Vojska Osmanskog carstva
.svg)
Prva vojna jedinica Osmanske države je bila vojska koju je organizovao Osman I, koju je nasledio od plemena sa brda zapadne.
Anadolije krajem 13. veka. Vojni sistem je postao zapetljana organizacija zavisna od države. Osmanska vojska je bila kompleksan sistem obnavljanja regruta i feudalnih poseda. Glavni zahtevi korpusa osmanske vojske su ulazili u sastav janičara, spahija, akindžija i mehterana. Osmanska vojska je nekada bila jedna od najvećih borbenih sila na svetu, koja je prva koristila mladi soko, koji ima kratak, a širok top, tokom opsade Konstantinopolja. Osmanska konjica je posedovala veliku brzinu i mobilnost, pre nego jake oklope, koristeći luk i strelu i kratke mačeve na brzim turskim i arapskim konjima[1][2] i uglavnom su se služili taktikama onim kojima su se služili i Mongoli. To je bilo, kao na primer, pretvaranje da se povlače dok, zapravo, ne opkole neprijateljsku vojsku u određenoj formaciji i tada naprave pravi napad. Jedan od glavnih razloga uspeha Otomanske vojske, u periodu 13. do 17. veka, bio je taj što je turska vojska imala dobro utrenirane, elitne jedinice, koje su bile lako odevene i lako su prelazile iz odbrane u napad, dok su evropske Hrišćanske vojske svoju vojnu doktrinu bazirale na napadu teško oklopljene konjice, koja je zbog težine oklopa bila sporija, mogla je samo da ide u napad, ne i u odbranu i brže se zamarala tokom bitke. Takođe turska vojska uspeh u ratovanju duguje zakrivljenoj sablji, koja je bila mnogo efikasnija u borbi, nego evropski dugački mač. Mnoge evropske sile su, do Napoleonivih ratova, preuzele model zakrivljene sablje u svojim vojskama.
Osmanska vojska tokom 14. i 15. veka[uredi | uredi izvor]
Opis turske vojske iz 15. veka dao je Bertradon Brokijeri, savremenik despota Đurađa, koji je boravio među Turcima i dao pouzdan opis:,,Turci do tela nose obično dve pamučne anterije, jednu vrz drugu, koja im dopire do zemlje. Takođe nose odeću od sukna, koja im je više kao ogrtač i koju zovu kapinat. Nose čizme do kolena i široke čakšire od svile,kadife ili drugih tkanina. [3] Što se tiče vojne opreme i oružija, mnogi Turci nose krasne pancire,koji izgledaju kao naši (evropski) panciri, samo što su prstenovi ili kolutići sitniji. Pancir im visi do bedara, a po sredini je pritegnut od kojih jedan kraj visi do listova vojnika. Na glavi nose okruglu kapu koja se u šiljak završava i visoka je oko stopu i po. Svuda u okrug imaju pritvrđene gvozdene ploče, i šipke koje brane lice i pobraze od udaraca mačem, a nalik su šlemovima koji se u Francuskoj zovu saladima. Nose takođe i pokrivala od gvozdenih mrežica, koje mogu biti vrlo krasno urađene.[4]Srpski hroničar Mihajlo Konstantinović iz Ostrovice savetuje Hrišćanske vojske da:,,Kada biste se spremali za rat protiv Turaka, čuvajte se teškog oružija, teških kopalja i teške konjske opreme, nego prepravite oužija da sa njima možete lako vladati. Turci su u tome mnogo uznapredovali, tako da ako ga goniš, stići ga nećeš, a ako on tebe goni, uteći mu nećeš. Turci su sa vojim konjima lako opremljeni, pa se i lako kreću, a vi ste sa vašim konjima i opremom tromi. Čovek treba da ide na vojnu sa hrabrim srcem, a ne teškim i glomaznim oružijem. Tatari su Turke pobeđivali, jer su brzi i okretni kao i Turci na svojim konjima, pa se ne daju lako obići s bokova, dok su hrišćani opterećeni teškim oklopima i teškom konjskom opremom u neprilici, jer ih Turci mogu lako zaobići s bokova. Savetuje se i da ako se turska konjica pobedi, ne treba juriti na janjičare, već ih treba gađati strelama i iz topova. Sam Mihajlo tvrdi da kada bi se jednom pobedili janjičari, turska carevina bi trajno bila pobeđena. [5]
Osmanska vojska tokom 17. i 18. veka[uredi | uredi izvor]
Osmanska vojska je nastavila da bude efektivna borbena sila tokom 17. i ranog 18. veka[6], koja je zaostajala za evropskim rivalima, osim tokom dugog perioda mira od 1740-1768[7]. Osmansko carstvo je u 19. veku započelo modernizaciju vojske. Godine 1826, sultan Mahmud II je ukinuo janičare i uspostavio modernu Osmansku vojsku. Imenovao ih je Nizam i Cedid. Osmanska vojska je takođe bila prva institucija koja je zapošljavala razne eksperte koji su ih slali u države zapadne Evrope, kako bi ih trenirali za ratovanje.
Ubrzo nakon, pokret Mlada Turska je počeo kada su se relativno mladi i skoro naučeni ljudi vratili sa svog obrazovanja.
Osmanska vojska tokom 19. i 20. veka[uredi | uredi izvor]
Osmanska mornarica je mnogo doprinela ekspanziji teritorija carstva na evropskom kontinentu. Iniciralo se na osvajanje Severne Afrike, sa dodatkom Algerije i Egipta Osmanskom carstvu. Počelo je sa gubitkom Grčke 1821. i Algerije 1830. Osmanska snaga i kontrola nad udaljenim prekomorskim državama počela je da slabi. Sultan Abdul-Aziz(1861—1876) je nameravao da obnovi snažnu osmansku mornaricu praveći najveću flotu posle britanske i francuske. U brodogradilištu u
Engleskoj je prvi put napravljena podmornica za Osmansko carstvo 1886[8].
Međutim, propast osmanske ekonomije nije moglo da odbrani snagu zadugo. Sultan Abdulhamid II nije verovao nije verovao svom admiralu koji je bio na strani reformatora Midhata Paše i koji je tvrdio da je velika i skupa flota nije bila korišćena protiv Rusa tokom rusko-turskog rata. On je tada zaključao veći deo flote u "Zlatnom rogu" gde su istruleli brodovi bili narednih 30 godina.
Prateći revoluciju Mlade Turske, 1908, Komitet unije i napretka traži da se razvije snažna Osmanska mornarička sila. Fondacija Osmanske mornarice je uspela da 1910. kupi nove brodove, kroz javne donacije.
Uspeh Osmanske vojne avijacije je zabeležen između juna 1909. i jula 1911.[9][10]Osmansko carstvo je počelo pripreme za prve pilote i avione, i sa osnivanjem Avijatičarske škole u Jesilkoju 3.jula 1912, počeli su da se tu obučavaju njihovi vlastiti letački nadzornici. Osnivanje Avijatičarske škole je ubrzao uspeh vojnog avijatičarskog programa, povećan je broj prijavljivanja osoba, i dalo je aktivnu ulogu novim pilotima u Osmanskoj vojsci i mornarici. U maju 1913. godine, počeo je prvi svetski specijalizovani izviđački program obuke od strane Avijatičarske škole i prva odvojena izvidžačka podela je bila uspostavljena. U junu 1914. je osnovana nova vojna akademija, škola pomorskog vazduhoplovstva.
Izbijanjem Prvog svetskog rata, proces modernizacije je iznenada prestao. Osmanska avijacijska eskadrila se borila na mnogim frontovima, od Galije na zapadu do Kavkaza na istoku i Jermenije na jugu.
Kopnene trupe[uredi | uredi izvor]
Centralna vojska[uredi | uredi izvor]
U centalne vojne jedinice svrstani su: janjičari, džebedžije i tobdžije. U 15. veku je poznat način pribavljanja dece devširma (danak u krvi). Ljudi koji su zaduženi za odabir dece su pod nadzorom lokalnog kadije i spahija, uzimali su mušku decu od 8 i 12 godina starosti. Deca su uzimana isključivo iz redova raje. Jedna oblast se obilazila svake treće ili sedme godine. Najsposobniji od tih dečaka postali bi ičognani (dvorski paževi) u Carigradu ili Jedrenu, dok su ostali služili kod anadolijskih seljaka, sve dok ne stasaju za janičarsku obuku. Ičognani su pod starateljstvom evnuha provodili dve godine, a zatim su bili podvrgnuti selekciji koja se zvala čikma. Najbolji su odlazili u Više i Niže odaje dvora, a ostali su ušli u katikulu, odnosno konjicu.
Paževe su strogo nadzirali ak-age ili beli evnusi kojih je bilo 40, a glavni beli evnuh je bio kapu-aga. Bio je nadzornik i sultanov pomoćnik.
Elitni vojnički rod bili su janjičari koji predstavljaju pešadiju. Bili su stalno uz sultana i najčešće regrutovani dankom u krvi. Bili su sultanova lična zaštita. Bilo im je zabranjeno da se žene, sve dok Mehmed II Osvajač nije došao na vlast. Bilo im je zabranjeno da se žene kako bi se u potpunosti posvetili vojsci. Aga janičara je zapovednik janičara. Po završetku 17. veka, vojna moć opada zbog nedostatka reformi, uglavnom zbog korupcije među janičarima. Godine 1826, ukinuti su janičari i u ratu protiv Rusije, Osmansko carstvo je oskudevalo u savremenom ratnom materijalu i tehnici.
Provincijska vojska[uredi | uredi izvor]
U provincijsku vojsku svrstani su: spahije, akindžije, azapi itd. Hrišćani su obrazovali posebne vojničke rodove i bili su privilegovani zbog toga. Najpoznatiji hrišćanski rodovi su bili: vojnuci, derbendžije, martolosi, strelari, sokolari itd.
Spahije su predstavljale najvažniji vojnički rod u provincijama. Bili su konjanici osmanske vojske i vlasnici timara (zemljišni posed). Koristili su luk i strelu i kratke mačeve i nomadsku taktiku ratovanja. Reč spahija potiče od turske reči Sepali koja je preuzeta iz persijskog jezika i znači vojnik. Aga spahijskih buljuka je zapovedao konjičkom dvorskom armijom.
Džebelije su naoružani oklopnici na konju. Spahija je bio zadužen da ih naoruža i opremi o svom trošku. Regrutovani su od robova, koji su kupljeni ili zarobljeni. Imali su sablju, koplje, luk, strelu i oklop.
Akindžije su pripadnici lake konjice. Bili su jedinica koja je prva stupala u borbu u bitkama i bili su poznati po svojoj neustrašivosti.
Azapi su bili neregularna laka pešadija. Skoro uvek su bili u samom centru borbe i nosili glavninu napada turskih snaga.
Džebeši-paša je bio glavni oružar. Topči-baša je bio zapovednik artiljerije.
Vojnuci su bili privilegovana neislamizovana klasa. Za dobro služenje sultana nagrađivani su poreskim oslobođenjem. Bili su laki oklopnici, koji su u vojne pohode išli na konju, naoružani kopljem, štitom i oklopom i nosili su isključivo crna odela.
Derbendžije su bili poluvojnički rod koji je nastao zbog oružanih otpora. Turci su za obezbeđivanje ugroženih puteva, na prevojima, tesnacima i šumskim regionima upotrebljavali stanovništvo dotičnog kraja. Za tu službu uživali su povlastice. Od vremena Mehmeda II, oslobođeni su odlaska u vojne pohode.
Martolosi su kao zadatak imali uhođenje i upadanje u neprijateljsku pograničnu teritoriju. Obavljali su i policijsku službu - bili zaduženi za održavanje reda i mira i glavni su nosioci borbe protiv hajduka. U 16. veku im opada značaj i bili su samo posada tvrđava.
Katudan-i-derja je bio zapovednik flote i član divana.
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Wall, John F. Famous Running Horses: Their Forebears and Descendants. ISBN 978-1-163-19167-5. str. 8.
- ^ Milner, Mordaunt (1990). The Godolphin Arabian: The Story of the Matchem Line. Robert Hale Limited. ISBN 978-0-85131-476-1. str. 3-6.
- ^ Čedomilj Mijatović,Despot Đurađ Branković, gospodar Srbima, Podunavlju i zetskom primorju, god. 1880,str. 122,123
- ^ Čedomilj Mijatović,Despot Đurađ Branković, gospodar Srbima, Podunavlju i zetskom primorju, god. 1880, str. 124,125
- ^ Čedomilj Mijatović,Despot Đurađ Branković, gospodar Srbima, Podunavlju i zetskom primorju, god. 1880,str. 132,133,134
- ^ Murphey, Rhoads (1999). Ottoman Warfare, 1500–1700. UCL Press. p. 10. Ágoston, Gábor (2005). Guns for the Sultan: Military Power and the Weapons Industry in the Ottoman Empire. Cambridge University Press. pp. 200–2.
- ^ Aksan, Virginia (2007). Ottoman Wars, 1700–1860: An Empire Besieged. . Pearson Education Ltd. pp. 130-5. ISBN 978-0-582-30807-7.
- ^ "Petition created for submarine name
- ^ "Founding".
- ^ "Story of Turkish Aviation".
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Šuletić, Nebojša (2008). „Hrišćani u turskoj vojsci”. Enciklopedija srpskog naroda. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 1224—1225.
