Viktor Vasnjecov

Viktor Vasnjecov
Autoportret (1873)
Lični podaci
Datum rođenja	(1848-05-15)15. maj 1848.
Mesto rođenja	Lopjal, Ruska Imperija
Datum smrti	23. jun 1926.(1926-06-23) (78 god.)
Mesto smrti	Moskva, SSSR
Umetnički rad
Polje	slikarstvo

Viktor Mihajlovič Vasnjecov (rus. Васнецов Виктор Михайлович; Lopjal, 2/15. maj 1848 — Moskva, 23. jun 1926), bio je ruski slikar, jedan od osnivača ruske moderne u njegovoj nacionalno-romantičnoj varijanti.

Biografija

Rodio se u selu Lopjal, kod Vjatke, (Ujatska gubernija, Kirovska oblast) 3/15. maja 1848, u porodici sveštenika. Otac Mihail Vasiljevič Vesnjecov, deda i pradeda su bili sveštenici.

Kada mu je bilo dve godine, otac je dobio premeštaj u Rjabovo, gde je proveo detinjstvo. Porodica je živela jednostavno, kao i ostali seljaci. Viktor je imao petoro braće i svi su pomagali ocu u domaćinstvu, s obzirom da im je majka umrla jako rano.

Otac je bio široko obrazovan i trudio se da im pruži raznovrsno obrazovanje, posebno se trudio da im razvije veštinu zapažanja i istraživanja. Vasnjecovi su voleli da čitaju naučne magazine, crtaju akvarele i rezbare u drvetu.

Živeli su okruženi surovom prirodom, u hladnom i izolovanom kraju, u kome su se zadržali stari običaji, narodna verovanja, seoske pesme i bajke. Ovu atmosferu posebno su upamtili Viktor i njegov mlađi brat Apolinarije, koji je kasnije takođe postao slikar. Školovao se u sveduhovnoj bogosloviji u Ujatke (1862–1867). Pored Svetog pisma, naučio je i ikonografiju. Časove im je davao umetnik N. A. Černjišev, koji je u Vjatki imao svoj atelje. Viktor je puno vremena provodio sa svojim učiteljem, posećivao gradski muzej, pravio skice slika i skulptura. U kući Černjiševog je upoznao prognanog poljskog umetnika Elvira Andriolija, koji mu je postao prijatelj i nastavnik. Pod njegovim nadzorom, Viktor je napravio svoju prvu sliku, takođe je postao i njegov prvi pomoćnik, kada su Andriolija pozvali da radi u novopodignutom pravoslavnom hramu u Vjatki. Spremao se da pođe očevim stopama i postane sveštenik, ali ga je ljubav prema umetnošću, a po preporuci Andriolija, odvela u Sankt Peterburg. Kako nije imao dovoljno novca da otputuje, Andrioli je posredstvom svog zemljaka, profesora Krasinskog organizovao prodaju slika mladih talenata, na kojoj su prodate dve njegove slike. Na taj način je obezbeđen novac i mladić je otputovao u Peterburg, ostavivši, uz blagoslov rektora, nezavršen pretposlednji kurs na bosloviji.

Tako je već 1867. godine polagao prijemni ispit na Sanktpeterburškoj Akademiji umetnosti. Međutim, ubeđen u neuspeh, nije se usudio da pogleda rezultat ispita. Ipak je nameravao da ostane u gradu i da se spremi za prijemni ispit naredne godine. U Peterburgu je sreo brata svog dobortvora, profesora Krasinskog, koji mu je pomogao da dobije posao crtača u Kartogarfskom zavodu. Istovremeno je pohađao školu crtanja Društva za podsticanje umetnika na berzi. Tamo se upoznao sa mladim predavačima, u to vreme studentima Akademije, vajarom M. M. Antokoljskim i slikarom Rjepinom.

Narednog leta, s više samopouzdanja u svoje sposobnosti, ponovo je otišao na polaganje ispita za prijem na Akademiju. Iznenadio se kada je saznao da je bio primljen još prethodne godine.

Na prvoj godini studija dobio je zaslužnu nagradu, srebrnu medalju za učenički rad. Blisko se povezao sa drugim mladim umetnicima. S uspehom je obavljao sve zadatke, a zapazio ga je i poznati profesor na Akademiji, P. P. Čistjakov. Pored studija, dobijao je porudžbine za izradu crteža, za razna izdanja bukvara, bajki, pripovetki.

Godine 1870, nakon očeve smrti, na kratko je morao da prekine studije, kako bi se vratio u Rjabov i pomogao braći oko sahrane. U Peterburg se vratio sa mlađim bratom Apolinarom. Da bi nekako preživali, morao je da nađe posao. Zbog toga je počeo da izostaje s predavanja, a ubrzo zatim i sasvim napustio predavanja i učenje. Kao rezultat toga, više nije redovno polagao ispite. Godine 1874. je čak dobio uverenje od administracije da je još uvek student Akademije. U želji da proširi svoja znanja, oduševljeno je prihvatio poziv da dođe u Pariz kod svog druga Rjepina, koji je kao sjajan diplomirani student Akademije, dobio stipendiju i nalazio se na putovanju po Evropi. U Pariz je otišao marta 1876. kada je završio sa naručenim ilustracijama za knjigu „Život evropskih naroda”, autorke Jelisavete Vodovozove.

Akrobati - Za praznik u pariskom predgrađu (1877)

U Pariz je stigao praktično bez novca, ali je uz pomoć svojih drugova-umetnika uspeo detaljno da prouči kolekciju u Luvru i pažljivo razgleda impresionističke radove savremenih francuskih slikara. Uticaj ovog stila se oseća na žanrovskoj slici „Akrobati - Za praznik u pariskom predgrađu” (1877), koja je nastala u Francuskoj. Na levoj strani slike nalazi se izdužena plastična figura plesačice, bukvalno skinute iz baletske serije Edgara Dege. Ovu sliku je Vasnjecov izložio proleća 1877. na godišnjem Pariskom salonu, ali slika nije imala naročitog uspeha. Kada se nakon jednogodišnjeg boravka u Parizu vratio u otadžbinu, sliku je predstavio na narednoj putujućoj izložbi. Aleksandar III je sliku zapazio i nabavio je za carsku kolekciju.

Iz stana u stan (1876)

Tokom studija (1868—75) Vasnjecov se sprijateljio sa slikarima demokratske orijentacije. Još kao student je pristupio umetničkoj grupi „Pjeredvižnjiki” (rus. Передвижники). Ova grupa je u periodu od 1871. do 1923. organizovala 48 putujućih izložbi, koje su prikazivane u Peterburgu, Moskvi i drugim gradovima u Rusiji.

U svojim prvim radovima je delovao kao žanrovski slikar, sledbenik P. A. Fedotova i Vasilija Perova („S kvartirы na kvartiru”, „Knižnaя lavočka” (1876); „Voennaя telegramma” (1878); „Preferans” (1879)). Istovremeno se iskušavao i u drugim tematskim oblastima, pozivajući se na folklorne izvore.

Postao je izuzetan narodni slikar, tvorac ruske bajke u slikarstvu. Na prelazu između 1870-ih i 1880-ih godina, Vasnjecov je u svojim radovima napravio zaokret, koji je u početku zbunjivao kritičare.

Arhip Kuindži (1869)

Ubrzo nakon Rjepina i Poljenovog, 1878. godine se sa suprugom i bratom Apolinarijem preselio u Moskvu. U Moskvi je od direktora muzeja, etnologa Vasilija Anderejeviča dobio porudžbinu da izradi portrete znamenitih Rusa, prema sačuvanim gravurama (bakropis). Zahvaljujući ovom poslu, imao je prilike da se upozna sa raznim starinama i predanjima. Presudnu ulogu u njegovom životu imalo je poznanstvo s moskovskim industrijalcem i mecenom Savom Ivanovičem Mamontovim, obrazovanim čovekom, koga su privlačili istorija i umetnost. U njegovom dvorcu u Abramcevu često su se okupljali umetnici, književnici i učeni ljudi. Oni su neretko raspravljali o raznim istorijskim događajima, ili su čitali o starim rukopisima, koje su arheolozi nedavno otkrili. Tako je još za vreme čitanja „Slova o Igorovom pohodu”, odlučio da napravi seriju slika na istorijske teme prema biljinama.

Posle boja Igora Svjatoslaviča protiv Kumana (1880)

Prva iz tog ciklusa je bila slika „Posle boja Igora Svjatoslaviča protiv Kumana” (rus. После побоища Игоря Святославича с Половцами). Na zelenom travnatom tepihu, koji se u daljini spaja s nebom, leže tela bogatira pogođena neprijateljskim strelama i kopljima. Njih nadleću lešinari raširenih krila. Lica ratnika su spokojna i ozbiljna. U centru kompozicije nalazi se knez, čije su grudi probodene strelom. Na slici su verno prikazani oružje, oklopi, štitovi, nakit, vezni ukrasi, kao i drugi detalji koje je imao prilike da prouči u istorijskom muzeju. Međutim, savremeni kritičari su osudili ovaj njegov rad. Kritika je izazvala neodlučnu reakciju kod publike, koja je od novog moskovskog slikara očekivala seosku tematiku. Samo malobrojni, među njima, njegov drug Rjepin i profesor Čistjakov sa Akademije su na platnu uspeli da osete rusku dušu i prepoznaju osećaj ponosa. Ipak, neodlučna reakcija publike, nije zaustavila slikara od stvaranja planiranog ciklusa biljina. Njegovo zanimanje za arheloške pronalaske, starine i ruski folklor su vremenom samo rasli.

Leteći tepih (1880)

Prema ruskim i arapskim motimvima je nastala slika „Leteći tepih” (1880), koju je naručio Sava Mamontov za svoj radni kabinet. Na slici je predstavljen Ivan Carević, koji na istočnjačkom tepihu ukrašenom starim ruskim šarama, ponosno preleće guste šume, reke i jezera, dok mu put osvetljava ogroman fenjer u kome se, umesto plamena nalazi Žar-ptica raširenih zlatnih krila. Na simboličan način autor je želeo da prikaže lokomotivu, koju su izmislili stranci, da bi osvetlili put ruskom narodu, naviknutom na bespuća. Poređenje nije slučajno, u to vreme Mamontov se bavio nadgledanjem radova na izgradnji i ekspoloataciji severnih i južnih železničkih pruga u Rusiji.

Aljonuška (1881)

Tokom letnjih meseci Vasnjecova porodica je iznajmiljivala dvorac u blizini Abramceva, tako da su sve vreme provodili sa Momontovima. S bratom je često odlazio u obližnju šumu. Jednom prilikom je na šumskom putu sreo devojku tužnog pogleda, koja je živela u tom kraju. Napravio je nekoliko skica, prema kojima je kasnije, u svom ateljeu u Moskvi izradio sliku, koju je nazvao „Aljonuška”. Na slici ona sedi na kamenu pored ribnjaka i duboko je zamišljena nad svojom gorkom sudbinom. Priroda oko nje, bledo sivo nebo, tamna boja vode u kojoj se ne vidi devojčin odraz, žuto lišće, ukazuje na jesen i depresivno raspoloženje. Scena je iz ruske narodne bajke „Sestrica Aljonuška i bratac Ivanuška” Aljonuška tuguje što nije uspela da pronađe brata, pre nego što će joj veštica vezati kamen oko vrata i gurnuti je u vodu. Slika je izložena na devetoj izložbi Pjeredvižnjika. Utisci koji je ostavila slika su bili dvostruki. Publika se divila autoru na neverovantom talentu, dok je kritika imala ironične primedbe.

Vitez na raskršću (1882)

Godine 1882. je nastala slika pod nazivom „Vitez na raskršću”. Za njenu izradu je proučavao Palatu oružja u Moskovskom kremlju, kao i stare knjige u biblioteci. Vitez nije rađen samo prema biljinama, već odražava i neke crte nacionalnog karaktera. Na slici je vojnik na umornom konju zastao i žalosno posmatra natpis u kamenu pored puta. Slika je napravljena prema motivu iz bajke, vojnik na raskrsnici ispred kamenog natpisa, na kome piše: „ako kreneš levo izgubićeš konja, ako kreneš desno izgubićeš glavu”. Slika je imala i svoju raniju verziju iz 1877, koja je predstavljena 1878. godine na VI izložbi Pjeredvižnjika. Na toj slici vitez je publici okrenut licem, a na slici se vidi i put. Na verziji slike iz 1882. figura vojnika je uvećana. On je publici okrenut leđima, kako bi se pažnja usmerila na kameni natpis, na kome stoji drugačiji tekst. On govori o tome da put nadesno donosi sigurnu smrt. Iza njega sledi tekst „ako pođeš desno oženićeš se, ako pođeš levo bićeš bogat”, ali ovaj deo natpisa vitez ne može da pročita, jer ga je autor delimično prekrio mahovinom. Vitez u ruci drži spušteno koplje i predviđa svoju neizbežnu sudbinu. Za njega nema izbora, samo postoji jedan put, onaj desni, na kome stoje lobanje i kosti ratnika, palih na bojnom polju.

Kameno doba

Iste 1882. godine predsednik Moskovskog arheološkog društva Aleksej Sergejevič Uvarov ga je angažovao da izradi sliku o zanatima prvobitnog čoveka, za postavku u Istorijskom muzeju u Moskvi. Za ovaj rad je morao da se posavetuje s etnografima i arheolozimi. U njegovom ateljeu su se ubrzo pojavili sekira iz kamenog doba i mamutov očnjak, a kao modeli za prvobitnog čoveka su mu pozirali mladi slikari Valentin Aleksandrovič Serov i Konstantin Aleksejevič Korovin, koji su bili česti gosti kod Mamontovog. Naručenu kompoziciju „Kameno doba” je napravio iz dva dela (1882—1885). U prvom delu je prikazan ulaz u pećinu, gde pećinski ljudi iz doba paleolita oštre kameni nož, vrh od strele i kljovu od mamuta. Na sredini kompozicije se nalazi sedokosi plemenski starešina koji udara kremen da bi napravio vatru, s leve strane strelac iz luka nišani ptice koje lete u blizini, dok s desne mišićavi lovac ogrnut mamuntovom kožom nosi koplje i kamenu sekiru na plećima. Ovaj rad je ostavio jak utisak na društvo slikara, njegovog profesora Čistjakova i A. V. Prahova profesora na univerzitetu u Peterburgu i u Kijevu. Ovaj zadnji mu je predložio da učestvuje u oslikavanju Vladimirskog hrama u Kijevu, ali ga je Vasnjecov odbio.

Tri princeze podezemnog carstva

U to vreme je pripremao još jednu sliku iz biljina pod nazivom „Tri princeze podzemnog carstva”. Osnovni motiv je bajka o Ivanuški koji se u potrazi za majkom spustio u podzemni svet. Tamo je naišao na tri prelepe devojke kojima je otelotvoreno bogatstvo zemljine unutrašnjosti, skriveno od čoveka: zlato, dragi kamen i bakar. Ali je Vasnjecov bakar zamenio ugljem, personifikacijom energije toplote i kretanja. Carević je ove princeze izveo iz podzemnog sveta na Božiju svetlost. Arogantna, devojka-zlato, kako se i očekuje, je odevena u blistavu haljinu od brokata ukrašenu biserima. Devojka-dragi kamen je obučena u bordo sarafan, ukrašen vezenim safirima, smaragdima i jaspisima i ima masivne ukrase oko vrata i u kosi. Dok devojka-ugalj, za razliku od svojih sestara ima ravno puštenu kosu, nosi crnu haljinu i u njenim rukama nema svilenog šala, jer ona nije dama, već radnica. Nad njenom glavom gori plavičast jezičak plamena. U pozadini su naslikane tamne stene, tipična dekoracija za pozorišne bine.

Bogatiri, sleva nadesno: Dobrinja Nikitič, Ilija Muromec, Aljoša Popovič (1898)

Na jednoj od svojih najpoznatijih slika „Bogatiri”, sa tri heroja iz ruskih epskih narodnih pesama (biljina) je radio više od 20 godina. Prvu skicu je napravio početkom 1870. godine, a sliku je završio 23. aprila 1898. u Moskvi. Čak i kada je slika prodata poznatom ruskom meceni P. M. Tetrajkovu i bila izložena u javnom muzeju, autor je neko vreme nastavio da pravi izmene na njoj. Do pojave njegove slike, trojica bogatira u predanjima se gotovo nikada nisu nalazili zajedno – retko su se preplitali njihovi likovi. Ta tri bogatira su Ilija Muromec, koji oličava ozbiljnost i predanost tradiciji, Dobrinja Nikitič, koji odražava spremnost da s mačem ustane u zaštitu otadžbine i Aljoša Popovič, simbol romantičnosti i ljubavi prema lepoti. Lik Ilije Muromeca je slikao prema seljaku Ivanu Petrovu, za model Dobrinje je uzeo sopstveni lik, a za lik Aljoše mu je pozirao sin mecene Save Mamontova. Sva trojica obučeni su u odeću starih ruskih ratnika koju je autor pozajmio iz Istorijskog muzeja. U pozadini, visoki brežuljci pod mračnim nebom, mlade jele i gusta trava, između sivog kamenja, podsećaju na mešavinu pejzaža iz okoline Moskve, ukrajinske stepe i širu okolinu severne Vjatke. Na slici se primećuje da konji po karakteru liče na svoje vlasnike. Neustrašivi ratnik Ilija Muromec jaše moćnog vranca krvavih očiju, Dobrinja jaše lukavog i blagog belog konja, koji njuška vazduh, a crveni niskorasni Aljošin konj, žvaće travu i načuljio je uši.

Bavio se i arhitekturom. Kao arihtekta je težio oživljavanju stare arhitekture i ornamenata. Zajedno s Visilijem Poljenovim je projektovao jednokupolnu crkvu Nerukotvorenog spasa u Abramcevu (1882). Crkva u obliku male bele kamene strukture povezane sa zapadne strane sa zvonikom, u sebi sadrži nekoliko arhitektonskih škola. Ikonostas i ikone je izradio s Rjepinom i Poljenovim. Pored crkve je, na opšte oduševljenje dece, po njegovom crtežu izrađena koliba na kokošijim nogama(1881−1883).

Projektovao je fasade Tretjakovske galerije (1902/1904), u ruskom bajkovitom stilu.

Projekat ruskog paviljona na Svetskoj izložbi u Parizu (1898)

Godine 1898. je izradio ruski paviljon za Svetsku izložbu u Parizu.

Među njegove nesumnjive uspehe spadaju kostimi za pozorište S. I. Mamontova, za spektakl „Snjeguročka” Aleksandra Ostrovskog (1873), uz muziku koju je komponovao Čajkovski. Takođe je uradio dekoraciju istoimene operu Nikolaja Rimskog-Korsakova (1881—85) u Moskovskom pozorištu.

„Ivan Grozni” (1897)

Zajedno sa Korsakovim je pripremio dekoraciju za operu „Pskovitjanka”, čija je premijera bila 1896. godine. Naredne godine je nastao portret Ivana Groznog (1897). Mada je pažljivo proučavio istorijske relikvije, portret je urađen prema liku iz opere, koji odražava oštar psihološki karakter. Ivan Grozni je svakako bio pametan, često citiran, veoma lukav, ali istovremeno, je bio hrišćanin, zbog čega se s prozora njegove kuće vidi crkva. Car inače stoji na stepenicama ispred ulaza u svoje odaje, koje su prekrivene crvenim tepihom. Zaustvio se upravo ispred šare dvoglavog orla na tepihu.

Snjeguročka

Godine 1899. je naslikao „Snjeguročku”, prema pozorišnom spektaklu Ostrovskog. Na snežno beloj pozadini zbunjena djevojka u brokatnom kaputu i kapi stoji u polarnoj tamnoj i hladnoj šumi. Ova je jedna od umetnikovih najpoznatijh slika.

Freskama je oslikao Vladimirski hram u Kijevu, rad na oko 3.000 kvadratnih metara. Pre nego što je pristupio ovom poslu, proputovao je Varšavu, Beč i Italiju, kako bi se iz prve ruke upoznao sa delima poznatih renesansnih freskopisaca. Sa preliminarnim skicama za oslikavanje harama je započeo krajem leta 1885. godine. Oslikavanje sa pomoćnicima, među njima i njegovog brat Apoljinarija, kao i mnogih prijatelja umetnika je trajalo duže od deset godina. Veći deo vremena živeo je u Kijevu sam, bez porodice i prijatelja. Uspeh oslikavanja Vladimirskog hrama je bio ogroman. Dobio je posao profesora slikarstva i izabran je za pravog člana na Peterburske Akademiji umetnosti. Štampa na kraju 19. veka mu je posvetila brojna istraživanja i članke. Likovi, freske i ikone iz Vladimirskog hrama poslužile su kao uzor za oslivkavanje mnogih drugih crkava u Rusiji. Međutim, istraživanja i nova otkrića starih ruskih ikona početkom 20. veka, doveli su do promene stava prema ovom Vasnjecovom radu i sve češće su se pojavljivali negativni komentari. Ipak, značaj njegovog dela na rusko slikarstvo time nije umanjen. Godine 1891. se vratio u Moskvu. Kupio je jedan plac i odlučio da na njemu sagradi svoj dom. Projekat za kuću je izradio sam, ali je za njegovu realizaciju morao da angažuje profesionalnog arhitektu. U to vreme vratio se ciklusu biljina. U to vreme je nastala slika „Ivan Carević na sivom vuku” (1889), po priči iz njegove omiljene knjige o Ivanu Careviću, njegovoj ljubljenoj Jeleni Prekrasnoj i sivom vuku. Izabrao je trenutak kada mladić beži sa nevestom i vernom životinjom, koja se brzo probija kroz gustu šumu i mračnu močvaru. Ivan je čvrsto privio u Jelenu Prekrasnu, čija kosa leti u stranu ukazujući na brzinu kojom se kreće životinja. U daljini, kroz debela stabla drveća se nazire plavo nebo, a pored naslikanič likova stoje mali cvetovi divlje jabuke, simbol raspoloženja raspoloženja magične prirode prema zaljubljenima. Ovaj rad Vasnjecov je predstavio na sedamnaestoj izložbi Pjeredvižnjika i dobio je dobre ocene i kolega i kritike.

Sirin i Alkonost

U atelju koji se nalazio u njegovom novom domu, napravio je sliku „Sirin i Alkonost. Pesma radosti i žalosti” (1896). Rajske ptice imaju prelepe ženske likove, ptičija tela, s ogromnim krilima i oštrim kandžama. Ove dve ptice, čiji se likovi mogu naći na staroslovenskim ukrasima još iz 10—12. veka, zapravo ne predstavljaju konkretno dobro ili zlo za sebe, već nemirnu dušu, koja se nekada nalazila u raju, ali je zauvek prognana iz njega.

Povodom stogodišnjice rođenja Puškina, u Peterburgu i Moskvi priređena su razna reizdanja njegovih dela. Vasnjecov je dobio porudžbinu da pripremi ilustracije i ornamentiku u tekstu za knjigu „Pesme o mudrom Olegu”. Godine 1899. su nastale grafičke kompozicije „Susret Olega s čarobnjakom” i „Oproštaj Olega s konjem” u obliku staroruskih knjiških minijatura. Osim toga, celo izdanje je ispisano rukopisom, po uzoru na srednjovekovne knjige, a tekst je ispunjen dekorativnim slovima i završnicama.

Bajan

Godine 1910. je nastala slika „Bajan” (rus. Баян), na kojoj je prikazana trizna, deo paganskog pogrebnog obreda kod istočnih Slovena, koji se sastojao od pevanja pesama, plesa i vojnih takmičenja u čast pokojnika. Izvodile su se blizu grobnice, nakon spaljivanja pokojnika. Trizni, osim bogatira prisustvuju sedokosi guslar i mladi knežević, čime se predstavlja običaj usmenog prenošenja biljina, s oca na sina. Slikar je pažljivo proučio i ukrasio sve detalje na štitovima, odeći, obući bogatira i guslara, drvenu posudu, kao i kameni grob na kome se ona nalazi.

Baba Jaga (1917)

Godine 1917. je nastala mračna i istovremeno dinamična slika „Baba Jaga”. Među gustim granama i stablima drveća, u džinovkom drvenom avanu (stupi), s metlom, leti ushićena Baba Jaga. Ona pod miškom nosi preplašenog dečaka, a uporedo sa njima leti i sova razrogačenih očiju. Ispod stupe je močvara na kojoj leže životinjske kosti i skeleti. Autor je jake boje postavio u lila-ružičastom plamenu u pozadini, beloj košulji nevinog dečaka i širokoj crvenoj sunjki poluobnažene veštice. Crvena boja nije slučajno odabrana. Slika je nastala iste godine kada i Oktobarska revolucija. Mada nije napustio otadžbinu, Vasnjecov, veoma religiozan i patrijahalno vaspitan, nije prihvatio socijalistički sistem. Seljaci i radnici koji su se borili da dođu na vlast u Rusiji, obnažili su ramena i obukli Baba Jagu u novu odeću, koja simbolično predstavlja crvenu zastavu. Simboličan je i nezgodan položaj Baba Jage, koja se samo jednim kolenom oslanja o stupu, dok se silovito naginje prema napred.

Zmaj Gorinić (1918)

Nezavisno od zbivanja u Rusiji, vezanih za revoluciju, Vasnjecov je nastavio sa tematikom vezanom za biljine, s tom razlikom što je pojačano isticao grimizno cvenu boju na svojim slikama, ukrašavajući njome bajkovito goruće nebo i monstruoznim plamenovima. Tako na primer na slici „Boj Dobrinje Nikitiča sa sedmoglavim zmajem Goriničem” (1918). Na slici se ne vide lice junaka, jer protiv nepoznate i neustrašive sile on više ne može da se bori. U gornjem delu se nalazi sivo-zeleni zmaj, oštrih kandži, dugih vratova i razjapljenih čeljusti. Ovaj kontrast boja stvara atmosferu tenzije. Uprkos tome što je u Sovjetskom Savezu započela ateistička propaganda, kao jedan od vodećih živopisaca 1924. rukovodio je restauracijom Hrama Svete Trojice. Iste godine posebna komisija je odabrala njegove radove s mitološkim bićima za izložbu ruske umetnosti u Americi.

Princeza-žaba

Slika „Princeza-žaba” (1918), napravljena je po uzoru na još jednu narodnu bajku i na njoj se jedva uočava očajanje. Princeza je skinula sa sebe žablju kožu i odevena u zelenu brokatnu haljinu i pleše u transu, dok guslari i svirači balalajke zaneseno sviraju svoje instrumente. Oni se nalaze u crvenoj sobi i sa svih strana je okružena tom bojom, a crvena je prisutna i na odeći svirača. Princeza je leđima okrenuta gledaocu, ali tako da bi se njen ples video napolju preko široke terase, u selu na suprotnoj obale reke. Okolo lete guske-labudovi, koji su svoje vratove povili prema princezi, dodajući neobuzdanom veselju atmosferu dramatičnog i upozoravajućeg. Čak i nakon što su nastupila teška vremena, kada se teško nabavljalo platno za slike i boje, a nije bilo ni ogreva da se zagreje kuća, ni njegov atelje i kada je u Moskvi ponestalo hrane, pa su ljudi za komad hleba prodavali porodične dragocenosti, on je nastavio da slika, po uzoru na stare relikvije.

Nastavio je da učestvuje u nastavio da živi u Rusiji, ali u njegovim delima se više nije mogla prepoznati ruska moć, dinamizam, ni heroji. Preko uznemiravajućeg crvenog neba u pozadini, na „Letećem-tepihu” iz 1919. Ivan Carević i Jelena Prekrasna, su potpuno nepomični i tužni, i pored toga što su, prema priči, upravo pobegli od neprijatelja.

Umro je 23. juna 1926. godine u Moskvi.

Stil

U početku je slikao u realističkom stilu s izraženom socijalnom notom, prizore iz svakodnevnog života, a potom jarkim koloritom kompozicije s temama iz ruske istorije, kao i psihološke portrete.

Osnivač je posebnog „ruskog stila“ unutar sveevropskog simbolizma i moderne umetnosti. On je preobrazio ruski istorijski žanr, sjedinivši motive srednjeg veka sa uzbudljivom atmosferom poetskih legendi ili bajki.

Porodica

Tokom studija, u Peterburgu je upoznao Aleksandru Rjazancevu, skromnu devojku iz Vjatske gubernije, poreklom iz trgovačke porodice. Ona je u studirala medicinu na Meidicnisko-hirurškoj akademiji. Mada je on nakon studija već postao poznati slikar, njegove slike niko nije kupovao. Zato su zajedno otišli u Pariz. Venčali su novembra 1877. godine. Ona se nakon završenih studija medicine potpuno posvetila porodici. U centru Moskve su sagradili kuću, kao iz bajke, od drveta, na čijem spratu je oraganizovao svoj atelje, tako da je mogao da radi blizu porodice. Imali su petero dece. Živeli su 49 godina u harmoničnom braku.

Galerija

• 
  Prosjaci (Hodočasnici) (1873)
• 
  Ruski episkopi Vladimirski hram u Kijevu (1885-1886)
• 
  Četiri jahača apokalipse (1887)
• 
  Ivan-Carević na sivom vuku (1889)
• 
  Anđeo sa lampom (1896)
• 
  Bog Savaof (1896)
• 
  Pesma o Olegu Veštom (1899)
• 
  Košćej Besmrtni (1926)
• 
  Leteći tepih (1919-1926)

Literatura

• „Эnciklopediя russkih hudožnikov - Vasnecov Viktor Mihaйlovič. Biografiя hudožnika”. Art onlaйn. Pristupljeno 10. 6. 2018. 
• „Viktor Vasnecov i Aleksandra Rяzanceva” (na jeziku: ruski). Radio VERA. 23. 10. 2014. Pristupljeno 11. 6. 2018. 
• Koroleva, S. (2010). Baragamяn, A., ur. Tom 30 Viktor Mihaйlovič Vasnecov. Moskva: Kosmopolьskaя pravda. ISBN 978-5-87107-203-5. Arhivirano iz originala 12. 06. 2018. g. Pristupljeno 11. 6. 2018.