Blažo Đukanović

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Blažo Đukanović
Brigadni general Blažo Đukanović
Lični podaci
Datum rođenja(1883-11-26)26. novembar 1883.
Mesto rođenjaLukovo, Knjaževina Crna Gora
Datum smrti21. oktobar 1943.(1943-10-21) (59 god.)
Mesto smrtiManastir Ostrog, Kraljevina Jugoslavija (dejure)
NDCG (defakto)
Vojna karijera
Služba1912.
1914 — 1941.
Čin Pešadijski brigadni general
Učešće u ratovimaPrvi balkanski rat
Prvi svetski rat
Drugi svetski rat
OdlikovanjaOrden Jugoslovenske krune
Orden Belog orla

Blažo Đukanović (Lukovo, 26. novembar 1883 — Manastir Ostrog, 21. oktobar 1943) je bio pešadijski brigadni general vojske Kraljevine Jugoslavije, ban Zetske banovine i politički lider u Crnoj Gori tokom Drugog svetskog rata.

Zahvaljujući svom ugledu u Crnoj Gori, Đukanović je 24. jula 1942. potpisao sporazum sa italijanskim generalom Pircio-Birolijem kojim je postao predsednik Nacionalističkog centralnog komiteta, u koji su bili takođe uključeni i crnogorski separatisti (zelenaši). Ovim položajem je de fakto postao lider Crne Gore i održava se na tom mestu do 19. oktobra 1943. Nekoliko dana kasnije, ubijen je u napadu partizana na manastir Ostrog.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Blažo Đukanović potiče od Đukanovića koji su nastali od Zvicera iz Cuca. koji su se naselili u Lukovu u Nikšiću.[1] On je završio gimnaziju i Učilište u Rusiji. Takođe je završio višu školu i kurs pešadijskih oficira. Bio je na dužnostima vodnika u ruskoj vojsci i nastavnik u Podoficirskoj školi. U "Bombaškoj aferi" 1907. godine, osuđen na zatvor i lišen čina. U zatvoru je proveo do 1912. kada je pušten. U Prvom balkanskom ratu 1912. i Prvom svetskom ratu 1914. učestvovao kao redov. Za zaslugama u operacijama vraćen mu je čin 1915. godine. U operacijama 1915—1916 bio je načelnik štaba divizije. Posle rata bio je komandant Bilećkog bataljona i komandant brigade. U suzbijanju "Božićne pobune" 1919. bio je komandant cetinjske organizovane omladine.[2]

Od 1923. godine služio je u Jugoslovenskoj vojsci. Do 1927. bio je zamenik komandanta 32. pešadijskog puka, a od 1926. do 1932. komandant 38. i 10. pešadijskoj puka, a zatim komandant pešadije Kosovske divizijske oblasti. Od 1936. je bio pomoćnik komandanta Moravske divizijske oblasti.[3] Od 1939. je sudija u Vrhovnom vojnom sudu Kraljevine Jugoslavije.

Neposredno po Martovskom puču postavljen je za bana Zetske banovine na predlog Marka Dakovića i na toj poziciji se zadržao do 17. aprila.

Drugi svetski rat[uredi | uredi izvor]

Đeneral Đukanović 1942.

Pripremajući ofanzivu protiv partizana, Italijani su preduzeli mere da ujedine kontrarevolucionarne snage u Crnoj Gori u jedinstveni antikomunistički front. Zbog toga im je bila potrebna ličnost koja će svojim autoritetom moći da zadovolji sve strane. Izbor je pao na Đukanovića, koji se 7. marta 1942. prihvatio ove dužnosti.[4] Blažo Đukanović se početkom marta 1942. pridružio grupi rezervnih i aktivnih oficira Jugoslovenske vojske su na Cetinju.[4] Oni su ga 9. marta 1942. izabrali za vođu svih nacionalističkih snaga.[5][6] I crnogorski separatisti Krsta Popovića su takođe već 8. marta prihvatili Đukanovića za svog komandanta.[4]

Između marta i juna 1942. godine Jugoslovenska vojska u otadžbini stekla je prevlast u Crnoj Gori, delimično zahvaljujući oružju i opremi koji su dobili od Italijana po sporazumu koji je sa Italijanima sklopio Bajo Stanišić, a delom i slabljenju partizana, kojem su u velikoj meri bili uzrok partizanski zločini - takozvana leva skretanja. Italijanima je glavni cilj sporazumevanja s četnicima bio da gubitke svojih trupa svedu na minimum. Stoga su mnogo polagali na pomoć četnika u Trećoj neprijateljskoj ofanzivi za izbacivanje partizana iz Crne Gore i istočne Hercegovine u proleće 1942.

Đukanović je kao vođa crnogorskih četnika 24. jula 1942. potpisao sporazum sa predstavnikom italijanske vojske Alesandrom Pircio Birolijem. Po tom sporazumu, crnogorski četnici su legalizovani, obavezali su se da će pomagati Italijanima u borbi protiv partizana, a zauzvrat će dobijati oružje, municiju i plate. Crna Gora je podeljena na tri zone koji su obezbeđivali četničke jedinice Baja Stanišića i Pavla Đurišića i Lovćenska brigada zelenaša Krsta Zrnova Popovića.[5][6] Ovaj je sporazum Đukanovića načinio de fakto vođom Crne Gore i on je to mesto zadržao do smrti. Dragoljub Mihailović je bio upoznat sa ovim i odobrio je Đukanovićev rad.[7] Zahvaljujući ovom sporazumu, Mihailoviću i njegovom štabu bio je omogućen nesmetani jednogodišnji boravak u Crnoj Gori i komandovanje četničkim odredima, prvenstveno u borbi protiv partizana.[7] Italijani su četnicima dopustili da osnuju Nacionalistički komitet Crne Gore čiji je predsjednik bio Đukanović. Komitet se obavezao da će održavati red i onemogućavati antiitalijansko delovanje u Crnoj Gori.[8]

Đukanovićeva kolaboracija sa Italijanima je bila otvorena i maja 1943. Vilijam Bejli, britanski oficir za vezu kod Mihailovića, je predao Mihailoviću dokument britanske Vrhovne komande na Srednjem istoku u kom je Đukanović sa Stanišićem i Dobroslavom Jevđevićem imenovan kao jedan od najistaknutijih kolaboracionista.[9]

Nakon kapitulacije Italije, dolaskom partizanskog Drugog udarnog korpusa, kao i jačih nemačkih snaga u Crnu Goru, položaj preostalih četničkih odreda u njoj postao složen. U oktobru 1943. Đukanović će, po Mihailovićevom naređenju, preseliti svoj štab u manastir Ostrog, gde se već od ranije smestio pukovnik Bajo Stanišić sa svojim štabom.[10] Vrhovni štab NOVJ dao je zadatak Petoj proleterskoj crnogorskoj brigadi da opsedne i likvidira četnički štab na Ostrogu. Opšti napad snaga Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije je počeo 17. oktobra 1943. Blažo Đukanović i Bajo Stanišić su davali žilav otpor iz samog manastira. Pukovnik Stanišić se povukao u Gornji ostroški manastir, misleći da će mu stići pomoć iz Nikšića. Posle 4 dana opsade, 21. oktobra, general Đukanović se prvi predao sa Jovanom Toškovićem i nekolicinom vojnika, ali je osuđen na smrt i streljan.

Stanišić je ostao da pruža otpor i poginuo pucajući sa prozora Ostroškog manastira.

Zanimljivosti[uredi | uredi izvor]

U javnosti se povremeno vode polemike oko toga da li je Blažo Đukanović deda[11] ili bar rođak Mila Đukanovića, kao što je nesporno rođak Marka Đukanovića. U pitanju je zabuna, budući da su postojala dva Blaža Đukanovića. Milov djed Blažo, Markov brat, umro je prirodnom smrću 1941.[12][13] Blažo i Milo nisu u rodu iz razloga što je Blažo od Đukanovića iz Cuca a Milo od Đukanovića sa Čeva.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Erdeljanović 1926, str. 697.
  2. ^ Bjelajac 2004, str. 149–150.
  3. ^ Službeni vojni list 21. avgust 1936.
  4. ^ a b v Pajović 1977, str. 203.
  5. ^ a b Tomasevich 1975, str. 211.
  6. ^ a b Pavlowitch 2008, str. 107–108.
  7. ^ a b Milovanović 1983b, str. 143.
  8. ^ Tomasevich 2002, str. 142.
  9. ^ Milovanović 1983b, str. 360.
  10. ^ Milovanović 1983c, str. 117.
  11. ^ Milo Đukanović i njegov djed četnički komandant CG Blažo Đukanović. 
  12. ^ „Gospodar Crne Gore, pravi car Milo Veliki • Frontal.SRB”. Frontal.SRB (na jeziku: srpski). 2018-04-15. Pristupljeno 2020-02-05. 
  13. ^ „Portret vladara: Oštar kao britva | Srpske stranice” (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 05. 02. 2020. g. Pristupljeno 2020-02-05. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Блажо_Ђукановић&oldid=27554161”