Vojislav Ilić

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Vojislav Ilić
Vojislav Ilić1.jpg
Datum rođenja(1862-04-14)14. april 1862.
Mesto rođenjaBeograd, Kneževina Srbija
Datum smrti21. januar 1894.(1894-01-21) (31 god.)
Mesto smrtiBeograd, Kraljevina Srbija

Vojislav Ilić (Beograd, 14. april 1862Beograd, 21. januar 1894) bio je srpski pesnik.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Rođen je u Beogradu kao sin pesnika Jovana Ilića, a imao je tri brata među kojima je i književnik Dragutin Ilić. Bio je bolešljiv od detinjstva i slabo je mario za učenje. Pohađao je osnovnu školu „Vuk Karadžić“ u Beogradu, kod učitelja Milana Stojkovića.[1]. Pohađao je zatim Palilulsku a docnije Drugu beogradsku gimnaziju. Prvi razred gimnazije je ponavljao čak tri puta, za tri godine.[2] Školu je napustio posle trećeg razreda gimnazije, kada je započeo četvrti - zbog slabog uspeha. Kasnije je na svoju ruku "kao vanredni student" pohađao dve godine predavanja iz "prava"[3] u Velikoj školi. Međutim istovremeno je aktivno učestvovao u književnom i političkom životu studentske omladine, ali ispite nije polagao. Njegovom obrazovanju je pomoglo što mu je dom bio stecište književnika i pesnika. Tu je upoznao Đuru Jakšića, te se kasnije i oženio jednom od Jakšićevih kćeri, Tijanom.[4]

Učestvovao je kao dobrovoljac u bugarskom ratu 1885. godine, kada je zajedno sa Branislavom Nušićem bio u Jagodini. Kaplar XV puka Nušić je dobio zapovest da obučava vod, u kojem je bio dobrovoljac Ilić. Po sećanju Nušićevom: "Provodili smo jedan buran bohemsko-vojnički život; delili smo sve što smo imali". Vojislav Ilić se prikladno i dostojanstveno nosio kao vojnik, i dospeo je do čina rezervnog podporučnika.[5]

Godine 1887. stupio je u službu kao korektor Državne Štamparije, a prvi put je dobio državnu službu 14. januara 1889. godine. Primljen je za dijurnistu Ministarstva spoljnih poslova, pod uslovom da živi u Solunu i tamo za potrebe službe uči turski i arnautski jezik. Nakon nekoliko meseci bavljenja u Solunu odustao je od službe, jer za učenje turskog trebalo je puno godina a za arnautski nije bilo tada nikakvih priručnika. Godine 1890. namešten je Voja za učitelja u srpskoj školi u Turn Severinu, gde je proveo godinu dana. Po povratku iz Severina, dobio je 20. avgusta 1892. godine prvi ukaz, po kojem je postao pisar I klase pri Ministarstva unutrašnjih dela. Nepuna dva meseca kasnije unapređen je za šefa IV klase prodaje duvana, ali je brzo i to nameštenje ostavio. Sutradan po ostavci, 26. maja 1892. godine postavljen je za pisara I klase pri srpskom Konzulatu u Prištini. Napustio je bolji položaj da bi uzeo niži, samo da bi se u Prištini družio sa prijateljem a šefom Branislavom Nušićem. Kada je bio pisar na Kosovu, jedan izveštaj Ministarstvu je sastavio u stihu kao pesmu - da bi privukao pažnju. Nušić je istu kao kuriozitet objavio u "Politici" 1929. godine, a ista počinje prvom strofom:

"У смислу свега што следује даље,
 Акт вам се овај с препоруком шаље;
 Да поступите тачно и у свему,
 По наредбама казаним у њему."

Vojislav ni godinu dana "nije sastavio" u Prištini, jer se razboleo. Bolesnog su ga 1893. godine preneli u Skoplje, a zatim u Beograd. Dva dana pred smrt, 19. januara 1894. godine postavljen je za sekretara V klase u poštansko-telegrafskom odeljenju Ministarstva narodne privrede. Kao takav činovnik je i umro 21. januara 1894. godine u rodnom Beogradu. U uniformi rezervnog potporučnika, kojom se za života mnogo ponosio, bio je prerano umrli poeta Ilić i sahranjen.[6] Prizemna kuća u Dalmatinskoj 1 u kojoj je živeo, srušena je 1939.[7]

Prva žena Tijana i deca iz prvog braka su rano umrli. U drugom braku sa Zorkom rođenom Filipović imao je jednu ćerku.[8] Ćerka Svetlana je bila udata za Radoja Jovanovića, državnog savetnika, njihova ćerka je bila akademik i lingvista Milka Ivić.[9]

Vojislav Ilić

U životu umnogome je delio sudbinu drugih pisaca svog vremena: često je menjao nameštenja u Beogradu i unutrašnjosti, živeo u oskudici, veliki deo vremena provodio u kafani i neurednim, boemskim životom još više pogoršao svoje ionako slabo zdravlje, zbog političkih uverenja bivao proganjan od vlasti, i umro mlad. Iako je pisao kratko vreme, svega petnaestak godina, ostavio je obimno i raznovrsno delo. Za života je objavio tri zbirke pesama (1887, 1889, 1892), kojima treba dodati veliki broj pesama rasutih po časopisima i zaostalih u rukopisu. Nekoliko slabih proznih pokušaja pokazuju da je Vojislav, slično Branku i Zmaju, bio prvenstveno pesnik, da je umeo dobro pisati samo u stihu.

Po Jovanu Deretiću Ilić je u srpskom pesništvu izvršio ono što je desetak godina ranije zahtevao Svetozar Marković: odlučan raskid s romantizmom. Međutim, njegove književne težnje samo se delimično poklapaju s Markovićevim programom i s realističkom poetikom. U nekim pesmama on je bio glasnik naprednih ideja svog doba, oštar kritičar društvenih i političkih izopačenosti. Ali, njegova poezija, gledana u celini, suprotna je duhu tendenciozne, pragmatične književnosti za koju se zalagao programski realizam. Svojim estetizomom i formalizmom Ilić je otvorio put drukčijoj poeziji, poeziji kojoj je podjednako strana orijentacija realista na običnu stvarnost i zahtevi ideologa za uključivanje književnosti u društvene i političke borbe, poeziji u kojoj je najvažniji momenat briga za samu sebe, za svoje vlastito umetničko biće.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Portret naše škole, zvanični sajt škole, pristupljeno 23.01.2018.
  2. ^ "Politika", Beograd 1929. godine
  3. ^ "Politika", Beograd 19. april 1929. godine
  4. ^ Milorad Jovanović: Poslednja dva dana života
  5. ^ "Politika", Beograd 1929. godine
  6. ^ "Politika", Beograd 1929. godine
  7. ^ "Vreme", 21. feb. 1939, str. 7. digitalna.nb.rs
  8. ^ Pet pesnika bez naslednika („Večernje novosti“, 5. februar 2005)
  9. ^ Nauka kao život - Milka Ivić

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]