Blaženstvo
Blaženstvo ili eudaimonia (grč. εὔδαιμονία, od εὔ - dobro + δαιμον - duh; lat. beatitudo) je središnji cilj svih sistema antičke etike.[1] Ono je potpuna i samodovoljna vrlina, koja nadilazi sve druge ciljeve kojima se teži radi postizanja nekog dobra.[1] Etika zasnovana na konceptu eudaimonije naziva se eudaimonizam. Prema tome u čemu vidi sreću kao najviše dobro vredno težnje (da bi se na najbolji način moralno živelo), eudaimonizam može biti hedonizam, perfekcionizam, utilitarizam, altruizam i egoizam, a moguća su i njihova međusobna prožimanja.
Eudemonizam je filozofski etički pravac ili učenje po kome je postizanje sreće (eudaimonia) i blaženstva glavni motiv, pobuda i svrha svakog ljudskog delovanja i merilo vrednosti svakog ljudskog čina. Eudemonizam se pojavljuje isključivo u etičkim teorijama antičke Grčke. Kada govorimo o sreći i blaženstvu dostignutom zahvaljujući čulnom uživanju reč je o tzv. negativnom eudemonizmu. Nasuprot tome, dostizanje duhovne sreće možemo kategorisati kao pozitivni eudemonizam.[2]
Antičke teorije eudaimonizma[uredi | uredi izvor]
Za razliku od hedonizma gde je sreća subjektivni osećaj i proizvod čulnog uživanja, antički eudemonist sreću poima na drugačiji način. Sreća nije subjektivno zadovoljstvo već stanje koje se postiže ispravnim, moralnim postupanjem ili ostvarenjem istinske prirode pojedinca.[3] Za Platona blaženstvo je trajna kontemplacija vrhovnog Dobra, koje nadilazi čulni svet. Za Aristotela blaženstvo je „najbolja, najplemenitija i najugodnija stvar na svetu“, a sastoji se u življenju prema razumu i vrlini.[4] U Nikomahovoj etici Aristotel veliča kontemplativni život kao suštinsko ostvarenje eudaimonie. On naglašava da je eudaimonija stanje koje ne mogu posedovati deca.[1] Prema Boeciju blaženstvo je: „dobro čije posedovanje ne dopušta želeti ništa drugo"; „zbir svih dobara“. U srednjem veku pojam gubi filozofsko, a sve više poprima teološko značenje.
Sokrat[uredi | uredi izvor]
Kao i drugi antički filozofi Sokrat smatra da svi ljudi teže sreći i blagostanju. Vrlina je uslov i razlog sreće. Vrine kao što su samokontrola, mudrost, hrabrost, smernost i pravednost imaju krucijalan značaj za vođenje pravednoga i srećnoga života. Vrlina garantuje životnu sreću. Tako da kada Sokrat ukazuje Atinjanima da vode računa o svojoj duši, to znači da treba da brinu o svojoj vrlini, a ne o bogatstvu i počastima. Kada duša teži savršenstvu poseduje vrlinu. Moralna vrlina je najviše dobro.[5]
Platon[uredi | uredi izvor]
U svojoj Republici Platon insistira da je vrlina stanje duše i da samo osobe koje žive u harmoniji sa vrlinom mogu da dosegnu blaženstvo i sreću.[5] Duša bez vrline je haotična i u ratu sa samom sobom. Ukoliko osoba zadovolji svoje primarne želje nedostatak unutrašnje harmonije onemogućava joj dostizanje sreće. Vrlina je neophodna za sreću, odnosno njen je sastavni deo.[6]
Aristotel[uredi | uredi izvor]
U Nikomahovoj etici Aristotel pojam eudemonije povezuje sa ljudskom aktivnošću, vrlinom i razumom. U osnovi je Aristotelovo poimanje čoveka kao racionalne životinje gde je svrha življenja izjednačena sa dostizanjem savršenstva uma. Dosezanje sreće je nemoguće bez razumom artikulisane aktivnosti, a vrlina je opisana kao arete tj. svojevrsna izuzetnost. Primarni cilj čoveka treba da je život u vrlini i u skladu sa razumom.[7]
Vrlina je kod Aristotela potrebna, ali ne i suštinska za eudamoniu. Aristotel takođe ne umanjuje značaj spoljašnjih činilaca poput lepote, porekla, porodičnog života kao sastavnog dela života u sreći i blaženstvu.
Vidi još[uredi | uredi izvor]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ a b v Eudaimonia, Oksfordski filozofski rečnik, Sajmon Blekburn, Svetovi. . Нови Сад. 1999. ISBN 978-86-7047-303-4.
- ^ „EUDEMONIZAM”. Arhivirano iz originala 09. 11. 2013. g. Pristupljeno 09. 11. 2013.
- ^ Waterman, prema Ryan & Deci , 2000
- ^ Nikomahova etika I, 13, 1102 a 5
- ^ a b Grčki filozofi --Sokrat, Platon i Aristotel, Greek Philosophers--Socrates, Plato, and Aristotle, C. C. W. Taylor, R. M. Hare, and Jonathan Barnes, Oxford University Press, NY, 1998
- ^ Plato (1974). Republic. Prevod: Desmond Lee (2nd revised izd.). Penguin Group. str. 298—320. ISBN 978-0-14-044048-5.
- ^ Aristoteles, Nicomachean Ethics Book I-IV
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Ackrill, J. L.. Aristotle the Philosopher. Oxford: Oxford University Press. Ackrill, J. L. (1981). Aristotle the Philosopher. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-289118-1.
- Anscombe, G. E. M. (1958) Modern Moral Philosophy. Philosophy 33; repr. in G.E.M. Anscombe (1981), vol. 3, 26–42.
- Aristotle. The Nichomachean Ethics, translated by Martin Oswald (1962). New York: The Bobs-Merrill Company.
- Aristotle. The Complete Works of Aristotle, vol. 1 and 2, rev. ed. Jonathan Barnes, ed. Princeton: Princeton University Press,. Bollingen Foundation, 1995. Complete Works of Aristotle: The Revised Oxford Translation. Bollingen Foundation. januar 1995 [1984]. ASIN B000J0HP5E.
- Broadie, Sarah W. (1991) Ethics with Aristotle. Oxford: Oxford University Press. Ethics with Aristotle. Oxford University Press. 30. 9. 1993. ISBN 978-0-19-508560-0.
- Cicero. De Finibus Bonorum et Malorum: "On Ends", H. Rackham, trans. Loeb Classical Library (Cambridge: Harvard University Press, 1914). Latin text with old-fashioned and not always philosophically precise English translation.
- Epicurus. "Letter to Menoeceus, Principal Doctrines, and Vatican Sayings," 28–40 in B. Inwood and L. Gerson, Hellenistic Philosophy: Introductory Readings, Second Edition Indianapolis: Hackett Publishing Co. Inwood, Brad (1998). Hellenistic Philosophy: Introductory Readings. Hackett Publishing Company. ISBN 978-0-87220-378-5.
- Irwin, T. H. (1995) Plato's Ethics, Oxford: Oxford University Press.
- Janello, Martin. Philosophy of Happiness, Palioxis Publishing, 1000 pages. Janello, Martin (2013). Philosophy of Happiness. Palioxis. ISBN 978-0-9910649-0-8.
- Long, A. A., and D.N. Sedley, The Hellenistic Philosophers, vol 1 and 2 (Cambridge: Cambridge University Press, 1987)
- Norton, David L. (1976) Personal Destinies, Princeton University Press.
- Plato. Plato's Complete Works, John M. Cooper, ed. Translated by D. S. Hutchinson. Indianapolis: Hackett Publishing Co. Plato (1997). Complete Works. Hackett. ISBN 978-0-87220-349-5.
- Urmson, J. O. (1988) Aristotle's Ethics. Oxford: Blackwell.
- Vlastos, G.. Socrates: Ironist and Moral Philosopher. Ithaca, NY: Cornell University Press. Vlastos, Gregory (1991). Socrates, Ironist and Moral Philosopher. Cornell University Press. ISBN 978-0-8014-9787-2.
- McMahon, Darrin M., Happiness: A History, Atlantic Monthly Press, November 28. McMahon, Darrin M. (2005). Happiness: A History. Atlantic Monthly Press. ISBN 978-0-87113-886-6.
- McMahon, Darrin M., The History of Happiness: 400 B.C. – A.D. 1780, Daedalus journal, Spring 2004.
