Vojislav Koštunica

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Vojislav Koštunica
Vojislav Koštunica na kogresu
Evropske narodne stranke u Rimu 2006.
Lični podaci
NadimciVoja
Datum rođenja( 1944-03-24)24. mart 1944. (80 god.)
Mesto rođenjaBeograd, Okupirana Srbija
PrebivališteBelanovica, Dragolj [1]
DržavljanstvoSrbija
NarodnostSrbin
Religijapravoslavac
ObrazovanjePravni Fakultet
UniverzitetUniverzitet u Beogradu
Profesijadoktor pravnih nauka
Porodica
SupružnikZorica Radović (v. 1976 —  njena smrt 2015)
Politička karijera
Politička
stranka
3. mart 2004 — 7. jul 2008.
IzboriParlamentarni izbori 2003.
Reizbor(i)Parlamentarni izbori 2007.
Predsednik
PrethodnikZoran Živković
NaslednikMirko Cvetković
7. oktobar 2000 — 7. mart 2003.
IzboriIzbori za predsednika SRJ 2000.
Predsednik vladeMomir Bulatović
Zoran Žižić
Dragiša Pešić
PrethodnikSlobodan Milošević
NaslednikSvetozar Marović
(Predsednik SCG)
Potpis

Vojislav Koštunica (Beograd, 24. mart 1944) srpski je teoretičar prava i bivši političar. Koštunica je poslednji predsednik Savezne Republike Jugoslavije (2000—2003) i bivši predsednik Vlade Republike Srbije (2004—2008). Bio je predsednik Demokratske stranke Srbije od njenog osnivanja, 1992, do 2014. godine.[2]

Koštunica je kao kandidat DOS-a pobedio u prvom krugu izbora za predsednika SRJ 2000, što je tadašnji predsednik Slobodan Milošević osporio, i u početku odbio da prizna poraz, zahtevajući drugi krug izbora, što je prouzrokovalo Petooktobarske proteste nakon kojih je Milošević na TV-u javno priznao poraz.[3] Međunarodne sankcije SRJ su ukinute 9. oktobra 2000. kao posledica svrgavanja Miloševića, i dolaska Koštunice na mesto predsednika SR Jugoslavije.[4][5] Strogo se protivio saradnji sa Haškim tribunalom, i njegova partija DSS sa 45 poslanika je napustila Đinđićevu vladu u znak protesta povodom odluke o izručenju Slobodana Miloševića Hagu.[6] Nakon atentata na Zorana Đinđića i prolaska glasa o nepoverenju vladi Zorana Živkovića, 2003. godine su održani parlamentarni izbori, nakon kojih Koštunica postaje premijer, pošto je formirao manjinsku vladu, uz tada pomalo neočekivanu tehničku podršku SPS-a, oko koalicije sa G17+, Novom Srbijom i Srpskim pokretom obnove.[7] Bio je jedan od ključnih ljudi koji su bili zaslužni za donošenje Ustava iz 2006. godine, prvog Ustava nakon raspada SCG, i ima zasluge u proglašavanju Srbije neutralnom državom. Tokom njegove druge vlade se protivio potpisivanju Sporazumu o stabilizaciji i priključenju (SSP) sa Evropskom unijom, što je i dovelo do pada vlade, i vanrednih parlamentarnih izbora 2008. na kojima se dugo pregovaralo o evroskeptičnoj vladi koju bi činila DSS, SPS, i SRS, ali je Ivica Dačić ipak na kraju potpisao „Istorijsko pomirenje sa DS-om” i ušao u koaliciju sa Demokratskom strankom Borisa Tadića, i formirao proevropsku vladu sa Mirkom Cvetkovićem kao predsednikom vlade.

Nakon napuštanja DSS-a, novembra 2014. je bio jedan od osnivača evroskeptičnog pokreta desnice pod nazivom „Državotvorni pokret Srbije”, čiji je predsednik Slobodan Samardžić.[8][9] Kompletno se povukao iz javnog života nakon odlaska iz DSS-a, i veoma retko daje izjave za medije.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Vojislav Koštunica je rođen u porodičnoj kući u Skadarskoj ulici, kao sin sudije Jovana V. Koštunice. Osim na Dorćolu, u detinjstvu i mladosti, često je boravio i u Miloševcu, zavičaju majčine porodice, gde je i kršten 1944. godine, pošto se porodica sklonila iz Beograda zbog čestih angloameričkih bombardovanja prestonice. Porodična kuća je tokom rata dva puta rušena, prvo u aprilskom nemačkom bombardovanju, a zatim i savezničkom.

Koštuničin pradeda, Jovan Damjanović (ponekad se zapisivalo i Damljanović) prozvani Koštunica, bio je učesnik Svetoandrejske skupštine iz 1858. godine, kao narodni poslanik iz Koštunića. Iz porodice Damjanović je i Anđelija, majka vojvode Živojina Mišića. Otac Jovan je pre rata bio okružni sudija u Novom Sadu.[10]

Koštunica se školovao u Beogradu, gde je završio osnovnu školu. Drugu beogradsku gimnaziju pohađao je i maturirao u vreme kada je ona već bila preseljena, privremeno, u zgradu Pete beogradske gimnazije, kod tašmajdanskog parka. Nakon mature (1962) upisao je Pravni fakultet u Beogradu, na kojem je diplomirao 27. juna 1966. godine. Magistrirao je 1970. sa temom „Teorija i praksa jugoslovenskog ustavnog sudstva“, a te godine izabran je za asistenta na Pravnom fakultetu. Doktorirao je 11. decembra 1974. godine na temu „Institucionalizovana opozicija u političkom sistemu kapitalizma“. Međutim, te godine u vreme političkih progona na Univerzitetu, morao je da napusti fakultet, jer je zajedno sa dr Kostom Čavoškim podržao svog profesora dr Mihaila Đurića u kritici ustava iz 1974. godine i tako sva trojica postaju disidenti od komunističkog režima. Petnaest godina kasnije, odbija ponudu da se kao profesor vrati na fakultet. Od 1974. godine radio je u Institutu društvenih nauka, a od 1981. godine u Institutu za filozofiju i društvenu teoriju kao viši naučni saradnik i jedno vreme direktor. Objavio je radove iz oblasti ustavnog prava, političke teorije i filozofije.

Bio je član redakcije i glavni i odgovorni urednik više pravnih i filozofskih časopisa, kao što su „Arhiv za pravne i društvene nauke“, „Filozofske studije“, „Filozofija i društvo“ i „Teorija“. Član je Srpskog PEN centra.

Političko delovanje[uredi | uredi izvor]

Opozicija[uredi | uredi izvor]

Osamdesetih godina 20. veka angažovao na zaštiti ljudskih prava, naročito u Odboru za odbranu slobode misli i izražavanja, u kojem su se okupljali intelektualci-disidenti. Bio je jedan od 13 intelektualaca koji su obnovili rad predratne Demokratske stranke 1989. o čemu se sa grupom prijatelja dogovarao u svom stanu u Francuskoj ulici. Bio je narodni poslanik u Skupštini Srbije od 1990. do 1997. godine.

U raspravi oko saradnje Demokratske stranke sa DEPOS-om došlo je do razlaza u DS-u i u julu 1992. izdvojila se grupa oko Vojislava Koštunice, koja je bila za saradnju sa DEPOS-om, a Koštunica je stvorio Demokratsku stranku Srbije u julu i avgustu 1992.[11] U novoj stranci Koštunica je postao predsednik, a neki od uticajnijih članova koji su mu se pridružili su bili između ostalih Vladeta Janković, Vladan Batić, Dragan Maršićanin. Na vanrednim parlamentarnim izborima 1992. je DSS u sklopu DEPOS-a osvojio 18 poslaničkih mesta, kako bi na sledećim izborima samo godinu dana kasnije stranka izašla iz koalicije DEPOS, samostalno izlazi na izbore, i osvaja 7 mandata.[12] Parlamentarne izbore 1997. su bojkotovali.[13]

Predsednik Jugoslavije (2000—2003)[uredi | uredi izvor]

Na izborima 24. septembra 2000. godine za predsednika Savezne Republike Jugoslavije kao kandidat DOS-a Koštunica je u prvom krugu dobio više od 50% glasova i predstavnici DOS-a na izbornim mestima imali su uvid u te rezultate.[14] Pod uticajem Koalicije Socijalističke partije Srbije (SPS) i Jugoslovenske levice (JUL), Savezna izborna komisija tvrdila je da je Koštunica pobedio u prvom krugu izbora, ali da nije imao preko 50% glasova, što je značilo da treba da se održi dodatni krug izbora.[15] To je bio povod za izbijanje masovnih protesta, koji su kulminirali 5. oktobra 2000. godine, a Koštunica je 6. oktobra 2000. ušao u kabinet predsednika Srbije na Novom Beogradu i istog dana Slobodan Milošević je priznao javno pred televizijskim kamerama RTS-a svoj poraz.[16] Vrhovni sud ga je proglasio pobednikom izbora iz prvog kruga. Uveče 7. oktobra 2000. u Sava centru održana je konstitutivna sednica nove Savezne skupštine Jugoslavije, a Vojislav Koštunica, na toj zajedničkoj sednici oba doma Skupštine SRJ, položio je zakletvu i postao predsednik [Savezne Republike Jugoslavije.[17]

Koštunica sa američkom državnom sekretarkom Kondolizom Rajs u Vašingtonu 12. jula 2006. godine

Kao predsednik Savezne Republike Jugoslavije Vojislav Koštunica tražio je prijem SRJ u UN, a Generalna skupština UN jednoglasno je prihvatila taj zahtev 1.11.2000.[18]

Koštuničina popularnost je zabeležila nagli rast nakon dolaska na vlast. Dostizao je rejting između 70 i 86% građana koji su tvrdili da u njega imaju najveće poverenje.

Razlaz sa Zoranom Đinđićem[uredi | uredi izvor]

Tokom 2001. godine došlo je do otvorenog razmimoilaženja sa premijerom Srbije Zoranom Đinđićem. Nakon izručenja Slobodana Miloševića Haškom tribunalu, Koštunica je tvrdio da nije bio obavešten o toj odluci,[19] što je najverovatnije prouzrokovalo da se uz njegovo ime ponekad stavlja nadimak "Neobavešten" i izjava "Nisam obavešten". Još veća kriza je izbila avgusta 2001. kada je Koštunica optužio Đinđića za organizovani kriminal i zapretio povlačenjem svojih ministara iz Đinđićeve vlade. Ova kriza je izbila nakon ubistva bivšeg oficira Službe državne bezbednosti Momira Gavrilovića 3. avgusta 2001. nekoliko sati pošto je navodno bio kod Koštunice u kancelariji. Koštunica je tvrdio da je Gavrilović ubijen jer je posedovao dokaze o umešanosti Đinđića i Demokratske stranke u korupciju i zataškavanje organizovanog kriminala. Dvojica ministara DSS (Aleksandar Pravdić i Obren Joksimović) su podneli ostavke i napustili Đinđićevu vladu.[20]

Pobuna JSO i smena Nebojše Pavkovića[uredi | uredi izvor]

U novembru 2001. je došlo do pobune JSO protiv Đinđićeve vlade, tokom koje su pripadnici Jedinice za specijalne operacije, predvođeni Miloradom Ulemekom Legijom blokirali auto-put kod Vrbasa i Sava centra. Navodni povod bilo je hapšenje haških optuženika braće Predraga i Nenada Banovića, a nezvanično se tvrdilo da je Ulemek želeo da izbegne eventualno hapšenje prilikom svedočenja na suđenju za ubistva na Ibarskoj magistrali, koje je bilo zakazano za 12. novembar. Koštunica je podržao pobunu JSO.

Neočekivano 24. juna 2002. predsednik SRJ Vojislav Koštunica smenio je general-pukovnika Nebojšu Pavkovića sa mesta načelnika Generalštaba VJ, iako je ranije odbijao da ga smeni.[21] NATO i Zoran Đinđić su dugo tražili Pavkovićevu smenu, a Pavković je optužio Koštunicu da je podlegao „nedemokratskim pritiscima” i da je smenjen jer je odbijao da Vojska Jugoslavije učestvuje u „prljavoj kampanji” predsedništva Jugoslavije protiv Đinđića, među kojima je bilo navodno prisluškivanje Đinđićeve vlade.[22]

U Utisku nedelje, koji se u to vreme emitovao na Studiju B, je 2002. godine učestvovao sa 3 člana Beogradskog sindikata.[23]

Dva neuspela izbora za predsednika Srbije 2002.[uredi | uredi izvor]

Kada se Koštunica, dok je još bio predsednik Jugoslavije, kandidovao na predsedničkim izborima u Srbiji 29. septembra 2002. nasuprot Miroljubu Labusu, kandidatu koga je predložila Vlada Srbije. Koštunica i Labus su ušli u drugi krug izbora, u kom je Koštunica osvojio 1.991.947 glasova (66,86% izašlih), ali izbori nisu bili validni pošto je u drugom krugu glasalo manje od 50% upisanih glasača.

Nakon što je izmenom Zakona o izboru predsednika Republike ukinut je cenzus u drugom krugu, izbori su ponovljeni 8. decembra. Koštunica je još jednom pobedio, osvojivši 1.699.098 glasova, ispred Vojislava Šešelja za koga je glasalo sa 1.063.296 osoba. Izbori su ponovo poništeni jer sa 45,16% izašlih birača nije ostvaren cenzus, ovoga puta u prvom krugu. Ubrzo nakon propasti izbora, uslovljene, između ostalog i tihim bojkotom vlade koja nije imala svog kandidata, Koštunica je najavio da će njegov prioritet biti obaranje Đinđićeve vlade i raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora.

Nestanak Jugoslavije i ubistvo Zorana Đinđića[uredi | uredi izvor]

Funkciju predsednika Savezne Republike Jugoslavije obavljao je do 4. februara 2003. godine, kada je SRJ preoblikovana u državnu zajednicu Srbije i Crne Gore.[24] Mesec dana kasnije, ubijen je Zoran Đinđić. Kao neposredni izvršioci optuženi su bivši pripadnici JSO Milorad Ulemek Legija i Zvezdan Jovanović, kao i pripadnici Zemunskog klana, dok je deo javnosti optuživao Koštunicu da stoji iza toga. Optužbe o povezanosti sa Đinđićevim ubistvom, nisu dovele o kraja političke karijere Vojislava Koštunice. Nakon vanrednih parlamentarnih izbora održanih u decembru 2003. godine, na kojima je najviše glasova osvojila Srpska radikalna stranka, Koštunica je imao stranu podršku da obrazuje vladu od proevropskih stranaka, da bi se sprečio dolazak radikala na vlast.

Premijer Srbije (2004−2008)[uredi | uredi izvor]

Posle vanrednih parlamentarnih izbora u Srbiji, održanih u decembru 2003. godine, postao je predsednik vlade Srbije (3. marta 2004. godine) nakon što je Socijalistička partija Srbije podržala njegovu manjinsku vladu koju pored Demokratske stranke Srbije činili G17+, Srpski pokret obnove i Nova Srbija.

Džordž Buš dočekuje Koštunicu u Beloj kući
Koštunica sa Vladimirom Putinom u Kremlju 27. oktobra 2000. godine

Nakon vanrednih izbora 21. januara 2007. godine, koalicija Demokratska stranka Srbije-Nova Srbija je postala treća po snazi u Narodnoj skupštini. Nakon dugih pregovora sa Demokratskom strankom, drugom najjačom strankom u skupštini, Koštunica je istaknut kao kandidat za predsednika vlade. Koštuničina vlada je izglasana 15. maja 2007, nekoliko sati pre zakonskog roka za raspisivanje novih izbora.

Drugi Koštuničin premijerski mandat su obeležile česte krize sa koalicionom partnerima Demokratskom strankom i G17+ oko pristupanja Srbije Evropskoj uniji, rešavanja problema Kosova i Metohije, privatizacije NIS-a i zakazivanja predsedničkih izbora. Odnosi u koaliciji su došli na najniži nivo u februaru 2008, nakon tesne pobede kandidata DS Borisa Tadića u drugom krugu predsedničkih izbora i Koštuničinog protivljenja potpisivanju Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa Evropskom unijom, zbog planova Evropske unije da na Kosovo pošalje misiju Euleks bez odobrenja Saveta bezbednosti. Kriza je privremeno rešena odlaganjem potpisivanja sporazuma na mesec dana. Nekoliko dana kasnije, 17. februara 2008, kosovski Albanci su jednostrano proglasili nezavisnost.

Ponovo u opoziciji i povlačenje iz politike[uredi | uredi izvor]

Bilbord DSS tokom kampanje uoči parlamentarnih izbora 2014.

Pošto su se razmimoilaženja u Vladi i dalje nastavila, Koštunica je 8. marta 2008. zatražio da se raspišu parlamentarni izbori za 11. maj kao način za izlazak iz krize. Na tim izborima, koalicija Demokratska stranka Srbije-Nova Srbija osvojila je 11,6% glasova ili 30 poslaničkih mesta. Koštunica je na mestu premijera bio do 7. jula.

Podneo je ostavku na mesto predsednika DSS 19. marta 2014. godine posle loših rezultata na parlamentarnim izborima.[25][26] 14. oktobra iste godine, posle izbornog kongresa, napustio je DSS, tvrdeći da je ova stranka izneverila sopstveni program.[27]

Međunarodni sporazumi[uredi | uredi izvor]

Koštunica je učestvovao u izradi dva Sporazuma o specijalnim paralelnim vezama (2001. i 2006) između Republike Srpske i Republike Srbije.[28]

Neobavešteni[uredi | uredi izvor]

Koštunici se u satiričnom kontekstu pripisuje nadimak neobavešten, i izjava nisam obavešten. To je konkretno prikazano u satiričnoj lutkarskoj seriji Nikad izvini, kada sa Draganom Jočićem peva pesmu pod tim naslovom,[29] i u mini seriji Porodica, kada na jedno pitanje izgovara rečenicu "nisam obavešten".

Po jednoj verziji je to dobio nakon hapšenja i izručivanja Slobodana Miloševića Haškom tribunalu 2001. godine, kada je dva dana nakon izručenja izjavio da nije bio obavešten o tom činu.[30] Po drugoj je to bilo 2003. godine nakon hapšenja Radeta Bulatovića i generala Ace Tomića, kada je potvrdio da su se njegov savetnik i načelnik Uprave za Bezbednost Vojske Jugoslavije svojevremeno sastali sa čelnim ljudima Zemunskog klana, ali da ga o tome nisu obavestili.[31]

Politički stavovi[uredi | uredi izvor]

Koštunica se generalno smatra konzervativnim političarem sa snažnim antikomunističkim stavovima. On je bui kritičan prema Zapadu, i Evropskoj uniji, iako je istorijski do otprilike 2008. i samoproglašenja nezavisnosti Kosova, podržavao podršku priključenja EU.[32] U intervjuu za nemački nedeljnik Špigel je izjavio da je poprilično blizak De Golu u pogledima na politiku.[33]

O Kosovu i Metohiji[uredi | uredi izvor]

Vojislav Koštunica se zalagao za tzv. politiku "zamrznutog konflikta", odnosno po njegovim rečima u intervjuu za nedeljnik Pečat: "Pitanje je kako rešiti ukupno problem KiM i uveren sam da se ključevi za rešavanje nalaze pre svega u samoj Srbiji. Ne bi Brisel i Vašington svakodnevno vršili pritisak i ucenjivali Srbiju i neprestano zahtevali nove i nove ustupke kada bi uloga Srbije bila beznačajna. Politička mudrost nam nalaže da nigde ne žurimo s rešavanjem ovog problema, već da se usmerimo na jačanje naših institucija na Kosovu i da svesrdno pomažemo srpski narod. To se zove „zamrznuti konflikt“, jer u ovom trenutku i pri ovakvom odnosu snagu na svetskoj sceni nije moguće postići pravično, stabilno i održivo rešenje."[34]

Nakon jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova, 21. februara 2008. je održan miting "Kosovo je Srbija", na kom je Koštunica održao govor:

Hiljade pristalica je autobusima pristiglo da podrže miting, nakon toga su neki protestanti napadali ambasade i pljačkali radnje.[37]

Koštunica je 25. februara 2008. zahtevao da SAD povuče svoje priznanje Kosova, upozoravajući da "neće biti stabilnosti dok se lažna država ne poništi".[38]

Sa pozicije premijera je 8. marta 2008. pozvao na nove izbore, nakon što se vladajuća koalicija sa Demokratskom strankom raspala oko odnosa sa Evropskom unijom i jednostrane nezavisnosti Kosova.[39]

O Evropskoj uniji[uredi | uredi izvor]

Koštunica je 4. aprila 2008. rekao da članstvo u EU više nije cilj Srbije. Rekao je da pre nego što se proces evrointegracija nastavi, Srbija i EU moraju da urede odnos teritorijalnog integriteta Srbije.[40]

Desetog aprila je izjavio da bi eventualno potpisivanje SSP sa EU bilo u partijskom interesu koalicije okupljene oko DS-a, ali ne i Srbije. "Ako Boris Tadić i koalicija Čanak-DS-G17 podržavaju Solanin sporazum, koji treba da pomogne ovoj koaliciji na izborima, to može predstavljati partijski interes Čanka, DS-a i G17, ali Solanin sporazum, svakako, nije u interesu države Srbije i srpskog naroda. Otvoreno kažemo da sumnjamo da Solanin sporazum, koji se nudi koaliciji Čanak-DS-G17 predstavlja pokušaj potpisivanja nezavisnosti Kosova. Ne sme biti trgovine Kosovom i ne sme se potpisivati Solanin sporazum ako se unapred izričito ne potvrdi da se taj sporazum odnosi na celovitu Srbiju". Kako je dodao, zastrašivanje građana velikom propagandom o samoizolaciji ima za cilj da se prikrije namera da se "preko potpisivanja Solaninog sporazuma prizna prva NATO država".[41]

Četrnaestog aprila 2008. je ocenio da predsednik Srbije i potpredsednik Vlade ne mogu u svojstvu državnih funkcionera potpisati sporazum o stabilizaciji sa EU jer je to suprotno Rezoluciji Skupštine Srbije. U njegovoj izjavi dostavljenoj agenciji Beta se navodi da "Skupština Srbije je svojom Rezolucijom od 26. decembra 2007. direktno zabranila da se potpisuje sporazum sa EU ako taj sporazum nije u funkciji potvrđivanja suvereniteta i teritorijalnog integriteta Srbije". Po njegovim rečima "zbog toga predsednik Boris Tadić i potpredsednik vlade Božidar Đelić sporazum mogu da potpišu samo u ime njihove partijske koalicije, a nikako u ime Srbije. Rezolucija Narodne skupštine predstavlja garanciju da potpisivanje Solaninog sporazuma apsolutno ne obavezuje Srbiju", Ocenio je da su Tadić i Đelić pod "nesumnjivim" pritiskom NATO-a da sporazum potpišu 28. aprila. "S takvim potpisom niko neće moći da tvrdi da je Srbija priznala nezavisnost Kosova, jer je taj potpis na Solaninom sporazumu partijska stvar koja obavezuje samo izbornu koaliciju koja je taj sporazum potpisala", naveo je u toj izjavi.[42]

Nakon Koštuničinog komentara na izjavu komesara za proširenje EU Olija Rena, da Evropska unija namerava da sa Srbijom potpiše Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju pre izbora 11. maja, da sporazum nije u državnom interesu Srbije, Demokratska stranka je pozvala predsednika vlade Koštunicu "da ne iznosi neistine" o sadržaju SSP-a, i istakla da se potpisivanjem tog sporazuma potvrđuje teritorijalni suverenitet Srbije. DS je navela da je "dužnost predsednika vlade da govori istinu, naročito o sporazumu koji je sam pregovarao i čiji je tekst parafirala vlada na čijem je čelu. Podsećamo predsednika vlade da SSP ni na koji način ne predstavlja odricanje od našeg teritorijalnog suvereniteta, naprotiv on se tim sporazumom potvrđuje". DS je takođe dodao da "to što pakt "Šešelj-Koštunica" ne može da uvede Srbiju u EU, ne znači da Srbija treba da se odrekne svoje budućnosti, niti da građani, zbog interesa Koštunice da zadrži premijersko mesto, treba da se odreknu većih plata, stabilnog dinara, stranih investicija, novih radnih mesta koje im omogućava članstvo u EU".[43]

Prvog maja 2008. je rekao da je ministar spoljnih poslova Rusije Sergej Lavrov bio u pravu kada je rekao da je SSP trebao da se potpiše pre jednostranog proglašenja nezavisnosti od strane Kosova i priznanja te nezavisnosti od strane 18 članica EU.[44] Dan kasnije je rekao da će nakon izbora anulirati sporazum, nazivajući ga "varkom", "Solaninim sporazumom", i "Tadićevim i Đelićevim potpisom", jer "to nije potpis Srbije".[45]

Privatni život[uredi | uredi izvor]

Bio je oženjen Zoricom Radović (1949—2015), doktorom pravnih nauka i stručnjakom za komparativno ustavno pravo.[46][47] Njen dalji rođak je mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije Radović.[48]

U popularnoj kulturi[uredi | uredi izvor]

Koštunica je bio prikazan u satiričnoj lutkarskoj seriji Nikad izvini, čija je radnja bila smeštena oko 2003. i 2004.[49][50]

Odlikovanja[uredi | uredi izvor]

  • Orden za zasluge Republike Italije (2002)
  • Orden Republike Srpske na lenti, „za naročite zasluge u razvijanju i učvršćivanju saradnje, političkih i privrednih odnosa između Republike Srbije, Republike Srpske i drugih država, kao i za izuzetan doprinos na učvršćenju mira, rezultata i dostignuća od šireg značaja u afirmaciji i poslijeratnom razvoju Republike Srpske“.[51] Orden mu je uručio predsednik Republike Srpske Milorad Dodik u Banjoj Luci na Vidovdan 28. juna 2012.[52][53]

Bibliografija[uredi | uredi izvor]

Knjige[uredi | uredi izvor]

  • Koštunica, Vojislav (2002). Ugrožena sloboda. Institut za filozofiju i društvenu teoriju / Filip Višnjić, Biblioteka „Fronesis“, Beograd. ISBN 978-86-7363-317-6. 
  • Vojislav Koštunica, Politički sistem kapitalizma i opozicija, Institut društvenih nauka, Beograd, 1977.
  • Vojislav Koštunica, Kosta Čavoški, Stranački pluralizam ili monizam Društveni pokreti i politički sistem u Jugoslaviji 1944-1949, Institut društvenih nauka, Beograd, 1983
  • Vojislav Koštunica, Kosta Čavoški, Stranački pluralizam ili monizam Posleratna opozicija - obnova i zatiranje, Privredno-pravni priručnik, Beograd, 1990.
  • Vojislav Koštunica, Kosta Čavoški, Party Pluralism or Monism Social Movements and the Political System in Yugoslavia 1944-1949, East European Monographs, Kolorado, SAD; 1985.
  • Vojislav Koštunica, Između sile i prava, Kosovski zapisi, Hrišćanska misao, biblioteka Svečanik, Beograd-Valjevo-Srbinje, 2000.
  • Koštunica, Vojislav (2008). Odbrana Kosova. Filip Višnjić, biblioteka „Posebna izdanja“, Beograd. ISBN 978-86-7363-585-9. 
  • Vojislav Koštunica, Zašto Srbija, a ne Evropska unija, Beograd, 2012.[54]

Članci u časopisima[uredi | uredi izvor]

  • Vojislav Koštunica, „Mogućnosti demokratije u Srbiji“ - Filozofija i društvo (Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Beograd, Urednik/priređivač: Svetozar Stojanović; 1997), br. XII. str. 29-.
  • Vojislav Koštunica, „Postkomunizam i problem demokratije“ - Filozofija i društvo (Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Beograd, Urednik/priređivač: Svetozar Stojanović; 1996), br. IX-X. str. 253-.
  • Vojislav Koštunica, „Politika i elite“, - Ideje (1970), br. 5. str. 19–27.

Ključne reči: politika; elite.

  • Vojislav Koštunica, „Opšta deklaracija i osnovna prava“, - Jugoslovenska revija za međunarodno pravo (Jugoslovensko udruženje za međunarodno pravo, Beograd ; 1989), br. 1-2. str. 23–36.
  • Vojislav Koštunica, „Alternativne ideje o socijalizmu u Jugoslaviji 1945-1947", - Filozofija i društvo (IFDT, Beograd ; 1989), br. 2, str. -.
  • Vojislav Koštunica, „Postkomunizam i problem demokratije“, - Filozofija i društvo (IFDT, Beograd, Urednik/priređivač: dr Svetozar Stojanović; 1996), br. IX-X. str. 253–263.
  • Vojislav Koštunica, „Mogućnosti demokratije u Srbiji“, - Filozofija i društvo (IFDT, Beograd, Urednik/priređivač: dr Svetozar Stojanović; 1997), br. 12. str. 29–40.
  • Vojislav Koštunica, „Neki problemi učešća federalnih jedinica u strukturi i funkcionisanju federacije“, - Arhiv za pravne i društvene nauke (1973), br. 2-3. str. 431–445.
  • Vojislav Koštunica, „Poreklo institucionalizovane opozicije u SAD“, - Arhiv za pravne i društvene nauke (Savez udruženja pravnika Jugoslavije, Beograd ; 1975), br. 3. str. 417–433.
  • Vojislav Koštunica, „Nastanak institucionalizovane opozicije u Velikoj Britaniji“, - Arhiv za pravne i društvene nauke (Savez udruženja pravnika Jugoslavije, Beograd ; 1976), br. 3. str. 423–440.
  • Vojislav Koštunica, „Ruso i problem vladavine opšte volje“, - Theoria (Filozofsko društvo Srbije, Beograd ; 1978), br. 3-4. str. 41–49.
  • Vojislav Koštunica, „Problem tiranije većine u političkoj filozofiji Aleksisa de Tokvila“, - Filozofske studije (Filozofsko društvo Srbije, Beograd ; ). (1978). str. 145.–204.
  • Vojislav Koštunica, „Angloamerička pravna tradicija i ideja vladavine prava“, - Arhiv za pravne i društvene promene (Savez udruženja pravnika Jugoslavije, Beograd ; 1981), br. 2. str. 251–268.
  • Vojislav Koštunica, „Džon Lok i ideja vlade koja počiva na saglasnosti“, - Filozofske studije (Filozofsko društvo Srbije, Beograd ; ). (1982). str. 35.–57.
  • Vojislav Koštunica, „Politički sistem i osnovna prava“, - Theoria (Filozofsko društvo Srbije, Beograd ; 1987), br. 1-2. str. 53–62.

Članci u zbornicima[uredi | uredi izvor]

  • Vojislav Koštunica, „Novija shvatanja o federalizmu u političkoj nauci“ - Federalizam i nacionalno pitanje (Savez udruženja za političke nauke, Beograd ), (1971). str. 289.–295.
  • Vojislav Koštunica, „Opozicija i demokratija“ - O demokratiji, (Draganić, Beograd ), (1995). str. 120.–128.
  • Vojislav Koštunica, „Uloga ustavnog sudstva; uporednopravni aspekt“ - Ustavnost i zakonitost (Institut društvenih nauka, Beograd ), (1976). str. 247.–260.
  • Vojislav Koštunica, „Teorije revolucije i savremena sociologija“ - Ogledi iz sociologije društvenog razvoja (Institut za sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta u Beogradu, Beograd ), (1981). str. 38.–59.
  • Vojislav Koštunica, „Srpska prevodna književnost u oblasti političke teorije do Prvog svetskog rata“ - str. -.
  • Vojislav Koštunica, „Ustav, sloboda udruživanja i političke stranke“ - Dva veka savremene ustavnosti (SANU, Beograd ), (1990). str. 325.–340.
  • Vojislav Koštunica, „Deklaracija iz 1789. i ljudska prava“ - Sloboda, jednakost, bratstvo. Francuska revolucija i savremenost (Institut za evropske studije, Beograd ), (1990). str. 181.–190.
  • Vojislav Koštunica, „Ustavnopravni razvoj Jugoslavije između dva rata i pravna drzava“ - Pravna država (Institut za sociološka i kriminološka istraživanja, Beograd ), (1991). str. 37.–47.
  • Vojislav Koštunica, „Načelo jednoglasnosti i jugoslovenski federalizam“ - Potrebe društvenog razvoja (SANU, Beograd ), (1991). str. 387.–390.
  • Vojislav Koštunica. "The constitution and the federal State" - Jugoslavija. A Fractured federalism (The Wilson Center Press. Washington, Urednik/priređivač: Dennison Rusinow). (1988). str. 78.–92.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „KOŠTUNICA SE OSAMIO! Boravi u kući bez struje i vode, sadi aroniju a komšije ga obožavaju”. Mondo.rs. 3. oktobar 2020. Pristupljeno 3. januar 2021. „Oko sredine teksta” 
  2. ^ RTS :: Koštunica podneo neopozivu ostavku
  3. ^ „Slobodan Milošević priznaje izborni poraz”. Youtube. aleblok70. Pristupljeno 3. januar 2021. 
  4. ^ „EU lifts economic sanctions against Serbia”. The Guardian. 9. 10. 2000. Pristupljeno 3. januar 2021. 
  5. ^ „EU ukinula sankcije”. Blic (odeljak biznis, u arhivi). 10. oktobar 2000. Pristupljeno 3. januar 2021. 
  6. ^ Milan Milošević (13. jun 2002). „Opozicija na vlasti i vlada u senci”. Nedeljnik Vreme. Pristupljeno 3. januar 2021. 
  7. ^ Nenad Lj. Stefanović (5. februar 2004). „Miloševićevi, a naši”. Nedeljnik Vreme. Pristupljeno 3. januar 2021. 
  8. ^ „Srbiji je potreban državotvorni pokret”. dps.rs. 14. 11. 2014. Arhivirano iz originala 19. 10. 2015. g. Pristupljeno 1. 9. 2015. 
  9. ^ „Slobodan Samardžić predsednik Državotvornog pokreta Srbije”. Blic. 13. 6. 2015. Pristupljeno 1. 9. 2015. 
  10. ^ „Politika”, 19. jun 1938 (potpis članka)
  11. ^ Logos 2019, str. 186.
  12. ^ Nikola Kojić (25. februar 2020). „Izbori 1993: Radikal Vučić i demokrata Vesić kao studenti u Skupštini Srbije”. N1. Pristupljeno 20. februar 2021. 
  13. ^ Nikola Kojić (3. mart 2020). „Izbori 1997: Bojkot dela opozicije, Šešelj i Vučić na vlasti sa socijalistima”. N1. Pristupljeno 20. februar 2021. 
  14. ^ Logos 2019, str. 354-355.
  15. ^ Logos 2019, str. 355.
  16. ^ Logos 2019, str. 355-357.
  17. ^ Logos 2019, str. 358.
  18. ^ Logos 2019, str. 359.
  19. ^ Tim Istinomera (7. mart 2017). „Istinomer analiza: Od visokog rejtinga do dubokog pada”. Istinomer. Pristupljeno 2. januar 2021. „...Sukob je kulminirao nakon 28. juna 2001, kada je, odlukom Đinđićeve vlade da direktno primeni Statut Haškog tribunala, Milošević izručen tom sudu. Dva dana kasnije, Koštunica se formalno ogradio od tog čina, tvrdeći da nije bio obavešten o njemu, dok je Đinđić govorio da je Koštunica morao znati za odluku o izručenju bivšeg predsednika.” 
  20. ^ Bideleux & Jeffries 2007, str. 288.
  21. ^ Logos 2019, str. 359, 367.
  22. ^ Bideleux & Jeffries 2007, str. 296.
  23. ^ „Beogradski sindikat & Vojislav Kostunica_Utisak nedelje (2002) (Studio B)”. Youtube. ljradojci. 24. jun 2020. Pristupljeno 28. mart 2021. „Nije celo gostovanje, samo jedan deo je prikazan” 
  24. ^ Logos 2019, str. 377.
  25. ^ Koštunica podneo neopozivu ostavku (B92, 19. mart 2014)
  26. ^ Odlazak Koštunice („Politika“, 19. mart 2014)
  27. ^ Koštunica napustio DSS: Izneverili ste program stranke
  28. ^ „Razgovor sa Vojislavom Koštunicom, predsednikom DSS-a”. Radio-televizija Republike Srpske. 28. 6. 2012. Arhivirano iz originala 25. 4. 2018. g. Pristupljeno 28. 6. 2012. 
  29. ^ Nikad izvini. „Neobavešten - Nikad izvini”. youtube.com. Nikad izvini - official. Pristupljeno 22. jun 2022. 
  30. ^ „Koštunica ponovio raniju tvrdnju: "Nisam bio obavešten"”. arhiva.glas-javnosti.rs. Glas javnosti. 30. jun 2001. Pristupljeno 22. jun 2022. 
  31. ^ „Koštunica nije bio obavešten o sastancima svojih saradnika”. b92.net. B92. 10. april 2003. Pristupljeno 22. jun 2022. 
  32. ^ Miloš Đošić (22. novembar 2020). „Koštunica se nadao da će SR Jugoslavija ući u EU”. Dnevni list Danas. Pristupljeno 5. januar 2021. 
  33. ^ „English Summaries”. Der Spiegel. 13. 11. 2000. Pristupljeno 5. januar 2021. 
  34. ^ Saša Francisti (16. april 2012). „VOJISLAV KOŠTUNICA ZA „DANAS“: EU JE VEZALA RUKE SRBIJI”. Pečat zvanični sajt. Pristupljeno 5. januar 2021. 
  35. ^ „Miting „Kosovo je Srbija“ - Vojislav Koštunica”. Youtube. Nikola Malenčić. 17. februar 2016. Pristupljeno 5. januar 2021. „Snimak celog Koštuničinog govora na mitingu” 
  36. ^ „The Promise is Given, Kosovo is Serbia as Long as We Live”. Tanjug, via Serbian Orthodox Church. 21. 2. 2008. Arhivirano iz originala 05. 08. 2020. g. Pristupljeno 05. 01. 2021. 
  37. ^ Judah (2009). The Serbs. Yale University Press. str. 359. ISBN 978-0-300-15826-7. 
  38. ^ Kirka, Danica (26. 2. 2008). „Putin's Likely Successor, Pledging Support for Serbia, Signs Pipeline Deal”. The Washington Post. Associated Press. str. A11. 
  39. ^ „Serbia's ruling coalition collapses”. BBC. 8. 3. 2008. 
  40. ^ „Koštunica: EU membership not on agenda”. B92. 4. 4. 2008. Arhivirano iz originala 7. 6. 2011. g. Pristupljeno 21. 12. 2010. 
  41. ^ „Koštunica: Ne Solaninom sporazumu”. B92. 10. april 2008. Pristupljeno 9. januar 2021. 
  42. ^ „KOŠTUNICA: Potpisivanje sporazuma neće obavezivati Srbiju”. Dnevni list Danas. 15. april 2008. Pristupljeno 9. januar 2021. 
  43. ^ Tanjug (21. april 2008). „Koštunica: Sporazum nije u interesu Srbije”. Politika. Pristupljeno 9. januar 2021. 
  44. ^ „Koštunica agrees with Lavrov: SAA long overdue”. B92. 1. 5. 2008. Arhivirano iz originala 02. 05. 2008. g. Pristupljeno 21. 12. 2010. 
  45. ^ „Koštunica: Poništićemo Solanin sporazum”. Večernje novosti. 3. maj 2008. Pristupljeno 9. januar 2021. 
  46. ^ Nisam prva dama
  47. ^ Preminula supruga Vojislava Koštunice („Večernje novosti“, 21. septembar 2015)
  48. ^ „HIC - Politika[[Kategorija:Botovski naslovi]]”. Arhivirano iz originala 24. 09. 2015. g. Pristupljeno 03. 11. 2014.  Sukob URL—vikiveza (pomoć)
  49. ^ Nikad izvini - Official (18. jun 2016). „Nikad izvini - TAXI”. Youtube. Nikad izvini - Official. Pristupljeno 30. mart 2021. 
  50. ^ Nikad izvini - Official (21. jun 2016). „Nikad izvini - Skrivena kamera”. Youtube. Nikad izvini - Official. Pristupljeno 30. mart 2021. 
  51. ^ „Odlikovanja povodom 20 godina Republike Srpske i Vidovdana”. Zvanična prezentacija Predsjednika Republike Srpske. 28. 6. 2012. Arhivirano iz originala 06. 03. 2016. g. Pristupljeno 28. 6. 2012. 
  52. ^ RTS: „Dodik odlikovao Koštunicu“ (28. jun 2012.)
  53. ^ „Dodik uručio odlikovanja”. Radio-televizija Republike Srpske. 28. 6. 2012. Pristupljeno 28. 6. 2012. 
  54. ^ „Promocija Koštuničine knjige „Zašto Srbija, a ne Evropska unija“”. Radio-televizija Republike Srpske. 11. 4. 2012. Pristupljeno 12. 4. 2012. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Političke funkcije
Predsednik Jugoslavije
2000–2003
Premijer Srbije
2004–2008
Stranačke funkcije
Pozicija uspostavljena
 Predsednik Demokratske stranke Srbije
1992–2014
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Војислав_Коштуница&oldid=27504232”