Bulat Okudžava

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Bulat Okudžava
Bulat Okudžava na poštanskoj marki
Puno imeBulat Okudžava
Datum rođenja(1924-05-09)9. maj 1924.
Mesto rođenjaMoskva
 Sovjetski Savez
Datum smrti12. jun 1997.(1997-06-12) (73 god.)
Mesto smrtiPariz
 Francuska
RoditeljiŠavla Okudžava
Ašhen Nalbandjan

Bulat Šalvovič Okudžava (rus. Булат Шалвович Окуджава, gruz. ბულატ ოკუჯავა; Moskva, 9. maj 1924 — Pariz, 12. jun 1997) bio je sovjetski i ruski pesnik, prozaist, kompozitor i scenarist.

Mladost i detinjstvo[uredi | uredi izvor]

Bulat Okudžava se rodio u Moskvi 9. maja 1924. godine u porodici koja je došla u Moskvu iz Tbilisija da bi studirala na Komunističkoj akademiji. Otac, Šalva Stepanovič Okudžava, Gruzin i partijski aktivist, a majka Ašhen Stepanovna Nalbandjan, Jermenka, rođaka jermenskog pesnika Vaana Terjana.[1] Po Bulatovom rođenju, otac je postao komesar gruzinske divizije na Kavkazu, a majka je ostala u Moskvi gde je radila u partijskom aparatu. Kad mu je bilo šest godina, Bulata su vratili u Tbilisi gde je upisan u školu na ruskom jeziku. Otac Šalva je 4. avgusta 1937. godine streljan zajedno sa dva njegova brata, kao pristalice Trockog. Godine 1938. majka Ašhen je bila uhapšena i poslata u jedan gulag u Kareliji, odakle se vratila 1947. godine.[2] Okudžava je od 1940. godine živeo kod rođaka u Tbilisiju. Tamo je izučio tokarski zanat i radio u fabrici kao tokar.[3]

Aprila 1942. godine, posle završenog devetog razreda, Okudžava je mobilisan i poslat na zakavkaski front u minobacačku jedinicu, gde je oktobra iste godine ranjen. Nakon oporavka nije se vratio na front, već je služio u rezervnom streljačkom puku u Batumiju, a zatim u artiljerijskoj brigadi zakavkazkog fronta sve do marta 1944. godine, kada je demobilisan iz zdravstvenih razloga i vratio se u Tbilisi. Nakon položene mature, Okudžava je 1945. godine upisao filološki fakultet Tbiliskog univerziteta, gde je diplomirao 1950. godine.[4]

Pesnik, bard[uredi | uredi izvor]

Prva Okudžavina pesma «Nam v holodnыh tepluškah ne spálosь»(Ne spava nam se u hladnim vagonima) je o njegovoj službi u artiljerijskoj brigadi, tekst ove pesme nije sačuvan. Drugu svoju pesmu, «Stara studentska pesma» («Nezasit i tvrdoglav…»), Okudžava je napisao 1946. godine. Okudžava je svoje prve stihove objavio u garnizonskim novinama Zakavkaskog fronta «Borac RKKA» (kasnije — «Leninska zastava»), pod pseudonimom A. Dolženov.[5]

Radeći u Kalužskoj oblasti, Okudžava je objavljivao svoje stihove u novinama «Mladi lenjinist».[6] Godine 1956. je objavio svoju prvu zbirku stihova «Lirika».[5]

Posle rehabilitacije oba roditelja 1956. godine [6] i Dvadesetog kongresa KPSS Okudžava je bio primljen u Komunističku partiju Sovjetskog Saveza.[7] U Moskvu se preselio 1959. godine, gde je počeo da recituje svoje pesme, koje su ubrzo postale popularne. Godine 1961. napušta posao učitelja i isključivo se posvećuje pisanju[8]. U vremenu od 1956—1967 Okudžava je napisao mnoge od svojih kasnije popularnih pesama: «Na Tverskom bulevaru», «Pesmica o Ljonjki Kraljici», «Pesmica o plavoj loptici», «Sentimentalni marš», «Pesmica o ponoćnom trolejbusu», «Ni lutalice, ni pijandure», «Moskovski mrav», «Pesmica o komsomolskoj boginji» i dr.

Godine 1961. je u Harkovu održano prvo oficijelno veče autorskih pesama Okudžave. Okudžava se 1962. godine prvi put pojavio u filmu «Lančana reakcija», gde je recitovao svoju pesmu «Ponoćni trolejbus».

U 1970. godini pojavio se film «Beloruska železnička stanica», gde se pevala Okudžavina pesma «Nama je potrebna jedna pobeda». Okudžava je bio autor i drugih popularnih pesama pisanih za filmove kao što su «Slameni šeširić», «Ženja, Ženečka i «kaćuša»».[5] Napisao je više od 70 pesama za 50 filmova, a njegove pesme iz filma «Belo sunce u pustinji» (1969) su postale klasika.[8]

Komponovao je više od 200 muzičkih kompozicija i čijih tekstova je autor. Njegove pesme su mešavina ruskog tradicionalnog folklora i francuske šansone. "Okudžavina poezija ima šarm uličnog protesta, ima dekadensu francuske šansone, poseduje dah urbanog života, združene u jednostavnu poruku bratstva. Ali, umesto ka pomirenosti boemskog očajanja, ona je evoluirala ka životvornosti borbene satire."[9]

Jedinstveni Okudžava[uredi | uredi izvor]

Okudžavine poeme su pune dobrote, hrabrosti i lepote, a u isto vreme, ironije i smisla za humor. Posedovao je izuzetan dar za melodiju i inteligentnu liriku. Fazil Iskander je jednom prilikom rekao o Okudžavi: “I odjednom se pojavio čovek koji je pokazao u svojim pesmama da je sve o čemu naši ljudi govore u kuhinji, u uskom krugu ili misle u vreme nesanice – da je sve to veoma, veoma značajno.” Njegovo ime je postalo odrednica a on sam jedan od osnivača tzv. žanra umetničke pesme. On sam je bio originalni pesnik i prozni pisac, autor mnogih zbirki pesama i čak istorijskih romana. Sam je sebe video kao pesnika, a svoje muzičke numere smatrao bezznačajnim.

Prve svoje pesme je Okudžava snimio u Parizu 1968. godine, a u Nemačkoj i Poljskoj snimljene pesme su se prodavale i bile popularne u kasnim 1960–im. Tek 1970. godine je Moskovski radio počeo da ih emituje. Sredinom 1970–ih je snimio i pustio u prodaju svoje pesme u Sovjetskom Savezu, dok su se knjige njegovih pesama štampale i prodavale odvojeno.

Ruski vajar Ernest Neizvestni je rekao o Okudžavi: “Tačno je da je Bulat bio talentovan, otvoren i muzikalan. Pored toga, imao je konzistentne poglede i na neki način je bio filozof. Uzgred rečeno, čak je i ličio na Gandija.”[8]

Društvena delatnost i politički stavovi[uredi | uredi izvor]

Sa početkom perestrojke Gorbačova Okudžava se aktivno uključio u društveni život Sovjetskog Saveza i Rusije: od 1989. je član-osnivač ruskog PEN centra, izlazi iz KPSS 1990, od 1992. je član komisije za pomilovanja predsednika RF[7], a od 1994. član komisije državnih nagrada RF. Bio je i član saveta društva «Memorial».

Imao je negativno mišljenje o Lenjinu i Staljinu [10], a u njegovom intervjuu koji je dao «Novoj Gazeti» ukazuje na sličnosti između fašizma i staljinizma.[11]

Godine 1993. Okudžava je potpisao «Pismo četrdeset dvojice» u kome se zahtevala zabrana komunističkih i nacionalističkih partija, frontova i udruženja, odricanje legalnosti Kongresa narodnih deputata i Vrhovnog Sovjeta, suđenje pristalicama Vrhovnog Sovjeta u vreme rasturanja Vrhovnog Sovjeta oktobra 1993. godine u Moskvi.

Imao je negativno mišljenje o nekim političarima (Hasbulatovu, Makašovu, Ruckom) koji su bili na strani Vrhovnog Sovjeta, a osudio je i rat u Čečeniji.[3]

Porodica[uredi | uredi izvor]

Okudžava se ženio dva puta. Njegova prva žena je bila Galina Vasiljevna Smoljjaninova (1926—1965)[12] sa kojom se upoznao kao student i oženio 1947. godine. Sa Galinom je imao dvoje dece - sina Igora (2. januara 1954 — 11. januara 1997)[13] i neimenovanu kćer koja je umrla kao beba.

Njegova druga žena je bila Olga Vladimirovna Arcimovič sa kojom je dobio sina Antona 1965. godine.[14]

Okudžava se oženio Olgom 1962, a razveo od Galine 1964. godine. Galina je umrla godinu dana kasnije od srčanog udara, a sin Igor je postao zavisnik od droge, od čega je i umro. Za obe ove nesreće Galinina rodbina je okrivila Bulata.[8]

Smrt[uredi | uredi izvor]

Bulat Okudžava je umro 12. juna 1997. godine u vojnoj bolnici pariskog predgrađa Klamar. Pred samu smrt se krstio pod imenom Jovan[15] po svetomučeniku Jovanu Vojniku [16]. Ovo krštenje je obavila njegova žena Olga u Parizu po predlogu i blagoslovu jednog od staraca Pskovsko-Pečorskog manastira. Okudžavu su opojali u Moskovskom hramu svetih vračeva Kuzmana i Damjana. Povodom religioznih stavova i pogleda Okudžave, jedan od pravoslavnih sveštenika je rekao: «Okudžava je samo mislio da ne veruje. U samoj suštini su njegove pesme psalmi našega veka».[17] Sahranjen je na Vaganjkovskom groblju grada Moskve[18][19].

Odlikovanja, nagrade i počasti[uredi | uredi izvor]

Odlikovanja[uredi | uredi izvor]

  • Orden Otadžbinskog rata I stepena (1985).
  • Orden prijateljstva naroda (1984).
  • Medalja Žukova (1996).
  • Medalja «Za odbranu Kavkaza» (1944).
  • Medalja «Za pobedu nad Nemačkom u Velikom otadžbinskom ratu 1941—1945» (1945).
  • Medalja «Dvadeset godina od pobede u Velikom otadžbinskom ratu 1941—1945.» (1965).
  • Medalja «Trideset od pobede u Velikom otadžbinskom ratu 1941—1945.» (1975).
  • Jubilarna medalja «Četrdeset godina od pobede u Velikom otadžbinskom ratu 1941—1945» (1985).
  • Medalja «50 godina od pobede u Velikom otadžbinskom ratu 1941—1945 1941—1945 » (1995).
  • Medalja «50 godina Oružanih snaga SSSR» (1968).
  • Medalja «60 godina Oružanih snaga SSSR» (1977).
  • Medalja «70 godina Oružanih snaga SSSR» (1988).
  • Počasna medalja Uprave Sovjetskog fonda mira[7].

Nagrade[uredi | uredi izvor]

  • Prva nagrada Struških večeri poezije «Zlatni venac», Jugoslavija (1967).
  • Nagrada «Zlatna gitara» na festivalu u San-Remu, Italija (1985).
  • Nagrada «Penjo Penev», Bugarska (1990).
  • Nagrada «Za hrabrost v literaturi» A. D. Saharova nezavisnog udruženja pisaca «April» (1991).
  • Državna nagrada SSSR (1991) — za zbornik stihova «Posvećeno vama» (1988).
  • Nagrada «Russkiй Buker» (1994) — za autobiografski roman «Uništeni teatar»[5].

Počasti[uredi | uredi izvor]

  • Počasni doktorat humanitarnih nauka Univerziteta u Norviču, SAD (1990)
  • Počasni građanin Kaluge (1996)[7]
  • Asteroidu 3149, koji je otkrila Čehinja Zdenka Vavrova (Zdeňka Vávrová), je dato ime Okudžava (1981)[8]

Dela[uredi | uredi izvor]

Zbirke pesama[uredi | uredi izvor]

  • Lirika (1956)
  • Ostrva (1959)
  • Na putu za Tinatin (1964)
  • Veseli doboš (1964)
  • Mart velikodušnosti (1967)
  • Arbate, moj Arbate (1976)

Prozni radovi i zbirke pripovedaka[uredi | uredi izvor]

  • Živ bio, đače
  • Fotograf Žora
  • Promoksis
  • Jutro se boji nežnom svetlošću
  • Privatni život Aleksandra Puškina
  • Kao iz kutije
  • Divne pustolovine

Romani[uredi | uredi izvor]

  • Jadni Avrosimov (1969)
  • Avanture tajnog agenta Šipova (1971)
  • Putovanje diletanata (1978)[9]
  • Gutljaj slobode (1979; po dramatizaciji romana "Jadni Avrosimov", sva kasnija izdanja objavljena su pod ovim nazivom)
  • Susret s Bonapartom (1983)
  • Ukinuto pozorište (autobiografski roman) (1993)

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Okudžava Bulat: Uprazdnennый teatr, Semeйnaя hronika
  2. ^ Dmitriй BЫKOV: Bulat Okudžava Glavы iz knigi. Vstupitelьnaя zametka avtora
  3. ^ a b Bыkov D. L. Bulat Okudžava. — M.: Molodaя gvardiя, 2009. — 784 s. (Seriя «Žiznь zamečatelьnыh lюdeй»). —. ISBN 978-5-235-03255-2.
  4. ^ Bulat Šalvovič Okudžava ( 9 maя 1924 - 12 iюnя 1997 ) Poэt, prozaik, kinoscenarist. Osnovopoložnik napravleniя avtorskoй pesni
  5. ^ a b v g Bulat Šalvovič Okudžava. Bibliografiя / Sost. A. E. Krыlov, V. Š. Юrovskiй // Staroe literaturnoe obozrenie. — 2001. — № 1.
  6. ^ a b „Marina PARHOMENKO: Šipы i rozы Bulata Okudžavы”. Arhivirano iz originala 28. 02. 2015. g. Pristupljeno 15. 05. 2018. 
  7. ^ a b v g Bulat Okudžava Žurnalьnый zal
  8. ^ a b v g d Prominent Russians: Bulat Okudzhava May 9, 1924 – June 12, 1997 RT Russiapedia
  9. ^ a b Vladimir Jagličić: Emigrant sa Arbata; pogovor knjige pesama Bulata Okudžave "Slične samoće", LIO, Gornji Milanovac, 2006
  10. ^ Nikolaev A. Bulat Okudžava: «Mы bolьnы, mečemsя v bredu» // Stolica. — 1992. — № 24. Arhivirano na sajtu Wayback Machine (19. januar 2018)
  11. ^ Rost. Ю. Voйna Bulata Arhivirano na sajtu Wayback Machine (5. januar 2012) // Novaя gazeta — 05.05.2005.
  12. ^ Smolьяninova Galina Vasilьevna (1926—1965). Okudžava Igorь Bulatovič (2 яnvarя 1954 — 11 яnvarя 1997) // Vozaboza.narod.ru.
  13. ^ „Ženщinы Bulata Okudžavы // Vilavi.ru.”. Arhivirano iz originala 12. 11. 2017. g. Pristupljeno 15. 05. 2018. 
  14. ^ Okudžava Anton Bulatovič // Kino-teatr.ru. — 25.12.14.
  15. ^ Ulыbыševa M. Valentina Nevinnaя. Stihi o poэzii i večnosti // Svoяsi-Holl.
  16. ^ Čistяkov G. Oba potrudilisь na slavu, čtobы mы bыli lюdьmi… // Russkaя mыslь. — 26.06—2.07.1997.
  17. ^ Istomin S., Denisenko D. Samыe znamenitыe bardы Rossii. — M.: Veče, 2002
  18. ^ Bulat Šalvovič Okudžava
  19. ^ Medvedev, Feliks Nikolaevič Zapretnaя lюbovь Bulata Okudžavы. Žiznь i smertь poэta v vospominaniяh Natalьi Gorlenko Arhivirano na sajtu Wayback Machine (14. maj 2015) // Versiя. — 2004. — № 17

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Bulat Okudžava na Vikimedijinoj ostavi.


Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Булат_Окуџава&oldid=27492232”