Bobi Fišer

Ovaj članak je dobar. Pratite vezu za više informacija.
Bobi Fišer
Bobby Fischer 1960 in Leipzig in color.jpg
Bobi Fišer u Lajpcigu, 1960.
Puno imeRobert Džejms Fišer
DržavaIsland[1]
Datum rođenja(1943-03-09)9. mart 1943.
Mesto rođenjaČikago
SAD
Datum smrti17. januar 2008.(2008-01-17) (64 god.)
Mesto smrtiRejkjavik
Island
Titulavelemajstor
Svetski šampion1972–1975 (FIDE)
Najveći rejting2785 (jul 1972.)

Robert Džejms „Bobi“ Fišer (engl. Robert James „Bobby“ Fischer; Čikago, 9. mart 1943Rejkjavik, 17. januar 2008) bio je američki šahista, velemajstor i bivši svetski šampion u šahu, koji je 1. septembra, 1972. godine postao prvi američki šahista koji je osvojio svetski šampionat u organizaciji Svetske šahovske federacije. Godine 1975. zvanično je izgubio titulu kada je Svetska šahovska federacija odbila njegove uslove za odbranu titule. Gari Kasparov je napisao da je od svih svetskih šampiona u šahu, jaz između Fišera i njegovih savremenika bio najveći u istoriji šaha .[2]

Fišerova pobeda nad sovjetskim šampionom Borisom Spaskim za svetsku titulu u „meču stoleća“ posmatrana je kao simbolična pobeda zapada koja je podstakla međunarodnu popularnost šaha. Njegov protivnik je portretisan, posebno u Sjedinjenim Državama, kao proizvod bezličnog, mehaničkog i represivnog sistema državne kontrole, dok je Fišer bio usamljeni genije koji je pobedio sovjetsku dominaciju. Kao nacionalnom heroju, Amerikanci su bili spremni da mu oproste neobično ponašanje i poglede, i u popularnoj kulturi on je postao simbol genija čija briljantnost je bila tako velika da ga je na kraju uništila.

Fišer nije branio svoju titulu 1975. godine jer nije mogao da postigne dogovor s međunarodnom šahovskom federacijom FIDE oko uslova meča. Tada je postao još povučeniji i nije igrao takmičarske mečeve sve do 1992. godine, kada je pobedio u ponovnom meču protiv Spaskog. Takmičenje je održano u Jugoslaviji, koja je tada bila pod strogim embargom Ujedinjenih nacija.[3][4][5] Ovo je dovelo do konflikta sa vladom Sjedinjenih Država, zbog čega se nikada nije vratio u svoju rodnu zemlju.

Nakon toga je živeo u Mađarskoj, Nemačkoj, na Filipinima i u Japanu. Tokom ovog perioda davao je sve žešće antiameričke i antisemitske izjave, uprkos svom jevrejskom poreklu. U periodu između 2004. i 2005. godine nakon što je njegov američki pasoš povučen, japanske vlasti su ga držale devet meseci pod pretnjom izručenja. Nakon što mu je Island zagarantovao državljanstvo, japanske vlasti su ga pustile u tu zemlju, gde je živeo sve do svoje smrti 2008. godine.[6]

Mladost[uredi | uredi izvor]

Robert Džejms Fišer je rođen u Čikagu (Ilinois, SAD) od majke Redžine Vender, naturalizovane američke državljanke poljsko-jevrejskog porekla koja je rođena u Švajcarskoj, odrasla u Sent Luisu (Misuri, SAD), a kasnije postala učiteljica, medicinska sestra i lekar. Smatra se da je njegov otac Redžinin prvi muž, nemački biofizičar Hans-Gerhard Fišer. Venčali su se 1933. godine u Moskvi (SSSR), gde je Redžina studirala medicinu na Prvom moskovskom medicinskom institutu. Iako je Hans-Gerhard Fišer upisan kao otac u Robertovom rodnom listu, u jednom članku iz 2002. godine u Filadelfija Inkvajeru tvrdi se da je Fišerov biološki otac bio Pol Feliks Nemenji, mađarski fizičar jevrejskog porekla koji radio na Menhetn projektu na razvoju atomske bombe [1]. Nemenji je plaćao izdržavanje za Roberta za vreme detinjstva i dečaštva. Kasnija istraživanja FBI-ja otkrila su da, iako se Fišerova majka vratila u SAD iz Sovjetskog Saveza 1939. godine, njen prvi muž nikad nije ušao u zemlju posle toga, tako da je nemoguće da je Bobi Fišer, (rođen 1943. godine) bio sin Hans-Gerharda Fišera. Iako mu je bar jedan od roditelja Jevrej, Fišer je energično negirao da je Jevrejin u nekoliko intervjua, i optuživao je da je to jevrejska zavera i kleveta. Fišer je svoju otvorenu prirodu nasledio od majke. Članak u Filadelfija Inkvajeru navodi da dokumenti FBI-ja pokazuju da je njegova majka bila tajno praćena.[7]

Fišerovi su se razveli 1945. godine kada je njihov sin imao dve godine, pa je Bob rastao s majkom i starijom sestrom, Džoan. Godine 1948. porodica se preselila u Mobajl, Arizona, gde je Redžina predavala u osnovnoj školi. Sledeće godine preselili su se u Bruklin, Njujork, gde je Fišerova majka radila kao učiteljica i medicinska sestra.

U maju 1949. godine šestogodišnji Bobi je naučio kako se igra šah iz uputstva koje je pronašao u šahovskoj garnituri, koju je njegova sestra kupila u prodavnici slatkiša u Bruklinu. Prvu šahovsku knjigu Bobi je video mesec dana kasnije. Više od godinu dana Bobi nije imao protivnika pa je sam jačao svoje šahovske rutine. U sedmoj godini učlanio se u Bruklinski šahovski klub gde ga je podučavao predsednik kluba, Karmine Nigro. Kada je Bobiju bilo 13 godina njegova majka je zamolila Džona Kolinsa da mu bude učitelj šaha. Kolins je podučavao nekoliko vrhunskih igrača, među njima i Roberta Birna i Vilijema Lombardija. Fišer je provodio mnogo vremena u Kolinskovoj kući, a neki smatraju da je bio Fišeru kao otac. Fišer je pohađao koledž Erazmus Hol ali ga je brzo napustio, a mnogi nastavnici su ga zapamtili kao veoma teškog dečaka. Prema školskim beleškama njegov IQ je bio 180 a imao je izvanredno pamćenje.[8]

Šahovska karijera pre 1967. godine[uredi | uredi izvor]

Fišerov prvi pravi uspeh bila je pobeda na američkom juniorskom šahovskom šampionatu u julu 1956. godine. Iste godine, odigrao je nekoliko izvanrednih partija; njegova partija protiv Donalda Birna, koji je kasnije postao internacionalni majstor, često se smatra „partijom stoleća“.

Godine 1957. Fišer je osvojio Otvoreno prvenstvo SAD u šahu u Klivlendu, Ohajo, u doigravanju s Arturom Bizgajerom. Zbog ovog rezultata Fišeru je otvoren put na američki pozivni šampionat. Mnogi su verovali da je Fišer još uvek slab igrač i da će završiti kao poslednji. Umesto toga, završio je kao prvi.

U januaru 1958. godine, sa 14 godina, Fišer je postao američki šampion. Zajedno s titulom, kvalifikovao se na međuzonski turnir, sledeću stepenicu ka izazivanju svetskog šampiona. Niko nije mladom Fišeru davao mnogo šansi da se kvalifikuje dalje, pa je bilo iznenađenje kada je Fišer, posle dobre igre u finišu, završio na deobi petog mesta. Prvih šest su se kvalifikovali za Turnir kandidata. Ovi rezultati su mu doneli i titulu velemajstora. U to vreme, on je bio najmlađi velemajstor u istoriji, i njegov rekord se držao dok 1991. godine mađarska šahistkinja Judit Polgar nije postala najmlađi velemajstor.

Fišer igra protiv Mihaila Talja u Lajpcigu.

Upravo tada se, za vreme Turnira kandidata u Jugoslaviji 1959. godine Fišer sreo licem u lice sa sovjetskim šahovskim „parnim valjkom“, koji će dati ton ostatku njegove igračke karijere. Fišer i ostali sumnjali su da će se, zbog velikog broja ruskih igrača na turniru, oni međusobno brzo remizirati a svim silama se skoncentrisati na ne-sovjetske šahiste. Kada eliminišu ne-sovjetske šahiste, Sovjeti bi se međusobno borili za pravo da izazovu vladajućeg svetskog šampiona, (Mihaila Botvinika). Neki sovjetski šahisti su u intervjuima nakon nekoliko godina potvrdili ove sumnje. Fišer je turnir završio u sredini sa 12½ poena (od 28 mogućih) i izgubio je četiri partije od pobednika turnira, Mihaila Talja, koji je kasnije pobedio Botvinika i postao svetski šampion.

Mnogo godina Fišer je bio jedan od najjačih ne-sovjetskih igrača, zajedno s Lajošem Portišom, Svetozarom Gligorićem i Bentom Larsenom, ali nije uspeo da se kvalifikuje za meč za svetskog prvaka. U narednom ciklusu 1962. godine, on je uverljivo pobedio na međuzonskom turniru u Stokholmu (17½,5 od 22) ali je na turniru kandidata u Kurasau završio na četvrtom mestu s rezultatom od 14 od 27 poena. To je bilo za njega veliko razočarenje, budući da je prethodnih godina igrao izvanredno (prvi u Mar del Plati 1960. s 13½ od 15 poena, 13 od 18 poena na prvoj tabli na šahovskoj olimpijadi u Lajpcigu, drugo mesto na Bledu 1961. s 13½,5 od 19 poena i pobeda u Stokholmu) i smatrao da je favorit.

U sledećem ciklusu Fišer nije učestvovao. Ponovio je svoje ubeđenje da sovjetski igrači imaju međusobni pakt o nenapadanju i da su se svi okrenuli protiv njega. Zato je odlučio da ne učestvuje na međuzonskom turniru u Amsterdamu 1964. godine. Držao se ove odluke čak i kad je FIDE promenio način igranja: umesto da osam kandidata igraju po principu svako sa svakim sada je igrana serija eliminacionih, nokaut mečeva. (U prethodna dva ciklusa FIDE je dobijala žalbe da se, zbog mogućeg lažiranja, ograniči broj sovjetskih igrača, što su opet sovjetski šahisti smatrali izuzetno nepoštenim) U sledećem ciklusu, na međuzonskom turniru u Susu (1967), Fišer nije uspeo da se kvalifikuje zahvaljujući vrlo kontroverznoj kazni zbog koje nije igrao partiju s sovjetskim inter-majstorom Gipslisom. Smatra se da se Fišer nije pojavio zato što je smatrao nepoštenim da mora da igra mnogo partija zaredom, ali prema njegovoj biografiji autora Bila Volsa, to je bio logičan rezultat jer su organizatori turnira stalno menjali vreme igranja njegovih partija zbog verskih praznika i subote (Fišer je u to vreme bio pristalica Sve-svetske Crkve Božje).

Kod kuće je Fišer pobedio na svih osam američkih šampionata na kojima je učestvovao, počev od šampionata 1957—1958 pa do 1966—1967. Ovaj niz uključuje i njegovu pobedu 1963—1964, kada je pobedio s rekordnih 11:0, jedini apsolutni rezultat zabeležen u istoriji šampionata.

Verska uverenja oko 1965. godine[uredi | uredi izvor]

Bobi Fišer je 1962. godine tvrdio da ime „lične probleme“, (verovatno u vezi s brutalnim ubistvom njegovog patrona Ejba Tarnera), što se poklopilo s njegovim početkom slušanja raznih „božjih poslanika“ u pokušaju da nađe odgovore. Evo kako je Bobi Fišer prvi put čuo na radio emisiji „Svet sutra“ propovednika Herberta Armstronga i njegovog sina Garnera Teda Armstronga. U intervjuu s Lenom Zolom, Fišer je rekao: „Konačno mi je Bog ukazao na njega, pretpostavljam. Taj momak je stvarno imao moć. Autoritet. Nije govorio kao ostali. Zaista je znao šta govori!“ Fišer je postao zagriženi čitalac Čiste istine (The Plain Truth), časopisa koga je izdavao Ambasador koledž za Sve-svetsku Crkvu Božju (Worldwide Church of God), koja je takođe sponzorisala radio programe koje je Fišer slušao. Sećao se da je krajem 1963. bio na jednom šahovskom turniru kada je doneo odluku da prestane da šalje sitne dobrotvorne priloge crkvi i da od tada daje desetinu svojih prihoda. „Bila je to velika odluka“, rekao je.

Čista istina se reklamirala na Svetu sutra, radio programu koji je Fišer počeo da prati 1962. godine. Program je opisivao strašna proročanstva, koje je grafički ilustrovao Bazil Vulverton koja su se odnosila na Treći svetski rat, u kome će Sjedinjene Države Evrope uništiti Sjedinjene Države i Ujedinjeno Kraljevstvo. Zbog ove brošure Fišer ne bi mogao da igra svoj čuveni „Meč stoleća“ 1972. godine jer je trebalo da ode, zajedno s ostalim sledbenicima Sve-Svetske Crkve Božje u Petru, Jordan, jer je bio jedan od „Božjih ljudi“.

Prema Fišeru, tada su počeli sukobi između dve strane njegovog života: strane posvećene šahu i strane posvećene veri. U intervjuu s Len Zolom tvrdio je da „... ako je iko pokušavao da živi po slovu zakona... to sam bio ja. Iskreno sam pokušavao da budem pokoran. Što sam više pokušavao, sve više sam ludeo... Sećam se trenutaka kada sam se vraćao iz šahovskog kluba kući u četiri sata izjutra ... neispavan ... polumrtav, i pokušavao da prisilim sebe da se molim jedan sat ... Bio sam gotovo van sebe.“

Fišer je tada smatrao da se njegov život pocepao na dva dela: na jednoj strani je bila njegova šahovska karijera, na drugoj strani bila su njegova verska uverenja. Takva je bila suština Fišerovog verovanja kada je otišao na „Meč stoleća“.

Fišerova lista poteza iz partije trećeg kola protiv Miguela Najdorfa na Šahovskoj olimpijadi 1970.

Borba za svetsku titulu (1969—1972)[uredi | uredi izvor]

Kandidacioni ciklus koji je počeo 1969. godine doveo je Fišera na put ka svetskom šampionatu. Prvi korak bili su zonski turniri širom sveta. Američki šampionat te godine je takođe bio zonski turnir, sa koga su tri prva mesta vodila na međuzonski turnir. Fišer, međutim, nije želeo da igra na ovom turniru zbog neslaganja oko načina igre i nagradnog fonda. Da bi omogućio Fišeru da se takmiči za titulu, trećeplasirani, velemajstor Paul Benke, ustupio mu je svoje mesto na međuzonskom turniru, zbog čega je primio skromnu sumu od 2.000 dolara od Američke šahovske federacije (USCF). Svi ostali učesnici takođe su morali da se saglase da Fišer igra, što su i učinili. Ovaj neobični aranžman bio je delo Eda Edmondsona, izvršnog direktora USCF.

Fišer je pobedio na međuzonskom turniru s 3½,5 poena prednosti, završivši sa sedam uzastopnih pobeda. Nastavio je istom snagom u mečevima kandidata, pobedivši svoje protivnike u seriji rezultata kakva do tada nije bila viđena. I Mark Tajmanov (SSSR) i Bent Larsen iz Danske, drugi najbolji ne-sovjetski šahista posle Fišera, prosto su razneseni rezultatom 6:0. Larsen je kasnije u intervjuu ChessBase-u opravdavao svoj poraz svojim ponašanjem za vreme meča: „Organizatori su odabrali pogrešno vreme za meč. Bio sam trom zbog vrućine, a Fišer se bolje pripremio za takve uslove... Gledao sam figure kao kroz maglu i zato moj nivo igre nije bio dobar.“ Kritičari, međutim, kažu da je Larsen preterivao, jer je bio ogorčen zbog strašnog poraza.

Samo bivši svetski šampion Tigran Petrosjan, poslednji Fišerov protivnik u mečevima kandidata, nije bio impresioniran Fišerovom veštinom i snagom. Fišer je dobio prvu partiju, čime je kompletirao niz od 20 uzastopnih pobeda. Petrosjan je prekinuo niz pobedivši u drugoj partiji. Posle tri remija Fišer je, međutim, dobio sledeće četiri partije i pobedio s ubedljivih 6½:2½ (+5 =3 -1). Godine 1971. Fišer je konačno zaslužio pravo da izazove svetskog šampiona, Borisa Spaskog, koga nikada ranije nije pobedio.

Meč stoleća[uredi | uredi izvor]

Bobi Fišer u Beogradu, 1970.

Fišerova dugogodišnja tvrdoglavost u vezi s mečevima i uslovima igranja manifestovala se i u pripremi meča sa Spaskim. Od mogućih mesta, Fišer je preferirao Jugoslaviju dok je Spaski želeo Island. Jedno vreme je pokušavano da se spor reši tako da se po deo meča odigra na obe lokacije, ali je taj aranžman propao. U jednom trenutku Fišer je izjavio da neće igrati meč. Na Fišerovu primedbu da je nagradni fond neadekvatan, londonski finansijer Džim Slejter dao je dodatnih 125.000 dolara, čime je nagrada povećana na 250.000 dolara. Henri Kisindžer je telefonirao Fišeru, apelujući na njegov patriotizam i zamolio ga da igra. Kako god razlog bio, Fišer je odlučio da igra.

Meč između Spaskog i Fišera održan je u Rejkjaviku, Island, od jula do septembra 1972. godine. Fišer je izgubio prve dve partije; prvu zbog grubog previda, a drugu kontumacijom, jer nije hteo da igra partiju. Izgledalo je da će Fišer izgubiti čitav meč kontumacijom, dok Spaski nije iznenada prihvatio Fišerov zahtev da se sledeća partija odigra u sporednoj sobi, bez kamera. Posle tog kontroverznog događaja, Fišer je u sledećih 19 partija dobio sedam, izgubivši samo jednu, uz 11 remija. Konačni rezultat bio je 12½:8½ za Fišera.

Svetski šampion (1972—1975)[uredi | uredi izvor]

Ishod Meča stoleća bio je dvostruka prekretnica u Fišerovoj karijeri – postao je svetski šampion, a postao je i najbolje rangirani šahista do tada po sistemu rangiranja profesora Eloa (rejting od 2780 poena posle meča sa Spaskim).

Pobeda nad Spaskim je smatrana svojevrsnom propagandnom pobedom Sjedinjenih Država u Hladnom ratu, koja je potvrdila da je sada najjači šahista na svetu, u sportu kojim su dominirali Sovjeti od Drugog svetskog rata, ikonoklastični Amerikanac koji je gotovo jednom rukom pobedio moćni sovjetski šahovski establišment.

U već pominjanom intervjuu s Lenom Zolom, Bil Hjuz je upitao Fišera šta je uradio s novcem koji je dobio kao nagradu za pobedu. Fišer je odgovorio da je od 200.000 dolara koje je zaradio 1972. godine, 61.200 dolara dao Sve-svetskoj Crkvi Božjoj. Međutim, 1972. godina je bila ključna godina u proročanstvu Herberta Armstronga, a to proročanstvo se nije ispunilo. U međuvremenu je i Garner Ted Armstrong bio optužen za učestvovanje u seriji seksualnih skandala, pa je zbog toga smenjen kao glavni voditelj programa Svet sutra. Fišer je izgubio iluzije o ovoj organizaciji i napustio je, javno obznanivši svoju odluku.

Svi ovi događaji imali su ogroman uticaj na Fišera, koji se osetio izdanim od crkve koja je poštovala Šabat, nije slavila Uskrs ni Božić, ali je proslavljala mnoge dane koji su sveti Jevrejima, tvrdeći da je anglo-saksonski narod izgubljeno deseto pleme Izraela. (Međutim, za razliku od drugih grupa koje su verovale u varijacije iste teorije, Sve-svetska Crkva Božja smatrala je da su Jevreji braća unutar iste porodice Izraela.) To je možda podstaklo Fišerov ekstremni antisemitizam i njegovo verovanje u svetsku zaveru protiv njega.

Popularnost šaha u Sjedinjenim Američkim Državama[uredi | uredi izvor]

Fišerovo osvajanje titule donelo je njemu ali i šahu izuzetan publicitet u Sjedinjenim Američkim Državama. Američka publika je poludela posle Fišerove pobede nad Spaskim. Fišer je naprasno postao slavna ličnost čije je ime postalo poznato ljudima koji nisu ništa znali o šahu. Dobio je brojne primamljive ponude, slika mu se pojavila na naslovnoj strani časopisa Lajf, gostovao je i na nacionalnoj TV. Članstvo u Američkoj šahovskoj federaciji je utrostručeno, i to je bio početak onoga što je kasnije poznato kao godine „Fišerovog buma“. Poslednji put je šah privukao ovoliku pažnju američke javnosti kada se Pol Morfi vratio u Ameriku posle pobeda nad najvećim evropskim majstorima šaha. Fišerovo ime pojavilo se i u naslovu filma „U potrazi za Bobijem Fišerom“ („Searching for Bobby Fischer“), koji govori o šahovskom čudu od deteta. Fišer je navodio ovaj film kao pokušaj jevrejske zavere da zaradi novac na njegovom imenu, budući da on od filma nije dobio ni dinar honorara[traži se izvor].

Fišer je u to vreme bio i autor dve izuzetno prodavane knjige: „Mojih 60 nezaboravnih partija“ (engl. „My 60 Memorable Games“) i „Bobi Fišer vas uči šahu“ (engl. „Bobby Fischer Teaches Chess“).

Fišer - Karpov 1975.[uredi | uredi izvor]

Bilo je predviđeno da Fišer brani titulu protiv izazivača Anatolija Karpova 1975. godine. Fišer nije igrao ni na jednom turniru otkad je osvojio titulu, pa je postavio mnogo uslova za održavanje meča. FIDE se saglasila sa svim njegovim zahtevima, izuzev dva, odbacivši Fišerov zahtev kako meč treba da se okonča. Fišer je tvrdio da je uobičajeni sistem (24 partije u kojima prvi igrač koji osvoji 12½ poena pobeđuje) ohrabruje igrača koji povede da ide na remije, što po njemu nije bilo dobro za šah. Umesto toga Fišer je želeo meč s neograničenim brojem partija, a da prvi igrač koji osvoji deset pobeda dobija meč; remiji se ne bi računali. Mnogi zlobnici su smatrali da je ovaj predlog nerealan i da će se meč pretvoriti u testiranje izdržljivosti a ne veštine. (Po ovim kritičarima, napušteni sistem „prvi koji dobije šest partija“ u meču Karpov-Kasparov 1984. je kasnije služio kao potvrda njihovih stavova.) Najkontroverzniji od svih Fišerovih uslova je, međutim, bio njegov zahtev da, u slučaju da oba igrača osvoje po devet partija, šampion (u ovom slučaju Fišer) bi zadržao titulu. To je značilo da Fišer treba da dobije samo devet partija da bi zadržao titulu, dok bi Karpov morao da pobedi sa 10:8. Pošto FIDE nije promenila pravila da bi dala Fišeru prednost koju prethodni šampioni nisu imali, Fišer se odrekao titule u telegramu koji je poslao predsedniku FIDE Maksu Eveu juna 1974. godine:

"Kao što sam jasno rekao delegatima FIDE u mom telegramu, o uslovima koje sam predložio ne može se pregovarati. Gospodin Kramer me je obavestio da su odbijena pravila da pobednik bude prvi igrač koji dobije pet partija, a da se remiji ne računaju, neograničen broj partija i ako je rezultat 9:9 da šampion zadrži titulu a da se nagradni fond podeli na jednake delove. Na taj način FIDE je donela odluku protiv mog učešća na svetskom šahovskom šampionatu 1975. godine. Zbog toga se odričem titule svetskog šampiona u šahu u organizaciji FIDE. Iskreno, Bobi Fišer."

Značajno je da je u svom telegramu Fišer naglasio da se odriče titule šampiona u organizaciji FIDE. Ovaj detalj će se kasnije manifestovati u Fišerovoj primedbi za vreme ponovnog meča sa Spaskim 1992. godine u kojoj je Fišer tvrdio da je on i dalje svetski šampion. Ovaj komentar izazvao je značajnu nelagodnost u ostatku šahovskog sveta, kada je organizacija svetskog šampionata od strane FIDE žestoko kritikovana i kulminirala istupanjem iz FIDE Garija Kasparova i Najdžela Šorta 1993. godine.

Bez obzira na sve, uskoro posle sukoba s FIDE, Fišer je nestao i nije igrao takmičarski šah gotovo dvadeset godina. Niko nije znao gde se on nalazi, jer je često menjao mesta boravka.

Nestanak i posledice[uredi | uredi izvor]

Fišer je 1982. godine objavio pamflet (pod imenom Robert D. Džejms) Mučili su me u zatvoru u Pasadeni! u kome je detaljno opisao svoje iskustvo u vezi s hapšenjem 1981. godine kada je pogrešno zamenjen za jednog pljačkaša banke. Tvrdio je da ga je policija „brutalno“ mučila. Kasnije je optužen za oštećenje zatvorske imovine (konkretno, u pitanju je bio jedan madrac!?). Godine 1984. Fišer je pisao urednicima Jevrejske enciklopedije (Encyclopedia Judaica) tražeći da se njegovo ime izbaci iz publikacije jer je tvrdio da on nije Jevrejin[9]

Posle 20 godina nepojavljivanja u javnosti, Fišer je izašao iz izolacije da bi izazvao Spaskog (koji je tada bio na 96-102. mestu rejting liste) u „Osvetničkom meču 20. veka“ 1992. godine, uz posredovanje i organizaciju kontroverznog jugoslovenskog biznismena Jezdimira Vasiljevića. Ovaj meč – koji je odigran uz korišćenje njegovog novog šahovskog sata (videti „Šahovske inovacije“ u kasnijem tekstu) – održan je na Svetom Stefanu u Crnoj Gori, uprkos oštrog embarga UN, koji je uključivao i zabranu održavanja sportskih takmičenja u tadašnjoj SR Jugoslaviji. Fišer, koji je do smrti tvrdio da je svetski šampion, jer nikada nije izgubio meč za titulu, zahtevao je da organizatori objave meč kao „Svetski šampionat u šahu“, iako je u to vreme Gari Kasparov bio priznati FIDE šampion. Objavljeno je da je nagradni fond za ovaj meč 5 miliona dolara, a da dve trećine pripada pobedniku. Poreska uprava Sjedinjenih Država je obavestila Fišera, pre meča, da je njegovo učešće protiv zakona, i posle meča je izdala poternicu za njegovo hapšenje. Fišer je dobio meč s 10 pobeda, 5 poraza, uz 15 remija. Mnogi velemajstori koji su posmatrali meč rekli su da Fišer nije igrao kao u najboljim danima. U knjizi „Smrtne partije“, Gari Kasparov je napisao: „On je igrao dobro. Negde oko rejtinga 2600 ili 2650. Bilo bi tesno u našem međusobnom meču.“ Od 1992. godine Fišer više nije igrao takmičarski šah. Posle toga je tokom 1992. i 1993. više meseci proveo u Srbiji.[10]

Od 1972. godine Fišer je povremeno davao intervjue, ali samo ako su prenošeni uživo. Godine 1999. Fišer je dao telefonski intervju jednoj radio-stanici u Budimpešti, Mađarska u kome je sebe opisao kao „žrtvu jevrejske zavere.“ Stanica je prekinula intervju, ali se slična epizoda ponovila posle terorističkog napada na Ameriku 11. septembra 2001. godine. Fišer je dao intervju Pablu Merkadu i velemajstoru Toreu na filipinskoj radio-stanici Radio Bombo u kojem je potvrdio svoj žestoki antisemitizam – između ostalog, govorio je o svetskoj jevrejskoj zaveri i negirao da se Holokaust ikada dogodio.

U jednoj drugoj emisiji, aplaudirao je terorističkom napadu od 11. septembra. „To je divna vest,“ rekao je Fišer. „Aplaudiram tom činu. Sjedinjene Države i Izrael su masakrirale Palestince mnogo godina. Pljačkale ih i masakrirale... Sada im se sve vraća.“ Zbog ovih izjava Američka šahovska federacija je 2003. godine isključila Fišera iz članstva, iako je ostalo nejasno da li je Fišer išta znao o detaljima napada, jer je tu izjavu dao istog dana, 11. septembra.

Slične antisemitske istupe Fišer je imao i na jednoj radio-stanici na Islandu. Fišer je dao potcenjivačke primedbe o političkoj situaciji u šahu, tvrdeći da šah kontrolišu Jevreji i da je svaki meč za svetskog šahovskog šampiona od kad je on napustio scenu 1975. bio namešten. Novi povod za njegove izjave desio se kad je vlasnik stana u Pasadeni, Kalifornija, u kome je stanovao, prodao neke njegove stvari jer nije platio kiriju. Tvrdio je da je to novi dokaz o svetskoj jevrejskoj zaveri i zločinački čin „Američke vlade koju kontrolišu Jevreji“ da bi ga oklevetali i uništili.[11] Godine 2005. neke Fišerove stvari su prodate na aukciji na eBay-u.

Smatra se da je Fišer nekoliko godina živeo u Budimpešti, gde se družio sa porodicom sestara Polgar, koja je jevrejskog porekla, i da ih je trenirao, a kasnije je otišao u Japan. Svetski šampion Anatolij Karpov i Polgarove su tvrdile da postoje dve strane Bobija Fišera. Karpov je izjavio da su se i Sjedinjene Države i Fišer loše ponašale.

=== Pritvor 2004. i 2005. ===2 Fišer je 13. jula 2004. godine uhapšen na međunarodnom aerodromu u Nariti, Japan u blizini Tokija zbog namerne upotrebe poništenog američkog pasoša, prilikom pokušaja ukrcavanja na let Japan Airlines-a do aerodroma Ninoj Akino u Manili, Filipini. Fišer je koristio originalni pasoš koji mu je 1997. godine izdala američka ambasada u Bernu, Švajcarska, ali koji je bio poništen 2003. godine, kada je Džordž V. Buš postao predsednik. Fišer je sa ovim pasošem često putovao na relaciji Tokio — Manila u vreme vladavine predsednika SAD Klintona.

Tražila ga je američka vlada od 1992. godine kada je igrao šahovski meč sa Borisom Spaskim u Jugoslaviji, čime je prekršio predsedničku naredbu broj 12810 Džordža Buša izdatu u vezi sankcija UN za učestvovanje u privrednom životu Jugoslavije (vlada SAD mu je 1992. godine zapretila čak i kaznom zatvora u trajanju od 10 godina, te se Fišer posle meča sa Spaskijem više nije vraćao u SAD). Japan i Sjedinjene Države imaju ugovor o međusobnoj ekstradiciji, iako po njemu drugi američki državljani nisu nikad proganjani, a sam ugovor ne obuhvata krivično delo za koje je Fišer optužen i ono se ne smatra krivičnim delom po japanskim zakonima. Kanadski novinar i konsultant Džon Bosnić, koji je živeo u Tokiju, osnovao je Komitet za oslobađanje Bobija Fišera, posle njihovog sastanka na aerodromu Narita i ponudio mu svoju pomoć. Bosniću je kasnije omogućeno da učestvuje kao „prijatelj suda“ na raspravi pred Biroom za imigraciju kada se raspravljalo o Fišerovom slučaju. On je radio na sprečavanju japanskog Biroa za imigraciju da deportuje Fišera u Sjedinjene Države i koordinirao je pravnu i javnu kampanju za Fišerovo potpuno oslobođenje.

Kako je javila agencija Frans Pres Bobi Fišer se odrekao američkog državljanstva. Sledećeg meseca javljeno je da se Fišer ženi s Mijoko Vatai, predsednicom Japanske šahovske asocijacije, s kojom je živeo od 2000. godine. Spekulisalo se da je taj potez napravljen da bi se omogućilo Fišeru da ostane u Japanu. On se takođe obratio američkom državnom sekretaru Kolinu Pauelu da mu pomogne da se odrekne američkog državljanstva.

Ipak, pod pritiskom Sjedinjenih Država, japanski ministar pravde odbio je Fišerov zahtev da mu se dozvoli da ostane u Japanu i naredio je njegovu deportaciju.

Državljanin Islanda[uredi | uredi izvor]

Tražeći način da izbegne deportaciju u Sjedinjene Države, Fišer je početkom januara 2005. godine napisao pismo vladi Islanda tražeći islandsko državljanstvo. Saosećajući sa Fišerovim položajem – ali ne želeći da mu daju puna državljanska prava – islandske vlasti su mu izdale pasoš za strance. Kako ovo nije bilo dovoljno za japanske vlasti, islandski parlament (Alting) je krajem marta jednoglasno odlučio da Fišeru dodeli puno državljanstvo[1] iz humanih razloga jer su smatrali da su ga nepravično proganjale američka i japanska vlada. U međuvremenu, američka vlada podigla je optužnicu protiv Fišera zbog izbegavanja plaćanja poreza, kako bi ga sprečila da otputuje na Island.

Kada je do japanskih vlasti došla potvrda o Fišerovom novom državljanstvu, one su se saglasile da mu dozvole da odleti u svoju novu zemlju. Iako islandska vlada ima ugovor o ekstradiciji sa Sjedinjenim Državama, prema islandskom zakonu, islandski državljanin ne može se isporučiti a istovremeno je potvrdila svoj stav da američka vlada proganja Fišera zbog njegovih političkih izjava.

Neposredno pre odlaska za Island, 23. marta, 2005. godine Bobi Fišer i njegov portparol i branilac Džon Bosnić pojavili su se nakratko na svetskom servisu BiBiSi-ja, preko telefonske veze sa tokijskog aerodroma. Bosnić je izjavio da Fišer više nikada neće igrati šah, a Fišer je počeo da optužuje predsednika Buša da je kriminalac. Zatim je izjavio da će se žaliti američkom Vrhovnom sudu ali da se neće vratiti u Sjedinjene Države dokle god je sadašnja administracija na vlasti. Optužio je Japan da je marioneta SAD. Bosnić je dodao da Fišer sada svojim domom smatra Island. Nakon toga, Bosnić je doviknuo Fišeru "Bon voyage!" kada se on ukrcao na avion na putu ka novom domu.

Bobi Fišer je mirno sleteo u Rejkjavik, izbegavajući glavni međunarodni aerodrom u Keflaviku, jer je u blizini američke pomorske vazdušne stanice. Mnogo sveta se okupilo da dočeka svog novog Islanđanina.

U maju, delegacija u kojoj je bio i Boris Spaski posetila je Island s namerom da „Fišera vrati za šahovsku tablu“. Fišer je rekao da je zainteresovan da igra meč s „dostojnim protivnikom“ u Fišerovom nasumičnom šahu (takođe zvan i Šah960 – zbog 960 mogućih početnih pozicija – koji je Fišer izmislio 1996. godine). Spaski je odgovorio da nema nameru da više igra protiv Fišera.[12]

Šahovske inovacije[uredi | uredi izvor]

Fišer je dao veliki doprinos šahovskoj teoriji, posebno igrajući crnim figurama varijantu „otrovnog pešaka“ Najdorfove sicilijanke (1. e4 c5 2. Sf3 d6 3. d4 cxd4 4. Sxd4 Sf6 5. Sc3 a6 6. Lg5 e6 7. f4 Db6!?). Fišerov plan brzog razvoja kraljice i osvajanja pešaka kosio se s dotadašnjim konvencionalnim principima otvaranja, ali je kroz rigorozne analize Fišer dokazao da je ova varijanta potpuno sigurna za crnog.

Napisao je i članak pod naslovom „Propast Kraljevog gambita“[13] 1961. godine za prvi broj American Chess Quarterly Larija Evansa, pošto ga je Boris Spaski porazio belim figurama u ovom otvaranju, u njihovoj prvoj partiji koju su igrali. Fišer je bio toliko besan zbog ovog poraza da je odmah pokušao da otkrije kako da Kraljev gambit bude povoljniji za igrača s crnim figurama. Posle ovog članka, ovo otvaranje se još ređe igralo u vrhunskim partijama, iako je sam Fišer belim figurama koristio ovaj gambit na američkom šampionatu 1963. godine protiv Evansa.

Godine 1988. Fišer je patentirao novi tip digitalnog šahovskog sata. Fišerov sat je svakom igraču na početku partije davao određeno vreme a potom dodavao malo vremena posle svakog poteza. Uskoro je Fišerov sat postao standard na većini velikih šahovskih turnira. Patent je istekao u novembru 2001. godine jer nije plaćena taksa za obnavljanje patenta.

Fišer je 19. juna 1996. godine u Buenos Ajresu, Argentina, objavio i zastupao varijantu šaha zvanog Fišerov nasumični šah čija je namera bila da se izbegnu problemi memorisanja brojnih varijanti otvaranja kako bi se više afirmisalo šahovsko majstorstvo.

Pre toga su mnogi vrhunski šahisti prihvatali određeni stil igre. Fišer je razradio nekoliko stilova igre i bio je sposoban da vrlo dobro igra mnoge različite vrste pozicija. Pošto je postao šampion, mnogi drugi igrači su prihvatili njegov pristup igri. Svetski šampion Kasparov je označio Fišera kao prvog profesionalnog igrača šaha.

Fišerove knjige[uredi | uredi izvor]

  • Mojih 60 nezaboravnih partija (My 60 Memorable Games), Bobi Fišer (Izdavači Sajmon i Šuster, Njujork, 1969, i Faber i Faber, London, 1969). Novo izdanje koje je objavio Batsford, London 1995. godine, priredio je velemajstor Džon Nan, unoseći mnoge promene u Fišerovom tekstu i varijantama. Fišer nije autorizovao promene teksta i optužio je urednike da su namerno falsifikovali njegove analize, da bi ga predstavili kao duševno bolesnog. Fišer je autorizovao samo izdanje Sajmona i Šustera. Ovu knjigu mnogi majstori smatraju šahovskom klasikom.
  • Bobi Fišer vas uči šahu (Bobby Fischer Teaches Chess) (1972). Bobi Fišer. Don Mozenfelder, Stjuart Margilajz (Izdavač Bentam buks, maj. ISBN 978-0-553-26315-2. ). Ovu knjigu masovno koriste šahovski instruktori.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b „Bobby Fischer: ich bin ein Icelander!”. ChessBase. Pristupljeno 17. 1. 2019. 
  2. ^ Bivši svetski šampion Maks Eve na stranici ix svoje knjige „Bobi Fišer — Najveći?“ („Bobby Fischer — The Greatest?“ — izdavač Sterling 1979. godine), napisao je: „Često se postavlja pitanje: da li je Fišer najbolji igrač svih vremena?“. Velemajstor Endru Soltis, na strani 9 svoje knjige „Još o Bobiju Fišeru“ („Bobby Fischer Rediscovered“ — izdavač Betsford 2003. godine) nazvao je Fišera „verovatno najvećim igračem u istoriji“. Zatim, velemajstor Edmar Mednis, na stranici xiii svoje knjige „Kako pobediti Bobija Fišera“ („How to Beat Bobby Fischer“ — izdavač Dover 1997. godine), napisao je da je „Fišer veliki svetski šampion, verovatno najveći kog je svet video...“, a bivši svetski prvak Gari Kasparov, na stranici 490 četvrtog toma svoje knjige „Moji veliki prethodnici“ („My Great Predecessors“ — u izdanju Evrimen Česa 2004. godine) kaže: „Mnogi smatraju da je Robert Fišer bio najbolji šahista u 20. veku. I verovatno jeste.“. Golombekova „Šahovska enciklopedija“ (izdavač „Prosvjeta“, Zagreb, 1980. godine) na strani 83. kaže da je Fišer „po mišljenju mnogih najveći igrač svih vremena“. „Batsfordova šahovska enciklopedija“ („Batsford Chess Encyclopedia“ — izdavač Betsford 1990. godine) na strani 67. naziva ga „odista jednim od najvećih igrača svih vremena“
  3. ^ „Bobby Fischer arrives in Iceland”. British Broadcasting Corporation. 25. 03. 2005. Pristupljeno 13. 09. 2008. 
  4. ^ „Question of Yugoslavia (1992)”. Ozone Secretariat. 2004. Arhivirano iz originala na datum 27. 12. 2008. Pristupljeno 13. 09. 2008. 
  5. ^ „General Assembly”. United Nations. 21. 12. 1993. Pristupljeno 13. 09. 2008. 
  6. ^ „Chess champion Bobby Fischer dies”. The Guardian. 18. 01. 2008. Pristupljeno 19. 02. 2008. 
  7. ^ Članak iz Filadelfija Inkvajera Arhivirano na sajtu Wayback Machine (27. april 2006), Pristupljeno 9. 4. 2013.
  8. ^ Robert James (Bobby) Fischer by Bill Wall Arhivirano na sajtu Wayback Machine (22. januar 2008), Pristupljeno 9. 4. 2013.
  9. ^ Edmonds & Eidinow 2004, pp. 26–27.
  10. ^ Tajne Bobija Fišera iz apartmana 219 („Politika”, 16. februar 2017)
  11. ^ Zvanični veb-sajt Roberta Fišera, Pristupljeno 9. 4. 2013.
  12. ^ chessbase.com, Pristupljeno 9. 4. 2013.
  13. ^ www.academicchess.com, Pristupljeno 9. 4. 2013.

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Bobby Fischer, Profile of a Prodigy by Frank Brady, McKay 1973. Fišer je u jednom radio intervjuu rekao da je ova knjiga „puna laži“.
  • Soltis, Andy (2003). Bobby Fischer Rediscovered. Batsford. ISBN 978-0-7134-8846-3. 
  • Edmonds, David; Eidinow, John (2004). Bobby Fischer Goes to War. Faber and Faber. ISBN 978-0-571-21411-2. 
  • My Great Predecessors, Part IV: On Fischer by Garry Kasparov, London 2004.
  • Chernev, Irving (1995). Twelve Great Chess Players and Their Best Games. Dover: August. ISBN 978-0-486-28674-7. 
  • Fine, Reuben (1983). The World's Great Chess Games. Dover. ISBN 978-0-486-24512-6. 
  • Winter, Edward G. (1981). World chess champions. ISBN 0080249041. 
  • World Champion Fischer (Chessbase, CD-ROM) – uključuje sve Fišerove partije (oko polovina je anotirana), biografske beleške i Hibnerovo ispitivanje Fišerovih napomena u My Sixty Memorable Games.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]