Vojska Kneževine Srbije

Srpska vojna istorija
	Srpska vojska u srednjem veku
	Vojska Kneževine Srbije
	Crnogorska knjaževska i kraljevska vojska
	Srpska kraljevska vojska
	Jugoslovenska vojska Jugoslovenska vojska u otadžbini;
	Narodnooslobodilačka vojska Jugoslavije
	Jugoslovenska narodna armija
	Srpska vojska Krajine
	Vojska Republike Srpske
	Vojska Jugoslavije
	Vojska Srbije i Crne Gore
	Vojska Srbije

Vojska Kneževine Srbije
Vojska Kneževine Srbije
	Zastava Kneževine Srbije
Osnovana	1830.
Raspuštena	1882. (52 god.)
Vođstvo
Vrhovni komandant	Knez Milan Obrenović; poslednji
Ministar odbrane	Milojko Lešjanin; poslednji
Načelnik Glavnog đeneralštaba	Jovan Anđelković; poslednji

Vojska Kneževine Srbije bila je oružana sila Kneževine Srbije od 1830. do 1882. kada je Srbija proglašena kraljevinom, a njena vojska preimenovana u Vojsku Kraljevine Srbije.

Istorija[uredi | uredi izvor]

Stvaranje Srpske vojske[uredi | uredi izvor]

Duxovno raspoloženje srpskog stanovništva Beogradskog pašaluka, u jednom trenutku početkom 1804. godine prevagnulo je na onu stranu gde se jedini izlaz još video u podizanju oružja kojim bi se obezbedili pravda i pravo. Ta konačna odluka pala je u Orašcu na Sretenje. Bio je to tada neizvestan poduhvat u najsloženijim političkim uslovima ondašnje Evrope.

Dva puta su Srbi sa obe strane turske granice sadejstvovali austrijskoj vojsci u ratovima protiv Turske tokom 18. veka, upamtili su dvadesetogodišnju austrijsku vladavinu nad Beogradom i severnim delovima Srbije. Nije izbledelo sećanje da je posle Svištovskog mira između Austrije i Turske bilo obećano da će se Beogradski pašaluk podeliti na 12 nahijskih knježina, sa jednim „vrhovnim knezom“ kao garancijom autonomije. Dakle, ono što su imali i za austrijske uprave, na šta su bili navikli. Ređali su se opetovani zahtevi Srba sultanu i žalbe na režim uzurpatora. Bojeći se novih ustanaka, Porta je naredila reforme i administrativne revizije u Bosni, ali ne uspeva da ih nametne agama i janjičarima u Srbiji. Srbi postavljaju u više mahova skoro 33 zahteva, od kojih se samo njih pet odnosi na agrarne odnose i spahije. Tražili su autonomiju kao i njihovi saplemenici na Temišvarskom saboru 1790. godine od austrijskog cara. Srbi u Temišvaru ističu da narod bez autonomije nije nacija. Duh Kočine krajine se živo pamtip, kao i vojevanje frajkora u Mačvi, a preko reka je izbeglo oko 50.000 ljudi koji čekaju. Velike sile u potaji vuku svoje poteze i sagledavaju svoje strateške interese.

Zajedno sa oružanom borbom na prostorima gde su živeli Srbi polako se razvijala i svest gde je središte njihove državnosti. Pojam Srbije nastaće tek kao posledica ustanka i prerastanja borbe za autonomiju u okviru turskog poretka u borbu za samostalnu državu. Taj preobražaj desio se 1806. godine, posle velikih srpskih vojnih pobeda. Pobede nad turskom vojskom bitkama na Ivankovcu, Mišaru, Deligradu, ali i ulazak u Beograd, dale su ustanku međunarodni značaj, on postaje vododelnica za ondašnje velike sile. Ustanici su porazili ne samo tursku vojsku već, nehotično, i Napoleona, koji ju je opremao i vojnički instruisao da udari iz tri pravca, cara koji je svako odstupanje Turske video kao napredovanje Rusije. Mada ideološki saveznici, Austrijanci takođe zaziru od ruskih namera. Sami Rusi su poluostrvo radije želeli da vide razdrobljeno, a srpski ustanak tek kao podsticaj grčkom pokretu za oslobođenje. Ne znajući za pravila visoke politike, Srbi su se još u februaru 1806. obratili ruskom caru da ih podrži u pravu na nacionalnu državu u „balkanskim pokrajinama“, koja bi mogla podići vojsku od 200.000 ljudi. Mada gotovo nepismeni i bez stručnih vojnih škola, vođe ustanka i vojske pravilno cene strateške elemente u političkom odlučivanju, mesto vojske i vojne pretnje na prvom mestu.

Poraz Srpske vojske 1813. godine usledio je posle odbijanja da prime uslove rusko-turskog mira. Rusi koji su svakog časa očekivali upad Napoleona sklopili su jedan, po Srbe maglovit ugovor u Bukureštu, 28. maja 1812. godine, u kome se garantovala nedovoljno definisana unutrašnja samouprava i amnestija. Ostavljeno im je da se s Turcima nagode oko veličine danka i predaji oružja. Trebalo je da Turci ponovo uspostave ranije garnizone. Hajducima bi se dozvolilo da pobegnu u Rusiju i Nemačku. Rusija je za čuvara srpske autonomije odredila Austriju, državu čiji je kancelar davao podršku Turskoj. Na skupštini u Kragujevcu, gde su starešine odbacile ovu ponudu, rečeno je „da je ova zemlja pripadala našim precima i mi smo je našom krvlju osvojili. Ako je Rus obećao Turcima utvrđenja, moraće im ih negde drugde dati“.

Samopožrtvovanje starešina i boraca do poslednjeg momenta, njihovo držanje i pred brojnijim neprijateljem, Turci su dobro upamtili. I sama pomisao da bi se to moglo ponoviti terala ih je kasnije na popuštanje. Kada je planuo ponovni ustanak 1815. godine, bili su spremniji na popuštanje. Upotreba oružja i narodne vojske u borbi za stvaranje samostalne nacionalne države odredila je u srpskoj političkoj kulturi značaj vojnog faktora i opredeljenje da se vojska razvija kao narodna uzdanica koja će jednog dana dovršiti nacionalnu misiju oslobođenja.

Tokom ustanka Srpska vojska je bila narodna. Vojvode i starešine pozivale su seljake samo kad je predstojala borba. Oružje i opremu nabavljali su sami, ili pred bitku doturalo odnekud. Uz tu boračku masu po pozivu, tokom prve srpske — ustaničke državnosti, postojali su stalni odredi uvežbanih i naoružanih momaka koji su za svoju službu bili plaćeni. Zvali su ih bećarima ili momcima, a činili su neku vrstu pratnje Voždu i ostalim knezovima. Činili su posade utvrđenja i čuvali granice. Organizacija je ostala jednaka tokom oba ustanka.

Knez Miloš je posle Drugog ustanka raspustio vojsku, ali ona nije bila razoružana. Sa tom činjenicom — naoružanim narodom — računale su ondašnje i Turska i Austrija. Ovaj „švajcarski“ sistem naoružanih „rezervista“ ukinuo je tek kralj Milan. No, instrumentalizovani delovanjem ondašnjih radikala, seljaci Timočke krajine odbijaju da predaju oružje i dižu bunu, koju će stajaća vojska brzo ugušiti.

Uticaj Rusije[uredi | uredi izvor]

Devetnaesti vek je za srpsku autonomnu Kneževinu i, kasnije, nezavisnu Kraljevinu protekao u dograđivanju sistema narodne, ali i stajaće vojske. Vojska se pripremala saobrazno ondašnjim evropskim iskustvima, ekonomskim moćima države i državnim — nacionalnim programom koji je podrazumevao širenje nacionalnog nukleusa na još neoslobođene krajeve u kojima Srbi žive od davnina.

Naporu Srbije da organizuje primerenu stajaću vojsku daju otpor, u različitim vidovima, i Austrija i Turska. S druge strane, bez vojske, prepuštena na milost i nemilost turskom suverenitetu i promenljivoj politici zaštite velikih sila, ni već dobijena autonomija nije izgledala sasvim sigurna tekovina, koja se ne bi mogla izgubiti u nekoj situaciji zategnutih odnosa među velikim silama. A nije se moglo bez vojne organizacije i vojske ni pomišljati na dalju borbu za samostalnost.

U prvom periodu srpske autonomije, koju je, posle uspešnog rata sa Turskom (1827—1829), izdejstvovala Rusija i postala Jedrenskim mirom visoki pokrovitelj srpske autonomije, ta sila je dala pečat prvobitnom razvoju srpske stajaće vojske. Malu vojsku, počevši od uniforme, organizovala je Rusija po vlastitom uzoru. Aktivni oficiri su bili iz Rusije, uvedeni su ruski zakoni i egzercir. U periodu od 1830. do 1836. godine formirani su postepeno bataljon pešadije, konjički eskadron i topovska baterija. Tada je u Rusiju poslata i prva grupa od 12 mladića na školovanje za oficire. Prvi srpski zakon o ustrojstvu garnizonog vojinstva donesen je 1838. godine. Vojska se u toj prvoj fazi svog razvoja nalazila pod nadležnošću Ministarstva unutarnjih dela.

Stajaća vojska Srbije imala je krajem 1847. godine jedva 2.438 oficira, stručnih pripadnika i vojnika. Pešadija je bila uvećana za još jedan bataljon od četiri čete.

Austrija nije blagonaklono gledala na razvoj srpske državnosti, pa ni njene vojske. U prvoj fazi razvoja Srpske vojske nije bilo nekih posebnih uticaja. Kasnije, tokom 1860. godine počeli su prelasci mlađih srpskih oficira iz Austrougarske u Srpsku vojsku. U nju su dolazili i drugi, mahom Sloveni, lekari, apotekari, inženjeri, muzičari, ali i oficiri rodova. Srbija je 1867. donela Zakon o primanju stranih oficira.

Dominantni uticaj na razvoj Srpske vojske i vojne misli doći će iz Francuske, a nešto manje iz Pruske posle njene pobede nad Napoleonom III. Međutim, u domenu teorije, nemački vojni pisci, koji su i dalje razvijali Napoleonovu misao, biće opšte prisutni.

Modernizacija po ugledu na Francusku[uredi | uredi izvor]

Sa inženjerijom i artiljerijom se više nije moglo improvizovati. Kultu narodne vojske, koji se posle ustanka ponovo uzdigao učešćem srpskih dobrovoljaca pod Knićaninom u ratu vojvođanskih Srba i Austrije protiv Mađara 1848, polako se dodavala misao o potrebi izobražene i moderne vojske. Te ideje su promovisali najistaknutiji srpski političari i vojnici toga vremena. Budući general Milivoje Blaznavac, sa svojim ratnim iskustvom iz 1848. i potonjim školovanjem u Beču i Francuskoj, preneo je Garašaninu ideje o potrebi modernizacije u naslonu na francusku školu i odlučujuće uticao da se u Srbiji otvori Artiljerijska škola (Vojna akademija). S druge strane, interesi Francuza za Srbiju zbog Krimskog rata dovode do bliske saradnje u podizanju Topolivnice i obrazovanja kadra. Tada stvorene veze dovešće do toga da prvi ministar vojni u Srbiji bude upravo Francuz Ipolit Monden (1861—1865), koji je kao kapetan bio zadužen da 1856. napravi temeljnu studiju o Srbiji. No, danas bi rekli da je pragmatičnom i tehnokratskom pristupu kneza Mihaila da vojsku vode i razvijaju najstručniji, bez obzira na dinastičke predrasude, morala prethoditi smrt starog kneza Miloša, koji je u progonu pristalica Karađorđevića posle 1858. oterao iz zemlje ili u izolaciju najistaknutije promotore modernizacije, Zaha i Blaznavca među ostalima.

Novo ministarstvo[uredi | uredi izvor]

Monden je praktično ustrojio novo Ministarstvo vojno. U njegovoj kompetenciji bilo je i ministarstvo građevina ili dosledno, prema francuskom uzoru — Javnih radova. Putevi, mostovi, vodosnabdevanje, a kasnije i železnice, bile su u svim evropskim zemljama najvažniji uslov mobilizacije i ratnih operacija. Mondenova desna ruka bio je Blaznavac. Ruska pravila i zakoni zamenjeni su francuskim, ili su bili nešto malo prilagođeni srpskim prilikama. Ustanovljeni su penzioni fondovi za pomoć oficirima i podoficirima, reorganizovana zdravstvena služba, unapređeno je i konjogojstvo kao preduslov podizanja ratne armije, i mnogo štošta drugog. Srpska skupština je pre samog dolaska Mondena donela Zakon o Narodnoj vojsci. U tu snagu od sto do sto pedeset hiljada boraca, sa kojom Mihailo misli da vodi oslobodilačke ratove, jedino veruju Francuzi, koji su imali u rukama izveštaje Mondena, ali i iskustva iz svojih ratova u Italiji, na Krimu i Garibaldijevih pohoda. Narodna vojska, sada opremljena i brojnijom artiljerijom, vidno je napredovala zahvaljujući najviše upravo nacionalnom poletu.

Srpsko-turski ratovi[uredi | uredi izvor]

Iskustva Srpsko-turskih ratova 1876–1878. uticala su na dalji razvoj srpske vojske i njeno modernizovanje. Srpski oficiri su se žalili na naoružanje, pa i na rusko komandovanje u prvom ratu (1876). Uočen je nedostatak većeg broja aktivnih starešina i sposobnih podoficira, ali i da su obični vojnici nedovoljno obučeni. Sve to je uticalo da se posle rata poveća broj pitomaca u školama, ustanovi šira mirnodopska formacija, koja bi obuhvatila prirodni priraštaj muškog stanovništva.

Iako je Prvi srpsko-turski rat izgubila, srpska vojska izvojevala je ubedljivu pobedu u Drugom srpsko-turskom ratu koji je ubrzo usledio. U ovom ratu srpska vojska je doprela za nekoliko nedelja do Kosova, Čukarka i Ćustendila. Srbija je zahvaljujući tim vojnim uspesima dobila i davno očekivanu nezavisnost, kao i značajno teritorijalno proširenje (vranjski, prokupački, niški i pirotski okrug).^[1]