Braća Karamazovi

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Skoči na: navigacija, pretraga
Braća Karamazovi
Braća Karamazovi
Autor Fjodor M. Dostojevski
Originalni
naziv
Братья Карамазовы
Država Rusija
Jezik ruski
Vrsta dela roman
Datum izdanja novembar, 1880.
Glavni lik Aleksej Fjodorovič Karamazov, Ivan Fjodorovič Karamazov, Dmitrij Fjodorovič Karamazov

Braća Karamazovi (rus. Братья Карамазовы) je poslednji roman Fjodora Mihajloviča Dostojevskog, koji je pisao skoro dve godine 1879-1880. Roman je objavljivan u nizu nastavaka u časopisu „Ruski vjesnik“ (rus. Русскій Вѣстникъ) sve do novembra 1880. godine.

Knjiga Braća Karamazovi je strastveni filozofski roman koji istražuje hrišćansku etiku, slobodu volje, otuđenost, suparništvo, moral. To je duhovna drama o moralnim dilemama u vezi sa verom, o sumnji i modernoj Rusiji. Od njenog objavljivanja, knjiga je priznata širom sveta. Mislioci poput Sigmunda Frojda, Alberta Ajnštajna, Ludviga Vitgenštajna, Martina Hajdegera i pape Benedikta XVI su smatrali ovo delo kao vrhunsko dostignuće u književnosti.

Četiri radnje romana[uredi]

Prvi tok radnje[uredi]

Sveska Dostojevskog i skica 5. poglavlja romana.

Prvi tok radnje u romanu Braća Karamazovi može se pokriti pojmom „karamazovština“. To je specifična piščeva vizija dvostrukosti ljudske ličnosti, čovekove podvojenosti na svesni i podsvesni deo bića. Pojam karamazovštine je, u stvari, pojam podvojene ličnosti, prisutan kod svih likova u romanu. Tragičnost čovekovog bića potiče od ljudske nemoći da prevlada stihijski, nagonski deo svoje prirode. Ova podvojenost u osnovi je i stalnih, naizgled i nemotivisanih sukoba među ljudima. Na toj osnovi je Dostojevski u ovom romanu izgradio čitav sistem konfliktnih linija koje mogu imati svoje čiste tokove, ali se i međusobno seći. Kad je u stanju visoke afektivnosti, u starom Karamazovu se budi intenzivno osećanje očinstva. On je tada raznežen otac, suzno bolećiv prema svojoj deci, čijeg se detinjstva i ne seća. Ali to je trenutno; trajna je njegova mržnja prema sinovima u kojima vidi samo suparnike u svojim nepriličnim ljubavima. Slične unutrašnje konstitucije su i njegovi sinovi Ivan i Dmitrij, kao i vanbračni sin, Smerdjakov. Ali, „karamazovština“ je šireg značenja, nije dakle specifičnost jedne genetički opterećene porodice. Tragična dvostrukost je u prirodi obe Dmitrijeve ljubavi, i Katarine Ivanovne i Grušenjke, ali i u prirodi niza sporednih likova. Sukobi između Dmitrija i oca, Ivana i oca, Katarine i Dmitrija, Dmitrija i Ivana, Katarine i Griše, a svaki od ovih sukoba je čitava priča za sebe, motivisani su isključivo mnogostrukom podvojenošću u prirodi ovih junaka. "Karamazovština“ je povukla sve likove. Svako od njih nosi svoj krst i svoju nesreću. Ivan je otišao u ludilo, Mitja je nevin osuđen, stari Karamazov je ubijen, Smerdjakov je izvršio samoubistvo, a Aljošina nesreća je, u stvari, to što je ostao svedok tragedije koja je zadesila njegovu porodicu. Veoma važna činjenica kod tumačenja pojma „karamazovštine“ jeste nedostatak majke. Upravo se zbog tog nedostatka, koji se osećao, „karamazovština“ toliko i razvila. Ali, da su Mitja, Ivan, Aljoša i Smerdjakov odrasli uz majku, onda to ne bi bili Karamazovi.

Drugi tok radnje[uredi]

Druga priča, najobimnija po prostoru koji zauzima u romanu, jeste psihološko-kriminalistička. Nju čini priča o ubistvu starog Karamazova, istraga o počinjenom zločinu i suđenje Dmitriju Karamazovu, koga je sud proglasio oceubicom i osudio na progonstvo u Sibir (to je jedna od najstrašnijih kazni u Rusiji). Ova radnja je vođena tako da ima sve osobine pravih kriminalističkih romana sa složenim zapletom, ali bez klasičnog epiloga prema kome pravda mora da trijumfuje. Naime, sud je, i pored pažljive istrage, ipak osudio nedužnog Dmitrija. Dostojevski je sa velikom inventivnošću gradio složene karamazovske odnose i intrige učinivši na taj način i sud nemoćnim pred zagonetnošću ljudske prirode. Tako se sa kriminalističke priče prelazi u oblast psihoanalize, što je i uticalo da roman uvrstimo u žanr psihološkog romana. Time je već ostvareno preplitanje dva tematska sloja romana. U ovom delu romana, Dostojevski kritikuje nove, savremene sudove koje je smatrao lošijim od starih. Njegova kritika se ogleda u osudi nevinog čoveka na najstrožu kaznu, izgnanstvo u Sibir. Mitja Karamazov jeste imao motiv, šansu i sredstvo, ali nije počinio zločin. Ovaj sloj romana se završava donošenjem presude nevinom čoveku, međutim šta se dalje desilo, ne znamo. Pisac je na nama ostavio da razmišljamo da li je Mitja postupio kao Raskoljnikov i otišao u Sibir ili je pobegao u Ameriku.

Treći tok radnje[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Veliki Inkvizitor

Treći tok romana je ideološkog i religiozno-filozofskog karaktera. U njegovoj su osnovi dva na prvi pogled međusobno oprečna viđenja sudbine čoveka i njegove budućnosti. Jedno viđenje jeste specifični socijalizam Ivana Karamazova, u čijoj je osnovi zanimljiva parabola o Velikom Inkvizitoru, dok je drugo sadržano u religiozno-filozofskom traktatu starog monaha Zosime i njegovog naslednika Aljoše Karamazova.

Ivan Karamazov je najkompleksnija ličnost romana. Njega ne možemo svesti na jednostavnu osnovu kao Aljošu i Mitju. On je jedini lik u delu koga možemo nazvati filozofom i misliocem u pravom smislu te reči, jer jedini poseduje toliku inteligenciju i zrelost da se može upustiti u filozofske teme i rasprave. Naspram filozofije starca Zosime stoji filozofija Ivana Karamazova. Ove dve filozofije se paralelno razvijaju, u istoj ravni i za obe možemo reći da su u pravu. Ivan Karamazov, iako na prvi utisak, nije ateista. On veruje u Boga, samo ne prihvata svet kakav je stvorio i smatra da je „ulaznica“ u taj svet preskupa. Po Ivanu, ljudi čine dobre stvari iz straha od kazne koja im sledi i da svaki čovek nosi masku pred ostalim svetom. Smatra da čoveka trebamo voleti sve dok ne skine tu masku i otkrije nam svoje pravo lice. Tačnije, Ivan smatra da je ljubav kratkotrajna i da treba voleti u određenom momentu ili određeno vreme. Sa druge strane, starac Zosima smatra da čovek treba voleti ceo život, a ne samo jednan momenat. Starac Zosima veruje u ljubav, kao čovekovo najjače oružje i u ljudsku dobrotu.

Vikicitati „Ljubav je učiteljica, ali je treba umeti steći, jer se ona teško stiče, skupo se plaća, dugim radom i na dugi rok, jer treba voleti ne u jednom slučajnom trenutku, već ceo život.“
({{{2}}})

Starac Zosima takođe ukazuje na veliki značaj detinjstva za čoveka, što uočavamo u tome da roman počinje i završava sa detinjstvom. Na početku romana imamo opis detinjsta Mitje, Ivana i Aljoše, a na kraju dela imamo opet decu i tragičnu sudbinu malog Iljuše.

Četvrti tok radnje[uredi]

Četvrti, relativno nezavisan tok romana je melodramsko-humanistički. On je sadržan u priči o sudbini porodice kapetana Snjegirjova. Ova priča daje romanu vidniju socijalnu obojenost. Ovaj sloj romana, odnosno priču o porodici Snjegirjov možemo povezati sa pričom o porodici Marmeladov u romanu Zločin i kazna. Snjegirjovi su siromašna porodica koja je materijalno siromašna, ali ne i duhovno, za razliku od Karamazovih. Kroz ovu priču Dostojevski je provukao motiv „malog čoveka“, koji je obrađivao kroz celo stvaralaštvo. Snjegirjovi su samo simbol nesrećnog položaja ruskog siromaha u tadašnjem društvu. Dostojevski ih više obrađuje na psihološkom, nego na socijalnom planu. Ne opisuje toliko njihov sam materijalni položaj koliko pokazuje njihov strah od goreg i patnju. Kapetan „guta knedlu“ zbog Mitjine uvrede i prelazi preko toga, jer je svestan da protiv imućnog čoveka kakav je bio Mitja Karamazov, nema šanse. Za njega je sve uvreda, pa čak i želja Katarine Ivanovne i Aljoše da pomognu. Kapetanu ne treba milostinja, jer time on ispada nesposoban da brine o porodici.

Kreirajući lik malog Iljuše, Dostojevski je pokazao koliki se bol i mržnja mogu stvoriti u tako malenom i neiživljenom biću kakav je bio Iljuša. Dete je shavtilo položaj oca i stao je u njegovu odbranu, bez trunke straha i stida. Pisac je pokazao kako nekad mala stvorenja mogu biti veliki ljudi. Ovim je Dostojevski i potvrdio reči starca Zosime Teško onome ko uvredi decu.

Karamazovski tipovi i njihovi antipodi[uredi]

Pod „karamazovskim“ tipom čoveka podrazumeva se ona vrsta ljudi koji su, pod teretom mračnih nagona u sebi, skloni zločinima. Podsticaji ovakvom ponašanju sadržani su u samoj ljudskoj prirodi, u njenoj nesavršenosti, mada i određene traumatske ozlede psihološke prirode, osobito ako su doživljene u ranom detinjstvu, mogu imati snagu motivacije. Tako se u čoveku mračni nagoni njegove prirode mogu javiti u različitim vidovima: kao patološko sladostrašće i animalna pomama za čulnim uživanjima, kao pritajena mržnja, kao nagon za uništenjem i samouništenjem, kao skriveno zlo, zatim strah, pa osećanje greha i krivice itd. U ovom romanu takvi nagoni određuju postupke starog Karamazova i njegovih sinova Dmitrija, Ivana i Smerdjakova, zatim Katarine Ivanovne i Gruše, i čitavog niza sporednih likova romana. Sve su to karamazovci, bez obzira što nisu svi iz porodice Karamazovih.

Da pojam karamazovštine ima šire značenje i da pisac njime iskazuje i svoju sumornu viziju čovekove prirode, ukazuje ne samo određeno ponašanje negativnih junaka romana nego i eksplicitna razmatranja o karamazovštini i karamazovcima. Na primer, kada Ivan razgovara sa Aljošom o tome zašto čoveku ne treba dati slobodu, on uz izraz „surovi ljudi“ - kao opštu oznaku za čoveka, dodaje još tri negativne odredbe: strasni, krvožedni, karamazovci. Izraz „karamazovci“ ovde nije sinonim za „strasni i krvožedni“, nego je u sistemu gradacije nešto što je, u negativnom smislu, jače od prethodne dve odredbe. Prema tome, izraz „karamazovski“ stoji kao oznaka neke vrste nedovoljnosti, poremećenosti čovekove prirode.

U Ivanovoj paraboli o Velikom Inkvizitoru ima jedno mesto koje je u misaonoj vezi sa pojmom karamazovštine. U ovoj priči javljaju se, licem u lice, Veliki Inkvizitor i Isus Hristos, pa Inkvizitor kaže Hristosu sledeće:

Vikicitati „... Kunem ti se, čovek je stvoren slabiji i niži nego što si ti to o njemu mislio!... Čovek je slab i nizak.“
({{{2}}})

I Dmitrij Karamazov koji je tipičan karamazovac slično misli:

Vikicitati „širok je čovek, treba ga suziti.“
({{{2}}})

Tako se Ivan i Dmitrij približavaju u gledištima. Mržnja a ne ljubav, nesklad a ne harmonija, niske pobude a ne altruizam – to su prirodnija stanja čoveka karamazovskog tipa.

Najmračnijeg čoveka karamazovskog tipa, Dostojevski je otelotvorio u Fjodoru Karamazovu. U ovom animalnom čudovištu sasvim su utrnuli i roditeljski nagon i osećanje čovečnosti. U njemu je veoma jak nagon destrukcije i autodestrukcije koji se manifestuje kao divlja požuda za skandalima, iako mu oni donose čak i fizički bol. Tumačeći ovu crtu karamazovljeve prirode, Dostojevski kaže kako su se dešavali neki „viši slučajevi, vrlo fini i zapleteni, kada Fjodor Pavlovič sam ne bi bio kadar objasniti onu neobičnu potrebu pouzdanog i bliskog čoveka“, baš u trenucima kad bi smišljajući skandale, izazvao ljude da budu prema njemu surovi i da ga tuku. Ali tada bi, uz fizički bol, „osetio nekakav duhovni strah i moralni potres, koji se, takoreći, skoro fizički odražavao u njegovoj duši“. Čim se nađe u društvu, među sinovima, među poslovnim saradnicima, u manastiru među monasima, Karamazov oseti kako ga iz dubine njegovog mračnog bića neka nejasna sila podstiče da, praveći skandale, izaziva sredinu protiv sebe i time sebi nanosi bol.

Uz nagon destrukcije i autodestrukcije u Karamazovu su primetne još dve skoro patološke crte: sladostrasnost i bezobzirnost. Njegove ženidbe imaju skoro isključivo animalne karakteristike, a tako se odnosio i prema svojim ženama. On se, na primer, jedva sećao svoje druge žene, Ivanove i Aljošine majke; čak je potpuno zaboravio gde je ona sahranjena. Kako je zaboravljao svoje žene, tako je zaboravljao i roditeljsku pažnju i decu koju je izrodio sa tim ženama. A kad su se njegovi sinovi, sad već zreli ljudi, obreli ponovo u njegovoj sredini, on je u njima video samo suparnike u svojim neprili-čnim ljubavima. Meru patološke sladostrasnosti Fjodora Karamazova najpotpunije određuje njegov odnos prema idiotkinji Lizaveti sa kojom je dobio vanbračnog sina Smerdjakova.

Najstariji sin Fjodorov, Dmitrij Karamazov, predstavnik je osobenog vida karamazov-štine, i kao takav veoma je značajan za poruku romana. Dmitrij je, kao i otac, sladostrasnik, ali njegovo sladostrašće nema karakteristike animalnosti, niti je zlo kao skrivena sila u njegovom biću apsolutno dominantno. Dvostrukost Dmitrijeve prirode je u tome što je on sposoban i za zločin i za velikodušnost. U njemu su podjednako izrazite sile i dobra i zla. On je tip čoveka u kome su podjednako snažne i ljubav i mržnja. Uza sve to, Mitja je izrazito impulsivna priroda. U njemu se svaka od ovih crta ove njegove prirode ispoljava veoma eruptivno, mada ima i stanja lucidne smirenosti. Zato je Dmitrij često i strog i objektivan samoanalitičar.

Poruka romana[uredi]

Poruka romana Braća Karamazovi je najsporniji elemenat u složenoj strukturi ovog neobičnog dela. O toj strani romana su, za jedno stoleće njegovog umetničkog života, izrečeni najrazličitiji sudovi. Hrišćanski orijentisani mislioci i kritičari imali su dva sasvim oprečna stava prema Dostojevskom i njegovom romanu Braća Karamazovi. Jedni su veličali Dostojevskog kao hrišćanskog mislioca, drugi su ga proglašavali protivnikom hristovog učenja i ateistom. I progresivno orijentisani mislioci i kritičari se razlikuju u tumačenju ovog romana Dostojevskog. Tako je, na primer, istaknuti austrijski književnik i filozof Štefan Cvajg rekao da to „davno nije više literatura, već kao neki tajanstveni počeci, proročka predskazivanja i proročanstva jednog mita o novom čoveku“. Međutim, naš filozof smatra da je poruka ovog romana „potpuno i bespogovorno sumorna“.

Ovolike razlike u oceni poruke romana Braća Karamazovi potiču isključivo od njegove stvarne antonimičnosti. Naime, roman je sa filozofskog gledišta rađen na principu teze i antiteze i to tako da su obe teze razvijene sa toliko argumentacije da i jedna i druga strana mogu biti u pravu. U romanu postoje dve filozofije: jednu pripoveda Ivan Karamazov, drugu monah Zosima. I jedna i druga se razvijaju u takozvanoj istoj ravni. Sem toga, obe filozofije imaju podjednak broj slabih mesta.

Zosima budućnost čoveka vidi u bratstvu izgrađenom na veri u Boga i Hristovo učenje. Sa verom u Boga i svešću o grehu i krivici, opredeljujući se za očišćenje kroz patnju, čovek može da u crkvi – državi ostvari svoju sreću ako se bude odrekao sopstvenosti i ako u sebi, i kad je bogataš, vidi slugu svoga sluge. Takvo učenje u romanu zastupa i Aljoša. Istinitost ovog učenja trebalo je da se potvrdi na mističan način. Očekivalo se da telo svetog starca posle njegove smrti neće zaudarati. Međutim, desilo se obrnuto. Kao i svaki živi organizam kada prestanu njegove vitalne funkcije, tako je i telo starog monaha počelo da se raspada. To se uzima kao znak koji dovodi u pitanje celokupnu Zosiminu filozofiju. Drugi negativan elemenat u čitavom kompleksu značenja Zosimine teze jeste umetnička i životna neuverljivost baš onih likova koji su u romanu protagonisti teističke hrišćanske filozofije – Zosime i Aljoše. Opšte je mišljenje većine kritičara da pozitivni likovi u ovom romanu nisu uspeli, da Aljoša i Zosima nemaju ni trunke životne uverljivosti. Iz toga se, po pravilu, izvodi zaključak da pisac ne stoji iza tih svojih junaka, te da u onome što oni kazuju i ne treba tražiti poruku romana. Sem toga, činjenica da je Dostojevski stvarno zamislio i treću knjigu romana „Braća Karamazovi“, u kojoj bi Aljoša trebalo da sasvim napusti učenje svog učitelja, kao da daje pravo onim kritičarima koji u Zosiminoj filozofiji na traže stav pisca, niti u Zosiminim stavovima poruku romana.

Nasuprot religioznoj filozofiji monaha Zosime stoji ateistička filozofija revolucionara Ivana Karamazova. Po Ivanovom shvatanju, koje izlaže Inkvizitor, Hrist je pogrešno procenio čovekove mogućnosti.

Vikicitati „Breme slobode suviše je teško za čovekova nejaka pleća. Ljudi nisu na visini duhovnih podviga i zato Inkvizitor uzima na sebe da popravi Hristovu grešku i da im obezbedi ono što jedino odgovara njihovoj porodici-sreću dobro nahranjenog stada.“
({{{2}}})

Druga slabost hrišćanske filozofije je u učenju o patnji, u kome Ivan nalazi duboku kontradikciju. Ako je patnja u prirodnom stanju stvari, onda čemu težnja da se čovek oslobodi nje. Ako Bog ne ukida patnju, onda znači da ni on ne želi „da se promeni tok sveta“. Na taj način dolazi se do najtemeljnije kritike hrišćanskog učenja: ako je patnja uslov slobode čovekove, put ka Hristu, onda je zlo večno. Zato Ivan traži druge puteve ljudskoj sreći. Ako je čovek slab i zbog svoje prirode ne može da se, slobodan, približi Hristu, onda treba njegovu sreću tražiti u takvoj organizaciji koja počiva na principu stada. U tom slučaju, pak, čoveku, razumljivo, nije potrebna ni vera ni težnja da se uzvisi do Hrista; čovek ima samo jedan život, i to ovaj na zemlji, i stoga treba da ga proživi u skladu sa svojom prirodom. A prirodu čoveka označio je Inkvizitor: čovek nije zao, on je samo slab, i u tome je razlike između Ivanove i Inkvizitorove ocene čoveka.

Za razliku od Zosimine filozofije, čiji nosioci nisu dati kao osobito uverljivi likovi, Ivanova i Inkvizitorova filozofija zagovara veliki broj veoma sugestivnih likova. Među njima je najmnogoznačniji svakako Dmitrij Karamazov. On je prividno, u odnosu na dve pomenute filozofije, neutralan lik. Ali pošto u hijerarhiji književnih likova u romanu zauzima dominantno mesto, većina kritičara smatra da je poruka romana baš u onome što on kao slika ljudske prirode jeste. U romanu „Dmitrijev lik u svakom pogledu čini samostalno, dinamičko jezgro, iz koga prividno i neusiljeno proističe određena književna radnja. Dmitrije najpotpunije odgovara i Inkvizitorovoj viziji čoveka. On nije zao, on je slab i u toj slabosti podjednako sposoban i za zločin i za velikodušnost. Zamišljen kao priprost, ali i izrazito strasna priroda, on je sposoban i za veliko dobro i za veliko zlo, ali i jedno i drugo samo na trenutak“. Što nije postao zločinac, to je samo što kao ubica ne bi mogao da dobije ovakvo mesto u poruci romana.

Taj isti (metodološki) razlog primorao je Dostojevskog da Dmitriju ne dozvoli da se „očisti kroz patnju“, iako je Dmitrije često pomišljao, svejedno što nije počinio zločin, kako bi se eventualnim stradanjem očistio od nekakvog zla u sbei. Očišćenje kroz patnju, prema hrišćanskoj etici, obaveza je svakog čoveka, pošto se na svet dolazi sa grehom i krivicom. Međutim, iako je u početku prihvatio presudu o progonstvu u Sibir, Dmitrije se konačno opredeljuje za bekstvo u Ameriku.

Pa ipak, konačna poruka romana, mada je u orkestraciji mnoštva motivacija sumoran ton dosta izražen, ne izključuje svaku nadu za čoveka. Ako čovek može da bude i dobar i zao, znači da može da bude i samo dobar. Takvu misao kazuju svakako ona mesta u romanu koja govore o značaju uspomena iz čovekovog detinjstva za kasniji čovekov moralni razvoj. Nije slučajno što roman počinje opisom detinjstva mladih Karamazovih i što o značaju uspomena iz detinjstva govori i starac Zosima, a mladi Aljoša baš na kraju romana. Kao što se Inkvizitorova i Ivanova filozofija ne mogu u celini pripisati autoru niti uvažiti kao poruku romana u svim detaljima, tako se ni Zosimina filozofija ne može odbaciti bez ostatka.

Ivanov filozofski stav, izražen u Legendi, da je „čovek slab i podao“, a na tom stavu je građen dobar deo njegove vizije čovekove sutrašnjice, u osnovi je proizvoljan i bez odgovarajuće umetničke ilustracije. Jer kad bi to bilo tačno, u ljudskoj istoriji ne bi bilo nijednog podviga. Međutim, „Ivanova misao o čovekovoj žeđi za jedinstvom sveta u suštini znači težnju svake ideje ka univerzalnosti. Doista, u istoriji ljudskoj velika misao nije se mogla zadovoljiti delimičnom pobedom, već je htela da ovlada celim svetom videći u tome najubedljiviji dokaz svoje istinitosti i svrhe. Po svim ovim komponentama Legenda prevazilazi okvire teme o kojoj je dijalog započet i govori određene istine o čoveku i istoriji“.

Vidi još[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]