Bor (biljka)

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu

Bor
Oldest Pinus peuce.jpg
Pinus peuce - molika, tercijerni relikt i endemit Balkanskog poluostrva
Naučna klasifikacija
Carstvo: Plantae
Divizija: Pinophyta
Klasa: Pinopsida
Red: Pinales
Porodica: Pinaceae
Rod: Pinus
L.
CL-01 Pinus world range map.png
Rasprostranjenost borova u svetu

Bor (Pinus) je rod zimzelenog četinarskog drveća, ređe žbunja iz porodice Pinaceae. Rod obuhvata oko 115 vrsta.[1]

Rasprostranjenost[uredi]

Borovi su rasprostranjeni u šumskim područjima umerenog pojasa, većinom na severnoj zemljinoj polulopti, od polarnog kruga do Gvatemale, zapadne Indije, severne Afrike i Indonezije.[2]

Borovi žive pod vrlo različitim ekološkim uslovima. Otporni su prema mrazu i izrazito su svetloljubive vrste. Dobro uspevaju i na slabijim, kamenitim, peščanim i suvim zemljištima. Razmnožavaju se generativno i vegetativno.[1]

Borovi u Srbiji[uredi]

U šumama Srbije raste pet autohtonih vrsta borova:

Molika i munika su tercijerni relikti i endemske vrste Balkanskog poluostrva.

Druge interesantne vrste borova[uredi]

Šišarke različitih vrsta borova: alepski bor, planinski bor i pinjol.

Interesantne su i druge vrste borova, značajne zbog svojih dekorativnih ili upotrebnih osobina:

  • Himalajski bor - Pinus wallichiana, vrsta izuzetne lepote, česta na zelenim površinama,
  • Vajmutov bor, borovac - Pinus strobus, prilagodljiva vrsta, značajna za pošumljavanje goleti,
  • Pinjol, pinija - Pinus pinea, vrsta koja osim izuzetne lepote ima i jestive semenke,
  • Alepski bor - Pinus halepensis, primorska vrsta izuzetne lepote i
  • Pinus longaeva, vrsta borova koja se ubraja u najdugovečnije žive organizme na planeti.

Izgled[uredi]

Četine se razvijaju na kratkorastima, po 2, 3 ili 5 u zajedničkom prozračnom rukavcu.[2]

Muške cvasti su viseće i razvijaju se u skupinama na vrhu ovogodišnjih izdanaka. Polenova zrnca imaju dva vazdušna mehurića. Oprašivanje se vrši vetrom, ali proces oplodnje obavlja se tek godinu dana kasnije, a za to vreme u semenom zametku razvija embrionska vrećica i primarni endosperm sa jajnim ćelijama.[1][2]

Ženske cvasti, koje uobičajeno zovemo šišarke, obično se razvijaju pod vršnim pupoljkom. Sterilne ljuspe su vrlo sitne, a kasnije zakržljale. Fertilne ljuspe pri vrhu imaju zadebljali deo - apofizu, na kojoj je grbica - umbo. Šišarke su zrele u drugoj ili trećoj godini. Seme je sa kriocetom.[2]

Upotreba[uredi]

Jestiva semenka pinjola

Drvo mnogih vrsta borova uglavnom je cenjeno u stolarstvu, građevinarstvu, brodogradnji, ali i u rezbarstvu. Kod nekih vrsta se koristi i za dobijanje smole - smolarenje.[2]

Mlade četine borova sadrže vitamin C, pa se od njih mogu spravljati čajevi i vitaminski napici. U nekim zemljama od muških cvasti prave se poslastice, tako što se one kandiraju umakanjem u gusti, vrući sirup. Semenke borova su po pravilu jestive, ali su uglavnom veoma sitne i neizdašne, osim semenki pinjola (Pinus pinea), koje su krupne, ukusne i koriste se kao začin, ili se jedu sirove poput orašastog voća, duž celog Mediterana.[3]

Više o upotrebi borova kod svake vrste pojedinačno.

Značaj u ozelenjavanju[uredi]

U pejzažnoj arhitekturi rod borova je izuzetno cenjen. Mnoge vrste borova koriste se kao ukrasne u ozelenjavanju urbanih predela. Posebno su značajni za postizanje kolorita zelene površine tokom zimskih meseci. Obzirom da su uglavnom prilagođeni surovim klimatskim uslovima i siromašnim zemljištima neke vrste borova (poput crnog bora) koriste se kao pionirske vrste za pošumljavanje goleti.[2]

Bor u narodnoj tradiciji[uredi]

Sveti bor sa Kamene gore

U narodnoj tradiciji bor je smatran svetim drvetom, čak otelotvorenjem božanstva. Ovo verovanje u našem narodu potiče još od starih Slovena. Tako se i danas u nekim krajevima može čuti zakletva "bora mi". Stari borovi i danas često predstavljaju zapise, stabla koja se ne smeju seći niti na drugi način oštetiti.. U prošlosti su se pod njihovim krošnjama organizovali sabori i druga narodna okupljanja. Naročito su bila cenjena stara stabla, poput bora kralja Milutina, ili bora cara Uroša u Uroševcu koji je živ i danas i zaštićen kao spomenik prirode.[4] Takođe na Kamenoj Gori nadomak Prijepolja raste stablo crnog bora staro više od 400 godina. Meštani ga zovu Sveti Bor ili Svetibor. I ovaj bor je jedan od drevnih borova koji su pod zaštitom države, kao spomenici prirode.

Bor je poštovan kod mnogih naroda, pa se tako može naći na poštanskim markama, grbovima i zastavama mnogih zemalja.

Reference[uredi]

  1. 1,0 1,1 1,2 „Bor”. http://www.enciklopedija.hr. Leksikografski zavod Miroslav Krleža. Pristupljeno 9. 2. 2016.  Spoljašnja veza u |work= (pomoć)
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 2,5 Vukićević 1982, str. 101-102
  3. ^ GRLIĆ 1986, str. 37-39
  4. ^ Čajkanović 1994, str. 34-36

Literatura[uredi]

  • Čajkanović, Veselin (1994). Rečnik srpskih narodnih verovanja o biljkama. Beograd: Srpska književna zadruga. str. 34—36. ISBN 978-86-379-0283-6. 
  • GRLIĆ, Ljubiša (1986). Enciklopedija samoniklog jestivog bilja. Zagreb: "August Cesarec". str. 37—39. 
  • Vukićević, Emilija (1982). Dekorativna dendrologija. Beograd: Privredno finansijski vodič. str. 101—102. 

Vidi još[uredi]

  • Vukićević, Emilija (1982). Dekorativna dendrologija. Beograd: Privredno finansijski vodič. str. 101—102. 
  • GRLIĆ, Ljubiša (1986). Enciklopedija samoniklog jestivog bilja. Zagreb: "August Cesarec". str. 37—39. 

Spoljašnje veze[uredi]