Vladimir Kondić (general)

Za druge upotrebe, pogledajte Vladimir Kondić (višeznačna odrednica).

Vladimir Kondić
Divizijski general Vladimir Kondić
Lični podaci
Datum rođenja	(1863-04-24)24. april 1863.
Mesto rođenja	Beograd, Kneževina Srbija
Datum smrti	27. maj 1940.(1940-05-27) (77 god.)
Mesto smrti	Beograd, Kraljevina Jugoslavija
Vojna karijera
Služba	1885 — 1915.
Vojska	Kraljevina Srbija Kraljevina Jugoslavija
Čin	Divizijski general
Učešće u ratovima	Srpsko-bugarski rat Balkanski ratovi Prvi svetski rat
Odlikovanja	Orden Karađorđeve Zvezde sa mačevima Orden belog orla sa mačevima

Vladimir Kondić (Beograd, 24. april 1863 — Beograd, 27. maj 1940) bio je srpski i jugoslovenski general. Učesnik Srpsko-bugarskog rata, Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata.

Biografija

Rođen je 24. aprila 1863. godine u Beogradu. Potomak je legendarnog Konde Bimbaše, Karađorđevog saborca iz Prvog srpskog ustanka. Osnovnu školu i sedam razreda gimnazije završio je u Beogradu. Nižu školu vojne akademije upisao je 1883. (16. klasa), a završio je sa prekidom zbog rata sa Bugarskom, 12. septembra 1886. Od deset svršenih pitomaca ove klase bio je treći u rangu. Višu školu Akademije pohađao je od 1888. (2. klasa). Završio je 1890, kao deseti u rangu od devetnaest pitomaca. Period od marta 1891. do 1892. proveo je kao državni pitomac u Rusiji, služeći u 7. grenadirskom puku.

Oženio se Anom Valter (1879—1961), kćerkom čuvenog industrijalca Adolfa Valtera. U braku je imao dve kćeri, Jelenu (1907—1962) i Maru (1909—1991). Bio je pašenog sa sanitetskim brigadnim generalom Aleksandrom Markovićem.

Oficirsko napredovanje

Kao pitomac Vojne akademije unapređen u čin potporučnika 12. novembra 1885. godine. Poručnik je postao februara 1890. U čin Kapetana 2. klase je unapređen 26. aprila 1893, kapetan 1. klase je postao 2. avgusta 1895, major 14. maja 1898, potpukovnik 22. februara 1903, pukovnik 16. avgusta 1908, general 12. novembra 1913. i divizijski general 26. avgusta 1930.

Aktivna služba

U Srpsko-bugarskom ratu, kao nesvršeni pitomac Akademije, bio je na dužnosti u štabu 2. pešadijskog puka. nakon rata zauzimao je razne položaje - bio je vodni oficir u 7. bataljonu, a od aprila 1890. postao je nastavnik u pešadijskoj Podoficirskoj školi. Tokom 1892—1896. u ustanovi bio je komandir čete. Potom, od marta 1896. do marta naredne godine bio je ađutant dvojice ministara vojnih: generala Dragutina Franasovića i Jovana Miškovića. Sa te dužnosti vraćen jr u trupu, najpre kao vršilac dužnosti, a zatimkao komandir 1. bataljona 6. puka. Uz trupnu komandu, od marta 1897. postaje vršilac dužnosti komandanta pešadijske podoficirske škole. Na ovom položaju bio je do marta 1900. kada je postao vršilac dužnosti komandanta 1. pešadijskog puka. Iste godine određen je i za ađutanta kralja Aleksandra. Na toj dužnosti ostao do aprila 1902. Od 31. januara 1903. bio je zamenik u Ispitnoj komisiji za čin majora. Majski prevrat ga je zatekao na položaju vršioca dužnosti komaandanta 8 puka. Na dan prevrata, razeršen je ove dužnosti i stavljen na raspolaganje. Naredna dva meseca, promenio je dva komandantska položaja. Prvo je imenovan za komandnata 11, a ubrzo zatim za komandanta 3. puka. Početkom jula 1903. postavljen je za pomoćnika komandanta Drinske divizijske oblasti. Na ovom položaju ostao je dugo sve do početka Balkanskih ratova.

Balkanski ratovi

U Prvom Balkanskom ratu komandovao je Timočkom divizijom 1. poziva, u sastavu 2. armije generala Stepe Stepanovića. Zadatak ove divizije bio je da potpomaže rad 1. armije i da dejstvuje po boku Turske vojske. Divizija je 7. oktobra zauzela Krivu Palanku a 9. oktobra i Kratovo. Posle upornog boja 12. oktobra je zauzela Crni Vrh koji je bio branjen od strane 43. puka turske vojske. Ovaj puk je odlučno odigrao podršku svojoj Vradarskoj armiji i umnogome doprineo da Vardarska armija ne doživi potpuni poraz od strane Srpske vojske na Kumanovu. Sa ovih položaja je Timočka divizija 1. poziva bila upućena sa Dunavskom divizijom 2. poziva i teškom artiljerijom u pomoć Bugarima kod Jedrena. Pod komandom Vladimira Kondića, Timočka divizija je u sadejstvu sa Bugarskom armijom ubrzala pad Jedrena 13. marta 1913. godine.

Rat protiv Bugarske 1913, je zatekao pukovnika Kondića na istom položaju. Timočka divizija se nalazila u okolini Pirota. Sa ovih položaja uspeo je da zadrži prodiranje 3. bugarske armije generala Rače Petrova i time doprinese povoljnom ishodu rata. Za zasluge u oba ova rata Vladimir Kondić je unapređen u čin generala 12. novembra 1913. godine. Između balkanskih i Prvi svetski rat bio je komandant novoformirane Vardarske divizijske oblasti.

Prvi svetski rat

U Prvom svetskom ratu od mobilizacije do 25. avgusta 1914. general Kondić je ponovo komandovao Timočkom divizijom 1. poziva, koja je i dalje ostala u sastavu 2. armije generala Stepe Stepanovića. Nalazeći se u početku Cerske bitke u strategijskoj rezervi, Timočka divizija 1. poziva bila je upotrebljena tek poslednjeg dana te bitke i svojom uspešnom akcijom u neposrednoj blizini Marjanovića Visa, gde je situacija 2. armije bila najkritičnija, prinudila je neprijatelja na povlačenje. Posle uspešne pobede u Cerskoj bici, 2. armije bilo je naređeno da u tzv. Sremskoj operaciji, da demonstracijom kod Mitrovice, forsira Savu i pokuša da je oslobodi. Komandnat Kondić preuzeo je sve mere, koliko su mu materijalne i vremenske mogućnosti dopuštale, da izvrši zadati mu zadatak. Po prelasku kod Čevrntije, 6. septembra 1914. njegovo iscrpljeno i nedovoljno opremljeno ljudstvo nenadano se suočilo sa nadmoćnijim neprijateljem. Jedan i po njegovih pukova uspeo je da se prebaci na levu obalu. Međutim oskudica u pontonima i materijalu sa mostove onemogućili su da se i ostale trupe prebace, tako da su prebačene trupe ostale na levoj strani same i prepuštene neprijatelju. Posle jednodenvne bitke Timočka divizija doživljava težak poraz, praćen velikim ljudskim i materijalnim gubicima. Iako u taktičkom i tehničkom smislu poražena, Timočka divizija je u strategijskom smislu dobila. Privukavši na sebe znatne neprijateljske snage, ona je olakšala rada 1. armije po izvršenom prelasku u Srem. Uz to takođe je neprijatelju zadala neviđeni otpor, o čemu je istakao i komandant 29. neprijateljske divizije general Alfred Kraus. Posle ovog neuspeha general Kondić je razrešen dužnosti i savljen na raspolaganje.

Poslednje godine

Generalu Vladimiru Kondiću zbog neuspeha kod Čevrntije nije omugućeno da do kraja rata iskaže svoje komandne sposobnosti. Tokom borbi njemu je oduzeta komanda i 1915. stavljen je pod vojni sud. Penzionisan je iste godine po svojoj molbi. Bio je i osuđen za proces kod Čevrntije. Posle Prvog svetskog rata na ponovljenom procesu 14. oktobra 1920. rešenjem vojnog suda s.br. 5658 biva oslobođen svih optužbi, oprošteno mu izdržavanje zatvorske kazne i potpuno je rehabilitovan. Suđenje je ponovljeno u martu 1922, kada je ponovo oslobođen kao nevin. Preveden je u rezervu unapređenjem u viši čin 26. avgusta 1930. godine. Kao jedini pitomac 16. klase Vojne akademije doživeo je duboku starost.

Preminuo je 27. maja 1940. godine. Sahranjen je na Novom groblju.

Za svoje zasluge, kako u miru, tako i u ratu general Kondić je odlikovan brojnim domaćim i inostranim odlikovanjima.

Odlikovanja

Odlikovanja Divizijskog generala Vladimira Kondića

Domaća odlikovanja

• Orden Karađorđeve zvezde sa mačevima 4. reda
• Orden Belog orla 4. i 5. reda
• Orden Takovskog krsta 4. i 5. reda
• Orden Jugoslovenske krune 3. reda
• Medalja za vojničke vrline
• Spomenice ratova: 1885, 1912-1913.

Inostrana odlikovanja

• Orden Svetog Spasitelja 3. reda, Grčka

Literatura

• Milić Milićević; Ljubodrag Popović (2003). Generali Vojske Kneževnine i Kraljevine Srbije. Vojnoizdavački zavod. str. 207—212. ISBN 978-86-335-0142-2. 
• Bjelajac, Mile S. (2004). Generali i admirali Kraljevine Jugoslavije 1918—1941. Institut za noviju istoriju Srbije, Beograd. str. 263. ISBN 978-86-7005-039-6.