Verižnjača

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Srednjovekovni lančani oklop u Vojnom muzeju u Beogradu.

Verižnjača, verižna košulja ili lančara je tip oklopa koji se sastoji od malih metalnih prstenova vezanih jedan za drugi, tako da nalikuju na mrežu.[1] Ovaj oklop je pružao dobru zaštitu protiv sečenja, odnosno protiv mača, sekire i svih oružja koji imaju oštru ivicu, kao i od strela, ali je bio slab protiv koplja i oružja koja su koristila tup udarac (buzdovan, mlat, jutarnja zvezda...). Ovaj oklop je bio dobar zato što se kroz njega nije moglo seći, srednjovekovni lekari su lako mogli da nameste polomljene kosti, dok su u borbi protiv infekcija koje su nastajale u rasečenim delovima bili nemoćni.

Uvećano prikazan lančani oklop
Moderne replike verižnjača - napravljene od pocinkovane gvozdene žice debljine 3 mm, sa prstenovima širine 18 mm.

Izmišljena je oko 1000. godine p. n. e. a nije poznato ko je i kada prvi koristio tu vrstu oklopa. Smatra se da je razvijena nezavisno i u Japanu i u Evropi. Najraniji nađeni oklop potiče iz 5. veka p. n. e. na prostoru današnje Rumunije. Drevni Grci su ovim oklopom opremali svoju tešku konjicu. Rimljani su prvi put došli u kontakt sa ovim oklopom u svojim borbama u severnoj Italiji protiv Gala koji su ih koristili. Rimljani su adaptirali ovu tehnologiju svom načinu izrade iz čega je proistekao lorica hamata.

Verižnjača je bila veoma popularna tokom srednjeg veka, a dostigla je vrhunac u 13. veku kada je napravljeno odelo za čitavo telo od lančanog oklopa. U 14. veku, lančani oklop je počeo da se kombinuje sa punim (neki delovi su bili puni, a neki lančani), dok je na kraju pun oklop skoro u potpunosti zamenio lančani. Mnogi vojnici, međutim, koristili su lančani oklop ispod punog oklopa kao dodatnu zaštitu.

Istorija[uredi | uredi izvor]

Vašerski ratnik, 1. vek pre nove ere, statua koja prikazuje romanizovanog galskog ratnika koji nosi verižnjaču i keltski tork oko vrata, koji nosi štit u keltskom stilu.[2]
Freska drevnog makedonskog vojnika (torakita) u oklopu i štitu od tureosa

Najraniji primeri preživele verižnjače pronađeni su u Karpatskom basenu na grobu u Hornom Jatovu u Slovačkoj iz 3. veka pre nove ere, i u grobu poglavara u Čumeštiju u Rumuniji.[3][4][5] Njen izum se obično pripisuje Keltima,[6] ali postoje primeri etrurskih šablona verižnjače koji datiraju najmanje iz 4. veka pre nove ere.[7][8][9] Verižnjača je verovatno bila inspirisana mnogo ranijim oklopom.[10][11] Verižnjača se proširila na Severnu Afriku, Zapadnu Afriku, Bliski istok, Centralnu Aziju, Indiju, Tibet, Jugoistočnu Aziju i Japan.

Herodot je pisao da su stari Persijanci nosili oklope od ljuske, ali se verižnjača takođe jasno pominje u Avesti, drevnom svetom pismu persijske religije zoroastrizma koju je osnovao prorok Zoroaster u 5. veku pre nove ere.[12]

U Evropi[uredi | uredi izvor]

Oklop i oprema poljskog srednjeg konjanika, iz druge polovine 17. veka

Upotreba verižnjače kao oklopa na bojnom polju bila je uobičajena tokom gvozdenog doba i srednjeg veka, a sve je manje uobičajena tokom 16. i 17. veka kada su razvijeni pločasti oklop i naprednije vatreno oružje. Veruje se da je Rimska republika prvi put došla u kontakt sa verižnjačom u borbi protiv Gala u Cisalpinskoj Galiji, sadašnjoj Severnoj Italiji.[13] Rimska vojska je usvojila tehnologiju za svoje trupe u obliku lorika hamata koji je korišćen kao primarni oblik oklopa tokom carskog perioda.

Panel iz Bajeove tapiserije prikazuje normanske i anglosaksonske vojnike u oklopima. Uočljiva je scena skidanja verižnjače sa mrtvih na dnu.

Nakon pada Zapadnog carstva, veliki deo infrastrukture potrebne za stvaranje pločastih oklopa se osuo. Na kraju je reč „verižnjača” postala sinonim za oklop.[14][15][16][17] Obično je to bila izuzetno cenjena roba, jer je bila skupa, trebalo je dugo za proizvodnju i mogla je značiti razliku između života i smrti u bici. Verižnjača mrtvih boraca je često bila pljačkana i novi vlasnik ju je koristio ili je prodavao po unosnoj ceni. Kako je vreme odmicalo i infrastruktura se poboljšavala, koristilo ju je sve više vojnika. Smatra se da je najstarija neoštećena verižnjača koja još uvek postoji ona koju je nosio Leopold III, vojvoda Austrije, koji je poginuo 1386. tokom bitke kod Sempaha.[18] Na kraju, sa porastom jurišne konjice, udarnim ratovanjem i snažnim samostrelima, verižnjača je počela da se koristi kao sekundarni oklop za plemstvo na konjima.

Do 14. veka, zglobni oklop se obično koristio za dopunu verižnjače. Na kraju je verižnjača najvećim delom zamenjena pločama, jer su pružale veću zaštitu od samostrela sa vitlom, udarnog oružja i naboja koplja, istovremeno zadržavajući većinu pokretljivosti verižnjače. Međutim, i dalje su je široko koristili mnogi vojnici, zajedno sa brigandinama i gambesonima. Ove tri vrste oklopa činile su najveći deo opreme koju koriste vojnici, a verižnjača je bila najskuplja. Ponekad je bila skuplja od pločastih oklopa.[19] Verižnjača se tipično duže zadržala u manje tehnološki naprednim oblastima kao što je Istočna Evropa, ali je bila u upotrebi širom Evrope do 16. veka.[20]

Tokom kasnog 19. i ranog 20. veka, verižnjača je korišćena kao materijal za pancire, posebno od strane Vilkinson Sord kompanije.[21][22] Rezultati su bili nezadovoljavajući; Vilkinsonova verižnjača koju je nosio egipatski puk „Gvozdenih ljudi“[23] napravljena je od podeljenih prstenova za koje se pokazalo da su previše lomljivi, i prstenovi bi se raskomadali kada bi ih meci pogodili i pogoršavali su povrede.[24] Oklop sa zakovicama koji su nosili suprotstavljeni sudanski madisti nije imao isti problem, ali se takođe pokazao kao relativno beskorisan protiv vatrenog oružja britanskih snaga u bici kod Omdurmana.[25] Tokom Prvog svetskog rata, Vilkinson Sord je prešao sa verižnjače na lamelarni dizajn koji je bio preteča pancirne jakne.

Način izrade[uredi | uredi izvor]

Najčešći način izrade verižnjača u antičkoj i srednjovekovnoj Evropi bio je spajanje (pletenje) prstenova od gvozdene žice po principu 4 u 1 (spajanje prstenova tako da je svaki prsten povezan sa još 4 druga). Prstenovi su pravljeni od valjane gvozdene žice, čiji su krajevi spajani priljubljivanjem, zakivanjem (najčešće) ili varenjem (najređe).[26][27][28]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ "chain mail" Cambridge dictionaries online Arhivirano 2015-11-24 na sajtu Wayback Machine
  2. ^ Ashton, Kasey. "The Celts Themselves." University of North Carolina. Accessed 4 November 2018.
  3. ^ Gonagle, Brendan Mac. „Celtic Chainmail | Brendan Mac Gonagle - Academia.edu”. Balkancelts. 
  4. ^ „Celtic chainmail – Balkan Celts”. 
  5. ^ Rusu, M., "Das Keltische Fürstengrab von Ciumeşti in Rumänien", Germania 50, 1969, pp. 267–269
  6. ^ The ancient world, Richard A. Gabriel, Greenwood Publishing Group, 2007 P.79 Arhivirano 2016-05-01 na sajtu Wayback Machine
  7. ^ Oriental Armour, H. Russell Robinson, 1967 Walker and Co., New York, pp. 11-12
  8. ^ Catalogue of the Exhibition of Ancient Helmets and Examples of Mail, William Burgess & Baron De Cosson
  9. ^ Stone, G.C. (1934): A Glossary of the Construction, Decoration and Use of Arms And Armor in All Countries and in All Times, Dover Publications, New York
  10. ^ Philip Sidnell, Warhorse: Cavalry in Ancient Warfare Arhivirano 2016-05-06 na sajtu Wayback Machine, Continuum International Publishing Group. . 2006. str. 159. ISBN 1-85285-374-3 https://books.google.com/books?id=l4KYsLl0sVIC&pg=PA159#v=onepage&q&f=true.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  11. ^ Robert E. Krebs, Carolyn A. Krebs, Groundbreaking Scientific Experiments, Inventions, and Discoveries of the Ancient World Arhivirano 2016-05-12 na sajtu Wayback Machine, Greenwood Publishing Group. . 2003. str. 309. ISBN 0-313-31342-3 https://books.google.com/books?id=0H0fjBeseVEC&pg=PA309#v=onepage&q&f=true.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  12. ^ Laufer, Berthold (1914-01-01). Notes on Turquois in the East (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 2017-12-23. g. 
  13. ^ „Chainmail”. Arhivirano iz originala 2013-01-15. g. Pristupljeno 2013-02-13. 
  14. ^ Francis Grose, A Treatise on Ancient Armour and Weapons, London, 1786
  15. ^ Samuel R. Meyrick, A Critical Inquiry into Ancient Armour, as it Existed in Europe, but Particularly in England, from the Norman Conquest to the Reign of King Charles II: with a Glossary of Military Terms of the Middle Ages, (London, 1824
  16. ^ Charles Henry Ashdown, British and Foreign Arms and Armour, (London, 1909
  17. ^ Eugène Emmanuel Viollet-le-duc, Encyclopédie Médiévale and Dictionnaire Raisonne du Mobilier Francais de l'Epoque Carlovingienne a la Renaissance.
  18. ^ Strayer, Joseph R. (1982). Dictionary of the Middle Ages. Charles Scribner’s Sons. 
  19. ^ Reed Jr., Robert W. "Armour Purchases and Lists from the Howard Household Books", The Journal of the Mail Research Society, Vol. 1. No. 1, July 2003
  20. ^ Breiding, Dirk H. „Fashion in European Armor, 1600–1700”. Department of Arms and Armor, The Metropolitan Museum of Art. Pristupljeno 2020-10-03. 
  21. ^ „Men Who Wear Armour.”. The Daily Mail. 1886. 
  22. ^ Randolph 1892, str. 41
  23. ^ Google Books Arhivirano 2016-05-03 na sajtu Wayback Machine Iron Men
  24. ^ Robinson 2002, str. 85
  25. ^ Stone, George Cameron (1999). A Glossary of the Construction, Decoration and Use of Arms and Armor: In All Countries and in All Times. Courier Dover Publications. str. 69. 
  26. ^ „Verižnjača u 9 koraka”. Pristupljeno 30. 3. 2020. 
  27. ^ „Vodič korak po korak”. Pristupljeno 30. 3. 2020. 
  28. ^ „Kako napraviti od početka do kraja”. Pristupljeno 30. 3. 2020. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Robinson, H. Russel (2002). Oriental Armour. Courier Dover Publications. str. 85. 
  • Randolph, T.H. (1892). The Wilkinson Sword Catalog. The Wilkinson Sword Co. Ltd. str. 41. 
  • Strayer, Joseph R. (1982). Dictionary of the Middle Ages. Charles Scribner’s Sons. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Verižnjača na Vikimedijinoj ostavi.
Verižnjača na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Верижњача&oldid=27552155”