Bitka kod Čokešine

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Skoči na: navigacija, pretraga
Bitka kod Čokešine
Deo Prvog srpskog ustanka
Pošalji fotografiju
Vreme: 28. april 1804.
Lokacija: Čokešina
Rezultat: Pirova pobeda Turske vojske
Uzrok bitke:
Promene u teritoriji:
Civilne žrtve:
Sukobljene strane
Civil Flag of Serbia.svg
Srpski ustanici
Ottoman flag
Osmansko carstvo
Zapovednici
Civil Flag of Serbia.svg Braća Nedić Ottoman flag Nožin-aga Imamović
Angažovane jedinice
{{{jedinice1}}} {{{jedinice2}}}
Jačina
oko 300 oko 1.500
Gubici
Braća Nedić
Damjan Kutišanac
Panto Damnjanović
nepoznati
{{{podaci}}}

Bitka kod Čokešine (srpski Termopil) je bitka vođena između srpske ustaničke vojske pod komandom braće Nedić i turske vojske kod manastira Čokešina nedaleko od Šapca na Lazarevu subotu, 28. aprila 1804. godine. Ova bitka je poznata i kao srpski Termopili, zbog toga što je srpska vojska brojala 303 hajduka.

Pozadina[uredi]

U proleće 1804. godine Prvi srpski ustanak je uzeo maha, a ustanici opseli veća mesta i oslobodili dobar deo Beogradskog pašaluka. Ustanike valjevskog kraja su predvodili Mateja i Jakov Nenadović. Posle pobede nad Turcima na Svileuvi 11. marta Jakov Nenadović je opseo Šabac. Turci iz Bosne, zvornički paša Vidajić i Mula Nožina pošli su u pomoć opsednutim Turcima u Šapcu. Njih su kod manastira Čokešina trebali dočekati udruženi ustanici kako bi sprečili da njihovo prisustvo ko Šapca upropasti opsadu.

Kod manastira su se sastali harambaša Đorđe Ćurčija, braća Nedić i Jakov Nenadović sa delom vojske, jer je glavninu ostavio u opsadi Šapca. Oko načina suprotstavljanja Turcima najpre su se sukobili Đorđe Ćurčija i Jakov Nenadović. Ćurčija je napustio Čokešinu sa oko 300 hajduka. Jakov je zatim ušao u sukob i sa Nedićima i videvši da ne može da im komanduje i on je otišao i povukao svoju vojsku sa sobom. Na mestu sukoba sa Turcima ostali su sami braća Nedić sa svojim hajducima i vernim pratiocima Damjanom Kutišancem i Pantom Damjanovićem.

Bitka[uredi]

Manastir Čokešina

Boj na Čokešini se odigrao na Lazarevu subotu 28. aprila 1804. godine. Prema narodnoj pesmi Turaka je bilo preko sedam hiljada, ali je njihov broj verovatno preuveličan. Nedići su se suprotstavili neprijatelju na brdu Lipovica gde su se satima odupirali sve dok nisu desetkovani. Kada im je „ponestalo džebane“ njih nekoliko su se povukli prema lipovičkom potoku gde su pružili poslednji otpor.

Vuk je ovako opisao samu bitku: „Uz lupu doboša, zveket talambasa i pištanje zurli, zapisali su hroničari, približavala se turska ordija. U zracima jutarnjeg sunca presijavalo se srebrom okovano oružje i svetlucala srma na dolama bosanske gospode. Pred ordijom Nožin aga i Derviš aga razigravaju vilovite arapske atove. Za to vreme iznad tihog potoka Vranjevca, ćutali su podgorski hajduci. Do njih levo i desno bili su tamnavski i pocerski ustanici. A kada se sunce visoko diže iznad cerskih ogranaka razviše se zeleni barjaci i duga kolona ordije razli se u šareni živalj. Alaknuše Turci i kad ugledaše busije, izvališe duge puške, isukaše jatagane i jurnuše uz brdo. Zaljulja se i Plibar barjaktar, ponosni junak iz Brčkog ali tek što obode vranca planu dževerdar Ante Damljanovića i slavni barjaktar klonu na grivi svog vranca. Pokolebaše se Bošnjaci. Ali sada se brzo povi njihovo desno krilo a ispred njih Hasa zvornički beg juri sa visoko podignutim bajrakom i ispruženom krivom džordom, pravo na Damnjana kod šanca. I kada već stiže na domet malih pušaka, planu Damnjanova šara i lepršavi bajrak pade na neku travu da bi na sebe dočekao junaka. Crn zagušljiv barutni dim sleteo je između boraca. Ostrvljeni Turci naleću na hajduke ali ih oni vraćaju složnim plotunima. Zašareni se polje mrtvim Turcima, ali i Srba je sve manje. Oni vide da se neće moći održati pa reše da krenu u poslednji juriš. Ali nestaje im i džebane, sve ređe seva plamen iz hajdučkih pušaka. A od Drine pišti turska hordija. Bošnjacima dolazi pomoć od Janje. Oni se u Čokešini kao pobesneli risovi baciše na hajduke i ustanike.“

Braća Nedić su bili ranjeni na više mesta; posebno su im bile teške rane na nogama, nisu mogli stajati, a ni skloniti se na sigurnije mesto. Oni su iz sedećeg stava oslonjeni leđima jedan na drugog, pucali i hrabrili ostale borce da istraju sve do svoje pogibije. Jakov se nekako izvukao iz okršaja, otišao po pomoć i vratio se ali je sve već bilo gotovo. Svi ustanici su izginuli, osim nekoliko njih koji su se pritajili među poginulim.

Posle bitke[uredi]

Posle pet dana izbegli iguman Hadži Konstantin je sa meštanima i majkom braće Nedić zatekao užasan prizor: iskasapljena tela braće Nedić i njihovih 303 hajduka, spaljen manastir i devet preživelih u teškom stanju koji su umrli iako im je ukazana pomoć. Svi su sahranjeni pored manastira.

Posledice[uredi]

Bojem na Čokešini bosanskim Turcima je onemogućeno da pruže pomoć opsednutom Šapcu. Ustanici su osvojili Šabac prvog maja. Junačka pogibija braće Nedić i njihovih hajduka ušla je legendu, a Leopold Ranke je boj na Čokešini nazvao „srpskim Termopilima“.

Spoljašnje veze[uredi]

Vikizvornik
Vikizvornik ima izvorni tekst povezan s ovim člankom: