Vinsent du Vinjo

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Vinsent du Vinjo
Vinsent du Vinjo 1955
Lični podaci
Datum rođenja(1901-05-18)18. maj 1901.
Mesto rođenjaČikago Ilinois,  SAD
Datum smrti11. decembar 1978.(1978-12-11) (77 god.)
Mesto smrtiVajt Plejns, Njujork, SAD
ObrazovanjeUniverzitetu Ilinois u Urbana-Šampejnu
Univerzitetu u Ročesteru
Naučni rad
Poljehemija
NagradeNobelova nagrada za hemiju (1955)

Vinsent du Vinjo (engl. Vincent du Vigneaud; Čikago, 18. maj 1901 — Vajt Plejns, 11. decembar 1978) bio je američki biohemičar. Dobitnik je Nobelove nagrade za hemiju 1955. godine „za rad na biohemijski važnim sumpornim jedinjenjima, posebno za prvu sintezu polipeptidnog hormona“[1], referencu za njegov rad na cikličnom peptidnom oksitocinu.[2]

Biografija[uredi | uredi izvor]

Du Vinjo je diplomirao u srednjoj školi Šurc 1918. Počeo je da studira hemiju na Univerzitetu Ilinois u Urbana-Šampejnu. Na njega su uticala predavanja Karla Šipa Marvela. Nakon što je magistrirao 1924. godine, pridružio se kompaniji DuPont de Nemours, Inc.

Oženio se sa Zelom Zon Ford 12. juna 1924. Ponovo započinjući akademsku karijeru 1925. godine, pridružio se grupi Džona R. Marlina na Univerzitetu u Ročesteru radi doktorske disertacije. Doktorirao je 1927. godine svojim radom, Sumpor u insulinu.

Sa Džonom Džejkobom Abelom sa Medicinskog fakultet Univerziteta Džons Hopkins (1927-1928), putovao je u Evropu kao saradnik Nacionalnog istraživačkog saveta 1928-1929, gde je sarađivao sa Maksom Bergmanom na Institutu za istraživanje kože Kajzer Vilhelm u Drezdenu, i sa Džordžom Bargerom na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Edinburgu. Potom se vratio na Univerzitet u Ilinoisu kao profesor.[3]

Sledi Medicinski fakultet Univerziteta Džordž Vašington u Vašingtonu 1932. godine i Medicinski koledž Kornel u Njujorku 1938. godine, gde ostaje do svog penzionisanja 1967. godine. Nakon penzije, bio je zaposlen na Univerzitetu Kornel u Itaci, Njujork.

1974. godine pretrpeo je moždani udar koji je okončao njegovu akademsku karijeru. Umro je godinu dana nakon smrti svoje supruge 1977.

Dobitnici Nobelove nagrade 1955, du Vinjo prvi s leva

Karijera[uredi | uredi izvor]

Njegovu karijeru karakteriše interesovanje za sumpor, proteine, a posebno peptide. Čak i pre svog rada za koji je dobio Nobelovu nagradu[1] o razjašnjavanju i sintetizaciji oksitocina[2] i vazopresina, stekao je reputaciju za rad na insulinu, biotinu, transmetilaciji i penicilinu.[4]

Takođe je započeo niz odnosa struktura-aktivnost za oksitocin i vazopresin, možda prvi za peptide. To delo je kulminiralo objavljivanjem knjige pod nazivom Tok istraživanja hemije sumpora i metabolizma i srodne oblasti.

Nasleđe[uredi | uredi izvor]

Pridružio se bratstvu ΑΧΣ dok je bio na Univerzitetu u Ilinoisu 1930.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b „The Nobel Prize in Chemistry 1955”. Nobelprize.org. Nobel Media AB. Pristupljeno 17. 11. 2016. 
  2. ^ a b du Vigneaud, Vincent; Ressler, Charlotte; Swan, John M.; Roberts, Carleton W.; Katsoyannis, Panayotis G. (1954). „The Synthesis of Oxytocin”. Journal of the American Chemical Society. 76 (12): 3115—3121. doi:10.1021/ja01641a004. 
  3. ^ Hofmann, Klaus. „Vincent du Vigneaud” (PDF). National Academy of Sciences. Pristupljeno 20. 9. 2012. 
  4. ^ Ragnarsson, Ulf (2007). „The Nobel trail of Vincent du Vigneaud”. Journal of Peptide Science. 13 (7) (objavljeno jul 2007). str. 431—3. PMID 17554806. doi:10.1002/psc.864. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Винсент_ду_Винјо&oldid=27603245”