Bitka kod Trikamaruma

Bitka kod Trikamaruma
Deo Vandalski rat
Vreme 15. decembar 533. godina Mesto U blizini Kartagine Ishod Pobeda Vizantinaca
Sukobljene strane
Vizantijsko carstvo	Vandali
Komandanti i vođe
Velizar	Gelimer
Jačina
15 000	50 000
Žrtve i gubici
Nepoznati	3000

Bitka kod Trikamaruma (Bitka kod Trikamerona) odigrala se 15. decembra 533. godine između vizantijske vojske predvođene slavnim vojskovođom Velizarom i vandalskih snaga pod komandom kralja Gelimera i njegovog brata Cacona. Ova bitka je deo Vandalskog rata i odigrala se kod Trikamaruma, na tridesetak kilometara udaljenom od Kartagine. Nakon velike pobede vizantijske vojske u bici, Vandalsko kraljevstvo priključeno je Vizantiji.

Uvod

Pobeda u bici kod Ad Decimuma omogućila je Velizaru da vandalsku prestonicu Kartaginu osvoji bez borbe. Gelimer je prisiljen da se sa ostatkom vojske povuče u Bula Regiju, grad u Numidiji, na nekih stotinu šezdeset kilometara zapadno od Kartagine. Odatle Gelimer šalje hitnu poruku svome bratu Cacu koji je predvodio pohod na Sardiniju i pozvao njega i njegove snage da se hitno vrate u Afriku. U međuvremenu se posvetio reorganizaciji i pregrupisanju svoje vojske i počeo je da skuplja pomoć od lokalnih punskih i berberskih plemena nudeći im izdašnu naknadu za svaku rimsku glavu koju polože pred njega.

Pripreme za bitku

Tako se, malo po malo, popravljao Gelimarov položaj i kada mu se Caco sa svojim ljudima pridružio početkom decembra, osetio se dovoljno jakim da opet napadne. Nova vandalska vojska svakako nije bila deset puta brojnija od rimske, kako nam Prokopije kaže da se Gelimer hvalisao pred svojim ljudima, ali je to svejedno bila impresivna sila kada je krenula iz Bule sa dvojicom braće na čelu i krenula putem za Kartaginu. Zastala je samo na kratko da uništi veliki akvadukt koji je Kartaginu snabdevao vodom.

Iako je Velizar proveo nedelje posle bitke kod Ad Decimuma u ojačavanju kartaginskih bedema, on ni u kom slučaju nije želeo da doživi opsadu, pogotovo što je sumnjao u lojalnost Huna i drugih varvara pod njegovom komandom. Oni su, znao je, tajno razgovarali sa glasnicima Gelimera koji su im preneli njegovu ponudu da, kao braća arijanci, promene stranu; ako su odlučili da ga izdaju, Velizaru bi više odgovaralo da to učine na otvorenom polju, a ne u teskobi opkoljenog grada. I on je takođe izdao naređenje da se maršira i vandalsku vojsku je sreo kod Trikamaruma, pedesetak kilometara zapadno od Kartagine.

Bitka

Boj je vođen 15. decembra. Rimljani, sa njihovom daleko nadmoćnijom vojskom, smesta su preuzeli inicijativu tri puta jurišajući u guste vandalske redove i u borbi prsa u prsa koja je nastala kod trećeg juriša, Caco je bio isečen naočigled brata. Ponovila se situacija iz bitke kod Kartagine, Gelimer je ponovo zastao, njegovi vojnici su počeli da se povlače videvši ga neodlučna.

Kao što je Velizar i pretpostavio, Huni su čekali da vide na koju će stranu bitka da se okrene i tada su odlučili da se umešaju. Podboli su konje i krenuli u juriš galopom i smesta vandalsko povlačenje pretvorili u bekstvo i pokolj. Gelimer je pobegao natrag u numiđansko prostranstvo, a njegova vojska navrat-nanos za njim. Ovoga puta bio je to kraj. Velizar ga je pratio do grada Hipa, koji mu je smesta otvorio kapije, i domogao se kraljevske riznice. Onda se sa karavanom vandalskih zarobljenika za sobom i prežnim kolima punim opljačkanih stvari, vratio u Kartaginu.

Posledice

Gelimer se, mada mu je bilo jasno da je ostao bez kraljevstva, u početku nije predao. Nedeljama je lutao po planinama i zaklon su mu pružali berberski plemići. Početkom 534. godine našao se opkoljen rimskim snagama čiji ga je zapovednik, Faras Herulijan, ohrabrio da se preda, uz uveravanja da mu Justinijan ništa ne zamera, da će prema njemu postupati kao prema kralju, što i jeste bio i da će mu osigurati dostojanstvenu i ugodnu starost.

Ali Gelimer je i dalje odbijao i zatražio jedino da mu pošalju sunđer, krišku hleba i liru, što je bio zahtev koji je Rimljane malo začudio, sve dok im glasnik nije objasnio da Gelimaru sunđer treba da opere inficirano oko, a kriška hleba da zadovolji pustu želju za hlebom posle nedelja provedenih jedino na seljačkoj proji. A kad je lira u pitanju, istakao je da je Gelimer sve svoje vreme provedeno u skrivanju posvetio sastavljanju tužbalice zbog svih nesreća koje su ga snašle, pa sad želi da čuje kako ona zvuči.

Nije nam rečeno da li je taj njegov zahtev uslišen, ali u martu mesecu, posle duge i krajnje neprijatne zime, kralj Vandala konačno se predao. Kad su ga izveli pred Velizara, svi prisutni su bili iznenađeni što se celim telom trese od neobuzdanog smeha. Prokopije nam sugeriše da je ta radost bila zajedljiv komentar na sujetu iz koje niče ambicija. Možda i jeste tako bilo; bili su tu, međutim, prisutni i drugi koji su zaključili da je neuspešni uzurpator, posle sve patnje kroz koju je prošao, pomerio pameću.

Vidi još

• Vandalski rat
• Hronologija istorije Vizantije
• Bitka kod Ad Decimuma

Literatura

• Norič, Dž. Dž. Vizantija, rani vekovi. ISBN 978-86-505-1428-3.