Budine stope
Budine stope (Sanskrit:Buddhapada) je otisak jednog ili oba Budina stopala. Pojavljuje se u dva oblika: prirodni, u kamenu ili steni, i gravirani ili rezbareni.[1] Mnogi od ovih „prirodnih“, naravno, nisu priznati kao stvarni otisci Budinih stopa, već njihove kopije i smatraju se ranim simboličkim predstavama Bude.[2]
Budinih stopa u Aziji ima veoma mnogo i to iz različitih perioda.[3] Japanski autor Motoji Niwa (丹羽基二 Niwa Motoji), koji je godinama pronalazio otiske stopala u mnogim azijskim zemljama, procenjuje da ih je našao više od 3.000, od kojih oko 300 u Japanu i više od 1.000 u Šri Lanki.[4] Ovi otisci često imaju svojstvene oznake, kao što je Dhammachakka u samom centru otiska, ili 32, 108 ili 132 telesnih obeležja Bude, ugraviranih ili naslikanih na otisku.[5]
Jedna budistička legenda govori da je za vreme svog života Buda doleteo na Šri Lanku i ostavio otisak svog stopala na Adamovom vrhu da bi naznačio važnost Šri Lanke kao nastavljača svojih učenja, i takođe otiske levog stopala u svim zemljama u kojima su njegova učenja priznata.[1] U Tajlandu, najvažniji od ovih „prirodnih“ otisaka načinjenih u steni je kraj manastira Phra Phutthabatt u centralnom Tajlandu.[1] U Kini, za vreme Tang dinastije, otkriće velikog otiska Budinog stopala u Luojangu inspirisalo je caricu Wu Zetian da svečano proglasi tu godinu vladavine, 701. nove ere, početkom ere Velike stope.[3]
Otisak kao vajarsko delo ima dugu istoriju koja počinje prvim primercima načinjenim u Indiji.[6] I to za vreme anikoničke faze budističke umetnosti u Sančiju, Bharhutu i drugim mestima u Indiji,[7] zajedno sa bodhi drvetom i Točkom Učenja.[traži se izvor] Kasnije je tradici pravljenja stopala postala značajna u Sri Lanki, Burmi i Tajlandu.[6]
Iskazivanje poštovanja klanjanjem do nogu učitelja ili božanstva bilo je opšte mesto u indijskoj tradiciji, jer je spuštanje glave na ili ispred nogu bio ritualni izraz predanosti.[7] Kao relikvija, otisak Budine stope bio je raznoliko klasifikovan. Neki su uddesika, reprezentativne relikvije, drugi su paribhogika, relikvije za upotrebu tj. dodirivanje, i povremeno saririka, koji se ne smatraju otiscima, već stvarnim stopalima Bude. Neki od prikaza otisaka mogu označavati događaje iz Budinog života, a drugi mogu biti prikazi onih koji se klanjaju stopama u hramovima.[3] Prema tvrdnji francuskog učenjaka Pola Musa, otisci stopala su vrsta magijskog objekta koji „omogućava daljinski uticaj na ljude koji su sa otiscima uspostavili kontakt."[8]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ a b v Stratton 2003, str. 301
- ^ Strong 2004, str. 87
- ^ a b v Strong 2004, str. 86
- ^ Niwa 1992, str. 5
- ^ „Footprints of the Buddha”. Buddha Dharma Education Association Inc. 2008. Pristupljeno 11. 05. 2008.
- ^ a b Stratton 2003, str. 302
- ^ a b Strong 2004, str. 85
- ^ Mus 2002, str. 67
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Mus, Paul (2002). Barabudur (Indira Gandhi National Centre for the Arts). Prevod: Alexander McDonald. Sterling Publishers, India. str. 67. ISBN 978-81-207-1784-8.
- Strong, John S. (2004). Relics of the Buddha (Buddhisms: A Princeton University Press Series). Princeton University Press. str. 85. ISBN 978-0-691-11764-5.
- Niwa, Motoji (1992). Buddha's footprints, pictures and explanations: Buddhism as seen through the footprints of Buddha (図説世界の仏足石: 仏足石から見た仏教 Zusetsu sekai no bussokuseki: bussokuseki kara mita Bukkyō) (na jeziku: Japanese and English). Meicho Shuppan. str. 5. ISBN 978-4-626-01432-0.
- Stratton, Carol (2003). Buddhist Sculpture of Northern Thailand. Serindia Publications. str. 301. ISBN 978-1-932476-09-5.
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
| Normativna kontrola: Državne |
|---|
