Breza

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Breza
Berk (Betula) Nationaal Park Weerribben-Wieden.JPG
Naučna klasifikacija e
Carstvo: Plantae
Kladus: Tracheophytes
Kladus: Angiospermae
Kladus: Eudicotidae
Kladus: Rosids
Red: Fagales
Porodica: Betulaceae
Potporodica: Betuloideae
Rod: Betula
L.
Vrste

videti u tekstu

Areal bereza.png
Areal roda breza
Brezove sastojine na obalama jezera Sajma u Finskoj
Botanička ilustracija obične breze na kojoj se, između ostalog, jasno uočavaju muške (dugačke) i ženske (kratke) rese

Breza (Betula) je rod drvenastih biljaka iz porodice Betulaceae. Obuhvata oko 40 vrsta drveća i žbunja, od kojih se 11 nalazi na Crvenoj listi Međunarodne unije za zaštitu prirode (engl International Union for Conservation of Nature (IUCN)) kao ugrožene vrste.[1] Osim roda breza porodica Betulaceae obuhvata i lešnike (rod Corylus), jove (rod Alnus) i grabove (rodovi Carpinus i Ostrya)[2]

Poreklo imena[uredi | uredi izvor]

Naučni naziv potiče još od Rimljana i verovatno je galskog porekla, pošto se biljka u delima Plinija Mlađeg naziva i Arbor gallica (galsko drvo).[2] Prema drugim izvorima ime roda potiče od keltske reči betu, što znači drvo.[3]

Domaće ime ovog roda je slovenskog porekla i slično je u većini slovenskih jezika: makedonski - breza, slovenački brė́za, bugarski - bréza, češki - bříza, poljski - brzoza, ruski - berёza, beloruski - bяróza, ukrajinski - beréza, gornjolužičkosrpski - brěza, donjolužičkosrpski - brjaza.[4]

Rasprostranjenost i uslovi sredine[uredi | uredi izvor]

Skoro sve vrste breza rastu u hladnom i umerenom pojasu Evrope, Azije i Amerike. Većina vrsta može rasti u veoma nepovoljnim uslovima, pa se ubrajaju u pionirske vrste.[1] Na primer, posle ledenog doba obična breza bila je jedna od prvih vrsta koje su nastanile slobodne površine nastale posle povlačenja lednika.[5] Otporne su na niske temperature i najčešće mogu rasti na siromašnim zemljištima, suvim, kiselim i sl.[4][2]

Breze u Srbiji[uredi | uredi izvor]

U Srbiji raste nekoliko vrsta breze. Najčešća je obična ili bela breza (Betula pendula Roth.) koja u našim šumama raste zajedno sa drugim drvećem ili sama čini manje sastojine - šumarke, tzv. brezike. Pored Vlasinskog jezera, na kiselom zemljištu nekadašnje Vlasinske tresave, raste maljava breza (Betula pubescens Ehrh.)[2] koja se nalazi na spisku ugroženih vrsta u Crvenoj knjizi flore Srbije[6]

Izgled i osnovne karakteristike[uredi | uredi izvor]

Familija breza obuhvata oko 40 vrsta drveća i žbunja. Obično su kratkovečne vrste.[1] najčešće ih karakteriše bela ili veoma svetla boja kore debla. Listovi su nazubljenog oboda, na dugim drškama, spiralno raspoređeni na granama.[2]

Jednodome su vrste; i muški i ženski cvetovi grupisani su u resama. Muške rese duge su 3-6 cm, po 2-4 u grupi. Javljaju se u jesen, na vrhu ovogodišnjih grančica, a otvaraju se sledećeg proleća, zajedno sa listanjem. Ženske rese su pojedinačne, duge oko 3,5 cm, široke oko 1 cm. Javljaju se u proleće na vrhovima bočnih kratkorasta, zajedno sa listanjem. Plod je jednosemena krilata orašica.[2]

Upotreba[uredi | uredi izvor]

Drvo breze upotrebljava se u stolarstvu, kolarstvu, tokarstvu i rezbarstvu, zatim za furnire, za veštačku svilu i vunu i td.[2]

Osim drveta i mogućnosti upotrebe ostalih delova breze čine se beskonačnim. Još u kamenom dobu ljudi su izrađivali odeću, obuću i posude od brezove kore, a koristila se i za štavljenje i kao papir. Nepropusna je za vodu i puna je vazdušnih jastučića, pa su severnoamerički Indijanci od nje pravili lake kanue. Poznato je da su stanovnici zemalja na severu Evrope brezovom korom pokrivali krovove kuća[5], koje su zatim zastirali zemljom i na njima sadili travu i drugo nisko rastinje. Ova drevna vikinška tradicija danas ponovo postaje aktuelna, posebno u Norveškoj. Ovakvi „zeleni“ krovi imaju brojne prednosti. Dosta su teški, što pomaže da se kuća stabilizuje, odlična su toplotna i hidroizolacija, dugotrajni su, predstavljaju prostor za uzgoj raznog bilja, a vazduh unutar kuće čine kvalitetnijim.[7]

Smolom breze još su praistorijski ljudi učvršćivali vrhove kopalja i harpune na držalje, iz kore se suvom destilacijom dobija brezovo katranasto ulje,[2] a zahvaljujući smoli brezovo drvo može goreti čak i dok je sveže i vlažno. Od tankih brezovih grančica i danas se izrađuju tzv. brezove metle,[5] najbolji alat za čišćenje opalog lišća sa travnjaka.

Brezov sok[uredi | uredi izvor]

Prikupljanje brezovog soka

Upotreba brezovog soka za piće veoma je stara. Pretpostavlja se da ga je prikupljao još praistorijski čovek, a u mnogim krajevima sveta i danas se prikuplja i koristi kao piće, svež, fermentisan ili prerađen. Najpopularniji je u Irskoj, Škotskoj, Rusiji, Poljskoj, baltičkim zemljama i td.[4]

U svežem soku ima do 2% šećera (pretežno glukoze i fruktoze) i dosta kalijuma, kalcijuma i gvožđa. Upotrebljava se za proizvodnju sirupa i šećera. Količina šećera u soku najveća je u vreme izbijanja listova. U Rusiji se brezov sok fermentiše u alkoholno piće, brezovo vino,[8] koje može sadržati do 5% alkohola. Tokom toplih dana brezov sok brzo fermentiše.[4]

Brezov sok se prikuplja tako što se na deblu probuši rupa duboka nekoliko centimetara i u nju se utakne cev. Kroz ovu cev se sok prikuplja tokom narednih 48 sati, a nakon toga rupa se zapuši drvenim čepom. Jedno stablo može dnevno dati oko 4,5 l soka, a tokom sezone oko 170 l. Sok se prikuplja tokom proleća, na početku vegetacione sezone, zavisno od klimatskog područja od februara do kraja aprila. Da se ne bi nanela šteta jedno stablo može se koristiti svake druge godine.[8] Često bušenje jednog istog stabla može na njemu izazvati gljivične infekcije.[4]

Breza u ishrani[uredi | uredi izvor]

Sveže ubrani lisni pupoljci i mladi listovi breze mogu se koristiti u ishrani, kao dodatak čorbama i varivima. Na taj način koristili su ih još stari Sloveni. Osušeni listovi i mlade grančice mogu se upotrebiti za aromatizovanje sirćeta za salate.[4] Samleveni suvi listovi mogu se koristiti i kao zamena za so.[8]

Za ishranu se može koristiti i unutrašnji deo brezove kore koji se melje u brašno. Od ovog brašna može se mesiti hleb ili pripremati kaše i druga jela. Koristi se samo, ili pomešano sa drugim vrstama brašna, a mogu mu se dodavati i sušene i mlevene brezove rese. U mnogim zemljama i danas se pripremaju specijaliteti sa ovim brašnom, a na Kamčatki usitnjenu koru mešaju sa kavijarom.[8][4]

Breza u narodnoj medicini[uredi | uredi izvor]

Suvi brezov list koristi se i u narodnoj medicini za pripremu čajeva i kupki. Bogati su vitaminom C, a sadrže dosta karotina, vitamina E, tanin, saponin, betulabin i druge važne minerale.

Upotreba u ozelenjavanju[uredi | uredi izvor]

Breze su neizostavni elemenat gotovo svake zelene površine, čak i onih najmanjih. Razlog tome svakako je svetla kora zbog koje su vrste ovog roda dekorativne tokom cele godine, čak i zimi. Tokom proleća krase ih cvetne rese, a jesenja boja lišća neizostavni je elemenat jesenjeg kolorita svakog vrta. Zahvaljujući otpornosti i prilagodljivosti najsurovijim uslovima ove pionirske vrste veoma mnogo se koriste u pošumljavanju goleti.[9] Breza crpe puno vode, pa se često sade na vlažnim terenima kao pomoć pri odvodnjavanju.[5]

Breza u tradiciji i mitologiji[uredi | uredi izvor]

Breza igra veliku ulogu u tradiciji i verovanjima naroda srednje i severne Evrope. Postojalo je verovanje da su brezove grane najbolja zaštita protiv veštica i drugih zlih sila. U Beogradu je nekada postojao običaj da svatovi, kada polaze iz kuće u crkvu, prelaze preko brezove metle, kako bi metla zadržala uroke i zle duše. U verovanjima i obredima istočnih Slovena breza ima mnogo veću ulogu nego u našim.[10] Posebno je cenjena u ruskom narodu, gde su brezove grančice nezaobilazni elemenat mnogih tradicionalnih obreda.[11] Postavljaju se iznad ulaznih vrata, kako bi se zle sile sprečile da uđu, ili se nose sa sobom kao zaštita. U mitologiji skandinavskih naroda drvo breze posvećeno je bogu Toru.[12]

Paljenje petrovdanskih lila[uredi | uredi izvor]

Lile od brezove kore

Kora breze je osnovni materijal koji se koristi za pravljenje lila tokom obreda pod nazivom Lilanje ili Paljenje petrovdanskih lila. Ovo je običaj koji je vekovima prisutan kod stočarskog stanovništva na području zapadne Srbije. Vezan je za praznik Petrovdan posvećen Svetim Apostolima Petru i Pavlu, koji se proslavlja 12. jula.[13] Ovaj narodni običaj se kod Srba, osim na Petrovdan, upražnjava i pred Velike poklade, uoči Ivanjdana, Spasovdana i Đurđevdana. Sličan običaj prisutan je kod svih Slovenskih naroda, ali i kod mnogih drugih.[14]

Da bi se napravile lile kora breze se trakasto oljušti, savije kružno poput "vetrenjače" i pričvrsti na vrh leskovog štapa dužine oko 1 metar. Da bi bila spremna za upotrebu, odnosno lako zapaljiva, ovako napravljena lila suši se nekoliko dana. Centralni događaj svetkovine je paljenje lila i praćen je nizom običaja.[13]

Godine 2017, na predlog Centra za kulturu „Vuk Karadžić” iz Loznice, običaj paljenja petrovdanskih lila ili lilanje uvršten je u Nacionalni registar nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije.[13]

Vrste breze[uredi | uredi izvor]

Breze Severne Amerike
Breze Evrope i Azije
  • Betula albosinensis - Kineska crvena breza
  • Betula alnoides
  • Betula austrosinensis - Južnokineska breza
  • Betula chinensis - Kineska patuljasta breza
  • Betula ermanii
  • Betula grossa
  • Betula humilis (Betula sibirica, Betula extremiorientalis)
  • Betula jacquemontii (Betula utilis subsp. jacquemontii)
  • Betula mandschurica - Mandžurska breza
    • Betula mandschurica var. japonica - Japanska breza
  • Betula maximowiczii
  • Betula medwediewii
  • Betula nana - Patuljasta breza
  • Betula pendula (Betula verrucosa, Betula aetnensis) - obična ili bela breza
  • Betula platyphylla (Betula pendula var. platyphylla)
  • Betula pubescens - Maljava breza
  • Betula szechuanica (Betula pendula var. szechuanica)
  • Betula utilis

Референце[uredi | uredi izvor]

  1. ^ а б в Ashburner, K. & McAllister, H.A. (2013). The genus Betula: a taxonomic revision of birches: 1-431. Royal Botanic Gardens, Kew.
  2. ^ а б в г д ђ е ж Вукићевић, Емилија (1982), Декоративна дендрологија (2. изд.), Београд: Привредно финансијски водич, стр. 104—105 
  3. ^ Lanzara, Marija (1984). Drveće. Ljubljana: Mladinska Knjiga. 
  4. ^ а б в г д ђ е Grlić, Ljubiša (1986). Enciklopedija samoniklog jestivog bilja. Zagreb: August Cesarec. стр. 79—80. 
  5. ^ а б в г „Breza”. Dr.Hauschka. Приступљено 11. 4. 2016. 
  6. ^ Crvena knjiga flore Srbije, Knj. 1 - Iščezli i krajnje ugroženi taksoni. Beograd: Ministarstvo za životnu sredinu Republike Srbije. 1999. ISBN 978-86-7078-012-5. 
  7. ^ „Tradicionalni zeleni krovovi u Norveškoj”. EKOkuće. Приступљено 11. 4. 2016. 
  8. ^ а б в г „Breza i kako su nekad jeli koru s drveća”. Organski vrt. Архивирано из оригинала на датум 24. 04. 2016. Приступљено 12. 4. 2016. 
  9. ^ Buha, Milica (2006). Aromatične i lekovite biljke; u lečenju, u kuhinji, u kozmetici... (PDF). Niš: Film Publik Art. стр. 27. ISBN 978-86-85463-04-4. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 06. 09. 2015. Приступљено 12. 04. 2016. 
  10. ^ Чајкановић, Веселин (1994). Речник српских народних веровања о биљкама. Београд: СКЗ. стр. 44—45, 224. ISBN 978-86-379-0283-6. 
  11. ^ Pavle, Sofrić Niševljanin (1990). Glavnije bilje u narodnom verovanju i pevanju kod nas Srba. Beograd: BIGZ. стр. 45—48. ISBN 978-86-13-00474-5. 
  12. ^ Vebster, Ričard (2009). Enciklopedija praznoverja. Beograd: Leo commerce. стр. 41. ISBN 978-86-7950-046-5. 
  13. ^ а б в „Паљење петровданских лила, лилање”. Нематеријално културно наслеђе Србије. Енографски музеј у Београду. Приступљено 9. 8. 2019. 
  14. ^ Група аутора, Српски митолошки речник, НОЛИТ, Београд, 1970.г.

Литература[uredi | uredi izvor]

  • Grlić, Ljubiša (1986). Enciklopedija samoniklog jestivog bilja. Zagreb: August Cesarec. стр. 79—80. 
  • Lanzara, Marija (1984). Drveće. Ljubljana: Mladinska Knjiga. 
  • Вукићевић, Емилија (1982), Декоративна дендрологија (2. изд.), Београд: Привредно финансијски водич, стр. 104—105 
  • Grlić, Ljubiša (1986). Enciklopedija samoniklog jestivog bilja. Zagreb: August Cesarec. стр. 79—80. 

Спољашње везе[uredi | uredi izvor]