Википедија:Transkripcija sa japanskog jezika

Transkripcija imena iz japanskog u srpski jezik prilično je jednostavna i ujednačena. Fonetski sistem japanskog jezika sličan je onom srpskog, a prenos glasova dodatno olakšava prosta građa japanskog sloga, koji u većini slučajeva čini suglasnik praćen vokalom, kao i petovokalski sistem sličan srpskom i postojanje jasne latiničke transkripcije.

Suglasnički sistem

Što se tiče suglasničkog sistema, jedna od najuočljivijih odlika jeste postojanje reda umekšanih, palatalizovanih suglasnika, s tim što su ispred vokala i svi suglasnici umekšani, a ispred e svi ostaju tvrdi. Obeležavanje te mekoće dvojako je u latiničkoj transkripciji. Za jedne suglasnike upotrebljavaju se digrafi sa slovom Y (koje inače, kad nije uz suglasnik, odgovara našem j), npr.

tvrdi suglasnik: KA KO KU KE

palatalni suglasnik: KYA KYO KYU KI

— a sličnu situaciju imamo i kod R M B P G H.

Međutim, za tri palatalna suglasnika imamo posebne grafije: CH (prema T za tvrdi suglasnik), SH (prema S) i J (prema D ili Z). U ruskoj transkripciji je i ovde — kao i za prethodne slučajeve — primenjen uobičajeni ruski sistem pokazivanja mekoće pomoću istih suglasničkih grafema koje se upotrebljavaju i za tvrde suglasnike, s tim što se diferenciranje postiže pomoću suglasničkih slogova (ka-kя, ko-kё, ta-tя, so-sё, su-sю itd.).

Druga je upadljiva odlika japanskog konsonatizma da se F i TS ne javljaju kao samostalni glasovi, nego stoje u dopunskom odnosu prema H odnosno T, kao njihove varijante uslovljene sledećim U, tako da imamo redove HA-HO-HE-FU i TA-TO-TS-TSU, a isto je takav odnos i D : Z. Otuda je u novom sistemu latinične transkripcije, koji ima izvesnu primenu u Japanu, uvedeno pisanje HU TU DU umesto FU TSU ZU po starom sistemu, što ne treba da utiče na našu transkripciju. Isto se odnosi i na pisanje TI SI DI u novom sistemu umesto CHI SHI JI u starom.

Osobenosti

Što se tiče osobenosti, treba imati u vidu da postoje umekšane varijante glasova, koje su u romadžiju, japanskom latiničkom pismu, obeležene slovom ipsilon. One se prenose kao suglasnik + sonant „j“.

Nekoliko pitanja transkripcije japanskih reči zahtevaju načelno opredeljenje.

• Japanske prednjonepčane afrikate (J, CH) treba prenositi kao dž i č (Nodžima, Čiba, a ne „Nođima”, „Ćiba”). Po izgovoru bilo bi opravdanije za japansko J i CH uzimati naše đ i ć, ali će ipak biti bolje dž i č. Razlog je dvojak: jedno zbog ukorenjene navike u srpskome jeziku, a drugo zato što izborom dž i č dobijamo logično rešenje i za treći palatal, tj. za SH, gde ćemo onda primeniti naše š. U suporotnom, naše š ne bi bilo u sistemskom skladu sa ć, đ. Zato ćemo ostati pri uobičajenom Fudžijama (FUJIYAMA), Hačinohe (HACHINOHE), Hirošima (HIROSHIMA) itd.

• Sendaj ili Sendai, Ajkava ili Aikava (SENDAI, AIKAWA)? U nekim preciznim transkripcijama ovde se pravi etimološka razlika: ako je diftong kineskog porekla, piše se suglasnik j, a ako je izvorna japanska reč, na tom mestu stoji vokal i. Za nas je, međutim, bolje da pođemo od praktičnih razloga, pa da na kraju reči umesto I iza samoglasnika pišemo j, čime će se omogućiti normativna deklinacija i izvođenje reči, dok u sredini reči možemo zadržati i bez obzira na poreklo: Sendaj (SENDAI), Sakaj (SAKAI), Fukuj (FUKUI), samuraj (SAMURAI), Aikava (AIKAWA), Suicu (SUITSU) itd.

• Kanazava ili Kanadzava, Suzuki ili Sudzuki (KANAZAWA, SUZUKI)? Japansko Z opisuje se u stručnoj literaturi kao poluafrikata, što bi opravdalo i našu zamenu za dz, naročito s obzirom na analogno dž (J) . Međutim, kao prostije i već ukorenjeno, treba zadržati pisanje z: Mijazaki (MIYAZAKI), Šizuoka (SHIZUOKA), kamikaze (KAMIKAZE) i sl.

• Takođe treba obratiti pažnju na izuzetke, nastale u ranijoj praksi, što prati opštu pravopisnu napomenu da pravila ne treba primenjivati strogo retroaktivno. Tako će, recimo, glavni grad Japana ostati Tokio umesto po pravilima određenog prenosa Tokjo. Samo zbog suviše ukorenjene navike treba zadržati ime Tokio, ali u ostalim slučajevima japansko Y treba prenositi kao j: Kjušu (KYUSHU), Kirju (KIRYU), Šamjo (SHAMYO) i sl. Jedino će se j sa prethodnim n sliti u nj: Bunja (BUNYA), dok analogne situacije za lj nemamo, jer u japanskom glasovnom sistemu ne postoji sonat l. S druge strane, u srpskoj leksici će postojati i reči kao što je bonsai.

Opis sistema

Kako japanski jezik koristi prilično složeno kinesko pismo (kandži), zajedno sa domaćim pismima starije (hiragana) i novije generacije (katakana), najlakše će za osnovu transkripcije biti uzimanje latiničkog transkripta (romadži), konkretno Hepbernov sistem. Većina glasova prenosi se onako kako je zapisana. Izuzetak su vokali, čija se dužina zanemaruje (npr. Kyōto = Kyoto = Kyouto = Kyohto = Kjoto), kao i sledeći posebni glasovi:

• CH — trans. č (jap. Kochi, Hitachi, Chokai — Koči, Hitači, Čokaj)
• I — trans. i (jap. Iwanai, Ikuno, Morioka — Ivanaj, Ikuno, Morioka)
• I (krajnje) — trans. j (jap. Sakai, Fukui, Wakkanai — Sakaj, Fukuj, Vakanaj)
• J — trans. dž (jap. Jama, Fujiyama, Himeji — Džama, Fudžijama, Himedži)
• NY — trans. nj (jap. Nyudo, Bunya — Njudo, Bunja)
• SH — trans. š (jap. Shirakawa, Toshiba, Hiroshima — Širakava, Tošiba, Hirošima)
• TS — trans. c (jap. Tsuruga, Matsuyama, Mitsubishi — Curuga, Macujama, Micubiši)
• W — trans. v (jap. Wakayama, Uwajima — Vakajama, Uvadžima)
• Y — trans. j (jap. Yamaguchi, Yokohama, Kyoto — Jamaguči, Jokohama, Kjoto)
• Z — trans. z (jap. Matsuzaka, Miyazaki — Macuzaka, Mijazaki)

Ostala slova prenosimo bez promene, osim što uprošćavamo udvojene suglasnike. Ne prenosimo ni znak dužine vokala, koji se upotrebljava u preciznijem lat. transkribovanju (npr. u Kjušu, prvi slog u Kjomo i dr.).

Literatura

• Pešikan, Mitar; Jerković, Jovan; Pižurica, Mato (2017). „Transkripcija: japanski”. Pravopis srpskoga jezika. Novi Sad: Matica srpska. str. 198-200. ISBN 978-86-7946-105-6.