Vojska

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu

Vojskom se naziva oružana sila jedne države koja je namenjena za odbranu zemlje od spoljnjeg neprijatelja, kao i za izvršavanje drugih zadataka koje joj dodeli državno rukovodstvo. Svrha postojanja vojske nije samo vođenje rata. Vojska se koristi i za izvođenje mirovnih operacija, kao i za podršku drugim državnim institucijama u slučajevima nevojnog ugrožavanja bezbednosti (prirodne i industrijke nesreće, terorizam, organizovani kriminal itd.). Vojska se najčešće sastoji iz vidova, rodova i službi. Vidovi su: kopnena vojska, vazduhoplovstvo i protivvazduhoplovna odbrana i mornarica. Rodovi vojske su: pešadija, artiljerija, oklopno-mehnaizovane jedinice itd. Službe vojske su: tehnička, intendantska, sanitetska itd.

Zadatak vojske se obično definiše kao odbrana države, i njenih građana, i sprovođenje rata protiv druge države. Vojska isto tako omže da ima dodatne sankcionisane i nesankcionisane funkcije unutar društva, uključujući, promociju političke agende,[1][2] zaštite korporativnih ekonomskih interesa, interne kontrole stanovništva, izgradnje, hitnih službi, društvenih ceremonija i čuvanja važnih oblasti. Vojska takođe može da funkcioniše kao diskretna podkultura[3] unutar šireg civilnog društva, kroz razvoj zasebne infrastrukture, koja može uključivati stanovanje, škole, komunalne usluge, logistiku, zdravstvo i medicinu, pravo, proizvodnju hrane, finansije i bankarstvo. U širokoj upotrebi, pojmovi oružane snage i vojska često se smatraju sinonimnim, mada se u tehničkoj upotrebi ponekad pravi razlika pri čemu oružane snage jedne zemlje mogu obuhvatati vojne i druge paravojne snage.[4] Oružana sila je upotreba oružanih snaga za postizanje političkih ciljeva.

Profefija vojnika kao dela vojske je starija od same zapisane istorije. Neke od najpostojanijih slika klasične antike prikazuju moć i podvige njihovih vojskovođa. Bitka kod Kadeša iz 1274. godine p. n. e. je bila jedna od prelomnih tačaka vladavine faraona Ramzesa II,[5][6][7] i ima prominentno mesto u vidu reljefa na njegovom monumentu. Hiljadu godina kasnije, car ujedinjene Kine Ćin Ši Huang je bio toliko odlučan da impresionira bogove svojim vojnom moći, da je sahranjen sa armijom terakotske vojske.[8][9] Rimljani si bili posvećeni vojnim pitanjima, ostavljajući potomstvu mnoštvo traktata i zapisa, kao i veliki broj raskošno uklesanih triumfalnih kapija i stubova pobede.

Etimologija i definicije[uredi]

Vojnici Argentinske armije u formaciji

Prva zapisana upotreba reči military u engleskom jeziku, zapisano kao militarie, potiče iz 1585.[10] Ova reč potiče od latinske reči militaris (od latinske reči miles, sa značenjem 'vojnik') preko francuskog, mada je ta etimologija nesigurna. Po jednoj sugestiji reč je izvedena iz *mil-it- – idući telom i masom.[11][12] Reč je sada koristi za označavanje osobe vešte u upotrebi oružja, ili koja je angažovana u vojnoj službi, ili u ratovanju.[13][14]

Kao imenica, vojska obično se uglavnom odnosi na oružane snage jedne zemlje, ili ponekad, konkretnije, na više oficire koji joj komanduju.[13][14] Uopšteno govoreći, odnosi se na fizičku sposobnost oružanih snaga, osoblja, opreme i fizičkog područja koje oni zauzimaju.

Kao pridev, vojni se prvobitno odnosilo samo na vojnike i vojnikovanje, ali se značenje ubrzo proširilo da označava kopnene sile u uopštem smislu i sve što se tiče njihove profesije.[10] Imena odreda Kraljevske vojne akademije (1741) i Vojne akademije Sjedinjenih Država (1802) odražavaju to prošireno značenje termina. Međutim, otprilike u vreme Napoleonovih ratova, reč 'vojni' je počela da se koristi za označavanje celokupnih oružanih snaga,[10] i u 21. veku izrazi poput vojne služve, vojne obaveštajne služba, i vojne istorije obuhvataju pomorske, kopnene i vazduhoplovne aspekte. Kao takav, termin se sada odnosi na svaku aktivnost koju obavlja osoblje oružanih snaga.

Istorija[uredi]

Vojna istorija se obično smatra istorijom svih konflikta, a ne samo istorijom državnih vojnih snaga. Ona se donekle razlikuje od istorije rata, dok vojna istorija ima fokus na ljudima i instituciji ratovanja, istorija rata se prevashodno bavi evolucijom samog rata uzrokovanog promenama tehnologije, vlada i geografije.[15][16][17]

Vojna istorija ima brojne aspekte. Jedan od glavnih aspekata je učenje iz prošlih dostignuća i grešaka, kako bi se u budućnosti efikasnije ratovalo. Drugi je stvaranje osećaja vojne tradicije, koji se koristi za stvaranje kohezivnih vojnih snaga. Još jedan aspekt je da se nauče načini za efikasnije sprečavanje ratova. Ljudsko znanje o vojsci u velikoj meri se zasniva na zabeleženoj i usmenoj istoriji vojnih sukoba (ratova), njihovih učesničkih armija i mornarica, a od nedavno i vazduhoplovnih snaga.

Načelno postoje dve vrste vojne istorije, iako gotovo svi tekstovi imaju elemente obe vrste: opisna istorija, koja služi beleženju sukoba bez navođenja bilo kakvih izjava o uzrocima, prirodi konflikta, završetku i efektu sukoba; i analitička istorija, koja nastoji da pruži izjave o uzrocima, prirodi, završetku i posledicama sukoba - kao sredstvo za izvođenje znanja i razumevanje konflikata kao celine, i radi sprečavanja ponavljanja grešaka u budućnosti, da bi se osmislili bolji koncepti ili metode u primeni snaga, ili radi zagovaranja potrebe za novom tehnologijom.

Organizacija[uredi]

Primer vojne komande; mapa Argentinskih vojnih zona (1975–1983)

Osoblje i jedinice[uredi]

CF-18 Hornet baca laserski vođenu bombu

Uprkos rastuće važnosti vojne tehnologije, vojna aktivnost pre svega zavisi od ljudi. Na primer, 2000. godine Britanska armija je deklarisala: „Čovek je i dalje prvo oružje rata.”[18]

Rang i uloga[uredi]

Vojna organizacija je karakterisna strogom hijerarhijom podeljenom na vojne činove, sa činovima koji su obično grupisani (u opadajućem redosledu autoriteta) kao oficiri (e.g. pukovnik), podoficiri (e.g. mlađi vodnik), i osoblje na najnižem rangu (e.g. vojnici). Dok viši oficiri donose strateške odluke, potčinjeni vojni kadar (vojnici, mornari, marinci, i avijatičari) ih izvršavaju. Nazivi činova mogu da variraju među vidovima oružanih snaga i zemljama, međutim hijerarhija rangova je zajednička za sve državne oružane snage širom sveta.

Pored njihovog ranga, osoblje zauzima jednu od mnogih specijalizovanih uloga, koje se često grupišu prema prirodi vojnog zadatka date uloge u borbenim operacijama: borbene uloge (e.g. pešadija), uloge borbene podrške (e.g. borbeni inženjeri), i uloge pozadinske podrške (e.g. logistička podrška).

Regrutovanje[uredi]

Osoblje može biti sakupljeno dobrovoljnim prijavljivanjem ili regrutacijom, u zavisnosti od sistema koji je država izabrala. Većina vojnih lica su muškarci; manjinski udeo ženskog osoblja varira na međunarodnom nivou (oko 3% u Indiji,[19] 10% u UK,[20] 13% u Švedskoj,[21] 16% u SAD,[22] i 27% u Južnoj Africi[23]). Dok dve trećine država u današnje vreme regrutuju ili iznajmljuju samo odrasle osobe, 2017. godine se 50 država još uvek delimično oslanjalo na decu mlađu od 18 godina (obično 16 ili 17 godina starosti) za popunjavanje redova svojih oružanih snaga.[24]

Dok su regruti koji se pridruže kao oficiri uglavnom predisponirani za društveni napredak,[25][26] većina regutovanog osoblja potiče iz okruženja relativne socijalno-ekonomske deprivacije.[27][28][29] Na primer, nakon što je SAD obustavila vojnu regrutaciju 1973. godine, „vojska je nesrazmerno privukla afroameričke muškarce, ljude sa socijalno-ekonomskom položajem niskog statusa, ljude koji su bili u neakademskim srednjim školama, i one čije su ocene u srednjoj školi bile na niskom nivou”.[25]

Obaveze[uredi]

Obaveze vojnog zapošljavanja su mnogobrojne. Vojno zapošljavanje s punim radnim vremenom obično zahteva minimalni period službe u trajanju od nekoliko godina; rok između dve i šest godina je tipičan za oružane snage u Australiji, Velikoj Britaniji i SAD, na primer, u zavisnosti od uloge, roda vojske i čina.[30][31][32] Neke oružane snage dozvoljavaju kratak otpusni interval, obično tokom treninga, kad regruti mogu da napuste oružane snage.[33] Alternativno, vojno zaposlenje sa kraćim radnim vremenom, poznato kao snage vojnih rezervi, omogućava regrutu da održava civilni posao dok je na obuci pod vojnom disciplinom vikendom; osoba može biti pozvana da služi u operacijama kao dopuna jedinicama s punim radnim vremenom. Posle napuštanja oružanih snaga, regruti mogu ostati odgovorni za obavezni povratak na puno radno vreme u vojsci kako bi trenirali ili učestvovali u vojnim operacijama.[33][32]

Vojni zakon uvodi krivična dela koja nisu priznata od strane civilnih sudova, kao što su odsutnost bez dopusta (AWOL), dezertiranje, politički akcije, simuliranje, neučtivo ponašanje, i neposlušnost (pogledajte, na primer, Prekršaje protiv vojnog zakona u Ujedinjenom Kraljevstvu).[34] Kazne se kreću od sumarnog ukora do zatvorskih kazni od po nekoliko godina nakon presude vojnog suda.[34] Određena osnovna prava su takođe ograničena ili suspendovana, uključujući slobodu udruživanja (npr. organizovanja sindikata) i slobodu govora (obraćanja medijima).[34] Vojno osoblje u nekim zemljama ima pravo prigovora savesti ako smatraju da je naredba nemoralna ili nezakonita, ili se ne može s dobrom savešću sprovesti.

Osoblje može biti postavljeno na baze u svojoj zemlji ili u inostranstvu, u skladu sa operativnim potrebama, i može biti raspoređeno iz tih baza na vojne vežbe ili operacije bilo gde u svetu. Tokom mira, kada je vojno osoblje uglavnom stacionirano u garnizonima ili drugim stalnim vojnim objektima, oni uglavnom vrše administrativne zadatke, trening i obrazovne aktivnosti, tehničko održavanje, i regrutovanje.

Obuka[uredi]

Inicijalni trening priprema regrute za zahteve vojnog života, uključujući spremnost na povrede i ubijanje drugih ljudi, i da se suoče sa smrtnom opasnošću bez bežanja. To je fizički i psihološki intenzivan proces koji resocijalizuje regrute za jedinstvenu prirodu vojnih zahteva. Na primer:

  • Individualnost je potisnuta (npr. brijanjem glave novih regruta, izdavanjem uniformi, uskraćivanjem privatnosti i zabranom korištenja imena);[35][36]
  • Dnevna rutina je čvrsto kontrolisana (npr. regruti moraju napraviti svoje krevete, polirati čizama i odlagati odeću na određeni način, a greške se kažnjavaju);[37][36]
  • Neprekidni stresori iscrpljuju psihološku otpornost prema zahtevima njihovih instruktora (na primer, deprivacija regruta od spavanja, hrane ili skloništa, izvikivanje uvreda i davanje naloga namenjenih ponižavanju);[38][36][37]
  • Često kažnjavanje služi uslovljavanju grupnog konformizma i obeshrabruje loše performanse.[36]
  • Disciplinski instruktor vežbi je predstavljen kao uzor idealnog vojnika.[39]

Privilegije[uredi]

Vojno zapošljavanje može imati privilegije uključujući, na primer, avanturističku obuku; subvencionisan smeštaj, obroke i putovanja; i penziju. Neke oružane snage takođe subvencionišu obrazovanje regruta pre, tokom i/ili nakon služenja vojske u zamenu za minimalni period formalne vojne zaposlenosti.

Vidi još[uredi]

Reference[uredi]

  1. ^ „Handbook of Public Policy Analysis” (PDF). 
  2. ^ Hanif, Joe Sandler Clarke & Faisal (26. 3. 2015). „Live Q&A: How can NGOs lobby effectively to impact the political agenda?”. The Guardian (na jeziku: engleski). ISSN 0261-3077. Pristupljeno 29. 3. 2017. 
  3. ^ Hebdige, Dick (1979). „Subculture: the meaning of style” (PDF). 
  4. ^ „Customary IHL - Section B. Incorporation of paramilitary or armed law enforcement agencies into armed forces”. Icrc.org. Pristupljeno 27. 7. 2013. 
  5. ^ Eggenberger, David (1985). An Encyclopedia of Battles. Dover Publications. str. 214. 
  6. ^ Ralby, Aaron (2013). „Battle of Kadesh, c. 1274 BCE: Clash of Empires”. Atlas of Military History. Parragon. str. 54—55. ISBN 978-1-4723-0963-1. 
  7. ^ Ralby, Aaron (2013). „Hatti and Mitanni, 18th–12th Centuries BCE: A Kingdom Found”. Atlas of Military History. Parragon. str. 52—53. ISBN 978-1-4723-0963-1. 
  8. ^ Terra cotta of massed ranks of Qin Shi Huang's terra cotta soldiers
  9. ^ Yanchou, Lu; Zhang Jingzhao; Jun, Xie (1988). „TL dating of pottery sherds and baked soil from the Xian Terracotta Army Site, Shaanxi Province, China”. International Journal of Radiation Applications and Instrumentation. Part D. Nuclear Tracks and Radiation Measurements. 14 (1–2): 283—286. doi:10.1016/1359-0189(88)90077-5. 
  10. 10,0 10,1 10,2 Oxford English Dictionary (2nd edition) Oxford: 1994
  11. ^ Harper, Douglas. „military”. Online Etymology Dictionary. 
  12. ^ Tucker, T.G. (1985) Etymological dictionary of Latin, Ares publishers Inc., Chicago. str. 156
  13. 13,0 13,1 Oxford dictionary
  14. 14,0 14,1 „Merriam Webster Dictionary online”. Merriam-Webster.com. Pristupljeno 1. 8. 2011. 
  15. ^ William H McNeill, "Modern European History" in Michael Kammen, ed., The Past Before Us: Contemporary Historical Writing in the United States (1980). str. 99.–100
  16. ^ John A. Lynn, "The embattled future of academic military history." Journal of Military History 61.4 (1997): 777–89.
  17. ^ Ian F W Beckett (2016). A Guide to British Military History: The Subject and the Sources. Pen and Sword. str. 24. 
  18. ^ British Army (2000). „Soldiering: The military covenant” (PDF). Pristupljeno 13. 12. 2017. 
  19. ^ Franz-Stefan Gady. „India’s Military to Allow Women in Combat Roles”. The Diplomat (na jeziku: engleski). Pristupljeno 12. 12. 2017. 
  20. ^ „UK armed forces biannual diversity statistics: 2017”. www.gov.uk (na jeziku: engleski). 2017. Pristupljeno 12. 12. 2017. 
  21. ^ Försvarsmakten. „Historik”. Försvarsmakten (na jeziku: švedski). Pristupljeno 12. 12. 2017. 
  22. ^ US Army (2013). „Support Army Recruiting”. www.usarec.army.mil. Pristupljeno 12. 12. 2017. 
  23. ^ Engelbrecht, Leon. „Fact file: SANDF regular force levels by race & gender: April 30, 2011 | defenceWeb”. www.defenceweb.co.za (na jeziku: engleski). Pristupljeno 12. 12. 2017. 
  24. ^ „Where are child soldiers?”. Child Soldiers International (na jeziku: engleski). Pristupljeno 8. 12. 2017. 
  25. 25,0 25,1 Segal, D R; et al. (1998). „The all-volunteer force in the 1970s”. Social Science Quarterly. 72 (2): 390—411. JSTOR 42863796. 
  26. ^ Bachman, Jerald G.; Segal, David R.; Freedman-Doan, Peter; O'Malley, Patrick M. „Who chooses military service? Correlates of propensity and enlistment in the U.S. Armed Forces.”. Military Psychology (na jeziku: engleski). 12 (1): 1—30. doi:10.1207/s15327876mp1201_1. 
  27. ^ Brett, Rachel, and Irma Specht. Young Soldiers: Why They Choose to Fight. Boulder: Lynne Rienner Publishers, 2004. ISBN 1-58826-261-8
  28. ^ „Machel Study 10-Year Strategic Review: Children and conflict in a changing world”. UNICEF. Приступљено 8. 12. 2017. 
  29. ^ Iversen, Amy C.; Fear, Nicola T.; Simonoff, Emily; Hull, Lisa; Horn, Oded; Greenberg, Neil; Hotopf, Matthew; Rona, Roberto; Wessely, Simon (1. 12. 2007). „Influence of childhood adversity on health among male UK military personnel”. The British Journal of Psychiatry (на језику: енглески). 191 (6): 506—511. ISSN 0007-1250. PMID 18055954. doi:10.1192/bjp.bp.107.039818. 
  30. ^ „Army – Artillery – Air Defender”. army.defencejobs.gov.au (на језику: енглески). Приступљено 9. 12. 2017. [мртва веза]
  31. ^ Gee, David; Taylor, Rachel (1. 11. 2016). „Is it Counterproductive to Enlist Minors into the Army?”. The RUSI Journal. 161 (6): 36—48. ISSN 0307-1847. doi:10.1080/03071847.2016.1265837. 
  32. 32,0 32,1 „What is a Military Enlistment Contract?”. Findlaw. Приступљено 9. 12. 2017. 
  33. 33,0 33,1 „The Army Terms of Service Regulations 2007”. www.legislation.gov.uk (на језику: енглески). Приступљено 9. 12. 2017. 
  34. 34,0 34,1 34,2 UK, Ministry of Defence (2017). „Queen's Regulations for the Army (1975, as amended)” (PDF). Приступљено 9. 12. 2017. 
  35. ^ McGurk; et al. (2006). 'Joining the ranks: The role of indoctrination in transforming civilians to service members', (in 'Military life: The psychology of serving in peace and combat [vol. 2]'). Westport: Praeger Security International. str. 13—31. ISBN 978-0275983024. 
  36. 36,0 36,1 36,2 36,3 John., Hockey, (1986). Squaddies : portrait of a subculture. Exeter, Devon: University of Exeter. ISBN 9780859892483. OCLC 25283124. 
  37. 37,0 37,1 Bourne, Peter G. (1. 5. 1967). „Some Observations on the Psychosocial Phenomena Seen in Basic Training”. Psychiatry. 30 (2): 187—196. ISSN 0033-2747. PMID 27791700. doi:10.1080/00332747.1967.11023507. 
  38. ^ Dave., Grossman, (2009). On killing : the psychological cost of learning to kill in war and society (Rev. izd.). New York: Little, Brown and Co. ISBN 9780316040938. OCLC 427757599. 
  39. ^ Faris, John H. (16. 9. 2016). „The Impact of Basic Combat Training: The Role of the Drill Sergeant in the All-Volunteer Army”. Armed Forces & Society (na jeziku: engleski). 2 (1): 115—127. doi:10.1177/0095327x7500200108. 

Literatura[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]