Veliki Magelanov oblak

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Veliki Magelanov oblak
Podaci posmatranja (J2000.0 epoha)
Strano imeLarge Magellanic Cloud
SazvežđeZlatna Riba
Rektascenzija05h 23m 34.5s[1]
Deklinacija−69° 45′ 22″[1]
Heliocentrična radijalna brzina278 ± 3 km/s[1]
Udaljenost48.500 pc[2][3]
Vrstanepravilna prečkasta galaksija[1]
Veličina10.75° × 9.17°[1]
Ostale oznake
LMC, ESO 56- G 115, PGC 17223[1][1] Nubecula Major[4]
Vidi još: Galaksija, Spisak galaksija

Veliki Magelanov oblak je nepravilna galaksija, veći od dva „oblaka“ koji su vidljivi golim okom sa južne hemisfere i za koje se dugo mislilo da su sateliti Mlečnog puta.[5][6][7] Dobili su ime po portugalskom istraživaču Fernandu Magelanu, koji ih je posmatrao 1519. tokom plovidbe oko sveta. Veliki Magelanov oblak se nalazi u sazvežđu Zlatne ribe, na udaljenosti od oko 170.000 svetlosnih godina i prečnika oko 35.000 svetlosnih godina.[3][2][8][9] Ima oko 1010 zvezda i masu između desetine i dvanaestine mase Mlečnog puta.[10][11] Prvobitno je bio klasifikovan kao Irr I nepravilna galaksija, ali se zbog slabašne centralne prečke i naznake prečkaste spirale klasifikuje kao nepravilna prečkasta galaksija (oznaka klase Sm).[10]

U Velikom Magelanovom oblaku se nalazi maglina Tarantula, ogromni HII region (jedan od najvećih poznatih) prečnika 900 sv. godina, u kojem se nalazi region sa intenzivnim formiranjem novih zvezda. Galaksija sadrži veliki broj oblaka gasa i prašine, jata mladih zvezda i ostataka supernova.[12] U galaksiji je vidljiv intenzivan proces formiranja zvezda, što je verovatno izazvano efektima veoma bliskog prolaska pored Mlečnog puta pre nekoliko milijardi godina.[10] Dana 24. februara 1987. supernova 1987A je eksplodirala u Velikom Magelanovom oblaku. To je najbliža posmatrana supernova od Keplerove supernove iz 1604.[13]

LMC je klasifikovan kao Magelanova spirala.[14] Sadrži zvezdanu šipku koja je geometrijski van centra, što sugeriše da je to bila zabranjena patuljasta spiralna galaksija pre nego što su joj spiralni krakovi poremećeni, verovatno plimnim interakcijama Malog magelanskog oblaka (SMC) i gravitacije Mlečnog puta.[15]

Sa deklinacijom od oko -70°, LMC je vidljiv kao slabašni „oblak“ sa južne Zemljine hemisfere i sa dalekog severa od 20° N. On opkoračuje sazvežđa Dorado i Trpeza i ima prividnu dužinu od oko 10° golim okom, 20 puta veću od Mesečevog prečnika, sa tamnih mesta udaljenih od svetlosnog zagađenja.[16]

Predviđa se da će se Mlečni put i LMC sudariti za približno 2,4 milijarde godina.[17]

Lokacija[uredi | uredi izvor]

Treća je po blizini galaksija Mlečnom Putu, posle patuljaste eliptične patuljaste eliptične galaktike u Strijelcu (~ 16 kpc) i patuljaste galaktike u Velikom Psu ili preko gustine („overdensity”) (~ 12,9 kpc, premda se njen status galaksije osporava) nalazi bliže galaktičkom središtu. Veliki Magelanov oblak je mase od približno 1010 Sunčevih masa što je jedna stotina mase Mlečnog Puta.[11] Četvrta je po veličini galaksija u mesnoj grupi, posle Andromede (M31), Mlečnoga Puta i galaksije Trougla (M33).

Fizičke karakteristike[uredi | uredi izvor]

U središtu mu je prominentna prečka, što sugeriše da bi mogla biti prečkasta patuljasta spiralna galaksija pre nego su poremećeni njeni spiralni kraci, verovatno gravitacijom Mlečnog Puta. Današnji nepravilni oblik Velikog Magelanovog oblika je verovatno rezultat plimnih međudelovanja i s Kumovom slamom i s Malim Magelanovim oblakom (SMC).

Veliki i Mali Magelanov oblak obiluju svim vrstama zvezda i međuzvezdanim tvorevinama. Oba oblaka imaju ovojnicu od retkog i hladnog vodonika. Njihova se ovojnica izdužuje u uzak Magelanov potok prema Kumovoj slami, verovatno pod delovanjem privlačne sile. Oba oblaka su poslužila u nauci kao ispitno polje za upoznavanje galaktičkih i vangalaktičkih objekata.[18]

Veliki Magellanov Oblak sadrži najveću poznatu H II regiju, maglinu 30 Doradus, poznatu i kao Tarantula Nebula. Reč je o najaktivnijoj H II regiji u Mesnoj grupi.

Supernova SN 1987A eksplodirala je u Velikom Magelanovom oblaku.[18]

Sudar s Mlečnim putem[uredi | uredi izvor]

Simulirani prikaz Mesne grupe

Veliki Magellanov oblak će se katastrofalno sudariti s Mliječnim putem unutar sledeće tri milijarde godina. Posledice ovog sudara bit će u najblažu ruku veličanstvene, a u najgorem slučaju strašne. Oko naše galaksije kruže manje, satelitske galaksije i taj njihov ples može neometano trajati milijardama godina. Ponekad, one mogu skrenuti prema Mlečnoj stazi, sudariti se njom i nestati u većoj galaksiji. Veliki Magellanov oblak prilično je nova pojava u orbiti Mlečnog puta. U orbitu Mlečnog Puta je ušao pre otprilike 1,5 milijardi godina. Sada je to najsvetlija satelitska galaksija, udaljena 163.000 svetlosnih godina od Mlečnog puta.

Naučnici su sve do nedavno mislili kako će tiho orbitirati, ili će se odbiti od gravitacije Mlečnog puta i potom nastaviti svoj put kroz svemir. Međutim sad nova merenja pokazuju da ova mala satelitska galaksija ima mnogo veću masu nego što se mislilo. To znači da Veliki Magelanov oblak gubi energiju, što će je podstaći da se sudari s Mlečnim putem. To ne bi trebalo da utiče na naš Sunčev sistem, jer postoji mala verovatnoća da nas dohvate posledice sudara dve galaksija, poput izbacivanja iz iz Mlečnog puta u međuzvezdani prostor.[19] Nadolazeći sudar našeg Mlečnog puta s Magelanovim oblakom je već započeo. Dugačak trag gasa proteže se iz Magelanovih oblaka, a naziva se Magelanov potok. Taj trag plina proteže se kroz galaktički južni pol Mlečne staze. Magelanovi oblaci trebali bi se u pravom smislu te reči sudariti s našom galaksijom za nekoliko milijardi godina, ali prema podacima koje su 8. januara 2020. astronomi predstavili na skupu Američkog astronomskog društva (AAS) u Honoluluu, čini se da su se već sada pojavili prvi znakovi kolizije. Naime, prilikom spajanja galaksija obično se stvaraju nove zvezde, a astronomi su nedavno na periferiji naše galaksije, u blizini Magelanovog potoka, uočili mladi zvezdani skup. Na tom predelu se inače nalaze najstarije zvezde naše galaksije, a stručnjaci su otkrili kako su zvezde ovoga skupa sastavljene od materijala iz Magelanovog oblaka.[20]

Prema istraživanju koje je u januaru 2019. objavljeno u naučnom časopisu Monthly Notices of the Royal Astronomical Society, Veliki Magelanov oblak zasigurno će se sudariti s našom galaksijom, i to mnogo pre nego što se ranije mislilo. Do tog otkrića naučnici su došli nakon što su izradili kompjuterske simulacije kretanja LMC-a. Umesto da na sigurnoj udaljenosti kruži oko naše Mlečne staze, kao što to čine druge slične galaksije, Veliki Magelanov oblak će se nakon nekog vremena sudariti s njom. Naučnici procenjuju da je LMC trenutno od nas udaljen oko 163.000 svetlosnih godina i da se udaljava brzinom od 400 kilometara u sekundi. Međutim simulacije astrofizičara sa Univerziteta Darham pokazuju da će Veliki Magelanov oblak u jednom trenutku usporiti, okrenuti se prema nama i sudariti se s našom galaksijom. Sudar bi se trebao dogoditi za oko 2,5 milijardi godina.[20]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g d đ e „NASA/IPAC Extragalactic Database”. Results for Large Magellanic Cloud. Pristupljeno 29. 10. 2006. 
  2. ^ a b Macri, L. M.; et al. (2006). „A New Cepheid Distance to the Maser-Host Galaxy NGC 4258 and Its Implications for the Hubble Constant”. The Astrophysical Journal. 652 (2): 1133—1149. doi:10.1086/508530. 
  3. ^ a b Pietrzyński, G; D. Graczyk; W. Gieren; I. B. Thompson; B. Pilecki; A. Udalski; I. Soszyński; et al. (7. 3. 2013). „An eclipsing-binary distance to the Large Magellanic Cloud accurate to two per cent”. Nature. 495 (7439): 76—79. Bibcode:2013Natur.495...76P. PMID 23467166. arXiv:1303.2063 Слободан приступ. doi:10.1038/nature11878. 
  4. ^ Buscombe, William (1954). „Astronomical Society of the Pacific Leaflets, The Magellanic Clouds”. Astronomical Society of the Pacific Leaflets. 7 (302): 9. Bibcode:1954ASPL....7....9B. 
  5. ^ Rincon, Paul (January 10, 2007). Magellanic Clouds 'just passing'. BBC News., Приступљено 22. 03. 2010.
  6. ^ The Magellanic Clouds Are First-Time Visitors Универзитет Харвард. September 17, 2007, Приступљено 22. 03. 2010.
  7. ^ Shattow, Genevieve; Loeb, Abraham (2009). „Implications of recent measurements of the Milky Way rotation for the orbit of the Large Magellanic Cloud”. Monthly Notices of the Royal Astronomical Society: Letters. 392 (1): L21—L25. Bibcode:2009MNRAS.392L..21S. S2CID 854729. arXiv:0808.0104 Слободан приступ. doi:10.1111/j.1745-3933.2008.00573.x. 
  8. ^ Freedman, Wendy L.; Madore, Barry F. (2010). „The Hubble Constant”. Annual Review of Astronomy and Astrophysics. 48: 673—710. Bibcode:2010ARA&A..48..673F. S2CID 119263173. arXiv:1004.1856 Слободан приступ. doi:10.1146/annurev-astro-082708-101829. 
  9. ^ Majaess, Daniel J.; Turner, David G.; Lane, David J.; Henden, Arne; Krajci, Tom (2010). „Anchoring the Universal Distance Scale via a Wesenheit Template”. Journal of the American Association of Variable Star Observers. 39 (1): 122. Bibcode:2011JAVSO..39..122M. arXiv:1007.2300 Слободан приступ. 
  10. ^ а б в „Large Magellanic Cloud“. У Encyclopedia of Astronomy & Astrophysics, Nature Publishing Group, 2001
  11. ^ а б "Magellanic Cloud". Encyclopædia Britannica. 2009. Encyclopædia Britannica Online. 30 Aug. 2009.
  12. ^ Arny, Thomas T. (2000). Explorations: An Introduction to Astronomy (2nd изд.). Boston: McGraw-Hill. стр. 479-. ISBN 978-0-07-228249-8. 
  13. ^ Richard A. Matzner, Dictionary of Geophysics, Astrophysics, and Astronomy. CRC Press, 2001.
  14. ^ Ryden, Barbara; Peterson, Bradley M. (2009). Foundations of astrophysics. New York: Pearson Addison-Wesley. стр. 471. ISBN 9780321595584. 
  15. ^ Besla, Gurtina; Martínez-Delgado, David; Marel, Roeland P. van der; Beletsky, Yuri; Seibert, Mark; Schlafly, Edward F.; Grebel, Eva K.; Neyer, Fabian (2016). „Low Surface Brightness Imaging of the Magellanic System: Imprints of Tidal Interactions between the Clouds in the Stellar Periphery”. The Astrophysical Journal (на језику: енглески). 825 (1): 20. Bibcode:2016ApJ...825...20B. ISSN 0004-637X. S2CID 118462693. arXiv:1602.04222 Слободан приступ. doi:10.3847/0004-637X/825/1/20. 
  16. ^ „Large Magellanic Cloud: spectacular from Earth's southern hemisphere | Clusters Nebulae Galaxies”. EarthSky. Приступљено 2013-07-17. 
  17. ^ McAlpine, Stuart; Frenk, Carlos S.; Deason, Alis J.; Cautun, Marius (2019-02-21). „The aftermath of the Great Collision between our Galaxy and the Large Magellanic Cloud”. Monthly Notices of the Royal Astronomical Society (на језику: енглески). 483 (2): 2185—2196. Bibcode:2019MNRAS.483.2185C. ISSN 0035-8711. arXiv:1809.09116 Слободан приступ. doi:10.1093/mnras/sty3084. 
  18. ^ а б Vujnović, Vladis: Rječnik astronomije i fizike svemirskog prostora, Zagreb: Školska knjiga, 2004, ISBN 953-0-40024-1, str. 92
  19. ^ „Znanstvenici upozoravaju: U sudaru naše i susjedne galaksije nastat će crna rupa”. Pristupljeno 2019-12-30. 
  20. ^ a b „Započeo je sudar naše s drugom galaksijom, već se stvaraju nove zvijezde”. Pristupljeno 2020-01-17. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Veliki Magelanov oblak na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Велики_Магеланов_облак&oldid=27556518”