Bitka kod Akroinona

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Bitka kod Akroinona
Deo Vizantijsko-arapski ratovi
Asia Minor ca 740 AD.svg
Karta Male Azije, 740. godina
Vreme:740. godina
Mesto:Akroinon, Frigija
Rezultat: Odlučna vizantijska pobeda
Sukobljene strane
Omejadski kalifat Vizantijsko carstvo
Komandanti i vođe
Abdal el Batal 
Malik ibn Šuaib 
Lav III Isavrijanac i Konstantin V Kopronim
Jačina
20.000[1][2] nepoznato
Žrtve i gubici
13.200[1][2] nepoznato

Bitka kod Akroniona vođena je kod Akroniona ili Akroniosa(blizu današnjeg Afinona ) u Frigiji, na zapadnoj ivici Anadolijskog platoa, odigrala se između vojske Omejadskih Arapa i Vizantijskih snaga. Arapi su redovno izvodili upade u Anadoliju tokom prethodnog veka, tako da je pohod iz 740.god bio najveći u zadnjih nekoliko decenija, i sastojao se iz tri odvojena dela. Jedan deo ,od 20 000 dobro uvežbanih vojnika pod Abdukahom el Batalom i El Malik ibn Šuaibom,sudario se kod Akroniona sa Vizantijcima pod zapovedništvom cara Lava III Isavrijca ,vladao 717-741) i njegovim sinom ,budućim Konstantinom V(vladao 741-755). Ishod bitke bila je ubedljiva vizantijska pobeda. Zajedno sa ostalim problemima Omejadskog kalifata na Drugim frontovima i unutrašnjom nestabilnošću kako pre tako i posle Abasidske pobune,što je stavilo kraj na većinu Arapskiih upada u Anadoliju u naredne tri decenije.

Pozadina[uredi]

Još od početka Muslimanskih pohoda, Vizantijsko carstvo,kao najveće,najbogatije i vojno najjača pogranična država pored brzo rsatućeg kalifata,predstavljalo je glavnog neprijatelja muslimana. Nakon katastrofalne bitke za Sevastopolis, Vizantinci su se u velikoj mjeri ograničili na strategiju pasivne odbrane, dok su muslimanske vojske redovno vršile upade u Anadoliju koja je držala Vizantija.[3]

Nakon svog nesuspeha u zauzimanju Vizantijske prestonice, Konstantinopolja, u periodu 717-718.god, Omejadi su na neko vreme usmerili svoju pažnju na druge pravce. Od 720-/721 godine, oni međutim , nastavljaju svoje pohode protiv Vitantije po redovnom obrascu:savakog leta po jedan ili dva pohoda(množ-Savaif,jedn-Saif) su pokretana, ponekad su pokretani zajedno sa pomorskim napadima, kao i zimskim pohodima(zvanim-Šavati).Ovi pohodi nisu više bili usmereni ka trajnoj kampanji, već su bili pohodi i pohare većeg obima, koji su uključivali pljačke i razranje sela, i samo povremeno napade na utvrđenja i veća naselja. Napadi u ovom periodu bili su ograničeni na centralni deo Anadolijskog platoa (ulavnom na istočnou polovinu,Kapadokije),i samo u retkim slučajevima stizli bi do perifernih delova morke obale.[4][5]

Pod još agresivnijim kalifom Hašam ibn Abd el Malikom (valdao 723-743) arapski pohodi postali su mnogo značajanija stvar i počeli su ih predvoditi neki od najsposobnijih vojskovođa iz celog kalifata, uključujući i prinčeve iz dinastije Omejada,kao što su Maslam ibn Abd el Malik ili Hašamovi sopstveni sinovi Muavija, Maslama i Sulejman.[6] Međutim, postepeno, je počelo da dolazi do sve većeg smanjivanja muslimanskih uspeha u pohodima, naročito zbog toga što su njihovi resursi bili usmereni na sukobe u planinskim područjima sa Hazarima na Kavkazu.[7][8] Napadi su nastavljeni, ali arapski kao i vizantijski hroničari spominju samo nerkoliko uspešnih zauzimanja tvrđava i gradova. Ipak, 737.godine velika pobeda nad Hazarima omogućila je Arapima da usmere svoj pogled ka Vizantijiji i da pojačaju svoje pohode protiv nje. Tako je 738 i 739 Maslamah ibn Hišam predvodio uspešne pohode, uključujući i zauzimanje grada Ankare.Tokom naredne 740.godine Hišam je prikupuo najveće snage za vreme cele svoje vladavine, postavivši svog sina Sulejmana za predvonika ovog pohoda.[9][10]

Bitka[uredi]

Prema navodima iz hronike Teofana ispovednika ,osvajačke snage Omejada ukupno su broja le 90 000 vojnika.Tom prilikom 10 000 lako naoružanih ljudi pok komandom el Gamar ibn Jazida poslato je u pohod duž zapadnog priobalja, prilikom čega ih je pratilo 20 000 ljudi pod Abdulahom el Batalom i el Malik ibn Suaibom koji su se kretali pravo prema Akronionu, dok je glavnina snaga od 60 000 (smatra se da je ovaj broj uvećan), pod komandom Sulejmana ibn Hašama ,napala Kapadokiju.[1][11]

Car Lav suprotstavio se drugoj oružanoj grupi kod Akroniona. Pojedinosti bitke nisu poznate,ali se zna da je car izvojevao razarajuću pobedu nad neprijateljem: oba arapska zapovedika su ubijena, kao i veći deo njihove vojske, nekih 13 200 ljudi. Ostatak Arapskih trupa uspeo je da se organizovanom poretku povuče do Sinade, gde su se pridružili Sulejmanu.[1][2] Ostale dve arapske vojske uspele su da opsutoše okolinu bez većeg otpora, ali nisu uspele da zauzmu ni jedan grad ni tvrđavu.[12]Osvajačka arapska vojska prema nekim navodima takođe je patila od velike gladi i nedostatka zaliha pre svog povratka u Siriju, dok je Arapski hršćanski istoričar iz 10 veka Agapius zabeležio da su Vizantijci uzeli 20 000 zarobljenika iz redova napadača.[13]

Efekti i posledice[uredi]

Akroinon je bio veliki uspeh za Vizantince, jer je to bila prva pobeda koju su postigli u velikoj bitci protiv Arapa. Videvši to kao dokaz Božje obnovljene naklonosti, pobeda je poslužila i za jačanje Lavove vere u politiku ikonoklastije koju je pre nekoliko godina usvojio.[14][15] Neposredno nakon toga, ovaj uspeh otvorio je put za agresivniji stav Vizantijaca, koji su 741. napali glavnu arapsku bazu Melitenu. Godine 742. i 743. godine, Omejadi su uspeli da iskoriste građanski rat između Konstantina V i generala Artavazda i upadaju u Anadoliju sa relativnom nekažnjivošću, ali arapski izvori ne pominju nikakva veća dostignuća.[16]

Arapski poraz kod Akroinona tradicionalno je viđen kao "odlučujuća" bitka[17] i "prekretnica"[18] Arapsko-Vizantijskih ratova, uzrokujući usporavanje arapskog pritiska na Vizantiju. Međutim, drugi istoričari, od ranog 20. veka, sirijski naučnik E.V. Bruks do novijih, kao što su Valter Kigi i Ralf-Johanes Lili, osporili su ovo gledište, pripisujući redukovanu arapsku pretnju nakon Akroinona činjenici da se poklopio sa drugim teškim preokretima u najudaljenijim provincijama kalifata (npr. bitke Mardža Ardabila ili Defilea), koje su iscrpile svoje prekomerne vojne resurse, kao i unutrašnje nemire zbog građanskih ratova i revolucije Abasida.[19][20] Kao rezultat toga, arapski napadi na Vizantijsko carstvo u 740-im godinama bili su prilično neefikasni i ubrzo su potpuno prestali. Zaista, Konstantin V je bio u mogućnosti da iskoristi propast Omejadskog kalifata da bi pokrenuo niz ekspedicija u Siriji i osigurao vizantijski uspon na istočnoj granici koja je trajala do sedamdesetih godina.[21][22]

U muslimanskom svetu, sačuvano je sjećanje na poraženog arapskog zapovednika, Abdalah el Batala, i postao je jedan od najvećih heroja arapske i kasnije turske epske poezije kao Sajid Batal Gazi.[23]

Reference[uredi]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 Turtledove 1982, str. 103.
  2. 2,0 2,1 2,2 Blankinship 1994, str. 169–170.
  3. ^ Blankinship 1994, str. 104–105, 117.
  4. ^ Blankinship 1994, str. 117–119.
  5. ^ Treadgold 1997, str. 349ff.
  6. ^ Blankinship 1994, str. 119–121, 162–163.
  7. ^ Blankinship 1994, str. 149–154.
  8. ^ Treadgold 1997, str. 353.
  9. ^ Blankinship 1994, str. 168–173.
  10. ^ Treadgold 1997, str. 354–355.
  11. ^ Blankinship 1994, str. 169, 330 (note #14).
  12. ^ Blankinship 1994, str. 169.
  13. ^ Blankinship 1994, str. 170.
  14. ^ Treadgold 1997, str. 355.
  15. ^ Morrisson & Cheynet 2006, str. 14.
  16. ^ Blankinship 1994, str. 200–201.
  17. ^ Foss 1991, str. 48.
  18. ^ Herrin 1977, str. 20 (note #36).
  19. ^ Blankinship 1994, str. 145–146, 167–168, 330 (note #14).
  20. ^ Kaegi 1982, str. 167.
  21. ^ Blankinship 1994, str. 20, 201, 223ff..
  22. ^ Morrisson & Cheynet 2006, str. 14–15.
  23. ^ PmbZ, 'Abdallāh al-Baṭṭāl (# 15).

Izvori[uredi]