Vasilij Mihajlov

vasilij mihailov
Lični podaci
Datum rođenja	(1921-01-10)10. januar 1921.
Mesto rođenja	Votkinsk, Udmurtska ASSR, Ruska SFSR
Datum smrti	19. novembar 1944.(1944-11-19) (23 god.)
Mesto smrti	Beograd, Jugoslavija
Profesija	vojno lice
Delovanje
Član KPSS od	1942.
Učešće u ratovima	Veliki otadžbinski rat Narodnooslobodilačka borba
Služba	Sovjetska armija
Čin	major
Heroj
Heroj SSSR od	4. februara 1944.
Odlikovanja	Heroj Sovjetskog Saveza Orden Lenjina Orden crvene zastave Orden crvene zastave Orden Aleksandra Nevskog Orden otadžbinskog rata prvog stepena

Grob Vasilia Mihailoviča na Groblju oslobodilaca Beograda 1944.

Vasilij Mihailovič Mihailov (rus. Василий Михайлович Михайлов; Votkinsk, 10. januar 1921 — Beograd, 19. novembar 1944), major Crvene armije, učesnik Velikog otadžbinskog rata i Heroj Sovjetskog Saveza.

Biografija

Rođen je 10. januara 1921. godine u gradu Votkinsku u Udmurtskoj Autonomnoj Socijalističkoj Sovjetskoj Republici, jednoj od republika Ruske Sovjetske Federativne Socijalističke Republike. Posle završetka sedmogodišnje osnovne škole i srednje škole, radio je kao mehaničar u jednoj fabrici u Votkinsku. Od 1937. godine bio je član Aviokluba.

U Crvenu armiju je stupio 15. septembra 1939. godine u Permu. Godine 1940. je završio Vojnu vazduhoplovnu školu i postao pilot. Tada je dobio čin mlađeg poručnika i postao pilot-instruktor. Član Svesavezne komunističke partije (boljševika) postao je 1942. godine.

Kada je 1941. godine počeo Veliki otadžbinski rat, Vasilij je više puta slao zahteve sa molbom da ga pošalju na front, ali je poslat tek početkom 1942. godine. Svoj prvi borbeni let imao je 22. februara 1942. godine. Obavljao je mesečno oko 20 borbenih letova, uglavnom noćnih. Maja 1942. godine dobio je svoje prvo odlikovanje — Orden crvene zastave.

Njemu su bili poveravani najsloženiji borbeni zadaci — bombarderski napadi na železničke stanice i aerodrome, i to često po veoma lošim vremenskim uslovima. On je kao vođa grupe aviona, bio veoma uspešan u određivanju ciljeva i njihovog tačnog položaja. Čak 65 puta je predvodio velike grupe bombardera „Il-2“. Grupe koje je predvodio, su se vraćale sa minimalnim gubicima i imale su veoma visoku efektivnost.

Prilikom vršenja borbenih misija u regionu Armavira, Vasili je predvodio grupu od četiri lovačko-bombarderska aviona, kada je spazio sedam nemačkih transportnih aviona „Junkers 52“. Vasili je tada naredio da se neprijatelj napadne i prvi otvorio vatru. Tom prilikom lično je oborio dva neprijateljska aviona.

Dva dana kasnije, poverena mu je dužnost vođe grupe pri napadu na koncentraciju tenkova i borbenih vozila. Uprkos jakoj neprijateljskoj protiv-avionskoj vatri, Vasili je predvodio šest naleta i sam uništio jedan tenk i pet automobila. Tokom poslednjeg juriša, njegov avion je bio pogođen. Iako se avion zapalio, a upravljački sistem bio oštećen, Vasili je uspeo da, uz velike poteškoće, da pređe liniju fronta i katapultira se. Pošto je bio teško ranjen, poslat je u bolnicu, a posle oporavka se ponovo vratio u svoj puk.

Avgusta 1943. godine poveren mu je izuzetno važan i odgovoran zadatak — da uništi aerodrom u Kramatorsku u Ukrajini, na kojem su Nemci imali 130 aviona. Ovo je bio veoma težak zadatak jer su Nemci veoma dobro obezbedili ovaj aerodrom sa protiv-avionskom artiljerijom. Dve grupe „Iljušina Il-2“, pod komandom majora Eršova i starijeg poručnika Vasilia Mihailova, su izvršile tri napada na aerodrom. Oni su veoma uspešno izvršili ovaj zadatak — uništili su 90 aviona, jedan cepelin i dva skladišta sa municijom. Do decembra 1943. godine stariji poručnik Vasili Mihailov je imao 120 letova i u 14 vazdušnih bitaka oborio je deset neprijatljeskih aviona — 4 lično i 6 u grupi.

Ukazom Prezidijuma Vrhovnog sovjeta SSSR od 4. februara 1944. godine, Vasilij Mihailovič je za primeno obavljanje borbenih zadataka u frontalnoj borbi protiv nemačkog okupatora i za prikazivanje odlučnosti i heroizma proglašen za Heroja Sovjetskog Saveza i odlikovan Ordenom Lenjina.

Marta 1944. godine bio je imenovan za zamenika komandanta puka, a junu iste godine dobio je čin majora. Krajem 1944. godine, zajedno sa jedinicama Trećeg ukrajinskog fronta, pod komandom maršala Tolbuhina, došao je u Jugoslaviju, gde je u sadejstvu sa jedinicama Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije učestvovao u borbama protiv zajedničkog neprijatelja — fašističke Nemačke. Posle Beogradske operacije oktobra 1944. godine, glavnina jedinica Trećeg ukrajinskog fronta je produžila ka Budimpešti, a deo snaga, u koji je bio i Vasilijev puk, je ostao u Jugoslaviji i pomagao jedinicama Narodnooslobodilačke vojske u operacijama na Sremskom frontu.

U borbama 19. novembra 1944. godine, njegov avion je bio oštećen i prilikom povratka u bazu, pri letu na izuzetno niskoj visini pao. Vasilij je tada bio teško ranjen i odnesen u bolnicu, u kojoj je preminuo istog dana. Posle pogibije, prvobitni plan je bio da se njegovi posmrtni ostaci prenesu u Odesu, ali se zbog lošeg vremena od toga odustalo. Prvobitno je bio sahranjen u blizini Vukovog spomenika, u parku u Ulici kralja Aleksandra. Posle izgradnje Groblja oslobodilaca Beograda, njegovi posmrtni ostaci su preneti i sahranjeni u centralnom delu groblja u blizini spomenika „Crvenoarmejcu“.

Pored zvanja Heroja Sovjetskog Saveza, major Vasilij Mihailov je bio odlikovan odlikovan sa Ordenom Lenjina, dva Ordena crvene zastave, Ordenom Aleksandra Nevskog, Ordenom Otadžbinskog rata prvog stepena i drugim medaljama.

Spoljašnje veze

• „Ovo je grob heroja kome se Vladimir Putin poklonio”. www.espreso.rs. 18. 1. 2019.