Bitka kod Mutaha

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Bitka kod Mu҆’taha
Deo Vizantijsko-arapski ratovi

Ruševine džamije podignute na mestu bitke
Vremeseptembar 629. godina[1]
Mesto
selo Mutah, istočno od reke Jordan i Karak
Ishod pobeda Vizantije[2][3]
Sukobljene strane
Muslimanski Arapi Vizantijsko carstvo
Komandanti i vođe
Halid ibn Valid[4] Teodor (brat cara Iraklija)
Jačina
3000 (muslimanski izvori)[5] 100.000 (Vakidi)
[6]200,000 (Ibn Išak)[7]
(obe procene preterane[8][9][10])10.000 ili manje (moderna procena.)[11]
Žrtve i gubici
12[4] (sporna tvrdnja )[12][13] nepoznati

Bitka kod Mutaha (arap. مَعْرَكَةُ مُؤْتَة‎, romanizovano: Maʿrakah Mu’tah, arapski: غَزْوَة مُؤْتَة‎, romanizovano: Ġazwat Mu’tah) odigrala se 629. n. e. (8 godine hidžre.),[1] blizu sela Mutah, istočno od reke Jordana i Karaka u Karak provinciji, između snaga islamskog proroka Muhameda i snaga Vizantijskog carstva.

Predstavljala je prvi okršaj između muslimana i Vizantijaca, odnosno prvu bitku vizantijsko-arapskih ratova.

U islamskim istorijskim izvorima, bitka se obično opisuje kao muslimanski pokušaj osvete gasanidiskom vođi za ubistvo svog izaslanika. Prema vizantijskim izvorima, muslimani su planirali da pokrenu svoj napad na dan praznika. Lokalni vizantijski Vikar saznao je za njihove planove i prikupio sve tvrđavske garnizone. Videvši veliki broj vizantijskih snaga, muslimani su se povukli na jug gde je borba i započela kod Sela Mutah, gde su na kraju uništene muslimanske snage.[10][2] Nakon što su trojca njihovih zapovednika ubijeni, zapovedništvo je prepušteno Halidu ibn Validu, koji je i uspeo da spase preostale snage.[10]

Pozadina[uredi | uredi izvor]

Vizantijci su u skladu sa mirovnim sporazumom Između cara Iraklija i sasanidskog generala Šahabraza ponovo preuzele vlast nad okupiranim teritorijama u julu 629. god.[14] Vizantijski Teodor Sakelarije,[15] postavljen je za zapovednika vojske, dok su u području Balak, Arapska plemena bila takođe raspoređena.[14]

U međuvremenu, Muhamed je poslao svog izaslanika vladaru Bosre. Dok je bio na svom putu za Basru,[16] izaslanik je pogubljen u selu Mutah po naređenju gasanidskih zvaničnika.[16]

Mobilizacija vojski[uredi | uredi izvor]

Muhamed je otpremio 3,000 svojih ljudi u Džumadu el Aval 629. god, radi brze ekspeicije koja je imala za cilj napad i kažnjavanje plemena zbog ubijanja njegovog izaslanika od strane Gasanida.[16] Vojsku je predvodio Zid ibn Harita, drugi u zapovednom poredku bio je Džafar ibn Abi Talib i treći zapovednik bio je Abd Alah ibn Ravaha .Kada su muslimanske trupe stigle u područje istočnog Jordana i saznale za veličinu vizantijske vojske, htele su da sačekaju i pošalju zahtev za pojačanja iz Medine. Abdulah ibn Ravaha podsetio ih je na njihovu čežnju za mučeništvom i doveo u pitanje potez da sačekaju pojačanje, tako ih je ono za čim čeznu upravo ovde čekalo, tako da su nastavili da marširaju prema vizantijskim snagama koje su ih čekale.

Bitka[uredi | uredi izvor]

Muslimani su zaokupili Vizantijce na mestu njihovog vojnog logora kod sela Mušarif i onda se povukli prema Mutahu. I to je bilo mesto na kom su se sukobile ove dve vojske. Muslimanski izvori izveštavaju da se bitka vodila u dolini izmeću dva uzvišenja, što je Vizantijcima poništilo brojčanu nadmoć.Za vreme bitke, sva trojca muslimanskih vođa padali su jedan za drugim kako bi ko od njih preuzimao zapovedništvo nad trupama:prvo Zajd, zatim Džafar, a nakon njega i Abdulah. Nakon smrti poslednjeg, neki od muslimanskih vojnika počeli su da beže. Taibit ibn el Arkam, videvši očajno stanje Muslimanskih snaga, uzeo je barjak i prikupio svoje saborce čime je spasio vojsku od potpunog uništenja. Nakon bitke, El Arkam je uzeo u ruke barjak, pre nego što je upitao Halida ibn Valida da preuzme vođstvo.[17]

Halid ibn Valid je izvestio da su borbe kod Mutaha bile tako žestoke da je iskoristio devet mačeva koje je slomio tokom bitke. Halid, se videvši da je njegov položaj beznadežan, pripremio za povlačenje. Nastavio je da uvlači Vizantijce u okršaje, ali je izbegavao ugovorene bitke (bitke u kojima se u kojima se unapred znalo vreme i mesto sukoba) jer je radije hteo da izvodi iznenadne napade. Pričalo se da je Halid ubio najmanje jednog poznatog arapskog hrišćanskog zapovednika po imenu Malik.[traži se izvor]

Muslimanski gubici[uredi | uredi izvor]

Među žrtvama na muslimanskoj strani zabilježeno je da su četvorica bili iz redova Muharidžira , ostalih osam bilo iz redova Ansara. Njihova imena su bila:

  1. Zaid bin Harita
  2. Džafar ibn Abi Talib
  3. Abdulah bin Ravaha
  4. Masud bin El Asvad
  5. Vahab bin Sad
  6. Abad bin Kais
  7. Amr ibn Sad (sin Sad ibn Abi Vakasa)
  8. Harit bin Numan
  9. Saraka bin Amr
  10. Abu Kulaib bin Amr
  11. Džabir ibn Amr
  12. Amer bin Sad

Daniel K. Peterson, profesor islamskih studija na Univerzitetu Brigam Jaung, smatra da je broj žrtava među vođama nesrazmerno visok u odnosu na gubitke koje su pretrpeli obični vojnici.[12] Dejvid Pavers, profesor bliskoistočnih studija na Kornelu, takođe spominje ovu znatiželjnu činjenicu vezanu za mali broj žrtva koje su zabeležili muslimanski istoričari.[13]

Posledice[uredi | uredi izvor]

Izveštava se da su, kada su muslimanske snage stigle u Medinu, bile osuđene zbog navodnog povlačenja i optuživane za beg.[18] Salamah ibn Hišam, brat Amr ibn Hišama, navodno se molio kod kuće, umesto da ide u džamiju kako bi izbegao da se objašnjava. Muhamed im je naredio da prestanu, rekavši da će se vratiti da se ponovo bore protiv Vizantinaca.[18] Što se neće dogoditi sve do trećeg veka, kada su muslimanski istoričari rekli da je Muhamed navodno dao Halidu titulu 'Saifula, što znači Alahov mač.[13]

Danas se muslimani koji su pali u bici smatraju mučenicima (šehid). Neki su tvrdili da je ova bitka, daleko od poraza, i da je bila strateški uspeh; i da su Muslimani su izazivali Vizantijance i učinili da se, njihovo muslimansko prisustvo oseti među arapskim plemenima beduina u regionu. Kasnije je na njihovom grobu u Mutahu podignut mauzolej.[10]

Istoriografija[uredi | uredi izvor]

Prema El Vakidiju i Ibn Išaku, muslimani su obavešteni da je 100.000[6] ili 200.000<ref name="veza7"> neprijateljskih trupa bilo utaboreno u Balki.[6][19] Shodno tome, savremeni istoričari opovrgavaju ovo navodeći da je cifra preterana.[8][9][10] Prema Valteru Emilu Kegiju, profesoru vizantijske istorije na Univerzitetu u Čikagu, veličina celokupne vizantijske vojske tokom 7. stoleća mogla je iznositi 100.000, možda čak polovinu tog broja.[20] Dok su vizantijske snage kod Mutaha verovatno imale možda više od 10.000.[11]}}[11]

Muslimanski izveštaji o bici se razlikuju u odnosu na rezultat.[13] U ranim muslimanskim izvorima, bitka je zabeležena kao ponižavajući poraz (hazima).[13] Dok su kasnije muslimanski istoričari prerađivali rani izvorni materijal, revidirali su priču o borbi i označili je kao muslimansku pobedu na osnovu toga što se većina muslimanskih vojnika bezbedno vratila dok su se povlačili od vizantijskih snaga.[13]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Beleške[uredi | uredi izvor]

  1. The Byzantines do not appear to have used many Greek, Armenian, or other non-Arab soldiers at Mu'ta, even though the overall commander was the vicarius Theodore. The number that the Byzantines raised are, of course, uncertain, but unlikely to have exceeded 10,000.[

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b Kaegi 1992, str. 72.
  2. ^ a b Kaegi 1992, str. 67.
  3. ^ Tucker 2010, str. 200.
  4. ^ a b Powers, David S. (2014). Zayd. University of Pennsylvania Press. str. 58—9. ISBN 978-0-8122-4617-9. 
  5. ^ Powers 2009, str. 86.
  6. ^ a b v Gil, Moshe (1997-02-27). A History of Palestine, 634-1099. Cambridge University Press. str. 23. ISBN 978-0-521-59984-9. 
  7. ^ Ibn Ishaq (2004). The Life of Muhammad. A. Guillaume (trans.). Oxford University Press, USA. str. 532. ISBN 978-0-19-636033-1. „They went on their way as far as Ma‘ān in Syria where they heard that Heraclius had come down to Ma’āb in the Balqāʾ with 100,000 Greeks joined by 100,000 men from Lakhm and Judhām and al-Qayn and Bahrāʾ and Balī commanded by a man of Balī of Irāsha called Mālik b. Zāfila.” 
  8. ^ a b Haldon 2010, str. 188.
  9. ^ a b Peters 1994, str. 231.
  10. ^ a b v g d Buhl 1993, str. 756-757.
  11. ^ a b v Kaegi 1992, str. 79.
  12. ^ a b Peterson 2007, str. 142.
  13. ^ a b v g d đ Powers 2009, str. 80.
  14. ^ a b Kaegi 1992, str. 72-73.
  15. ^ Kaegi 1992, str. 35.
  16. ^ a b v El Hareir & M'Baye 2011, str. 142.
  17. ^ Jafar al-Tayyar, Al-Islam.org 
  18. ^ a b Powers 2009, str. 81.
  19. ^ Haykal 1976, str. 419.
  20. ^ Kaegi 2010, str. 99.

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • El Hareir, Idris; M'Baye, El Hadji Ravane (2011). The Different Aspects of Islam Culture: Volume 3, The Spread of Islam throughout the World. UNESCO publishing. 
  • Buhl, F. (1993). „Muʾta”. Ur.: H. A. R. Gibb. Encyclopaedia of Islam. 7 (Second izd.). BRILL. str. 756. ISBN 9789004094192. 
  • Haldon, John (2010). Money, Power and Politics in Early Islamic Syria. Ashgate Publishing. 
  • Haykal, Muhammad (1976). The Life of Muhammad. Islamic Book Trust. 
  • Kaegi, Walter E. (1992). Byzantium and the Early Islamic Conquests. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0521411721. 
  • Kaegi, Walter E. (2010). Muslim Expansion and Byzantine Collapse in North Africa. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-19677-2. 
  • Peters, Francis E. (1994). Muhammad and the Origins of Islam. State University of New York Press. 
  • Peterson, Daniel C. (2007). Muhammad, Prophet of God. Wm. B. Eerdmans Publishing Co. 
  • Powers, David S. (2009). Muhammad Is Not the Father of Any of Your Men: The Making of the Last Prophet. University of Pennsylvania Press. 
  • Tucker, Spencer, ur. (2010). A Global Chronology of Conflict. Vol. I. ABC-CLIO. 

Dalje čitanje[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Битка_код_Мутаха&oldid=27399093”