potpunosti sa različitim igrama.

O lovačkim kvalitetima bigla nema sumnji. Sa radošću će ispunjavati sve zahteve pasa goniča i na tragu je bez premca.

Bigl je temperamentan stvor i zahteva pokrete i zaposlenost. Odmalena ga treba učiti odazivanju. Kada se dogodi da je na tragu vrlo je teško opozvati ga i ponekad se gubi na po nekoliko sati.

Nega i zdravlje[uredi]

Dlaka bigla je kratka i oštra, ne linja se puno i ne zahteva više nege od redovnog četkanja i povremenog kupanja.[2] Može posedovati karakterističan miris. Ubraja se u proždrljive pse koji će, ukoliko mu dopustite, jesti dok se ne prejede. Uši ove rase su prilično osetljive i potrebno ih je redovno pregledati i čistiti. Iako se ubraja u zdrave rase u istoriji bolesti bigla javljaju se poremećaji rasta, epilepsija, oboljenja kostiju i očnih bolesti. Prosečan životni vek pasa ove rase je 11 do 15 godina.

Galerija[uredi]

Reference[uredi]

  1. ^ „World's Most Famous Beagle”, The Victoria Advocate, Victoria, Texas, str. 54, 15. 12. 1974, Pristupljeno 31. 5. 2013 
  2. ^ „What you need to know about Beagles” (PDF). The Beagle Club of Queensland. Arhivirano iz originala (PDF) na datum 25. 9. 2011. Pristupljeno 14. 10. 2011. 

Literatura[uredi]

  • Arnold, David and Hazel (1998). A New Owner's Guide to Beagles. T.F.H. Publications, Inc. ISBN 0-7938-2785-X. 
  • Blakey, Robert (1854). Shooting. George Routledge and Co. 
  • Daglish, E. Fitch (1961). Beagles. London: Foyles. ISBN 0-7071-0631-1. 
  • Fogle, Bruce (1990). The Dog's Mind. Howell Book House. ISBN 0-87605-513-7. 
  • Jesse, George (1866). Researches into the History of the British Dog Volume II. London: Robert Hardwicke. 
  • Jesse, Edward (1858). Anecdotes of Dogs. H. G. Bohn. 
  • Kraeuter, Kristine (2001). Training Your Beagle. Barron's. ISBN 0-7641-1648-7. 
  • Maxwell, William Hamilton (1833). The Field Book: Or, Sports and Pastimes of the United Kingdom. E. Wilson. 
  • Mills, John (1845). The Sportsman's Library. W. Paterson. 
  • Rackham, Oliver (2000). The History of the Countryside. Weidenfeld & Nicolson History. ISBN 1-84212-440-4. 
  • Rice, Dan (2000). The Beagle Handbook. Barron's. ISBN 0-7641-1464-6. 
  • Scott, John (1845). The Sportsman's Repository. Henry G. Bohn. 
  • Smith, Steve (2002). The Encyclopedia of North American Sporting Dogs. Willow Creek Press. ISBN 1-57223-501-2. 
  • "Stonehenge" (pseudonym of J. H. Walsh) (1856). Manual of British Rural Sports. London: G. Routledge and Co. 
  • Xenophon (translated by H. G. Dakyns) (1897) [c. 380 BC]. On Hunting (Cynegeticus). Macmillan and Co. (published online by eBooks@Adelaide). Arhivirano iz originala na datum 13. 6. 2007. 
  • Youatt, William (1852). The Dog. Blanchard and Lea. 

Spoljašnje veze[uredi]