Gavrilo Rodić

Gavrilo J. Rodić
Baron Gavrilo J. Rodić
Lični podaci
Datum rođenja	(1812-12-13)13. decembar 1812.
Mesto rođenja	Vrginmost, Austrijsko carstvo
Datum smrti	21. maj 1890.(1890-05-21) (77 god.)
Mesto smrti	Beč, Austrougarska
Nacionalnost	Srbin
Vojna karijera
Čin	General

Baron Gavrilo Jovana Rodić (1812 — 1890), odnosno nem. Gabriel Joseph Freiherr fon Rodich, bio je general u austrijskom carstvu, srpskog porekla, a kasnije i u austrougarskoj monarhiji (1867-1918).

Rodić je rođen 13. decembra 1812. godine u srpskoj pravoslavnoj porodici u Vrginmostu na Kordunu u Vojnoj krajini (1538-1881), tj. u posebnoj vojno-administrativnoj oblasti, koja je bila direktno potčinjena kruni. Uspeo se on vlastitom snagom od prosta kadeta do malo ne najvišega stepena vojničke jerarhije.

Biografija

Otac mu je bio Jovan Rodić "časnik I hrvatske banske pukovnije", a porodica mu, po njemu, pripada srpskom bratstvu Rodić-Stojsavljević, koje je rašireno u Severnoj Dalmaciji, Lici, Bosanskoj Krajini, Kordunu i Baniji.

Ceo život Gavro će provesti u službi u austrijskoj carskoj vojsci, a kao i svi Srbi iz Vojne krajine (nem. Militärgrenze) i on će kao mlad dečak započeti vojnu karijeru sa 14 godina, kada ga 17. oktobra 1826. godine primaju u „54. pešadijski puk“ i kadetsku školu u Gracu.

Već 1. januara 1831. godine dobija čin zastavnika (nem. Fähnrich), dok je od 1832. do 1833. godine, on je zaposlen kao instruktor kadetske regimente u Gracu.

U „1. graničnu pešadijsku regimentu“ (nem. Banal-Grenzinfanterieregiment Nr. 1) prebačen je 16. januara 1833. godine, a 1. marta 1834. godine u istoj postaje potporučnik (nem. Unter-Lieutenant).

Ovde ima položaj ađutanta u bataljonu, a potom i u brigadi, kod jednog drugog Srbina (koji je došao iz Like) - generala Arsenija Taborovića (1772—1845), tj. nem. Arsenius Taborovich, Ritter von Dahlen und Bossard. Čin poručnika (nem. Oberlieutenant) dobiće 1. oktobra 1840. godine, kada mu je nadređeni oficir bio Austrijanac Johann Franz Freiherr Kempen von Fichtenstamm (1793-1863).

Gavrilo Rodić je 1. jula 1847. godine dostigao čin mlađeg kapetana (nem. Capitän-Lieutenant) u „12. nemačko-banatskoj graničnoj regimenti“ (nem. Deutsch-Banater Grenzregiment Nr. 12), a 1. aprila 1848. godine, prebačen je u „2. graničnu pešadijsku regimentu“ (nem. Banal-Grenzinfanterieregiment Nr. 2).

Lik

Kao oficir Rodić je bio vrlo strog, gotovo neumoljiv. Zbog toga nije bio ni malo popularan kod podređenih. Od njih je šta više tražio velike žrtve; izlagao ih tokom vežbi velikom telesnom naporu, a za vreme predaha, ukazivao na greške i dodatno "poučavao". Nizak, sav okrugao, sa razbarušenom crnom kosom i velikim brkovima ali zvonkog glasa. Iako je dobro vladao nemačkim jezikom, govorio i pisao opširno, kao sagovornik je bio vrlo suzdržan i štur na rečima. Tek kada je 1860. godine postao baron, a to mu je bila životna želja, "preobrazio se". Taj toliko ozbiljni ćutljivi general postade najedanput vanredno dobre volje. Baš tada je po drugi put ušao u brak, u 48 godini života. Njegova druga izabranica bila je devojka od 19. godina, ali plemkinja - Agata pl. Pjestere, kćerka bogatog vlastelina iz Tamiške županije. "Mladenci" su se skrasili u Dubrovniku, gde je baron Rodić imao lepu kuću.

Ratne godine

Austrijski baron Gavrilo J. Rodić

Sa početkom revolucije 1848. godine, biće uz bana Hrvatske Josipa Jelačića (1801-1859), kod koga u službu stiže 1. aprila 1848. godine. To poznanstvo sa Jelačićem je bilo presudno za njegovu karijeru - "prokrčilo mu put".

U čin kapetana (nem. Hauptmann) unapređen je 12. septembra 1848. godine. Kada je carska vojska prešla Dravu da povrati Međimurje, Rodić je imenovan za pomoćnik ađutanta bana i sve vreme se nalazi u njegovom štabu. Kasnije je učestvovao i u borbama (1848—1849) u Mađarskoj. Novo unapređenje sledi mu već 14. decembra 1848. godine u čin majora (nem. Major), dok službuje u „5. varaždinsko-krojcerskoj graničnoj pešadijskoj regimenti“ (nem. Warasdin-Kreuzer Grenzinfanteregiments Nr. 5).

Za svoje usluge tokom ovih godina, dobio je 22. septembra 1849. godine austrijski carski Leopoldov orden - „Viteški krst“ (nem. Österreichisch-kaiserliche Leopold-Orden - „Ritterkreuz“). Iste godine dobiće i „Vojni krst za zasluge“ (nem. Militärverdienstkreuz).
Promovisan je u potpukovnika (nem. Oberstlieutenant) 24. decembra 1849. godine.

U novembru 1850. godine, potpukovnik Gavrilo dobija austrijsku plemićku titulu - „vitez“ (nem. Ritter), a nedugo po tom, 12. seprembra 1851. godine, unapređen je i u čin pukovnika (nem. Oberst).
Čin pukovnika dočekao je u novoj „4. pešadijskoj regimenti“ (nem. Infanterie-Regiment Hoch- und Deutschmeister Nr. 4), dok je 27. novembra 1852. godine, preuzeo komandu nad „46. pešadijskom regimentom Grof Jelačić“ (nem. Infanterieregiment Graf Jellačić Nr. 46).

Rodić je 1. marta 1859. godine unapređen u čin general-majora (nem. Generalmajor), kada je postao komandant brigade u Dubrovniku i kasnije Kotoru, a u tadašnjoj Dalmaciji će ostati sve do 1862. godine.
Austrijski orden „Gvozdene krune“, III klase (nem. Österreichischer Orden der Eisernen Krone III. Klasse) Gavrilo dobija 17. decembra 1859. godine.

Pošto dobija i titulu - „barona“ (nem. Baron) 8. marta 1860. godine, odlazi za komandanta „VIII korpusa“ u Italiju, tj. najpre u Veneciju, a potom u Rovinj, pa na kraju u Temišvar.
Nakon toga on je vodio operacije protiv, kako italijanskih, tako i pruskih snaga.
U toku austro-pruskog rata (1866), bori se u „Južnoj armiji“ (nem. Südarmee), gde je neformalno promovisan je general-potpukovnika (nem. Feldmarschall-Lieutenant).

Komandovao je „V korpusom“ („od 23. juna 1866. godine“) u Italiji, tokom poznate bitke kod sela Kustoca (ital. Custozza) u Lombardiji.
Posle ove pobede zvanično je promovisan u čin general-potpukovnika, a za zasluge odlikovao ga je lično Franz Joseph I (1830-1916), car Austije (vladao: (1848-1867), a potom i Austrougarske (vladao: (1867-1916) austrijskim vojnim ordenom „Marije Terezije“ (nem. Österreichischer Militär-Maria-Theresien-Orden).

General Gavrilo Rodić iste godine preuzima komandu nad „12. pešadijskom divizijom“ (nem. 12. Infanterie Truppendivision) u Krakovu u Poljskoj, zatim 31. marta 1867. godine, uzima komandu nad „68. mađarskom pešadijskom regimentom“ (nem. Ungarisches Infanterieregiment Nr. 68), potom 3. januara 1869. godine, „16. pešadijskom divizijom“ (nem. 16. Infanterie Truppendivision) u Sibinju, te na kraju od 11. decembra 1869. godine, „18. pešadijskom divizijom“ (nem. 18. Infanterie Truppendivision).

Guverner Dalmacije

Vojna krajina (1435-1881), tj. nem. Militärgrenze

U Dalmaciju se vratio 1869. godine, kao vojni komandant, gde je postao poznat i poštovan, jer je pregovorima rešio problem pobune u Kotoru, zbog čega je 22. avgusta 1870. godine, imenovan namesnikom (guvernerom) krunske pokrajine Dalmacije.

Tokom namesništva, Rodić je radio uglavnom sa Srbima u Dalmatinskom Saboru, uz koje je gledao da realizuje zacrtane ciljeve bečkog dvora. Kao njegov lični prijatelj posebno se izdvajao Stjepan Mitrov Ljubiša (1824-1878), politički lider Srba u Dalmaciji. Još jedno austrijsko odlikovanje dobiće 13. oktobra 1871. godine, a biće to orden „Gvozdene krune“, I klase (nem. Österreichischer Orden der Eisernen Krone I. Klasse).

Rodić je poslednji put 23. aprila 1873. godine, unapređen u viši čin (nem. Feldzeugmeister), koji je svojstven samo nemačkoj vojničkoj tradiciji, a svrstava se između general-potpukovnika i general-pukovnika (nem. Generaloberst), tj. čina koga će Austrougarska uvesti tek 1915. godine. Mesto namesnika u Dalmaciji napušta 12. novembra 1881. godine, a zatim odlazi u Beč, gde će se 1. decembra, iste godine i penzionisati. General Gavrilo Rodić je umro u prestonici austrougarske carevine 21. maja 1890. godine.

Srpsko rodoljublje

Gavrilo je kao patriota, svojim uticajem pomagao Srbe, pa je tako odbio da se 1870. godine vojno obračuna sa srpskim ustanicima u Kotoru, te je umesto toga, uz pomoć prijatelja Stjepana Ljubiše smirio ovu pobunu isključivo pregovorima. Pomogao je da na čelo Dalmatinskog Sabora 1870. godine dođe upravo Ljubiša, a na njegovu je (Rodićevu) inicijativu 1873. godine u Metkoviću (kraj Dubrovnika) podignut parohijski dom pored tamošnje srpske pravoslavne crkve.

Tokom ustanka Srba u Bosni i Hercegovini (1875-1878), general Rodić organizuje i koordinira pružanje logističke, vojne i materijalne pomoći ustanicima. Njegove jedinice su kasnije učestvovale u austrougarskoj okupaciji Bosne i Hercegovine u 1878. godine.

Vidi još

• Istorija srpskog naroda
• Dubrovnik
• Dalmacija

Literatura

• Cetnarowicz, Antoni: „Die Nationalbewegung in Dalmatien im 19. Jahrhundert: Vom Slawentum zur modernen kroatischen und serbischen Nationalidee“ (Peter Lang, Frankfurt am Main, 2008)
• Lackey, Scott W.: „The Rebirth of the Habsburg Army: Friedrich Beck and the Rise of the General Staff“ (Greenwood Press, Westport, 1995)
• Rajčić, Tihomir: „Srpski nacionalni pokret u Dalmaciji u XIX. stoljeću“, Zbornik Instituta historijskih nauka (HAZU, Zadar, 2005)
• Obad, Stijepo: „Kraj hajdučije u Dalmaciji“ (Razdio povijesnih znanosti 12, Filozofski fakultet, Zadar, 1985/1986)
• Monzali, Luciano: „The Italians of Dalmatia: From Italian Unification to World War I“ (University of Toronto Press, Toronto, 2009)
• Bencze, László: „The occupation of Bosnia and Herzegovina in 1878“ (Columbia University Press, New York, 2005)
• Lucas, James: „Fighting Troops of the Austro-Hungarian Army, 1868-1914“ (Hippocrene Books Inc resp Spellmount Ltd, New York, 1987)
• Király, Béla K. & Rothenberg, Gunther Erich: „War and Society in East Central Europe: A millennium of Hungarian military history“ (Brooklyn College Press, New York, 2002)
• Lukés J. & Hirtenfeld, Jaromir: „Militärischer Maria Theresien-Orden: Über Autorisation des Ordens nach authentischen Quellen verfasst und angeordnet“ (Kaiserlich-Königlichen Hof- und Staatsdruckerei, Wien, 1891)
• Bakotić, Lujo: „Srbi u Dalmaciji od pada Mletačke republike do ujedinena“ (Izdavačko i knjižarsko preduzeće „Geca Kon“ A. D., Beograd, 1938)
• Cvijić, Jovan: „Naselja i poreklo stanovništva“ (knjiga 20, Srpski etnografski zbornik u izdanju Srpske kraljevske akademije, Beograd, 1925)

Spoljašnje veze

• Dostojan vojnik Jelačića bana : Autobiografski zapisi Dalmatinskog namjesnika Gabrijela Rodića