Vuk Lazarević

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Vuk Lazarević
Vuk Lazarević (detalj freske iz manastira Rudenica, 1402 — 1405)
Lični podaci
Datum rođenjaoko 1380.
Mesto rođenjaMoravska Srbija
Datum smrti04. 07. 1410.
Mesto smrtiFilipolj,  Osmansko carstvo
Porodica
RoditeljiLazar
Milica
DinastijaLazarevići

Vuk Lazarević je mlađi sin kneza Lazara i kneginje Milice.

Rođen je posle 1380. godine pošto se zna da je njegov stariji brat Stefan rođen oko 1377. godine. U vremenu posle Kosovske bitke 1389. godine Vuk zajedno sa bratom, majkom i Jefimijom, udovicom despota Uglješe Mrnjavčevića učestvuje u vlasti. Bila je to neka vrsta porodičnog saveta Lazarevića. U bici kod Angore, Vuk je sa bratom Stefanom i sinovima Vuka Brankovića - Grgurom i Đurđem učestvovao na strani Turaka kao vazal protiv Mongola predvođenih Tamerlanom. Braća Lazarević, posle bitke u kojoj su spasili život Bajazitovom sinu Sulejmanu, krenuli su put Srbije morem i došli u Zetu kod svog zeta Đurđa Balšića. Pre toga Stefan se kod cara Vizantije, Jovana VII Paleologa okitio titulom despota.

Posle povratka u Srbiju, braća Lazarević su se suočila sa napadom Đurđa Brankovića i Turaka. Đurađ je uspeo da privoli Turke za ovaj napad nezadovoljan sve većom dominacijom kuće Lazarević. U bici koja se odigrala na Kosovu, Lazarevići su podelili svoju vojsku na sva dela. Vuk komanduje većim odredom koji napada odred pod komandom Đurđa, ali biva poražen i ostaje sa dvadesetak vojnika. Stefan pobeđuje drugi turski odred i rasplamsavaju se prvi sukobi među sinovima kneza Lazara. Vuk traži deo teritorije Srbije za sebe, ali Stefan uporno odbija komadanje zemlje. To prouzrokuje Vukov odlazak na dvor Sulejmana, vladara evropskog dela Turske. Kneginja Milica je pokušala da zamoli sultana Sulejmana da ne podrži Vuka. Došlo je do privremenog zatišja, a Stefan je stupio u pregovore sa Ugarskom. Od kralja Žigmunda dobio je titulu viteza Zmaja Prvog reda, najprestižniju ugarsku titulu. Shvativši da neće uspeti da preuzme vlast, Vuk je nagovorio Sulejmana za napad ukazujući na Stefanovu podanost Ugarima. Obećao je Turcima vazalstvo ako dođe na vlast. Početkom 1409. sa turskom vojskom, koju je predvodio Gazi Evrenos, i grupom nezadovoljnih Srba napao je Stefana, a u međuvremenu im se pridružuje i Đurađ Branković. Uspevaju da upadnu do Beograda i posle pregovora sa Stefanom dolazi do podele Srbije u kome Vuk uzima južni deo, a despot Stefan severni sa Beogradom. Stariji brat je ugarski, a mlađi turski vazal, ali Vuk uzima i polovinu prihoda sa Stefanove teritorije. Kada je došlo do vrhunca rasplamsavanja sukoba među Bajazitovim sinovima 1409. godine oba brata su u vojsci Bajazitovog sina Muse. Stefan je dobio garancije da će za vojevanje dobiti od Vuka oduzete teritorije. Vuk je takođe dobio garancije da će očuvati svoje teritorije pa je uvidevši Musinu dvoličnost odlučio da tajno sklopi savez sa Musinim bratom Sulejmanom. Musa je zbog toga odlučio da kazni smrću Vuka, ali Stefan i pored dotadašnjih razmirica odlučio je da jamči za brata. Za to vreme Vuk je pobegao u Sulejmanov tabor. Iz bitke Sulejman izlazi kao pobednik. Vuk Lazarević i njegov sestrić Lazar Branković su članovi pobedničke vojske i kreću prema Srbiji.

Vuk je želeo da što pre osvoji vlast u zemlji, ali ga je zarobila Musina vojska. Pokušao je da moli Musu za oprost, ali je ipak pogubljen 1410.

Poreklo Vuka Lazarevića[uredi | uredi izvor]

Vukovo poreklo po ocu ne može se pratiti daleko u prošlost. Njegov deda Pribac bio je logotet (kancelar) cara Stefana Dušana. Mavro Orbin u Kraljevstvu Slovena kneza Lazara pominje kao sina Pripca Hrebeljanovića, ali snažnijih potvrda da se se Pripčev otac zvao Hrebeljan, nema. Po rodoslovima, Vukova majka Milica bila je potomak Nemanjinog sina Vukana. Naime, Vukanov sin Dmitar, u monaštvu David, imao je sina Vratislava, Vratislav sina Vratka, a Vratko kćer Milicu.[1]

Obaveze prema Turcima[uredi | uredi izvor]

Kneginja Milica je najverovatnije do avgusta 1389. godine održala savetovanje na kom su bili prisutni najviši predstavnici Crkve i odana vlastela. Na tom savetovanju su donete mnoge krupne odluke, između ostalog odlučeno je da se uspostavi saradnja i mir sa Turcima i da se prihvate vazalne obaveze prema emiru Bajazitu.

Mladi knez Stefan i njegov brat Vuk su sticanjem punoletstva bili u obavezi da prate Bajazita u svim ratnim pohodima, sa pomoćnim odredom svoje vojske.[2] Nakon bitke kod Angore 1402. Godine došlo je do raskidanja vazalnih odnosa sa Turcima.[3]

Bitka kod Angore[uredi | uredi izvor]

Olakšanje od turskog pritiska došlo je sa Istoka. Od jeseni 1400. godine jedan od najvećih osvajača sveta, Timur, spremao se u rat protiv Bajazita. Knez Stefan, njegov brat Vuk i sestrići Grgur i Đurađ Branković odazvali su se u borbu protiv Timura kao turski vazali. Konstantin Filozof navodi da se tako oni „nehotice borahu uz Turke, jer drukčije ne beše moguće".[4] U periodu pre bitke kod Angore stvoreni su preduslovi za sukobe između porodica Branković i Lazarević. Naime, preduslovi za njihov sukob stvoreni su još kada je sultan dao oblast Brankovića sinovima kneza Lazara, zadržavši za sebe samo neke strategijski važne tvrđave. Sa druge strane, sultan je Mari Branković i njenoj deci ostavio toliko poseda „da bi mogli nekako živeti“. Pred bitku kod Angore, gospođa Mara i njeni sinovi uspeli su da otkupe svoje posede uz pomoć blaga koje su podigli u Dubrovniku i Kotoru.[5] Uoči bitke kod Angore, monahinja Jefimija je sastavila Pohvalu Svetom knezu Lazaru. Ona je strahovala za živote mladih Lazarevića koji su morali da prate Bajazita u vojnom pohodu ka udaljenim krajevima centralne Male Azije. Obraćanje Svetom knezu Lazaru nije bilo ideološki i politički čin, već želja monahinje Jefimije da kosovski mučenik zaštiti živote njegovih i Miličinih sinova.[6]

„No ako si i prešao iz života ovoga,

skrbi i bolezni čeda svojih znaš

i kao mučenik slobodu imaš pred Gospodom,

prekloni kolena pred Vladikom koji te venčao,

moli da mnogoletni u dobru život

voljena ti čeda provode bogougodno,

moli da pravoslavna vera hrišćanska

neoskudno stoji u otačastvu ti,

moli pobeditelja Boga

da pobedu podari voljenim ti čedima,

knezu Stefanu i Vuku,

za nevidljive i vidljive neprijatelje,

jer ako pomoć primimo s Bogom,

tebi ćemo pohvalu i blagodarenje dati.

Saberi zbor svojih sabesednika, svetih mučenika,

i sa svima se pomoli proslavitelju ti Bogu,

izvesti Georgija,

pokreni Dimitrija,

ubedi Teodore,

uzmi Merkurija i Prokopija

i četrdeset sevastijskih mučenika ne ostavi,

u čijem mučeništvu vojuju čeda tvoja voljena,

knez Stefan i Vuk,

moli da im se poda od Boga pomoć,

dođi, dakle, U pomoć našu, ma gde da si.“[1]

U jednom pismu koje je Stefan pisao Dubrovčanima u maju ili junu 1402. godine, Stefan je pitao Dubrovčane da li bi ga oni primili za svoga građanina. Odgovor od Dubrovčana usledio je u junu iste godine, u kome mu oni odgovaraju da su već jednom primili za svoje građane kneza Lazara i njegovu porodicu. Ujedno mole Boga da Stefana i Vuka „zdraveh nosi“, a Stefanu će ispuniti želju kad se bude vratio.

Bitka kod Angore zabeležena je u srpskim izvorima kao Demirov boj. Ova bitka koja se vodila između Timura i Bajazita počela je u petak 28. jula 1402. godine rano izjutra. Bitka se vodila na prostoru koji se zove Čubuk ovasi, severoistočno od Angore, antičke Ankire, a današnje turske prestonice Ankare. Srpski izvori ovo mesto beleže pod nazivom Ankira, Angur ili Jangur. Ovo je bila sudbonosna bitka u istoriji sveta, a Timurova najveća i poslednja bitka. Bajazitova vojska je brojala oko 85000 boraca. Među Bajazitovim saborcima bio je i Stefan Lazarević sa nekih pet hiljada teških oklopnika. Stefan se protivno turskom običaju nalazio na desnom krilu.

Ishod bitke bio je Bajazitov poraz i njegov pad u zarobljeništvo. On se u ropstvu kod Timura nalazio nekih sedam meseci. Otrovao se 8. marta 1403. godine u Akšeheru u Anadoliji. Stefan se junački borio, ali uvidevši da više nema nade da Bajazit pobedi, on je napustio bojno polje i uputio se u Brusu, a to se kasnije tumačilo kao njegovo bekstvo iz boja.[7]

Uz Stefana su se izvukli iz ovog okršaja kod Angore i njegov brat Vuk i sestrić Đurađ, dok su Grgura zarobili. U međuvremenu se Grgur oslobodio, zakaluđerio se i umro kao monah Gerasim 13. marta 1408. godine. Stefan, Vuk Lazarević i Đurađ došli su u Carigrad.  Deo srpske vojske uputio u Srbiju i u černomerskim lugovima, nedaleko od Jedrena, dočekali su ih Turci i pobili ih. Komandant turske vojske bio je Saridže, onaj koji je u boju na Kosovu zarobio kneza Lazara.[8]

Bitka kod Tripolja[uredi | uredi izvor]

Brankovići su uz pomoć Turaka nastojali da spreče povratak Lazarevića u zemlju. Sultan je priključio svoje čete odredima Brankovića uz naređenje da u Srbiji zauzmu puteve i da tako spreče prolaz Lazarevićima. To su bili putevi koi su pripadali Brankovićima, a presecali su Kosovo i Metohiju. Krajem oktobra 1402. godine despotova vojska je iz Bara krenula prema središnjim delovima zemlje. Preko mletačkih poseda i Skadra zaobilaznim putevima krenuli su prema manastiru Žiči. Cilj njihovog pohoda bilo je Kosovo i na tom putovanju pažljivo su izbegavali puteve koje su zaposeli turski odredi i snage koje su prikupili Brankovići. Turske čete i Brankovići okupili su se oko Gračanice. Među njima je vladalo nepoverenje, čak je i sultan Sulejman uputio u svoje odrede jednog zapovednika uz naredbu da motri na ponašanje Đurađa Brankovića.

Bitka se odigrala 21. novembra 1402. godine kod Tripolja na Kosovu u blizini manastira Gračanice. Despot Stefan je svoju vojsku podelio na dva dela. Veći deo vojske poverio je svom bratu Vuku Lazareviću. Smatrao je da ako bi jedan od njih dvojice poginuo u boju da se bar onaj drugi spase i ostane „blagočastivom stadu pastir“.[9] Vukov zadatak bio je da napadne odrede kojima je zapovedao Đurađ Branković dok je Stefan krenuo u juriš protiv turskih četa. U toku borbe despotu je pomogao kesar Uglješa Vlatković pružajući mu važna obaveštenja o planovima Turaka, nakon čega se i sam pridružio Stefanu. Pomoć kesara Uglješe znatno je doprinela ishodu bitke. Vuk Lazarević nije odoleo pritisku neprijatelja. Ishod bitke odlučio je despot Stefan sa svojim odredima porazivši protivnika.[10]

„Dade većinu vojnika svome bratu Vuku, a sam manji deo uzevši sa sobom pođe u boj. A ismailjćanska vojska bila je dalje, i ona razdeljena na dva dela.“ „A mlađi brat njegov pođe da udari na svoga nećaka (Đurđa Brankovića), koga (Vuka) hrišćanska vojska razbivši gonjaše. A sa Đurđem, nećakom  njegovim, koji je posle bio despot svoj srpskoj zemlji, beše i neki ismailjćanski veliki vojskovođa radi nadziravanja njegove (Đurđeve) vernosti caru. A tada sa Turcima beše ćesar Uglješa; on veliku uslugu učini poslanstvom ka blagočastivom (Stefanu) od ovih (Turaka), javljajući njihove odluke i namere; zatim, uskoro posle toga i sam pribeže pod krilo despotu Stefanu i zemlju svoju otačasku: Vranju, Inogošt i Preševo primi i zadrža. I postade kao neko krilo hrišćanima."[11]

Lazarevići su se nakon bitke povukli u utvrđeni grad Novo Brdo. Došlo je do nesporazuma među braćom u kome je Stefan prebacivao Vuku nepoznavanje ratne veštine i gubitke u ljudstvu, što je, verovatno povredilo Vuka i među braćom stvorilo jaz.[12]

„Posle ove velike gračaničke bitke dođoše oba brata (Stefan i Vuk) u svoj grad Novo Brdo, grad zaista srebrni i zlatni. Ovaj (Stefan) sa pobedom, a ovaj (Vuk) kao pobeđeni. A blagočastivi (Stefan), hoteći ovoga poučiti ratnoj veštini, a još i žaleći zbog poginulih vojnika, reče mu neke preke reči. A (Vuk) malo počekavši i našavši zgodno vreme, pobeže k Sulejmanu. “[13]

Stefan je mnogo žalio za izginulim ljudstvom pod Vukovom komandom pa je hteo da poduči brata ratnoj veštini. Stefan je u toku podučavanja rekao Vuku neke preke reči koje je Vuk primio k srcu. Nakon ovoga Vuk je „malo počekavši i našavši zgodno vreme“ odbegao sultanu Sulejmanu u leto 1403. godine. Njihova majka je bila preplašena i krenula je za svojim mlađim sinom. U toj potrazi zapala je među Turke. Odlučila je da ode kod Sulejmana u Ser. Nastojala je da uveri sultana da zemljom vlada zakoniti vladar Stefan, a ne pobunjenici, Vuk Lazarević ili Đurađ Branković. Ova poseta donela joj je uspeh, uspela je da smiri naprasitog Vuka i time izmiri svoje sinove.[14] Ovakav potez Gospođe Jevgenije istoričari su razumeli na različite načine. Kod Konstantina Filozofa ovaj događaj je prikazan dvosmisleno.[15]

„A sveizabrana mati njihova (Milica), išla je za njim čak u predele ismailjćanske, a ne stigavši ga na zgodnom mestu, nije se mogla vratiti iz ismailjćanskih strana. Zato poće i k Sulejmanu i izmirivši ga sa blagočastivim sinom svojim (Stefanom), vrati se.“[13]

Odnosi između Lazarevića su sređeni verovatno do kraja 1404. godine. Tim povodom su se kneginja Milica i Vuk Lazarević vratili u Srbiju. Sve su prilike da je kneginja ipak pošla za Vukom da bi posredovala u izmirenju braće, a ne iz političkih razloga. Ostaje nerazjašnjeno pitanje da li je Jevgenija tom prilikom izmirila i Stefana sa Sulejmanom, ali izgleda da je ipak uspostavila mir i na međunarodnom planu.[16] Ispostavilo se da kneginja Milica nije trajno otklonila sukob među braćom. Opet se obistinilo ono čega se majka pribojavala, a to je da ne bukne „vražija zavist meždu gospodinom knezom Stefanom i meždu gospodinom mu bratom Vlkom… i razdele se“.[17] Nakon majčine smrti 11. novembra 1405. godine[18]Vuk se javio sa željom da sa bratom deli zemlju. Despot Stefan na to nije pristao i Vuk je ponovo otišao Sulejmanu. Sulejmanu je odgovarao ovaj ponovni sukob među braćom, jer je bio u jeku borbe sa svojim bratom, a i zabrinuo ga je Stefanov savez sa kraljem Žigmundom. Zbog toga je Sulejman primio Vuka i dao mu je prilično jaku vojsku pod komandom Evrenuza. Sredinom februara 1409. godine počeo je Vukov napad na brata Stefana. Ovaj napad bio je brz, iznenadan, jak i iza sebe je ostavio pustoš.[17]

„Podiže, dakle, i ovde napred pomenutoga Vuka koji izmoli od cara (turskoga) množinu vojnika, tako reći sve sile njegove. Tada car Sulejman beše zauzeo i istočne krajeve tako da došavši Sulejmanu reče (Vuk): „Udariću na moga brata(Stefana) da mi ili dade polovinu otačaske zemlje i gradova kojima ću carstvu tvome služiti, ili ću zemlju popleniti i satrti je“. Ovu molbu (njegovu Sulejman) veoma brzo ispuni. A posla sa njime onoga koji je od početka bio prolivač hrišćanske krvi, koji je istoimeni sa Ismailjćanima u ratovima, koji je i u velikoj bici na reci zvanoj Marica bio vinovnik prolivanja krvi (Arvanez); posla i druge izabrane vojvode. I dođoše dakle. A despot Stefan nije hteo blagočastivo stado, koje Gospod oslobodi od ropstva, opet dade u ropstvo da bude rastrgnuto. I šta je bilo posle ovoga? Prođoše svu srpsku, kao divlje zveri pleneći, sekući, uništavajući. Porušiše i neke gradove i, što je nezgodnije, to ne beše boj sa varvarima, nego (boj), koji se ne može lako biti – sa jednoplemenima."[19]

Srpski letopisi pod 1. junom 1409. godine beleže: ,,Pleni Vlk s Turci Srblje (srpsku zemlju); Pleni Musija s Volkom Lazarevićem." Kada je saznao da je Vuk sa Turcima napadao Stefana, Žigmund je hteo da zauzme neke gradove pre nego što Turci uđu u njih. Kralj Žigmund je došao u pomoć Stefanu sa svojom vojskom i Pipom Spanom. Žigmund je čak i Mlečanima predlagao da uđu u borbu, ali su oni odbili taj predlog i odmah obavestili Sulejmana o istom. Žigmundova pomoć nije bila od neke velike koristi despotu Stefanu. Despot nije želeo da proliva bratsku krv. Uzdao se u to da će se Vuk ubrzo urazumiti, ali je on većom žestinom napadao. Vuk je potkupljivao Stefanovu vlastelu i neke je čak i pridobio na svoju stranu, bilo poklonima ili pretnjom. Stefana je  razočaralo to što  je među vlastelom bilo ljudi koji su ga napuštali u ovako teškom trenutku. On je pred Hristovom ikonom tražio utehe i ohrabrenja. Nekim plemićima je pisao i pisma u kojima ih je preklinjao da mu ostanu verni. Tada je nastalo čuveno Slovo ljubve, koje je napisao despot Stefan Lazarević. [20]

Stefan despot,

najslađemu i najljubaznijemu,

i od srca moga nerazdvojnome,

i mnogo, dvostruko željenome,

i u premudrosti obilnome,

carstva mojega iskrenome,

(ime rekavši),

u Gospodu ljubazan celiv,

ujedno i milosti naše,

neoskudno darovanje.[2]

Ne zna se kome je upućeno Slovo ljubve (Reč o ljubavi). Ali je izvesno da je taj vapaj za slogom i ljubavi despot pisao upravo kada je bio u neslozi sa bratom Vukom, i kada je Vuk već zauzeo polovinu zemlje. [21]

Bejasmo zajedno i jedan drugom blizu,

bilo telom ili duhom,

no da li gore, da li reke

razdvojiše nas.[3]

Stefan je podelio zemlju sa bratom. Ne zna se kako je zemlja bila podeljena, ali se pomišlja da je Vuk dobio kraj južno od Morave, „što bi obuhvatalo oblast Niša, Kruševca, Čačka, prema turskim i Brankovićevim granicama, a Stefanu da je ostalo ono što je još bilo zemlje prema ugarskim granicama“. Juna 1409. godine, Vuk je priznao vrhovnu vlast sultana Sulejmana. Ubrzo je želeo da se oslobodi te zavisnosti. Od Mlečana je preko svojih poslanika zatražio da mu pruže zaštitu i da ga izaberu za svog građanina, što su ovi i prihvatili. (10.?) avgusta 1410. godine Mlečani su Vuka „kneza Srbije“ (Comes Sclavonie) primili za mletačkog plemića. Mlečani nisu znali da je Vuk tada bio već mesec dana mrtav.[22]

Poslednje godine i smrt[uredi | uredi izvor]

Za turski presto borila su se tri brata, Sulejman, Mehmed i Musa. Musa je bio surov i ulivao je strah kod ljudi. Njemu su prišli vlaški vojvoda Mirča i despot Stefan Lazarević. Musa je pozvao despota Stefana da mu se pridruži u borbi protiv Sulejmana, čak ga je oslovio „bratom“ i zakleo se da će mu zauzvrat ustupiti neke oblasti. Musa je pozvao i Vuka Lazarevića, Đurađa i Lazara Brankovića u borbu protiv Sulejmana. U Veneciji se već januara 1410. godine znalo da je počela borba između Muse i Sulejmana. Musa je pobedio brata u bici kod Galate, u kojoj je učestvovao i despot Stefan. Vuk Lazarević je takođe bio na Musinoj strani, međutim u Musine ruke je palo pismo koje je bilo dokaz da ga je Vuk izneverio. Musa se razljutio i govorio Stefanu da požuri u Srbiju i da zauzme Vukove oblasti, dok je Musa planirao da pogubi Vuka. Despot Stefan jeste bio u svađi sa bratom, ali nije želeo nikakvo zlo bratu, nije pohitao u Srbiju, već je stao moliti Musu da se smiluje na Vuka, čak je želeo da mu dokaže da Vuk nije neveran.

Sulejman je porazio Musu u bici kod Kosmidiona (15. Juna 1410. Godine). Nakon ovog poraza Musa je ostao sa malo vojske. Vuk Lazarević je bio svestan da je izneverio Musu i znao je da on želi da ga pogubi. Nije bio siguran da li će brat Stefan uspeti da ubedi Musu u njegovu vernost, pa je iste noći prebegao Sulejmanu zajedno sa sestrićem Lazarom Brankovićem. Sada je Sulejman poput Muse podsticao Vuka i Lazara da stignu u Srbiju pre despota Stefana i da osvajaju njegove oblasti. Kada se Musa iz Jambola uputio u Jedrene saznao je da je Sulejman poslao Vuka i Lazara u Srbiju. Tada je odlučio da krene za Plovdiv. Tamo je poslao i bivšeg plovdivskog komandanta Alijaza. Alijaz je uoči 3. jula prenoćio ispred grada, a sutradan je ušao u Plovdiv gde je dobio mnogo pristalica. Alijaz se odmah ustremio na Vuka koji je bio u Plovdivu. Što se tiče Vukovih ljudi, nekolicinu je pobio Alijaz, drugi su se razbežali i posakrivali po kućama, a treći su potrgli mačeve, ali ih je Vuk zaustavio govoreći kako je „zgrešio gospodaru“. Vuk i Lazar su odvedeni kod Muse. Čovek koji ih je sprovodio zvao se Aslahan. On je dao Vuku jabuku, a Vuk i Lazar smatrajući da će se uskoro rastati sa životom želeli su da se pričeste, pa su podelili jabuku sa željom i molitvom Gospodu da se smatra da su to uzeli kao sveto pričešće. Neki ljudi su savetovali Musi da Vuka ostavi u životu i da ga iskoristi da privoli sestrića Đurađa da priđe Musi. Međutim, neko od Musinih ljudi je okrivio Vuka za poraz kod Kosmidiona, jer da nije pobegao u Carigrad, Musa bi sigurno potukao Sulejmana.

Kada je doveden pred Musu, Vuk se spustio da mu poljubi ruku. Musa se tada izdrao na njega i naredio da mu se odseče glava. Ovaj događaj srpski letopisac zabeležio je sledećim rečima: „Zakla Musa Vuka u Plovdivu 6. jula 1410. godine.“[23]

„A pre (toga) ga izvedoše pred cara kako bi mu oprostio krivicu; kada je (Vuk) hteo da (Musi) celiva ruku, riknu (Musa) na njega i stavši uspravno stojaše. Kada je (Vuk) bio posečen, odmah dođe Sulejman goneći Musu.“[24]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Al. Purković, Miodrag (1978). Knez i despot Stefan Lazarević. Beograd. str. 17. 
  2. ^ Blagojević, Miloš (2004). Nemanjići i Lazarevići i srpska srednjovekovna državnost. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. str. 410,411. ISBN 86-17-12188-2. 
  3. ^ Blagojević, Miloš (2004). Nemanjići i Lazarevići i srpska srednjovekovna državnost. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. str. 413. ISBN 86-17-12188-2. 
  4. ^ Al. Purković, Miodrag (1978). Knez i despot Stefan Lazarević. Beograd. str. 56, 57. 
  5. ^ Spremić, Momčilo (2008). „Despot Stefan Lazarević i ,,Gospodin" Đurađ Branković”. Istorijski časopis. LVI: 50. 
  6. ^ Šuica, Marko (2019). Milica - kneginja nemirnog doba. Beograd: Evoluta. str. 101. ISBN 978-86-80912-40-0. 
  7. ^ Al. Purković, Miodrag (1978). Knez i despot Stefan Lazarević. Beograd. str. 58, 59, 60, 61. 
  8. ^ Al. Purković, Miodrag (1978). Knez i despot Stefan Lazarević. Beograd. str. 63. 
  9. ^ Al. Purković, Miodrag (1978). Knez i despot Stefan Lazarević. Beograd. str. 69. 
  10. ^ Istorija srpskog naroda, druga knjiga. Beograd. 1982. str. 67, 68. 
  11. ^ Filozof, Konstantin (1989). Povest o slovima, Žitije despota Stefana Lazarevića. Beograd: SKZ. str. 98. 
  12. ^ Istorija srpskog naroda, druga knjiga. Beograd: SKZ. 1982. str. 68. 
  13. ^ a b Filozof, Konstantin (1989). Povest o slovima, Žitije despota Stefana Lazarevića. Beograd: SKZ. str. 99. 
  14. ^ Al. Purković, Miodrag (1978). Knez i despot Stefan Lazarević. Beograd. str. 79, 80, 81. 
  15. ^ Šuica, Marko (2019). Milica - kneginja nemirnog doba. Beograd: Evoluta. str. 128. ISBN 978-86-80912-40-0. 
  16. ^ Šuica, Marko (2019). Milica - kneginja nemirnog doba. Beograd: Evoluta. str. 128, 129. ISBN 978-86-80912-40-0. 
  17. ^ a b Al. Purković, Miodrag (1978). Knez i despot Stefan Lazarević. Beograd. str. 88. 
  18. ^ Istorija srpskog naroda, druga knjiga. Beograd: SKZ. 1982. str. 79. 
  19. ^ Filozof, Konstantin (1989). Povest o slovima, Žitije despota Stefana Lazarevića. Beograd: SKZ. str. 104. 
  20. ^ Al. Purković, Miodrag (1978). Knez i despot Stefan Lazarević. Beograd. str. 88, 89, 90. 
  21. ^ Al. Purković, Miodrag (1978). Knez i despot Stefan Lazarević. Beograd. str. 90. 
  22. ^ Al. Purković, Miodrag (1978). Knez i despot Stefan Lazarević. Beograd. str. 90, 91. 
  23. ^ Al. Purković, Miodrag (1978). Knez i despot Stefan Lazarević. Beograd. str. 91,92, 93, 94,95. 
  24. ^ Filozof, Konstantin (1989). Povest o slovima, Žitije despota Stefana Lazarevića. Beograd: SKZ. str. 109. 
Vuk Lazarević na Vikimedijinoj ostavi.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Istorijski izvori[uredi | uredi izvor]

Pisani istorijski izvori koji svedoče o ovom događaju.

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Вук_Лазаревић&oldid=26533828”