GNU-ova opšta javna licenca

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

GNU-ova opšta javna licenca
AutorZadužbina za slobodan softver
Verzija3
IzdavačZadužbina za slobodan softver
Objavljena29. jun 2007.
Debijan kompatibilnaDa
Odobrena od FSF-aDa
Odobrena od OSI-aDa
KopileftDa
Veb stranicahttps://gnu.org/licenses/gpl.html

GNU-ova opšta javna licenca (engl. GNU General Public License; skraćeno GOJL, na engleskom GNU GPL ili samo GPL) je široko korišćena licenca za slobodni softver, koju je prvobitno napisao Ričard Stolman za potrebe Projekta Gnu. To je licenca koju koju koristi jezgro linuks. GOJL je najpopularniji i najpoznatiji primer jake kopileft licence koja zahteva da izvedena dela budu dostupna pod istim kopileftom. Po toj filozofiji, GOJL primaocu računarskog programa daje prava iz definicije slobodnog softvera i koristi kopileft da bi osigurala da su te slobode očuvane čak i kada je delo izmenjeno ili mu je nešto pridodato. U tome se razlikuje od popustljivih licenci za slobodni softver , za koje su standardan primer BSD licence i MIT licenca.

GNU-ova manja opšta javna licenca (engl. GNU Lesser General Public License; skraćeno GMOJL, na engleskom LGPL) je izmenjena, popustljivija verzija GOJL koja je namenjena softverskim bibliotekama. Takođe postoji i GNU-ova licenca za slobodnu dokumentaciju, čija je prvobitno bila za korišćenje sa dokumentacijom za GNU softver, ali je usvojena i u druge svrhe, kao što je projekat Vikipedije.

Istorija[uredi | uredi izvor]

Ričard Stolman je ovu licencu napisao 1989. godine za potrebe projekta GNU. Prvobitna OJL je zasnovana na ujedinjenu sličnih licenci koje su korišćene za za rane verzije GNU Emacs-a, GNU Debugger-a i Gnuove zbirke kompilatora (GCC). Te licence su sadržavale slične uslove kao i moderna OJL, ali su se odnosile na pojedinačne programe, pa su bile međusobno nekompatibilne, mada se radilo o istoj licenci.[1] Stolmanov cilj je bio da napravi jednu licencu koja se može koristiti za bilo koji projekat i koja bi omogućila da mnogi projekti dele kod.

Bitan događaj za šire usvajanje OJL licence bila je odluka Linusa Torvaldsa da licencira jezgro Linuks pod OJL-om 1992. godine. Značaj OJL-a je u tome što je pružio snažan kopileft (o ovom više kasnije) koji je bio garant programerima koji su doprinosili razvoju slobodnog softvera da njihov rad neće biti iskorišćen besplatno od strane softverskih preduzeća nego da će ceo svet imati koristi od dostupnosti koda.

Druga verzija licence je objavljena 1991. godine. Tokom narednih 15 godina, članovi zajednice za slobodni i softver otvorenog koda su počeli da sumnjaju da su neke softverske i hardverske firme našle propuste u OJL-u i na taj način softver koristili na načine koji nisu odgovarali željama programera koji su razvijali softver. Primer za ovo je tivoizacija (uključenje softvera pod OJL-om u hardverske proizvode koji odbijaju da pokrenu modifikovane verzije istog softvera). Takođe dolazi do korišćenja modifikovanog a neobjavljenog softvera koji funkcioniše iza veb interfejsa kao i do patentnih ugovora između Majkrosofta, Linuks i juniks distributera koji mogu predstavljati patentno oružje protiv samog Linuksa.

Verzija licence OJL je razvijena kao odgovor na gorenavedene izazove. Zvanično je objavljena 29. juna 2007. godine.

Verzija 1[uredi | uredi izvor]

Verzija 1 licence GNU OJL, objavljena u januaru 1989. godine, rešila je dva glavna problema koji su sprečavali ostvarivanje sloboda koje nudi koncept softvera otvorenog koda.

Prvi problem je bio u tome što distributeri mogu da objave samo binarne datoteke – izvršne programe, koji nisu razumljivi za ljude i ne mogu se modifikovati. Da bi ovo sprečili tvorci licence OJL uslovili su svakog distributera softvera koji u razvoju svog softvera koristi delove koda koji su licencirani pod licencom OJL da pored binarnih datoteka i izvorni kod programa mora biti javno dostupan pod istom licencom.

Drugi problem predstavljala je mogućnost da distributeri uvedu dodatna ograničenja ili uvođenjem ograničenja u samu licencu odnosno njenu izmenu ili kombinovanjem softvera sa drugim softverom koji ima značajnija ograničenja. Takva kombinacija imala bi veća ograničenja od onih koja određuje OJL. Ovaj problem je rešen tako što opštom javnom licencom regulisano da svaki modifikovan program mora biti distribuiran pod uslovima OJL-a. Ovo dalje znači da softver licenciran pod OJL-om može biti kombinovan sa softverom licenciranim pod manje restriktivnim licencama ali ne i ograničen sa restriktivnijim licencama od OJL-a.

Verzija 2[uredi | uredi izvor]

Značajna izmena u drugoj verziji licence je klauzula „Sloboda ili smrt” kako je popularno nazvana – Deo 7. U ovom delu licence piše da ako neko nametne ograničenja u uspostavljanju sloboda koje proizilaze iz OJL-a, kao na primer sudska odluka, tada takav softver ne može uopšte da se distribuira.

U ovom periodu (1999) javlja se potreba za manje restriktivnom licencom od OJL i razvija se više „popustljivijih” licenci od OJL.

Verzija 3[uredi | uredi izvor]

Krajem 2005. godine Fondacija za slobodan softver najavila je rad na verziji 3 OJL-a. U januaru 2006. godine prva „verzija za diskusiju” OJL v3 je objavljena. Javna diskusija je trajala 18. meseci i četiri prelazne verzije su objavljene. Konačna verzija je objavljena u junu 2007. godine. Autori OJL-a 3 su Ričard Stolman i Iben Moglen u saradnji sa Pravnim centrom za slobodan softver. Najvažnije izmene u OJL v3 licenci su u vezi sa softverskim patentima, licenciranjem slobodnog softvera, definicijom izvornog koda i hardverskim restrikcijama na softverske modifikacije („tivoizacija“). Druge izmene se odnose na internacionalizaciju licence, zatim na regulative za kršenje licencnih prava i na načine kojima se dodatna prava mogu garantovati vlasnicima nekog zaštićenog softvera.

Kopileft[uredi | uredi izvor]

Distributivna prava garantovana OJL-om za modifikovane verzije softvera nisu bezuslovna. Kada neko distribuira OJL softver uz sopstvene modifikacije na njemu, ograničenja prava ne mogu biti veća za modifikovane verzije softvera u odnosu na ograničenja softvera licenciranog OJL.

Ovaj zahtev je poznat kao kopileft. Pravnu snagu derivira iz kopirajt zakonskih regulativa odnosno iz zakonskih regulativa koje se odnose na zaštitu intelektualnu svojinu softverskih rešenja. Pošto je delo licencirano OJL-om zaštićeno kopirajtom, onaj koji distribuira delo nema pravo da ga distribuira pa čak i ako ga modifikuje, pod uslovima različitim od onih koje propisuje OJL. U suprotnom može biti tužen za kršenje prava intelektualne svojine.

Kopileft na ovaj način koristi regulativu intelektualne svojine (kopirajt) da ostvari suprotan efekat: umesto nametanja ograničenja, na ovaj način se garantuju prava drugim ljudima. Na takav način da prava ne mogu da budu oduzeta. Takođe garantuje da neograničena prava distribucije neće biti dopuštena čak i ako se pronađu propusti u kopileft licenci.

Mnogi distributeri programa licenciranih pod OJL vezuju izvorni kod sa izvršnim datotekama pri distribuciji. Dozvoljeno je da neko pravi privatne modifikacije softvera i nije obavezan da objavi izvorni kod ako sam softver posle modifikacije nije distribuiran nekom drugom. OJL se odnosi samo na softver ali ne i na njegove rezultate, izlazne podatke.

OJL je pisan kao licenca pre nego kao ugovor. U nekim pravnim sistemima postoje pravne razlike između ugovora i licenci.

Oni koji se ne slažu sa OJL ograničenjima nemaju dozvolu, u okvirima zakona zaštite intelektualne svojine (kopirajt), da kopiraju ili distribuiraju OJL licenciran softver. Ali oni mogu privatno da ga koriste.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Prezentacija koju je dao Ričard Stolaman 21. aprila 2006. godine na drugoj međunarodnoj konferenciji o OJL-u, verziji 3, održanoj u Porto Alegru. Direktna veza na odeljak o predistoriji OJL-a.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Vikiknjige imaju više informacija o GNU-ova opšta javna licenca


Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=GNU-ова_општа_јавна_лиценца&oldid=27619885”