Volfgang Amadeus Mocart

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Volfgang Amadeus Mocart
Wolfgang-amadeus-mozart 1.jpg
Volfgang Amadeus Mocart
Datum rođenja (1756-01-27)27. januar 1756.
Mesto rođenja Salcburg
Sveto rimsko carstvo
Datum smrti 5. decembar 1791.(1791-12-05) (35 god.)
Mesto smrti Beč
Sveto rimsko carstvo
Dela Turski marš
Mala noćna muzika
Don Đovani
Čarobna frula
Period klasicizam
Uticaj na Mocarta:
Leopold Mocart
Johan Kristijan Bah
Mocart na:
Frederik Šopen
Franc Šubert
Petar Iljič Čajkovski
Robert Šuman
Gustav Maler
Đoakino Rosini
Nagrade
Wolfgang Amadeus Mozart Signature.svg

Volfgang Amadeus Mocart (nem. Wolfgang Amadeus Mozart; Salcburg, 27. januar 1756Beč, 5. decembar 1791) bio je austrijski kompozitor i pijanista, jedan od najznačajnijih i najuticajnijih svetskih kompozitora klasične muzike.[1]

Mocartov rad od preko šest stotina dela, pokriva gotovo sve žanrove njegovog doba, uključujući simfonije, koncerte, kamernu muziku, muziku za klavir, operske i horske kompozicije.

U svom najranijem detinjstvu u Salcburgu, Mocart je pokazao neverovatne sposobnosti svirajući klavijature i violinu. Sa samo pet godina njegovo komponovanje i nastupi su bili cenjeni i uvažavani od strane evropskog plemstva i aristokratije. Kada je napunio sedamnaest godina, dobio je posao muzičara na dvoru u Salcburgu. Međutim, odrastao je nespokojan i nezadovoljan, često je putovao u potrazi za boljim položajem, ali uvek aktivno komponujući. Tokom posete Beču 1781. godine, nakon što je dobio otkaz na dvoru, odlučio je da se naseli u ovom gradu, gde je kasnije stekao slavu. Interesantno da je Mocart ostao u Beču do kraja života, uprkos tome što je prolazio kroz teške finansijske situacije. U poslednjim godinama svog života, komponovao je mnoga poznata dela, veliki broj simfonija, poznate koncerte i opere, kao i njegovo poslednje delo, Rekvijem. Okolnosti njegove prerane smrti, predmet su mnogih spekulacija, digavši Mocarta na nivo mita.

Biografija[uredi]

Mocart je rođen 27. januara 1756. godine, u Salcburgu u današnjoj Austriji, tada glavnom gradu nezavisne nadbiskupije u Svetom rimskom carstvu.[2] Bio je najmlađi sin Leopolda Mocarta,[3] muzičara koji je radio za princa arhiepiskopa Salcburga.[4] Leopold je bio podkapelmajstor na dvoru arhiepiskopa od Salcburga, povremeno je i komponovao po narudžbini, ali je bio iskusan učitelj.[5][6] Volfgangova majka bila je Ana Marija Pertl. Zbog velike stope smrtnosti male dece u Evropi u to vreme, od sedmoro dece iz ovog braka, preživeli su samo starija sestra, Marija Ana, zvana Nanerl, i Volfgang Amadeus. Volfgang Amadeus je kršten dan nakon rođenja, u katedrali sv. Ruperta imenom Johan Hrizostom Volfgangus Teofilus Mocart.[7]

Mocart se rodio i proveo detinjstvo sve do svoje sedamnaeste godine, u ulici Getreidegasse, broj 9, u Salcburgu. U toj kući se danas nalazi veliki broj predmeta, posebno instrumenata, iz Mocartovog detinjstva. To je jedno od najposećenijih mesta u Salcburgu i predstavlja utočište za muzičare i muzičke fanove širom sveta.

Mocartova muzička veština već je bila vidljiva kada je imao samo nekoliko godina. Otac mu je bio Leopold Mocart, jedan od vodećih evropskih učitelja muzike, čija je uticajna knjiga Pisani članak o osnovama sviranja violine (nem. Versuch einer grundlichen Violinschule) objavljena godine kada je rođen Mocart. Nakon Volfgangovog rođenja, on zapostavlja posao, kako bi se posvetio isključivo učenju i vaspitavanju svog deteta. Otac ga je i naučio da svira violinu i klavir, a kako je brzo učio, svoje prve kompozicije je napisao kada je imao svega pet godina. Leopold mu je istovremeno bio i učitelj i roditelj, i sve vreme je bio svestan toga da mora Volfganga da formira i kao čoveka, ali i kao umetnika.

Leopold je ubrzo shvatio da može zaraditi mnogo novca ako predstavi svog sina evropskim dvorovima kao čudo od deteta. Mocartova starija sestra, Marija Ana, zvana Nanerl, bila je vešta pijanistkinja i često je pratila svog brata na Leopoldovim turnejama.[8] Jedanput, kad je Mocart bio bolestan, Leopold je izjavio da više brine o gubitku prihoda, nego o dobrobiti svog sina. Moguće je da su stalna putovanja i hladna klima doprineli Mocartovoj bolesti kasnije u životu.

Tokom godina u kojima se formirao kao muzičar, Mocart je nekoliko puta putovao po Evropi, počevši sa koncertom 1762. godine na dvoru princa Bavarske u Minhenu i na austrijskom carskom dvoru u Beču. Duga koncertna turneja odvela ga je, zajedno sa ocem, na dvorove u Minhenu, Manhajmu, Parizu, Londonu, Hagu, ponovo u Parizu, i na kraju, natrag domu kroz Cirih i Minhen. Otišli su ponovo u Beč pri kraju 1767. godine i ostali tu do decembra 1768. godine.

Godine putovanja (1762—73)[uredi]

Leopold Mocart nije dugo oklevao da iskoristi nadarenost svoje dece u obostranu korist. Oni će mu biti podrška u njegovoj starosti. Kratkotrajna tronedeljna turneja u Minhenu u januaru 1762. dok Mocartu nije bilo ni šest godina bila je samo uvod u naredne mnogo veće pohode. Ovaj očigledni uspeh ubrzo je doveo do dužeg boravka u Beču do kraja te iste godine, sa obaveznim muzičkim nastupima na imperijalnom dvoru uz velikodušne novčane naknade. Za manje od mesec dana boravka u Beču Leopold Mocart je ostavio 120 zlatnih dukata u svoju salcburšku banku, što je bilo više nego nečija dvogodišnja zarada.

Pa ipak ovi izleti su bili zasenjeni velikom turnejom koja je zadržala četiri člana porodice Mocart u inostranstvu više od tri godine, od juna 1763. do novembra 1766. Veliki deo te turneje je prošao u produženim boravcima u važnim muzičkim središtima: pet meseci u Parizu, 15 meseci u Londonu,[9] a onda u povratku još tri meseca u Parizu, sa čestim zastajanjima duž puta, uglavnom u nemačkim državama i Holandiji. Slava brat-sestra dueta proširila se zapadnom Evropom, a dobili su ogromne mogućnosti u pokazivanju njihovog šarma i njihovog prerano razvijenog muzičkog majstorstva.

U svakom od gradova porodica Mocart mogla je sa sigurnošću očekivati poziv od lokalnog vladara, vlastele i bogate aristokratije. Obično su nakon jednog nastupa sledili pozivi za druge nastupe. U Londonu reklame za Mocartove koncerte koje je u najvećoj meri pisao Leopold Mocart odnosile su se na vlastelu i plemstvo. Svugde gde su išli porodica Mocart se isključivo oslanjala na ovu vrstu publike.

Mocart je napisas svoju prvu simfoniju kad je imao osam godina. Moguće je da je njegov otac zapisao najveći deo sadržaja koji je Mocart proizveo.[10]

Porodica Mocart na turneji: Leopold, Volfgang i Nanerl. Slika Karmontel, iz 1763[11]

Njihovi uzastopni uspesi i nedostatak želje za povratkom u Salcburg, činilo je da su stalno odlagali povratak kući. Često su bili obasuti aplauzima i blagonaklonošću velikih, gledano iz ugla nagrađivanja i zarada koje su uživali. Nakon svega ovoga Salcburg je izgledao kao tmurna perspektiva kako novčano, tako društveno i emocionalno. To je bilo mesto gde je Leopold Mocart bio samo sluga, slabo plaćen i malo cenjen. Kad se porodica vratila u Salcburg, Mocartu je bilo deset godina i već je bio iskusan izvođač i kompozitor.

Na svojim putovanjima susreo je mnoge čuvene muzičare i upoznao se sa delima mnogih drugih velikih kompozitora. Među njima su: Georg Fridrih Hendl, Jozef Hajdn i Johan Kristijan Bah koji je imao veoma veliki uticaj na Mocarta tokom njihovih susreta u Londonu 1764. i 1765. Porodica ponovo odlazi u Beč kasne 1767. i ostaje tamo do decembra 1768. Nakon godinu dana u Salcburgu Leopold i Volfgang odlaze u Italiju ostavljajući Volfgangovu majku i sestru kući. Ovo putovanje je trajalo od decembra 1769. do marta 1771, i poput ranijih putovanja imalo je za svrhu pokazivanje mladićevih sposobnosti kao izvođača i sve zrelijeg kompozitora.

U Bolonji se susreće sa Điovanijem Batistom Martinijem i biva prihvaćen za člana tamošnje čuvene filharmonijske akademije. U Rimu je čuo izvođenje Miserere od Gregorija Alegrija u Sikstinskoj kapeli, koju je zatim napisao u celosti po sećanju, popravljajući kasnije samo sitne greške, praveći prvi ilegalni primerak ove brižno čuvane svojine Vatikana.[12][13] U Milanu je napisao operu Mitridat di Ponto 1770, koja je bila izvedena sa uspehom. Ovo je vodilo do daljnjih ponuda za komponovanje opera. Malo kasnije Leopold i Volfgang se dva puta vraćaju u Milan (avgust-decembar 1771. i oktobar 1772.- mart 1773.) na komponovanje i prvo izvođenje Askanije u Albi 1771, pa potom Lucio Sile 1772. Leopold se nadao da će ove posete pomoći njegovom sinu da dobije posao kompozitora u Italiji, ali ove se nade nisu nikad ispunile.[14]

Pri kraju svog završnog boravka u Italiji napisao je i danas često izvođenu kantatu Exsultate, jubilate, K.165. Takođe je primetio dela poznatih ljudi van muzike, poput staklene harmonike Bendžamina Frenklina za koju je napisao nekoliko kompozicija.

Mocart na dvoru u Salcburgu (1773—77)[uredi]

Nakon što je se konačno vratio sa ocem iz Italije 13. marta 1773. Mocart se zapošljava kao dvorski muzičar kod vladara u Salcburgu princa-nadbiskupa Hjeronimusa Koloreda.

Kompozitor je bio miljenik u Salcburgu gde je imao veliki broj prijatelja i obožavalaca.[15] Tu je imao priliku da radi u mnogim žanrovima uključujući simfonije, sonate, kvartete za žičane instrumente, serenade i nekoliko manjih opera. Neki od ovih ranih radova se izvode i danas. Od aprila do decembra 1775. Mocart je razvio entuzijazam za komponovanje violinskih končerta, proizvodeći niz od pet (jedini koji je ikada napisao), uz stalno poboljšanje muzičke istančanosti. Zadnja tri violinska končerta (K. 216, K. 218, K. 219) sada su osnova njegovog muzičkog repertoara.

U 1776. usmerio je svoje napore na komponovanje klavirskih končerta, čiji vrhunac je bio Es-dur končerto K. 271 iz rane 1777. Kritika ga smatra prekretnicom u njegovom muzičkom radu.[16]

Uprkos ovih umetničkih uspeha, Mocart je bio sve nezadovoljniji boravkom u Salcburgu i udvostručio je svoje napore kako bi pronašao neko drugo mesto. Jedan od razloga, kako se čini je njegova niska plata, 150 forinti godišnje,[17] ali i to da je Mocart čeznuo za sastavljanjem opera, a u Salcburgu je imao samo retke prilike za to. Stanje se pogoršalo 1775. kada je dvorsko pozorište zatvoreno.[18]

Dve duge ekspedicije u potrazi za poslom (oba Leopold i Volfgang su tražili) prekinuo je ovaj dugi boravak u Salcburgu: posetili su Beč od 14. jula do 26 septembra 1773. i Minhen od 6. decembra 1774. do marta 1775. Nijedna poseta nije bila uspešna, iako je putovanje u Minhen dovelo do uspešnog prvog izvođenja opere Imaginarni baštovan.[19]

Boravak u Parizu (1777—1778)[uredi]

U avgustu 1777. Mocart daje ostavku na poziciju u Salcburgu[20] i 23. septembra kreće u još jednu potragu za zaposlenjem, s posetama Augsburgu, Manhajmu, Parizu i Minhenu. Budući da nadbiskup Koloredo ne bi dopustio Leopoldu da putuje, Mocartova majka Ana Marija ga je pratila na putovanjima.[21]

Mocart se upoznao sa članovima poznatog orkestra u Manhajmu, najboljim u Evropi u to vreme. Tu su bili neki izgledi za zapošljavanje u Manhajmu, ali bez uspeha,[22] i Mocart odlazi u Pariz 14. marta 1778.[23] gde nastavlja svoju potragu. Njegova sreća u Parizu jedva da je bila bolja. U jednom od njegovih pisama poslatih kući navodi mogućnost da dobije posao kao orguljaš u Versaju, ali Mocart nije bio zainteresovan za to.[24] Zapao je u dug i morao je rasprodati svoje dragocenosti.[25] Ova poseta se dogodila u vreme kad se Mocartova majka razboleva i umire 3. jula 1778.[26][27]

Dok je Volfgang bio u Parizu, Leopold je energično tražio mogućnosti za njegov povratak u Salcburg.[28] Uz podršku lokalnog plemstva osigurao mu je bolji posao dvorskog orguljaša i koncert-maestra. Godišnja plata bila je 450 forinti,[29] ali je Volfgang nerado prihvatio.[30] Nakon što je napustio Pariz 26. septembra 1778. boravio je u Manhajmu i Minhenu, još uvek u nadi da će dobiti posao izvan Salcburga. U Minhenu je opet naišao na Alojsiju, koja nije bila veoma uspešna pevačica, a ona mu je jasno stavila do znanja da više nije zainteresovana za njega.[31]

Mocart je napokon stigao kući 15. januara 1779. te započeo novi posao, ali njegovo nezadovoljstvo Salcburgom je bilo neumanjeno.[32]

Mocart u Beču (1781—1791)[uredi]

U januaru 1781. Mocartova opera Idomeneo premijerno je izvedena s „velikim uspehom“ u Minhenu.[33] Sledećeg marta kompozitor je bio pozvan u Beč, gde je njegov poslodavac, nadbiskup Koloredo, prisustvovao proslavi stupanja Jozefa II na austrijski presto. Mocart, svež nakon obožavanja koje je zaradio u Minhenu, bio je uvređen kada ga je Koloredo tretirao kao pukog slugu,[34][35] a posebno kada mu je nadbiskup zabranio da svira pred carem kod grofice Tun za novčanu naknadu koja je jednaka polovini godišnje plate u Salcburgu. Ovo je dovelo do svađe koja je kulminirala u maju, nakon čega je Mocart otpušten na veoma uvredljiv način. U Beču je, međutim, Mocart postao svestan nekih bogatih mogućnosti, pa je zato odlučio da se tamo nastani kao slobodni izvođač i kompozitor.

Svađa s nadbiskupom bila je teža za Mocarta, jer je i njegov otac stao protiv njega. Nadajući se da će se bespogovorno vratiti Koloredu nazad u Salcburg, Leopold je razmenio intenzivna pisma sa svojim neposlušnim sinom, pozivajući ga da se pomiri sa svojim poslodavcem. Međutim, Volfgang je strastveno branio svoju nameru da nastavi samostalnu karijeru u Beču. Rasprava je završila tako što je Mocart smenjen, oslobađajući se od zahteva okrutnog poslodavca i preterano zabrinutog oca. Salomon smatra Mocartovu ostavku kao „revolucionarni korak“, koji će uveliko izmeniti tok njegovog života.[36]

Godina 1782. je bila uspešna godina za Mocartovu karijeru.[37] Nastupao je često kao pijanista, a naročito važno je bilo njegovo takmičenje s Muzijem Klementijem pred carem 24. decembra 1781, a uskoro je bio priznat kao „najbolji klavijaturista u Beču“. Njegova opera Otmica iz Saraja (Die Entführung aus dem Serail) je bila vrlo uspešna i održao je niz koncerata u kojima je izvodio svoja muzička dela kao kompozitor i solista.

Dana 4. avgusta 1782. godine, oženio je Konstancu Veber protiv želja svoga oca.[38][39] On i Konstanca su imali šestero dece, ali samo dvoje nisu umrli u detinstvu.[40] Oboje, Karl Tomas (1784-1858.) i Franc Ksaver Volfgang, nisu se ženili niti imali decu.

Godine 1784. postaje slobodni zidar i nagovara svoga oca da se takođe pridruži tom tajnom društvu pre njegove smrti 1787. godine. Njegova poslednja opera, Čarobna frula (Die Zauberflöte), sadrži mnoge slobodno-zidarske teme i alegorije. Život mu je bio pun novčanih teškoća i raznih bolesti. Često nije bio plaćen za svoj rad, a i malo novaca koje je dobio brzo je potrošio na ekstravagantan način života. Mocart je proveo 1786. godinu u Beču, u jednom stanu koji se može i danas posetiti u ulici Domgasse 5 iza katedrale Svetog Stepana. Tu je komponovao Figarovu ženidbu (Le Nozze di Figaro).

Muzička dela[uredi]

Volfgang Amadeus Mocart je bio veoma plodan kompozitor. Njegov opus obuhvata preko 600 dela najrazličitijih žanrova:

  • simfonije — najpoznatije su Pariska, Hafner, Linc, Praška, Simfonija broj 40 i Jupiter;
  • klavirski koncerti — najpoznatiji su broj 21, broj 25 i broj 26;
  • violinski koncerti — najpoznatiji su br. 3 i br. 5;
  • klavirskih sonata — najpoznatija je br. 11 ili Turski marš;
  • violinske sonate;
  • gudački kvarteti — najpoznatiji su Hajdn kvarteti;
  • gudački kvinteti;
  • serenade — najpoznatija je Mala noćna muzika;
  • opere — najpoznatije su Otmica iz saraja, Figarova ženidba, Don Đovani, Tako čine sve i Čarobna frula;
  • mise — najpoznatije su Krunidbena misa i Velika misa;
  • nedovršeni Rekvijem

Galerija[uredi]

Vidi još[uredi]

Reference[uredi]

  1. Landon (1990). str. 171.
  2. Source: Wilson (1999, 2). The many changes of European political borders since Mozart's time make it difficult to assign him an unambiguous nationality; for discussion see Mozart's nationality.
  3. Solomon (1995). str. 21.
  4. Rauglaudre, Daniel de. „Maria Anna Pertl”. roglo.eu (GeneWeb genealogical database). Pristupljeno 14. 6. 2012. 
  5. Eisen
  6. Solomon (1995, 32)
  7. Deutsch (1965). str. 9.
  8. Mocartova sestra bila talentovana kao njen brat? (B92, 10. septembar 2015)
  9. „Mozart, Wolfgang Amadeus (1756–1791)”. English-heritage.org.uk. Pristupljeno 23. 10. 2016. 
  10. Meerdter, Joe (2009). „Mozart Biography”. midiworld.com. Pristupljeno 20. 12. 2014. 
  11. Solomon (1995). str. 44.
  12. Gutman (2000:271). For details of the story, see Miserere (Allegri) and Mozart's compositional method.
  13. Chrissochoidis, Ilias (2010). „London Mozartiana: Wolfgang's disputed age & early performances of Allegri's Miserere”. The Musical Times. 151 (1911). стр. 83—89.  Provides new information on this episode.
  14. Halliwell (1998). стр. 172, 183–185.
  15. Solomon (1995). стр. 106.
  16. Solomon (1995). стр. 103.
  17. Solomon (1995). стр. 98.
  18. Solomon (1995). стр. 107.
  19. Solomon (1995). стр. 109.
  20. Halliwell (1998). стр. 225.. Арчибишоп Коледо је реаговао на захтев отпуштајући оба, Моцарта и његовог оца, мада отпуштање његовог оца није заправо спроведено.
  21. Sadie (1998)
  22. Drebes, Gerald (1992). 'Mannheimer Schule' – ein Zentrum der vorklassischen Musik und Mozart. Die. Heidelberg. 
  23. Deutsch (1965). стр. 174.
  24. Solomon (1995). стр. 149.
  25. Halliwell (1998). стр. 304–305.
  26. Abert (2007). стр. 509.
  27. Halliwell (1998). стр. 305.
  28. Halliwell (1998). chs. 18–19
  29. Solomon (1995). стр. 157.
  30. Halliwell (1998). стр. 322.
  31. Sadie (1998). §3
  32. Massin, Jean; Massin, Brigitte, ур. (1983). Histoire de la musique occidentale. Paris: Fayard. стр. 613. »He wrote during that period that, whenever he or someone else played one of his compositions, it was as if the table and the chairs were the only listeners« 
  33. Sadie (1980). vol. 12. стр. 700
  34. Моцарт се жали о томе у свом писму оцу, датираном 24 марта 1781; видите Spaethling (2000:235).
  35. See, e.g., Spaethling (2000:238)
  36. Solomon (1995). стр. 247.
  37. Sadie (1998). §4
  38. Solomon (1995). стр. 259.
  39. Solomon (1995). стр. 258.
  40. „Mozart Day by Day – 1789”. Mozarteum. 

Литература[uredi]

  • Massin, Jean; Massin, Brigitte, ур. (1983). Histoire de la musique occidentale. Paris: Fayard. стр. 613. »He wrote during that period that, whenever he or someone else played one of his compositions, it was as if the table and the chairs were the only listeners« 
  • Drebes, Gerald (1992). 'Mannheimer Schule' – ein Zentrum der vorklassischen Musik und Mozart. Die. Heidelberg. 

Спољашње везе[uredi]

Digitalizovani dokumenati[uredi]

Partiture[uredi]