Galipoljska kampanja

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Galipoljska operacija
Deo Prvog svetskog rata
Vreme25. april 1915 — 9. januar 1916.
Mesto
Galipolje, Osmansko carstvo
Ishod Osmanska pobeda
Sukobljene strane
 Britanska imperija
 Francuska
Podrška:
 Ruska Imperija		  Osmansko carstvo
Podrška:
 Nemačko carstvo
 Austrougarska
Jačina
568.000 315.500[traži se izvor]
Žrtve i gubici
220.000 253.000[1]

Galipoljska operacija je vođena u Prvom svetskom ratu i tokom nje su snage Antante pokušale da ovladaju Galipoljskim poluostrvom i Dardanelima da bi sebi omogućile pristup Carigradu sa krajnjim ciljem njegovog zauzimanja čime je planirano da se iz daljeg toka rata izbaci Osmansko carstvo. Borbe su otpočele 25. aprila 1915. godine iskrcavanjem trupa Antante, a okončale su se 9. januara 1916. godine potpunim povlačenjem invazionih trupa. Naročito teške gubitke doživele su ekspedicione snage Australije i Novog Zelanda.

Snage Antante su mahom sačinjavale trupe Ujedinjenog Kraljevstva van Engleske (Irska, Australija i Novi Zeland) koje su činili dobrovoljci i neredovna vojska, ali se danas smatra da razlog potpune propasti invazije leži u nizu grešaka koje su načinili komandanti operacije. Danas Galipolje u Ujedinjenom Kraljevstvu i njegovim nekadašnjim kolonijama predstavlja simbol velikog, nepotrebnog i uzaludnog stradanja, a sam zaliv Suvla (u kome je vođen deo borbi) predstavlja njegov sinonim.

Pozadina[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Bliskoistočni teatar Prvog svetskog rata

Dana 29. oktobra 1914. godine, dva bivša nemačka ratna broda, osmanski Javuz Sultan Selim i Midili, još uvek pod komandom nemačkih oficira, izvela su raciju na Crnom moru, kojom su bombardovali rusku luku Odesu i potopili nekoliko brodova.[2] Osmanlije su 31. oktobra ušli u rat i započeli Kavkaski pohod protiv Rusije. Britanci su na kratko bombardovali tvrđavu u Galipolju, napali Mesopotamiju i proučavali mogućnost zauzimanja Dardanela.[3][4]

Saveznička strategija i Dardaneli[uredi | uredi izvor]

Morski prilaz Rusiji preko Dardanela (žuto)

Pre nego što je začeta operacija Dardaneli, Britanci su planirali da izvedu amfibijsku invaziju u blizini Aleksandrete na Mediteranu, ideju koju je Bogos Nubar prvobitno predstavio 1914. godine.[5] Ovaj plan razvio je državni sekretar za rat, feldmaršal Herbert Kičener za odvajanje glavnog grada od Sirije, Palestine i Egipta. Aleksandreta je bila oblast sa hrišćanskim stanovništvom i bila je strateško središte železničke mreže Osmanskog carstva - njeno zauzimanje bi carstvo preseklo na dva dela. Viceadmiral ser Ričard Pirs, vrhovni komandant Istočne Indije, naredio je kapetanu Franku Larkinu sa HMS Doris u Aleksandreti 13. decembra 1914. godine da priprema napad. Tu su bile i ruska krstarica Askold i francuska krstarica Rekin. Kičener je radio na planu još u martu 1915. godine i učestvovao je u britanskom pokušaju podsticanja Arapske pobune. Desant u Aleksandreti je napušten, jer bi mu vojno bilo potrebno više resursa nego što je Francuska mogla da izdvoji, a politički Francuska nije želela da Britanci deluju u njihovoj sferi uticaja, na šta je Britanija pristala 1912. godine.[6]

Krajem 1914. godine, na Zapadnom frontu, francusko-britanska kontraofanziva započela je Prvom bitkom na Marni a završena je u Prvoj iprskoj bici u Flandriji u kojoj su Belgijanci, Britanci i Francuzi pretrpeli mnogo žrtava. Manevarski rat je završen i zamenjen je rovovskim ratom.[7] Nemačko carstvo i Austrougarska zatvorile su kopnene trgovinske puteve između Britanije i Francuske na zapadu i Rusije na istoku. Belo more na arktičkom severu i Ohotsko more na dalekom istoku bila su zimi zavejana ledom i udaljena od Istočnog fronta, Baltičko more blokirala je Nemačka carska mornarica a ulaz u Crno more kroz Dardanele kontrolisalo je Osmansko carstvo.[8] Dok su Osmanlije i bile neutralne, pomoć se još mogla slati u Rusiju preko Dardanela, ali pre osmanskog ulaska u rat, moreuzi su bili zatvoreni, Osmanlije su tokom novembra počele da miniraju plovni put.[9][10]

Francuski ministar pravde Aristid Brijan predložio je u novembru napad na Osmansko carstvo, ali je to odbijeno, a pokušaj Britanaca da privole Osmanlije da se pridruže savezničkoj strani takođe nije uspeo.[11] Kasnije tog meseca, Vinston Čerčil, prvi lord admiraliteta, predložio je pomorski napad na Dardanele, delimično na osnovu pogrešnih izveštaja o jačini osmanskih trupa. Čerčil je želeo da iskoristi veliki broj zastarelih bojnih brodova, koji nisu mogli da deluju protiv nemačke flote otvorenog mora, u operaciji Dardaneli, sa malom okupacionom snagom koju je obezbedila vojska. Nadao se da će napad na Osmanlije takođe uvući Bugarsku i Grčku (bivše osmanske posede) u rat na savezničkoj strani.[12] Dana 2. januara 1915. godine, veliki vojvoda Nikolaj Nikolajevič obratio se Britaniji za pomoć protiv Osmanlija, koji su započeli Kavkaski pohod.[13] Počelo je planiranje pomorskih napada na Dardanelima za preusmeravanje osmanskih trupa sa Kavkaza.[14]

Pokušaj zauzimanja moreuza[uredi | uredi izvor]

Grafička karta Dardanela

Dana 17. februara 1915. godine, britanski hidroavion iz HMS Ark Rojala izveo je izviđački let iznad moreuza.[15] Dva dana kasnije, prvi napad na Dardanele započeo je kada je jaka anglo-francuska operativna grupa, uključujući britanski drednot HMS Kraljica Elizabeta, započeo dugo bombardovanje osmanskih baterija obalske artiljerije. Britanci su nameravali da koriste osam aviona Ark Rojala za izviđanje osmanskih položaja, ali surovi uslovi učinili su sve osim jednog, Šort tipa 136, neupotrebljivim.[16] Period lošeg vremena usporio je početnu fazu, ali do 25. februara spoljna utvrđenja su probijena, a ulaz očišćen od mina.[17] Nakon toga, kraljevski marinci su iskrcani da unište oružarnice na Kum Kaleu i Sedulbahiru, dok je pomorsko bombardovanje prebačeno na baterije između Kum Kalea i Kepeza.[18]

Frustriran pokretljivošću osmanskih baterija, koje su izbegavale savezničko bombardovanje i pretile minolovcima poslatim da očiste moreuz, Čerčil je počeo da vrši pritisak na pomorskog zapovednika, admirala Sakvila Kardena, da poveća napore flote.[19] Karden je izradio nove planove i 4. marta poslao Čerčilu telegram, navodeći da može očekivati da flota stigne u Istanbul u roku od 14 dana.[20] Osećaj predstojeće pobede pojačan je presretanjem nemačke bežične poruke koja je otkrila da je u osmanskim tvrđavama Dardaneli ponestalo municije.[20] Kada je poruka prenesena Kardenu, dogovoreno je da će glavni napad biti pokrenut 17. marta ili približno oko tog datuma. Kardena, koji je patio od stresa, medicinski službenik je stavio na listu bolesnika, a komandu je preuzeo admiral Džon de Robek.[21]

18. mart 1915.[uredi | uredi izvor]

Panoramski pogled savezničke flote na Dardanelima

Dana 18. marta 1915. godine saveznička flota, koja se sastojala od 18 bojnih brodova sa nizom krstarica i razarača, započela je glavni napad na najužu tačku Dardanela, gde je moreuz širok 1,6 kilometara. Uprkos izvesnim oštećenjima savezničkih brodova koji su razmenjivali vatru sa osmanskim utvrđenjima, duž moreuza su raspoređeni minolovci. U osmanskom zvaničnom izveštaju, do 14:00 je navedeno: "presečene su sve telefonske žice, prekinuta je sva komunikacija sa tvrđavama, neki topovi su oštećeni ... što je za posledicu imalo popuštanje artiljerijske odbrane".[22] Francuski bojni brod Buve udario je u minu nakon čega je potonuo, sa samo 75 preživelih od ukupne posade od 718.[23] Minolovci, u kojima su bili civili, povukli su se pod otomanskom artiljerijskom vatrom, ostavljajući minska polja uglavnom netaknuta. HMS Irezistabl i HMS Infleksibl naleteli su na mine. Irezistabl je potonuo, a većina njegove preživele posade je spašena. Infleksibl je teško oštećen i povučen. Tokom bitke došlo je do zabune oko uzroka štete, neki učesnici su za to okrivili torpeda. HMS Oušn poslat je da spasi Irezistabl ali je pogođen artiljerijskom granatom, nakon čega je udario u minu i ubrzo potonuo.[24]

Francuski bojni brodovi Sufran i Golua proplovili su novom linijom mina koje je desetak dana ranije tajno postavio osmanski minopolagač Nusret, i takođe su oštećeni.[25] Gubici su primorali de Robeka da izda „opšti opoziv“ kako bi zaštitio ono što je ostalo od njegove flote.[26] Tokom planiranja kampanje predviđali su se pomorski gubici i slali su uglavnom zastareli bojni brodovi, nesposobni da se suprotstave nemačkoj floti. Neki od starijih pomorskih oficira poput zapovednika kraljice Elizabete, komodora Rodžera Kejza, smatrali su da su blizu pobede, verujući da je osmanskim utvrđenjima gotovo ponestalo municije, ali su preovladali stavovi de Robeka i prvog morskog lorda Džona Fišera. Pokušaji saveznika da osvoje moreuz pomorskom snagom su prekinuti zbog gubitaka i lošeg vremena.[26][21][27] Počelo je planiranje kopnenog zauzimanja turske odbrane, kako bi se otvorio put brodovima. Dve savezničke podmornice pokušale su da pređu Dardanele, ali su potopljene od mina i jakih struja.[28]

Uvod[uredi | uredi izvor]

Pripreme savezničkog iskrcavanja[uredi | uredi izvor]

Francuske trupe iskrcavaju se na Limnosu, 1915.

Nakon neuspeha pomorskih napada, okupljene su trupe da eliminišu osmansku pokretnu artiljeriju, što je sprečavalo savezničke minolovce da očiste put većim brodovima. Kičener je postavio generala ser Jana Hamiltona na čelo Mediteranskih ekspedicionih snaga (MEF) koje su brojale 78.000 ljudi.[21][29] Vojnici Australijske imperijalne snage (AIF) i Novozelandskih ekspedicionih snaga (NZEF) bili su stacionirani u Egiptu, prolazeći obuku pre nego što su poslati u Francusku.[30] Australijske i novozelandske trupe formirale su Australijski i novozelandski armijski korpus (ANZAK), kojim je komandovao general-potpukovnik ser Vilijam Birdvud, čineći dobrovoljačku 1. australijsku diviziju i novozelandsku i australijsku diviziju. Trupama ANZAC-a pridružile su se redovna 29. divizija i Kraljevska pomorska divizija.[15] Francuski Orijentni ekspedicioni korpus, koji se u početku sastojao od dve brigade u okviru jedne divizije, naknadno je stavljen pod Hamiltonovu komandu.[31][32][33][a]

Tokom sledećeg meseca, Hamilton je pripremio svoj plan i britanske i francuske divizije pridružile su se Australijancima u Egiptu. Hamilton je izabrao da se koncentriše na južni deo poluostrva Galipolje kod rta Heles i Sedulbahira, gde se očekivalo nesmetano sletanje.[36] Saveznici su u početku snizili borbenu sposobnost osmanskih vojnika.[37] Naivnost savezničkih planera ilustrovana je letkom koji je izdat Britancima i Australijancima dok su još bili u Egiptu, na njemu su bili prikazani:

Turski vojnici koji pokazuju želju za predajom držeći kundak prema gore i mašući odećom ili krpama bilo koje boje. Na stvarnu belu zastavu treba gledati s najvećom sumnjom, jer turski vojnik verovatno neće imati nešto u toj boji.[38]

Potcenjivanje osmanskog vojnog potencijala proizašlo je iz „osećaja superiornosti“ među saveznicima, zbog pada Osmanskog carstva i njegovih loših performansi u Libiji tokom Tursko-italijanskog rata 1911–1912 i potom u Balkanskim ratovima od 1912. i 1913. Saveznička obaveštajna služba nije se adekvatno pripremila za kampanju, u nekim slučajevima se oslanjala na informacijama dobijenih od egipatskih turističkih vodiča.[39][40] Trupe za napad bile su natovarene na transporte redosledom kojim su se morale iskrcati, što je izazvalo veliko odlaganje što je značilo da su mnoge trupe, uključujući Francuze u Mudrosu, bile prinuđene da zaobiđu Aleksandriju kako bi se ukrcale na brodove koji će ih odvesti u borbu.[41] Usledilo je petonedeljno kašnjenje do kraja aprila, tokom kojeg su Osmanlije ojačale odbranu na poluostrvu, iako je loše vreme tokom marta i aprila ionako moglo odložiti iskrcavanje, sprečavajući snabdevanje i pojačanje.[42] Posle priprema u Egiptu, Hamilton i njegov štab stigli su u Mudros 10. aprila.[43] Korpus ANZAK napustio je Egipat početkom aprila i okupio se na ostrvu Limnos u Grčkoj 12. aprila, gde je početkom marta uspostavljen mali garnizon i izvršeno iskrcavanje.[42] Britanska 29. divizija krenula je za Mudros 7. aprila, a Kraljevska mornarička divizija pripremala se na ostrvu Skiros, nakon što je tamo stigla 17. aprila.[44] Tog dana, britanska podmornica HMS E15 pokušala je da pređe moreuz, ali je pogodila odbrambenu mrežu, nasukala se i bila granatirana sa turske tvrđave. Poginuli su poručnik Teodor S. Brodi i šest članova njegove posade, a preživeli su bili primorani da se predaju.[45] Saveznička flota i britanske i francuske trupe okupile su se na Mudrosu, spremne za iskrcavanje, ali loše vreme od 19. marta prizemljilo je savezničke avione devet dana, a tokom 24 dana bio je moguć samo delimični program izviđačkih letova.[46][47]

Osmanske odbrambene pripreme[uredi | uredi izvor]

Dispozicije osmanske 5. armije

Osmanske snage spremne da odbiju iskrcavanje sa obe strane tesnaca bile su iz 5. osmanske armije.[48] Ova snaga, koja se u početku sastojala od pet divizija sa drugom na putu, bila je regrutna snaga, kojom je komandovao Oto Liman fon Sanders.[15][49][50] Mnogi stariji oficiri 5. armije takođe su bili Nemci.[51] Osmanski zapovednici i visoki nemački oficiri raspravljali su o najboljim sredstvima za odbranu poluostrva. Svi su se složili da je najbolja odbrana držati uzvišicu na grebenima poluostrva. Bilo je neslaganja oko toga gde će se neprijatelj iskrcati i gde će koncentrisati snage. Komandant Mustafa Kemal bio je upoznat sa poluostrvom Galipolje iz svojih operacija protiv Bugarske u Balkanskim ratovima i prognozirao je da su rtovi Heles (južni vrh poluostrva) i Kabatepe verovatna područja za sletanje.[52][53]

Mustafa Kemal je verovao da će Britanci iskoristiti svoju pomorsku nadmoć da dominiraju kopnom sa svih strana na vrhu poluostrva, kod Kabatepea, kratka udaljenost do istočne obale značila je da saveznici mogu lako doći do Narosa (zavoj pod pravim uglom usred Dardanela).[54][55] Sanders je zaliv Bešik na azijskoj obali smatrao najranjivijim za invaziju, jer je teren bio lakši i pogodniji je za napad na najvažnije osmanske baterije koje su čuvale tesnace i tamo je okupljena trećina 5. armije.[56] Dve divizije bile su koncentrisane na Bolajiru na severnom kraju poluostrva Galipolje, kako bi zaštitile linije snabdevanja i komunikacije do dalje odbrane na poluostrvu.[57] 19. divizija (Kemal) i 9. divizija bile su smeštene duž egejske obale i kod rta Heles na vrhu poluostrva. Sanders je glavninu osmanskih snaga držao u kopnu u rezervi, ostavljajući najmanje trupa da čuvaju obalu.[58] Treća divizija i konjička brigada stigle su iz Istanbula početkom aprila, dovodeći snagu fronta Osmanlija na 60.000–62.077 ljudi, koje je Sanders koncentrisao u tri grupe. Naložen je maksimalan napor za poboljšanje kopnene i pomorske komunikacije, kako bi se pojačanje brzo prebacilo na opasne tačke, trupe su se noću kretale kako bi izbegle savezničko vazdušno izviđanje. Sandersovoj strategiji suprotstavili su se osmanski zapovednici, uključujući Kemala, koji je verovao da su branioci previše rašireni da bi porazili invaziju na plažama. [59] Sanders je bio siguran da će kruti sistem odbrane propasti i da jedina nada za uspeh leži u mobilnosti tri grupe, posebno 19. divizije kod Boghalija, u opštoj rezervi, spremnoj da se preseli na Bolajir, Kabatepe ili azijsku obalu.[60]

Teška artiljerija iz dopremljena iz Nemačke, 1915

Vreme potrebno Britancima za organizovanje iskrcavanja značilo je da su Sanders, pukovnik Hans Kanengajzer i drugi nemački oficiri, uz podršku Esat-paše (3. korpus), imali više vremena da pripreme odbranu.[15] Sanders je kasnije izjavio: "Britanci su nam dozvolili četiri dobre nedelje predaha za sav ovaj posao pre njihovog velikog iskrcavanja ... Ovaj predah je bio dovoljan da se preduzmu najneophodnije mere."[61] Izgrađeni su putevi, građeni mali čamci za prenošenje trupa i opreme preko Narosa, ožičene plaže i postavljene improvizovane mine od torpednih bojevih glava. Duž plaža su iskopani rovovi i oružje, a trupe su išle marševima da bi izbegle letargiju.[61] Kemal, čija je 19. divizija bila od vitalnog značaja za odbrambeni plan, posmatrao je plaže i čekao znakove invazije sa svog mesta u Boghaliju, blizu Majdosa.[62] Osmanlije su organizovali malo vazduhoplovstvo uz pomoć Nemačke i u februaru su imali četiri letelice koje su delovale oko Čanakalea, izvodeći izviđačke letove. Od 11. aprila, osmanska letelica je često letela iznad Mudrosa, nadgledajući skup britanskih mornaričkih snaga, a aerodrom je uspostavljen u blizini Galipolja.[46][63][15]

Iskrcavanje[uredi | uredi izvor]

Iskrcavanje na Galipolje, april 1915.

Saveznici su planirali da se iskrcaju i osiguraju severnu obalu, da zauzmu osmanske tvrđave i artiljerijske baterije kako bi pomorska snaga mogla da napreduje kroz moreuz i Mramorno more ka Istanbulu.[64] Iskrcavanje je zakazano za 23. april, ali je odloženo za 25. april zbog lošeg vremena, i trebalo je da se izvede na pet plaža na poluostrvu.[65] 29. divizija trebalo je da se iskrca kod Helesa na početku poluostrva, a zatim napreduje prema tvrđavama na Kilitbahiru. ANZAK zajedno sa 3. australijskom pešadijskom brigadom na čelu napada, trebalo je da se iskrcaju severno od Kabatepea na egejskoj obali, odakle su mogli da napreduju preko poluostrva, presecajući osmanske trupe u Kilitbahiru, i zaustave pojačanje da stigne do rta Heles.[66][67] Ovaj sektor poluostrva Galipolje postao je poznat kao Anzak, područje koje su držali Britanci i Francuzi postalo je poznato kao sektor Heles ili Heles. Francuzi su se preusmerili na Kum Kale na azijskoj obali pre ponovnog ukrcavanja, kako bi zadržali istočno područje sektora Heles. Kraljevska mornarička divizija simulirala je pripreme za iskrcavanje na Bulajiru kao diverziju, a novozelandski oficir Bernard Frajberg isplivao je na obalu pod vatrom da bi upalio baklje kako bi odvratio pažnju braniocima od stvarnog iskrcavanja. Frajberg je kasnije odlikovan Ordenom ugledne službe.[68][69][70]

Pomorska podrška pri iskrcavanju prvobitno je uključivala bombardovanje plaža i prilaza, ali je promenjena u bombardovanje grebena tokom iskrcavanja, s tim da su plaže samo granatirane pre iskrcavanja. Na kraju nije doneta odluka o pitanju bliske podrške, a prepušteno je inicijativi kapetana pojedinačnih brodova. Nerado približavanje obali kasnije je uticalo na iskrcavanja na plažama 'V' i 'W', gde su se dogodili neki od najtežih gubitaka među pešadijom, dok je pomorska podrška bila od neke pomoći na plažama 'S', 'H' i ANZAK-u.[71] Čak i tada je njegova efikasnost bila ograničena početnom zbrkom na kopnu, razbijenim terenom, gustom vegetacijom i nedostatkom vidljivosti.[72] Kičener je odlučio da se mora angažovati Kraljevska pomorska vazduhoplovna služba (RNAS), i saveznici su uposlili malu silu hidroaviona i drugih letelica iz 3 eskadrile RNAS (komandant Čarls Samson) koji su stigli na Tenedos krajem marta.[46] Prvobitno se malim osmanskim vazduhoplovnim snagama nisu suprotstavljali, a tokom planiranja, sila je korišćena za vazdušno izviđanje, mada se to na kraju pokazalo nedovoljnim za ispunjavanje obaveštajnih potreba saveznika i nadoknađivanje nedostatka odgovarajućih karata.[73][40] Nakon iskrcavanja, saveznička avijacija je izvršila fotografsko izviđanje, posmatrala pomorsku pucnjavu, izveštavala o osmanskim pokretima trupa i izvela mali broj bombardovanja.[73]

Zaliv Anzak[uredi | uredi izvor]

Raspoređene na severnom desantu, Birdvudove snage su uključivale 1. australijsku diviziju (general-major Vilijam Bridžis) i novozelandsku i australijsku diviziju (general-major ser Aleksander Godli), snage od oko 25.000 ljudi. Snaga je trebalo nakon iskrcavanja da krene prema unutrašnjosti da preseče linije komunikacije sa osmanskim snagama na jugu.[74][42] Planirano je da se Prva australijska divizija iskrca prva, a Treća pešadijska brigada će pokrivati njeno kretanje ka unutrašnjosti da uspostavi položaje na Gan Ridžu. Druga pešadijska brigada trebalo je da sledi i zauzme više tlo na Sari Bajiru, a Prva pešadijska brigada bi se poslednja iskrcala kao divizijska rezerva. Novozelandska i australijska divizija trebalo je da izađu na obalu i spreme se za napredovanje preko poluostrva. Snaga je trebalo da se okupi noću i iskrca se u zoru da iznenadi branioce, a uveče 24. aprila, zaštitna snaga krenula je na bojne brodove i razarače, sa pratećim snagama u transportu. Trupe bi se iskrcale iz transporta u brodskim čamcima, a zatim bi se iskrcale na obalu.[42]

Pravci iskrcavanja saveznika, 25. april 1915.

Oko 2 sata ujutru osmanski posmatrač na brdu u Ariburnu ugledao je mnoštvo brodova daleko na horizontu. Kapetan Fajik, zadužen za četu iz 27. pešadijskog puka, koja se tamo nalazila, to je potvrdio svojim dvogledom i odmah obavestio svog komandanta Ismet-bega u Kabatepeu. Do 3 sata ujutro Mesec je bio pokriven oblacima i Turci više nisu videli brodove.[75] U 04:00 ujutro, 25. aprila, prva grupa trupa 3. brigade počeo je da se kreće prema obali na baržama i brodskim čamcima. Rezervne snage iskrcale su se približno 2 km (2 km) severno, u zalivu južno od Ariburna, usled neočekivanih struja ili navigacione greške.[74][42] Iskrcavanje je bilo teže, iznad zemlje koja se strmo uzdizala od plaža, za razliku od cilja na jug, koji je bio otvoreniji. Mesto iskrcavanja branile su samo dve osmanske čete, ali sa položaja na komandnom terenu Osmanlije su nanele brojne gubitke Australijancima pre nego što su bili savladani.[76] Težak teren sprečio je koordinirano kretanje u unutrašnjost, sa Australijancima na nepoznatom terenu i sa netačnim mapama. U lavirintu strmih jaruga, ostruga i gustog grmlja, australijske snage koje su otišle napred brzo su izgubile kontakt i bile su podeljene u male grupe. Neke australijske trupe došle su do drugog grebena, ali je mali broj njih postigao svoje ciljeve pošto su se raštrkale.[77]

1. i 2. brigada, zatim novozelandska i australijska divizija, iskrcale su se na plaže oko Ariburnua, ali su se ispomešale, pa im je trebalo vremena za reorganizaciju.[78] Otprilike četiri sata nakon započinjanja iskrcavanja, glavnina 1. australijske divizije bila je sigurno na kopnu i njeni vodeći elementi kretali su se ka unutrašnjosti. Do sredine jutra Kemal je reorganizovao branioce za kontranapad na komandne visine Čunuk Bajir i Sari Bajir.[74] Desni bok malog uzvišenja koje su zauzeli Australijanci napadnut je prepodne u 10:30, pri čemu je izgubljena većina visoravni 400. Tokom popodneva i večeri levi bok je odbačen sa visoravni 700 i Neka. Do večeri su Bridžis i Godli preporučili ponovno ukrcavanje, Birdvud se složio, ali nakon saveta mornarice da je ponovno ukrcavanje nemoguće, Hamilton je naredio trupama da iskopaju rovove. Osmanski kontranapad je na kraju odbijen i Australijanci su uspostavili liniju otprilike od Vokerovog Ridža na severu do Šel Grina na jugu. [78][74] ANZAK je prvog dana pretrpeo gubitke od oko 2.000 ljudi ubijenih ili ranjenih.[78] Neuspeh u obezbeđivanju visokog terena doveo je do taktičkog zastoja, pri čemu su se iskrcavanja branilaca odvijala na dužini manjoj od 2 km.[74]

Australijska podmornica HMAS AE2 (poručnik komandant Henri Stoker) prodrla je u moreuz u noći između 24. i 25. aprila. Kad su iskrcavanja na rtu Heles i u zalivu Anzak započela u zoru 25. aprila, AE2 je stigla do Čanakalea do 06:00 i torpedovala tursku topovnjaču za koju se veruje da je bila krstarica klase Peik-i Sevket i izbegla turski razarač.[79][80] Podmornica se nasukala ispod turskog utvrđenja, ali Osmanlije nisu uspele dovesti topove i AE2 je uspela da opet slobodno zaplovi.[79] Ubrzo nakon ponovnog pucanja, turski bojni brod, koji je pucao preko poluostrva na saveznička mesta za iskrcavanje, je opazio periskop i povukao se.[79] AE2 je napredovala prema Mramornom moru i u 08:30 Stoker je odlučio da odmori podmornicu na morskom dnu do noći.[79] Oko 21:00, AE2 je izronila kako bi napunila baterije i poslala bežični izveštaj floti.[79][81] Iskrcavanje na rt Heles išlo je dobro, ali iskrcavanje u zalivu ANZAK nije bilo tako uspešno i zapovednik ANZAK-a, general-pukovnik ser Vilijam Birdvud, razmišljao je o ponovnom ukrcavanju svojih trupa.[79] Uspeh AE2 doprineo je u odluci Birdvuda da odloži povlačenje, a izveštaji o uspehu AE2 prenošeni su vojnicima na obalu radi poboljšanja morala.[79] Stokeru je naređeno da "uglavnom beži", a bez neprijatelja na vidiku, uplovio je u Mramorno more, gde je AE2 pet dana krstarila da stvori utisak većeg broja i izvršila nekoliko napada na osmanske brodove, koji nisu uspeli zbog mehaničkih problema sa torpedima.[82]

Rt Heles[uredi | uredi izvor]

Trupe 29. indijske brigade iskrcavaju se na rt Heles

Desant na Helese izvršila je 29. divizija (general-major Ajlmer Hanter-Veston). Divizija se iskrcala na pet plaža u luku oko vrha poluostrva, nazvanih 'S', 'V', 'W', 'X' i 'Y' plaže od istoka do zapada.[83] Dana 1. maja 29. indijska brigada iskrcala se, zauzela i osigurala Sari Bajir iznad plaža za iskrcavanje.[84] Na plažu 'Y', tokom prvog angažovanja, Prve bitke kod Kritije, saveznici su se nesmetano iskrcali i napredovali u unutrašnjost.[85] U selu je bio samo mali broj branilaca, ali im je nedostajalo naređenje da iskoriste položaj, komandant plaže 'Y' povukao je svoje snage na plažu. To je bila najbolja neiskorišćena prilika za zauzimanje sela, dok su Osmanlije raspoređivale bataljon 25. puka, proveravajući svako dalje kretanje.[86]

Plaže za iskrcavanje na rtu Heles

Glavno iskrcavanje obavljeno je na plaži 'V', ispod stare tvrđave Sedulbahir i na plaži 'W', na maloj udaljenosti od zapada, s druge strane rta Heles. Pokrivačke snage Kraljevskih minsterskih fisilera i Hampšira iskrcale su se iz preuređenog kolijera, SS River Klajda, koji je nasukan ispod tvrđave da bi se trupe mogle iskrcati duž rampi. Kraljevski dablinski fisileri iskrcali su se na plažu 'V' a Lankaširski fisileri na plažu 'W' u otvorenim čamcima, na neravnoj obali ograđenoj bodljikavom žicom. Na obe plaže osmanski branioci zauzeli su dobre odbrambene položaje i naneli su mnogo žrtava britanskoj pešadiji prilikom iskrcavanja. Na vojnike koji su se iskrcavali jedan za drugim iz kolijera SS River Klajd, mitraljezi su pucali iz utvrđenja Sedulbahir, a od prvih 200 vojnika koji su se iskrcali, samo 21 je stigao do plaže.[87]

Osmanski branioci su bili malobrojni da bi porazili desant, ali naneli su mnogo žrtava i obuzdali napad blizu obale. Do jutra 25. aprila, bez municije i bez bajoneta u susret napadačima na padinama koje vode od plaže do visina Čunuk Bajira, 57. pešadijski puk (Osmansko carstvo) primio je naređenje od Kemala: "Ne naređujem vam da se borite, naređujem vam da umrete. U vremenu koje prođe dok mi ne umremo, druge trupe i komandanti mogu da istupe i zauzmu naša mesta." Svaki pripadnik puka je bio ili ubijen ili ranjen.[88][b]

Na plaži 'W', Lankaširski strelci uspeli su da savladaju branioce uprkos gubitku od 600 ljudi od ukupnih 1.000. Šest ordena Viktorijin krst dodeljeno je među Lankaširskim strelcima za uspehe na plaži 'W'. Još šest Viktorijinih krstova je dodeljeno među pešadijom i mornarima za iskrcavanje na plažu 'V' a još tri su dodeljena sledećeg dana dok su se borili u unutrašnjosti. Pet odreda osmanske pešadije predvođenih narednikom Jahjom istaklo se odbijanjem nekoliko napada na njihov položaj na brdu, a branioci su se na kraju povukli pod okriljem mraka.[89] Nakon iskrcavanja, tako je malo ljudi ostalo iz redova Dablinskih i Minsterskih fisilera da su bili spojeni u Dabsterse.[90] Samo jedan oficir iz Dablinskih fisilera preživeo je iskrcavanje, dok je od 1.012 iskrcanih vojnika samo 11 preživelo kampanju za Galipolje nepovređeno.[91][92] Nakon iskrcavanja, saveznici su malo uradili da iskoriste situaciju, osim nekoliko ograničenih napretka malih grupa vojnika u unutrašnjost. Napad saveznika izgubio je zamah i Osmanlije su imale vremena da pojačaju odbranu i okupe mali broj odbrambenih trupa.[93]

Kopnena kampanja[uredi | uredi izvor]

Početne bitke[uredi | uredi izvor]

Anzak, iskrcavanje 1915 slika Džordža Lamberta iz 1922. godine, prikazuje iskrcavanje na obalama ANZAK zaliva 25. aprila 1915.

Popodne 27. aprila, 19. divizija, pojačana sa šest bataljona iz 5. divizije, izvršila je kontranapad na šest savezničkih brigada kod zaliva Anzak.[94] Uz podršku artiljerije sa brodova, saveznici su celu noć zadržavali Osmanlije. Sledećeg dana Britancima su se pridružile francuske trupe prebačene iz Kum Kalea na azijskoj obali desno od linije blizu plaže 'S' u zalivu Morto. Dana 28. aprila saveznici su vodili Prvu bitku kod Kritija da zauzmu selo.[95] Hanter-Veston je izradio plan koji se pokazao previše složenim i loše je prenesen komandantima na terenu. Trupe 29. divizije i dalje su bile iscrpljene i iznervirane borbama za plaže i selo Sedulbahir, koje je zarobljeno nakon mnogo borbi 26. aprila. Osmanski branioci zaustavili su savezničko napredovanje na pola puta između rta Heles i Kritije oko 18:00, nanevši saveznicima gubitak od oko 3.000 žrtava.[96]

Kako su osmanska pojačanja stizala, mogućnost brze savezničke pobede na poluostrvu je nestala, a borbe kod Helesa i zaliva Anzak postale su iscrpljujuće. Dana 30. aprila iskrcala se Kraljevska mornarička divizija (general-major Arčibald Paris). Istog dana, Kemal, verujući da su saveznici na ivici poraza, počeo je da prebacuje trupe napred u blizini visoravni 400. Pojačanje od osam bataljona poslato je iz Istanbula dan kasnije, a tog popodneva osmanske trupe su napale Heles i zaliv Anzak. Osmanlije su se na kratko probile u francuskom sektoru, ali napadi su odbijeni masovnom savezničkom mitraljeskom vatrom, koja je napadačima nanela mnogo žrtava.[97] Sledeće noći Birdvud je naredio novozelandskoj i australijskoj diviziji da napadnu sa Rasel gana i Kvin posta prema visoravni 700. Australijska 4. pešadijska brigada (pukovnik Džon Monaš), novozelandska pešadijska brigada i kraljevski marinci iz čadamskog bataljona učestvovali su u napadu. Pokriveni pomorskom i artiljerijskom paljbom, trupe su tokom noći napredovale pomalo napred, ali su se odvojile u mraku. Napadači su bili izloženi masovnoj vatri iz malokalibarskog oružja na svom levom boku i odbijeni su, pretrpevši gubitke od oko 1.000 žrtava.[98]

HMAS AE2

Dana 30. aprila, podmornica AE2 počela je nekontrolisano da se podiže i izronila je u blizinu osmanskog torpednog čamca Sultanhisara, zatim je strmoglavo zaronila ispod bezbedne dubine, a zatim ponovo izronila na površinu.[82] Sultanhisar je odmah pucao na podmornicu, probivši joj potisni trup. Stoker je naredio posadi da napusti podmornicu, potopio je podmornicu a posada je bila zarobljena. Postignuća podmornice AE2 pokazala su da je bilo moguće forsirati moreuze i ubrzo su osmanske komunikacije teško poremećene britanskim i francuskim podmorničkim operacijama.[82] Dana 27. aprila, HMS E14 (poručnik komandant Edvard Bojl), ušao je u Mramorno more tronedeljnom patrolom, što je postalo jedna od najuspešnijih pomorskih akcija saveznika u kampanji, u kojoj su potopljena četiri broda, uključujući i transportni Gul Đemal koji je do Galipolja prevozio 6.000 vojnika i poljsku bateriju. Iako su brojnost i vrednost potopljenih brodova bili mali, efekat na osmanske komunikacije i moral bio je značajan. Bojl je nagrađen Viktorijinim krstom.[99][100] Nakon uspeha AE2 i E14, francuska podmornica Žul pokušala je prolaz 1. maja, ali je udarila u minu i potonula sa celom posadom.[101] (Nekoliko nedelja ranije još jedan francuski brod, Safir, bio je izgubljen nakon što se nasukao u blizini Nagara Pointa.)[102]

Operacije: maj 1915[uredi | uredi izvor]

Dana 5. maja iz Egipta je pristigla 42. divizija (Istočni Lankašir).[103] Verujući da je zaliv Anzak osiguran, Hamilton je australijsku 2. pešadijsku brigadu i novozelandsku pešadijsku brigadu, zajedno sa 20 australijskih poljskih topova, prebacio na front Heles kao rezervu za Drugu bitku kod Kritije.[104] Uključujući silu od 20.000 ljudi, bio je to prvi opšti napad na Heles i bio je planiran da se odvija po danu. Francuske trupe trebale su zauzeti Kereves Dere, a Britanci, Australijanci i Novozelanđani dobili su Kritiju i Ači Babu. Nakon 30 minuta artiljerijske pripreme, napad je započeo sredinom jutra 6. maja.[105] Britanci i Francuzi napredovali su duž poluostrva Gulliprema Kritiji, u tom napredovanju su nailazili na duboke jaruge, utvrđene Osmanlijama. Kako su napadači napredovali, razdvajali su se pokušavajući da pređu osmanske jake tačke odbrane i našli su se na nepoznatom terenu. Pod artiljerijskom, a zatim mitraljeskom vatrom iz osmanskih predstraža koje britansko vazdušno izviđanje nije primetilo, napad je zaustavljen. Sledećeg dana nakon pristiglog pojačanja napredovanje je nastavljeno.[106]

Osmanski mitraljeski timovi opremljeni mitraljezima MG 08

Napad je nastavljen 7. maja, a četiri novozelandskih bataljona napali su Kritiju 8. maja, sa 29. divizijom napadači su uspeli da dođu do položaja južno od sela. Kasno popodne, australijska 2. brigada brzo je napredovala preko otvorenog tla do britanske linije fronta. Usred malokalibarskog oružja i artiljerijske vatre, brigada je krenula prema Kritiji i probila se 660 metara, oko 440 metara manje od cilja, sa 1.000 žrtava. Novozelanđani su uspeli da napreduju i povežu se sa Australijancima, mada su Britanci bili suzdržani, a Francuzi iscrpljeni, uprkos tome što su zauzeli tačku koja je predstavljala njihov cilj. Napad je obustavljen i saveznici su se ulogorili, pošto nisu uspeli da zauzmu Kritiju ili Ači Babu.[106]

Usledio je kratak period konsolidacije, saveznici su gotovo ostali bez municije, posebno artiljerija i obe strane su učvrstile svoju odbranu.[107] Osmanlije su rasporedile trupe nasuprot australijske linije, koju je pojačala australijska laka konjica koja je delovala kao pešadija.[108] Sporadične borbe su nastavljene snajperskim napadima i napadima granatama, suprotstavljeni rovovi su mestimično bili odvojeni samo nekoliko metara.[109][108] Australijanci su izgubili određeni broj oficira usled snajperskog napada protivnika, uključujući komandanta 1. divizije, general-majora Vilijama Bridžisa, koji je ranjen prilikom pregleda položaja 1. puka lake konjice u blizini "Stil posta" a preminuo je od povreda na bolničkom brodu HMHS Gaskon 18. maja.[110]

Krajem aprila Birdvud je raportirao GHK MEF-u (Generalštab Međunarodnih ekspedicionih snaga) da ne može da iskrca 6.000 konja u zalivu Anzak, jer za njih nema vode. GHK MEF je bio nezadovoljan što će snage ANZAK-a biti imobilizovane na obali plaže, ali od njih neće biti koristi. Hiljade vojnika i konja ostali su na brodu i do mesec dana. Birdvud je 17. maja signalizirao da će se 17 brodova vratiti u Aleksandriju da iskrca 5.251 konja u pratnji 3.217 vojnika. GHK MEF je insistirao da neki od vojnika ostanu u Aleksandriji da čuvaju konje i čuvaju ANZAK-ova "mnoga vozila i planine prtljaga".[111]

Osmanska kontraofanziva: 19. maj[uredi | uredi izvor]

Dana 19. maja 42.000 osmanskih vojnika pokrenulo je napad na Anzak da bi 17.000 Australijanaca i Novozelanđana potisnulo nazad ka moru.[73][112] U nedostatku artiljerije i municije, Osmanlije su nameravali da se oslone na iznenađenje i na brojnost, ali su 18. maja posade leta britanskih aviona primetile osmanske pripreme.[73][112] Osmanlije su pretrpele oko 13.000 žrtava u napadu, od kojih je 3.000 vojnika ubijeno. Australijske i novozelandske žrtve su iznosile 160 ubijenih i 468 ranjenih.[112][113][114] Među mrtvima je bio i nosilac nosila, Džon Simpson Kirkpatrik, čiji su napori da evakuiše ranjene ljude na magarcu dok su bili pod vatrom postali poznati među Australijancima u Anzaku, nakon toga, njegova priča postala je deo australijskog predanja o kampanji.[115] Osmanski gubici bili su toliko ozbiljni da su Obri Herbert i drugi organizovali prekid vatre 24. maja radi sahranjivanja mrtvih koji su ležali na ničijoj zemlji, slično Božićnom primirju 1914. godine na Zapadnom frontu.[116]

Prenošenje ranjenog vojnika niz stazu (Državna biblioteka Viktorija, Melburn, Australija)H84.356/41

U izveštaju vojnik Viktor Lejdlou, iz australijske druge terenske Hitne pomoći, dan je opisao:

Primirje je proglašeno jutros od 8.30 do 16.30. to je divno, stvari su neprirodno tihe, ne čuju se pucnji pušaka, nema granata. Smrad oko rovova u kojima su mrtvi ležali nedeljama bio je grozan, neka tela su bila puki kosturi, čini se tako različitom videti obe strane u blizini rovova kako sahranjuju svoje mrtve, a svaki čovek koji učestvuje u ovoj ceremoniji naziva se pionirom i nosi 2 bele trake na rukama. Svi koriste primirje da rade bilo šta što žele bez pokrića, a veliki broj ih se kupa, a vi biste pomislili da je danas Dan kupanja dole na jednoj od naših primorskih plaža.[117]

Primirje nije formalno ponovljeno.[116]

Esat-paša dostavlja naređenja baterijama u zalivu Anzak

Britanska prednost u pomorskoj artiljeriji umanjila se nakon što je osmanski razarač Muavenet-i Milije 13. maja torpedovao bojni brod HMS Golijat.[118] A Nemačka podmornica, U-21, potopila je HMS Trijumf 25. maja i HMS Mažestik 27. maja.[119] Još je britanskih izviđačkih patrola letelo oko Galipolja i U-21 je bio prisiljen da napusti to područje, ali ne znajući za to, saveznici su povukli većinu svojih ratnih brodova na Imbros, gde su bili bezbedni, što je u velikoj meri smanjilo vatrenu moć savezničke mornarice, posebno u sektoru Heles.[120] Podmornica HMS E11 (zapovednik Martin Nasmit, kasnije nagrađen Viktorijinim krstom) prošla je Dardanele 18. maja i potopila ili onesposobila jedanaest brodova, uključujući tri 23. maja, pre ulaska u Istanbulsku luku, pucala je na brodove koji su prevozili oružje, potopivši topovnjaču i oštetivši pristanište.[121][122][123]

Osmanskim snagama nedostajalo je artiljerijske municije, a poljske baterije imale su na raspolaganju oko 18.000 granata u periodu od početka maja do kraja prve nedelje juna.[124] Nakon poraza u kontranapadu na Anzak sredinom maja, osmanske snage su prestale sa frontalnim napadima. Krajem meseca, Osmanlije su započeli tuneliranje oko Kvin Posta u sektoru Anzak i rano ujutro 29. maja, uprkos australijskom protiv-miniranju, aktivirali su minu i napali bataljonom iz 14. puka. Australijski 15. bataljon je bio prisiljen da se povuče, ali je kontranapadom ponovo zauzeo zemlju kasnije tokom dana, pre nego što su ga novozelandske trupe oslobodile. Operacije na Anzaku početkom juna bile su konsolidovane, manjim angažmanima i okršajima granatama i snajperskom vatrom.[125]

Operacije: jun–jul 1915.[uredi | uredi izvor]

Trupe 29. indijske brigade u rovovima na Galipolju, 1915.

U sektoru Heles, u kome su bile stacionirane obe strane, saveznici su ponovo napali Kritiju i Ači Babu, u Trećoj bici kod Kritije 4. juna, sa 29. divizijom, Kraljevskom pomorskom divizijom, 42. divizijom i dve francuske divizije.[126] Napad je odbijen i time je prestala mogućnost odlučujućeg proboja, rovovski rat je nastavljen. Žrtve su bile približno 25 procenata od ukupne snage na obe strane. Britanci su izgubili 4.500 od 20.000 vojnika, a Francuzi 2.000 od 10.000 vojnika. Osmanski gubici bili su 9.000 vojnika prema turskoj zvaničnoj istoriji i 10.000 prema drugom izveštaju.[127]

Francuski vojnici sa topom 75 mm u blizini Sedulbahira, 1915.

U junu je stigao nosač hidroaviona HMS Ben-my-Chree.[128] 52. (nizijska) divizija takođe se spustila na Heles u pripremi za bitku kod Guli Ravena, koja je započela 28. juna i završila se uspešno, čime je britanska linija napredovala duž levog (egejskog) boka bojnog polja. Sanders je odbranu pripisao dvojici osmanskih oficira, Fajik-paši i Albaj Refetu.[124] Dana 30. juna, francuski komandant Anri Guro, koji je ranije zamenio Alberta d'Amada, ranjen je i zamenjen je njegovim divizijskim komandantom Morisom Bejuom.[129] Između 1. i 5. jula, Osmanlije su nekoliko puta napali novu britansku liniju, ali nisu uspeli da povrate izgubljeno tlo. Osmanske žrtve za taj period procenjene su na 14.000 vojnika.[130] Dana 12. jula dve sveže brigade iz 52. divizije napale su u središtu linije duž Ači Babe Nulaha (Krvava dolina), stekle su vrlo malo tla i izgubile 2.500 od 7.500 vojnika, Kraljevska pomorska divizija imala je 600 žrtava, a francuski gubici su iznosili 800 vojnika. Osmanski gubici bili su oko 9.000 žrtava i 600 zatvorenika.[131]

Na moru je podmornica E14 obavila dve uspešne ekspedicije u Mramorno more.[121] Treća ekspedicija započela je 21. jula, kada je E14 prošla kroz moreuze uprkos novoj protivpodmorničkoj mreži postavljenoj u blizini Narosa.[132] Francuska podmornica Mariot je 27. jula uhvaćena u protivpodmorničku mrežu i bila je potopljena.[133] Dana 8. avgusta, E11 je torpedovala osmanski bojni brod Barbarosa Hajrudin pri čemu je nastradalo 253 ljudi i potopljena su sedam transportera, 23 jedrenjaka i topovnjača.[134][135][136]

Ofanziva u avgustu[uredi | uredi izvor]

Australijski vojnik koristi pušku sa periskopom.

Neuspeh saveznika da zauzmu Kritiju ili postignu bilo kakav napredak na frontu Heles primorao je Hamiltona da formira novi plan za osiguranje brda Sari Bajir u bici kod Sari Bajira i zauzimanje visokog terena na brdu 971 u bici kod Čunuk Bajira.[137] Obe strane su dobile pojačanja, prvobitnih pet savezničkih divizija povećano je na petnaest, a prvih šest osmanskih divizija na šesnaest.[138][139] Saveznici su planirali da iskrcaju dve sveže pešadijske divizije iz IX korpusa kod zaliva Suvla, 8,0 km (5,0 mi) severno od Anzaka, koje će pratiti napredovanje na Sari Bajiru sa severozapada.[140][141] Na Anzaku bi se napravila ofanziva na teren Sari Bajira napredovanjem kroz grubi i slabo branjeni teren, severno od Anzaka. To bi se postiglo napadom na visoravan 700 sa brda Nek 3. brigade lake australijske konjice, u dogovoru sa napadom na Čunuk Bajir od strane Novozelanđana iz Novozelandske pešadijske brigade, koji bi prešli Rododendron Ridž. Brdo 971 napala bi 29. indijske brigade i Australijanci iz četvrte pešadijske brigade.[141] Saveznici su imali 40 letelica, uglavnom iz 3. krila RNAS-a smeštenog u Imbrosu, koji su svoje Vuazine zamenili Farmanima i Nijeporima, Eskadrila MF98T had je takođe osnovana u Tenedosu.[142] Osmanlije su imale 20 letelica, od kojih je osam bilo stacionirano u Čanakaleu. Saveznički avioni su izvodili izviđačke letove, davali koordinate meta za pomorske topove i vršili bombardovanje osmanskih rezervi dok su dopremane na ratište.[128] Saveznička avijacija je takođe preduzela antibrodske operacije u zalivu Saros, gde je hidroavion sa HMS Ben-my-Chree-a potopio osmanski tegljač.[143]

Vojnici 29. indijske brigade, Galipolje, 1915.

Iskrcavanje u zalivu Suvla dogodilo se u noći 6. avgusta protiv laganog otpora, britanski komandant, general-pukovnik Frederik Stopford, ograničio je svoje rane ciljeve, a zatim nije uspeo da pogura napredovanje svojih trupa u unutrašnjost i zauzeto je nešto više od plaže. Osmanlije su uspele da zauzmu brda Anafarta, sprečavajući Britance da prodru u unutrašnjost i svela front Suvla na statički rovovski rat.[144] Ofanzivi su 6. avgusta uveče prethodile diverzije kod Helesa, gde su obe strane u bici kod Kritijskih vinograda pretrpele velike gubitke. Kod Anzaka, diverzijska Bitka kod Usamljenog bora, koju je predvodila australijska 1. pešadijska brigada, zauzela je glavnu osmansku liniju rova i preusmerila osmanske snage, ali napadi na Čunuk Bajir i brdo 971 nisu uspeli.[66][145][146]

Kapetan Lesli Moršed u rovu nakon bitke kod Usamljenog bora.

Novozelandska pešadijska brigada došla je na 500 metara od najbližeg vrha Čunuk Bajira do zore 7. avgusta, ali nije uspela da osvoji vrh do sledećeg jutra.[147] Ujutro 7. avgusta, australijska 3. brigada lake konjice napala je Osmanlije na uskom frontu na Neku, da bi se poklopila sa napadom Novog Zelanda iz Čunuk Bajira na zadnji deo osmanske odbrane. Početna artiljerijska paljba započela je sedam minuta pre dogovorenog juriša, što je upozorilo Osmanlije i napad je pretrpeo težak neuspeh.[148] Napad na brdo 971 nikada se nije dogodio nakon što su australijska 4. pešadijska brigada i indijska brigada tokom noći izgubile smer. Pokušaje napada, osmanski branioci su lako odbili, uz velike gubitke saveznika.[149] Novozelanđani su dva dana izdržali na Čunuk Bajiru, pre nego što su im pritekli u pomoć dva bataljona Nove vojske iz regiona Vilšir i Severni Lankašir, ali osmanski kontranapad 10. avgusta, predvođen Mustafom Kemalom, potisnuo ih sa vrha.[147] Od 760 vojnika u novozelandskom bataljonu Velington koji su stigli na vrh, 711 je nastradalo.[150] Osmanskim vraćanjem terena izgubljene su najbolje šanse saveznika za pobedu.[149]

Iskrcavanje u Suvli pojačano je dolaskom 10. (irske) divizije 7. avgusta, 53. (velške) divizije, koja je počela da se iskrcava 8. avgusta, 54. (istočnoanglijske) divizije koja je stigla kasno 10. avgusta i 2. motorizovane divizije 18. avgusta.[151] Dana 12. avgusta 54. divizija napala je Kavak Tepe i Teki Tepe, prelazeći ravnicu Anafarta. Napad nije uspeo i Hamilton je nakratko razmatrao evakuaciju Suvle i Anzaka.[152][v]

Australijske trupe neposredno pre evakuacije kod Anzaka.

Elementi nove australijske 2. divizije počeli su da stižu na Anzak iz Egipta iskrcavanjem 5. pešadijske brigade od 19. do 20. avgusta i 6. brigade i 7. brigade koje su stigle početkom septembra.[153][154] 29. divizija takođe je premeštena sa Helesa na Suvlu. Konačni britanski pokušaj ofanzive usledio je 21. avgusta, u bici kod brda 60. Kontrola brda bi ujedinila frontove Anzak i Suvla, ali napadi nisu uspeli. Dana 17. avgusta Hamilton je zatražio još 95.000 vojnika, ali dan ranije Francuzi su Kičeneru najavili planove za jesenju ofanzivu u Francuskoj. Sastanak Odbora za Dardanele 20. avgusta utvrdio je da će francuska ofanziva biti podržana maksimalnim naporima, što je ostavilo samo oko 25.000 vojnika za Dardanele. Dana 23. avgusta, nakon vesti o neuspehu na brdu 60, Hamilton je prešao u odbranu, jer je ulazak Bugarske u rat, koji bi Nemcima omogućio naoružavanje turske vojske, bio neizbežan i ostavio je malo mogućnosti za nastavak ofanzivnih operacija. Njufaundlendski puk je 20. septembra bio raspoređen u zalivu Suvla sa 29. divizijom.[155] Kičener je 25. septembra predložio odvajanje dve britanske i jedne francuske divizije za službu u Solunu u Grčkoj, što je bio početak kraja savezničke kampanje na Galipolju. Umesto toga, dogovoren je kontra predlog ser Jana Hamiltona, sa poluostrva su povučene samo 10. (irska) divizija i 156. pešadijska divizija (Francuska). Krajem septembra ove trupe su koncentrisane na Mudros radi prenošenja na novi front.[156]

Alan Murhed je napisao da je tokom pat pozicije, starom osmanskom ordonansu redovno bilo dozvoljeno da neometano veša oprani veš svog voda na bodljikavu žicu i da je postojao "stalni promet" poklona koji su se bacali preko ničije zemlje, datula i slatkiša sao strane i konzerve govedine i paklica cigareta sa savezničke strane.[157] Uslovi na Galipolju pogoršali su se za sve jer su letnje vrućine i loši sanitarni uslovi rezultirali eksplozijom populacije muva. Vazduh je postao izuzetno težak jer su nesahranjeni leševi postali naduti i truli. Nesigurni saveznički konaci bili su loše locirani, što je uzrokovalo probleme sa snabdevanjem i skloništima. Epidemija dizenterije proširila se savezničkim rovovima na Anzaku i Helesu, dok su Osmanlije takođe teško patile od bolesti koja je rezultirala mnogim smrtnim ishodima.[158]

Evakuacija[uredi | uredi izvor]

Posle neuspeha avgustovske ofanzive, Galipoljska kampanja je ušla u period zatišja. Osmanski uspeh počeo je da utiče na javno mnjenje u Britaniji, kritiku Hamiltonovog nastupa propagirali su Kit Merdok, Elis Ahmed-Bartlet i drugi izveštači.[159] Stopford i drugi oficiri disidenti takođe su kritikovali Hamiltona i mogućnost evakuacije razmatrana je 11. oktobra 1915. Hamilton se odupirao sugestiji, plašeći se štete britanskom prestižu, ali je ubrzo smenjen i zamenjen general-potpukovnikom ser Čarlsom Monroom.[160] Jesen i zima donele su olakšanje od vrućine, ali su takođe dovele do jakih kiša, mećava i poplava, što je rezultiralo utapanjem i smrzavanjem vojnika, dok je na hiljade vojnika pretrpelo promrzline.[161] Srpski poraz u Srpskoj kampanji u jesen 1915. podstakao je Francusku i Britaniju da prebace trupe iz Galipoljske kampanje u Grčkoj Makedoniji. Solunski front je uspostavljen da podrži ostatke srpske vojske u osvajanju Vardarske Makedonije.[162]

Trupe Kraljevskih irskih fisilera koje su služile u Galipolju u jesen 1915.

Dana 4. septembra, podmornica HMS E7 uhvaćena je u osmansku protivpodmorničku mrežu kada je krenula u novu akciju.[163] Uprkos takvim preokretima, do sredine septembra savezničke mreže i mine zatvorile su istočni ulaz u Dardanele za nemačke podmornice a U-21 je sprečena kada je 13. septembra pokušala da prođe moreuzom do Istanbula.[164] Prva francuska podmornica koja je ušla u Mramorno more bila je Turkuaz ali je bila prisiljena da se vrati. Dana 30. oktobra, pri povratku kroz moreuz, nasukala se ispod utvrđenja i zarobljena je neoštećena. Posada od 25 ljudi je zarobljena i otkriveni su dokumenti sa detaljima planiranih savezničkih operacija, uključujući zakazani sastanak sa HMS E20 6. novembra. To je iskoristila nemačka podmornica U-14, koja je torpedovala E20, a napad je preživelo samo devet članova posade.[165]

Situaciju na Galipolju zakomplikovalo je pridruživanje Bugarske Centralnim silama. Početkom oktobra 1915. Britanci i Francuzi otvorili su drugi mediteranski front kod Soluna, premeštanjem dve divizije iz Galipolja.[166] Otvoren je kopneni put između Nemačke i Osmanskog carstva kroz Bugarsku i Nemci su naoružali Osmanlije teškom artiljerijom, posebno na ograničenom frontu kod Anzaka, modernim avionima sa iskusnim posadama.[167][168] Krajem novembra, osmanska posada u nemačkom Albatrosu C.I oborila je francuski avion nad Gaba Tepeom a austrougarske artiljerijske jedinice 36. Haubicbaterija i 9. Motormorzerbaterija stigle su pružajući značajno pojačanje osmanskoj artiljeriji.[168][169][170] Monro je preporučio evakuaciju Kitčeneru, koji je početkom novembra posetio istočni Mediteran.[159] Nakon savetovanja sa komandantima VIII korpusa u Helesu, IX korpusa u Suvli i Anzaku, Kičener se složio sa Monroom i prosledio svoju preporuku britanskom kabinetu, koji je početkom decembra potvrdio odluku o evakuaciji.[171]

Zbog uskosti ničije zemlje i zimskog vremena, tokom povlačenja se očekivalo mnogo žrtava. Neodrživa priroda savezničkog položaja pokazala se kišnom olujom 26. novembra 1915. Pljusak u Suvli trajao je tri dana, a početkom decembra bila je mećava. Kiša je poplavila rovove, utopila vojnike; sledeći sneg usmrtio je više vojnika od neprijateljske vatre.[172] Suvla i Anzak trebali su biti evakuisani krajem decembra, poslednje trupe su krenule pred zoru 20. decembra. Brojevi trupa polako su se smanjivali od 7. decembra, a razna lukavstva, poput puške Vilijama Skerija koja je bila postavljena da opali kada posudu pričvršćenu za okidač napuni kiša, korišćena su za prikrivanje savezničkog odlaska.[173] U zalivu Anzak trupe su održavale tišinu sat vremena ili duže, sve dok se znatiželjne osmanske trupe nisu usudile da pregledaju rovove, nakon čega su saveznici otvorili vatru. Ovaj incident je uspešno obeshrabrio Osmanlije da proveravaju da li se stvarno dogodila evakuacija. Na Neku je aktivirana mina koja je usmrtila 70 osmanskih vojnika.[174] Savezničke snage su krenule, Australijanci nisu stradali poslednje noći, ali su velike količine zaliha pale u osmanske ruke.[175][176][177]

W plaža, Heles, 7. januara 1916. godine, neposredno pre konačne evakuacije.

Heles je zadržan na određeno vreme, ali je odluka o evakuaciji garnizona doneta 28. decembra.[178] Za razliku od evakuacije iz uvale Anzak, osmanske snage su tražile znakove povlačenja.[176] Iskoristivši interval da prikrije pojačanje i zalihe, Sanders je 7. januara 1916. godine izvršio napad na Britance pešadijom i artiljerijom, ali napad je pretrpeo težak neuspeh.[179] Mine su postavljene vremenskim zapaljivačima i te noći sa 7. na 8. januara, pod okriljem pomorskog bombardovanja, britanske trupe počele su da se spuštaju 8 km (5,0 mi), od položaja svojih linija do plaža, gde su bili improvizovani molovi koji su korišćeni za ukrcavanje na čamce.[176][180] Poslednje britanske trupe su krenule sa Lankaširskog Lendinga oko 04:00, 8. januara 1916.[179] Njufaundlendski puk je bio deo pozadine i povukao se 9. januara 1916.[181] Kraljevska marinska laka pešadija je poslednja napustila poluostrvo.[182]

Uprkos gubicima od oko 30.000 žrtava, evakuisano je 35.268 vojnika, 3.689 konja i mazgi, 127 topova, 328 vozila i 1.600 tona opreme,[180] ubijeno je 508 mazgi koje nije bilo moguće ukrcati kako ne bi pale u osmanske ruke, a 1.590 vozila je ostalo s oštećenim točkovima.[183] Kao i kod Anzaka, zaostale su velike količine zaliha (uključujući 15 britanskih i šest francuskih artiljerija koje su bile neupotrebljive), zaprežno oruđe i municija, stotine konja su zaklana da ne bi pali u ruke Osmanlijama. U slučajnoj eksploziji granate mornar je poginuo a čamac je potopljen.[184] Ubrzo nakon svitanja, Osmanlije su ponovo zauzele Heles.[179] U poslednjim danima kampanje, osmansku protivvazdušnu odbranu povećala je nemačko-osmanska borbena eskadrila, koja je započela operacije nad poluostrvom i nanela prve britanske avijacijske gubitke nekoliko dana nakon evakuacije Helesa, kada su tri Foker Ajndekera pucala na dva prizemljena aviona RNAS-a.[168]

Posledice[uredi | uredi izvor]

Vojni odjeci[uredi | uredi izvor]

Spomenik poštovanje Mehmetčiku (ranjeni vojnik ANZAK-a u naručju turskog vojnika)

Istoričari su podeljeni oko načina na koji sumiraju rezultat kampanje. Brodbent kampanju opisuje kao saveznički poraz,[185] dok Lesli Karlon na ukupni rezultat gleda kao pat poziciju.[186] Peter Hart se ne slaže, tvrdeći da su osmanske snage "relativno lako držale saveznike od planiranih ciljeva",[176] dok Hajtorntvejt kampanju opisuje kao "katastrofu za saveznike".[187] Kampanja je nanela "ogromnu štetu ... (osmanskim) nacionalnim resursima",[187] i u toj fazi rata saveznici su bili u boljoj poziciji da nadoknade svoje gubitke od Osmanlija,[175] ali na kraju se saveznički pokušaj obezbeđenja prolaza kroz Dardanele pokazao neuspešnim. Iako je odvratila osmanske snage dalje od ostalih sukobljenih područja na Bliskom istoku, kampanja je takođe potrošila resurse koje su saveznici mogli da koriste na Zapadnom frontu,[188] a takođe je rezultirala velikim gubicima na savezničkoj strani.[187]

Kampanju saveznika pratili su loše definisani ciljevi, loše planiranje, nedovoljna artiljerija, neiskusne trupe, netačne mape, loša inteligencija, prekomerno samopouzdanje, neadekvatna oprema i logistički i taktički nedostaci na svim nivoima.[189][190] Geografija se takođe pokazala kao značajan faktor. Iako su savezničke snage imale netačne mape i obaveštajne podatke i pokazale su da nisu u stanju da iskoriste teren u svoju korist, osmanski zapovednici uspeli su da iskoriste uzvišicu oko savezničkih desantnih plaža da postave dobro postavljenu odbranu koja ograničava mogućnost savezničkih snaga da prodru u unutrašnjosti, ograničavajući ih na uske plaže.[40] Neophodnost kampanje ostaje predmet rasprave,[66] a optužbe koje su usledile bile su značajne, ističući raskol koji se razvio između vojnih stratega koji su smatrali da bi se saveznici trebali usredsrediti na borbu na Zapadnom frontu i onih koji su favorizovali pokušaj okončanja rata napadom na nemačke saveznike na istoku.[191]

Britanske i francuske podmorničke operacije u Mramornom moru bile su jedno od značajnih područja uspeha kampanje za Galipolje, primoravajući Osmanlije da napuste more kao transportni put. Između aprila i decembra 1915. godine, devet britanskih i četiri francuske podmornice izvršile su 15 patrola, potopivši jedan bojni brod, jedan razarač, pet topovnjača, 11 transportnih brodova, 44 broda za snabdevanje i 148 jedrenjaka uz gubitak od osam savezničkih podmornica potonulih u moreuzu ili u Mramornom moru.[192] Tokom kampanje uvek je bila jedna britanska podmornica u Mramornom moru, ponekad i dve, oktobra 1915. u regionu su bile četiri savezničke podmornice.[102] E2 je napustila Mramorno more 2. januara 1916. godine kao poslednja britanska podmornica u regionu. Četiri podmornice E klase i pet B klase ostale su u Sredozemnom moru nakon evakuacije Helesa.[193] Do tada je osmanska mornarica bila primorana da prestane sa radom na tom području, dok je trgovačka špedicija takođe bila znatno umanjena. Zvanični nemački pomorski istoričar, admiral Eberhard fon Mantej, kasnije je zaključio da bi se osmanska 5. armija verovatno suočila sa katastrofom da su komunikacijski morski putevi bili potpuno prekinuti. Budući da su upravo ove operacije bile izvor velike zabrinutosti, predstavljajući stalnu pretnju brodarstvu i uzrokujući velike gubitke, efikasno dislocirajući osmanske pokušaje pojačavanja svojih snaga na Galipolju i granatiranje koncentracija trupa i železnica.[194]

Galipolje je označilo kraj za karijere Hamiltona i Stopforda, ali Hanter-Veston je nastavio da vodi VIII korpus u bici na Somi.[195][196] Sposobnost australijskih komandanata brigade, Džona Monaša (4. pešadijska brigada) i Harija Čovela (1. laka konjska brigada), prepoznata je unapređenjem u divizijsku i korpusnu komandu.[197][198] Uticaj Kičenera je jenjavao nakon formiranja koalicione vlade u maju 1915. godine, delom zbog sve većeg osećaja neuspeha na Dardanelima, a kulminiralo je njegovim prekoračenjem ovlašćenja prilikom podrške Francuzima u Solunu početkom decembra 1915. godine, kada je njegov uticaj na kabinet znatno opao.[199] Kampanja je Osmanlijama dala poverenje u njihovu sposobnost da pobede saveznike.[190] U Mesopotamiji su Turci opkolili britansku ekspediciju kod Kut Al Amara, prisiljavajući ih na predaju aprila 1916.[200] Osmanske snage u južnoj Palestini bile su spremne da pokrenu napad na Suecki kanal i Egipat.[201] Poraz u bici za Romani i nedostatak materijala za završetak vojne železnice neophodne za takvu operaciju označili su kraj toj ambiciji.[202] Osmanski optimizam stečen pobedom na Galipolju zamenjen je osećajem očaja koji je rastao i Britanci su ostali u ofanzivi na Bliskom istoku do kraja rata.[203][204]

Sfinga, jedno od najpoznatijih fizičkih orijentira na bojnom polju.

Lekcije o kampanji proučavali su vojni planeri pre amfibijskih operacija kao što su iskrcavanje u Normandiji 1944. i tokom Folklandskog rata 1982. godine.[205][34] Lekcije iz kampanje uticale su na amfibijske operacije američkih marinaca tokom Pacifičkog rata i nastavljaju da utiču na američku amfibijsku doktrinu.[205][206] Teodor Gačel je 1996. napisao da je u međuratnom periodu, kampanja "postala polazna tačka za proučavanje amfibijskog rata" u Britaniji i Sjedinjenim Državama.[206] Glen Volert je 2008. napisao da je Galipolje uključivalo "sve četiri vrste amfibijskih operacija: raciju, demonstraciju, napad i povlačenje".[205]

Rasel Vejglej je napisao da je analiza kampanje pre Drugog svetskog rata dovela do "uverenja većine oružanih snaga sveta" da amfibijski napadi ne mogu uspeti protiv savremene odbrane i da uprkos uspeha iskrcavanja u Italiji, Taravi i Gilbertu, verovatno ovo uverenje ostalo na snazi sve do iskrcavanja u Normandiji u junu 1944.[207] Hart je napisao da je uprkos pesimističkim analizama nakon 1918. godine, situacija nakon 1940. godine pokazala je da su napadi s mora neizbežni i tek nakon Normandije prevaziđeno je uverenje da su iskrcavanja uzaludna.[208] Sećanje na Galipolje pomoglo je Australijancima tokom planiranja kampanje na poluostrvu Huon krajem 1943. U septembru su Australijanci izveli svoje prvo iskrcavanje od Galipolja u bici kod Finšafena na Novoj Gvineji.[209] Iskrcavanje je otežano navigacionim greškama i trupe su izašle na pogrešne plaže, ali obučene prema lekcijama iz Galipolja brzo su reorganizovane da krenu u unutrašnjost.[210]

Politički efekti[uredi | uredi izvor]

Političke posledice u Britaniji počele su tokom bitke, Fišer je dao ostavku u maju nakon žestokog sukoba sa Čerčilom. Kriza koja je usledila nakon što su konzervativci saznali da će Čerčil ostati, primorala je premijera Herberta Askvita da okonča svoju liberalnu vladu i formira koalicionu vladu sa Konzervativnom partijom.[211] Askvitova vlada odgovorila je na razočaranje i ogorčenje zbog neuspeha na Galipolju i Kutu uspostavljanjem istražnih komisija za obe kampanje.[212] Komisija za Dardanele osnovana je za istragu neuspeha ekspedicije, prvi izveštaj objavljen je 1917, a konačni izveštaj objavljen 1919.[51] Posle neuspeha Galipoljske kampanje, ser Jan Hamilton, komandant MEF-a, opozvan je u London oktobra 1915. godine, završavajući svoju vojnu karijeru.[213] Čerčil je smenjen na mestu prvog lorda admiraliteta, što je bio uslov da konzervativci uđu u koalicionu vladu, ali je dobio mesto ministra bez portfelja.[214] Čerčil je podneo ostavku u novembru 1915. godine i napustio London otišavši na Zapadni front, gde je početkom 1916. godine komandovao 6. bataljonom Kraljevskih škotskih fisilera.[214][215]

Askvit je delimično okrivljen za Galipolje i druge katastrofalne akcije i svrgnut je u decembru 1916. godine, kada je Dejvid Lojd Džordž predložio ratno veće pod njegovom nadležnošću, a konzervativci u koaliciji pretili su ostavkom ukoliko plan ne bude sproveden. Nakon neuspeha u postizanju sporazuma, Lojd Džordž a zatim i Askvit podneli su ostavke, a potom je Lojd Džordž postao premijer.[216] Lojd Džordž je formirao novu vladu, iz koje je Čerčil, ponovo aktivan u Donjem domu, od juna 1916, isključen zbog konzervativnog protivljenja. U leto 1917. Čerčil je na kraju imenovan za ministra za municiju, ali ne i za Ratni kabinet.[214] Konačni izveštaj Komisije objavljen je 1919. godine, zaključujući da je sa raspoloživim snagama uspeh zavisio od toga da li je vlada dala prednost ekspediciji i ostavila Britanske ekspedicione snage u Francuskoj da to ispune. Komesari su presudili da je Hamilton od početka bio previše optimističan i doprineo je svojim odlukama Stopfordovim poteškoćama 8. avgusta 1915. Hamilton je iz istrage izašao povoljnije nego što je to zaslužio, delimično i zato što je vršio nepristojne pokušaje da stekne tajne dogovore sa svedocima. Hamilton više nikada nije dobio angažman u vojsci.[217][g]

Gubici[uredi | uredi izvor]

Žrtve u Galipolju (ne uključujući bolesti) [219][220][221][222][223]
Države Poginuli Ranjeni Nestali
ili
zarobljeni 		Ukupno
Osmansko
carstvo		 56,643 97,007 11,178 164,828
Ujedinjeno Kraljevstvo 34,072 78,520 7,654 120,246
Francuska 9,798 17,371 — 27,169
Australija 8,709 19,441 — 28,150
Novi Zeland 2,721 4,752 — 7,473
Britanska Indija 1,358 3,421 — 4,779
Njufaundlend 49 93 — 142
Ukupno (Saveznici) 56,707 123,598 7,654 187,959

Brojke stradalih u kampanji razlikuju se među izvorima, ali je 2001. godine Edvard J. Erikson objavio u svom radu da je u Galipoljskoj kampanji ubijeno preko 100.000 ljudi, uključujući 56.000–68.000 Osmanlija i oko 53.000 britanskih i francuskih vojnika.[219] Koristeći Osmansku arhivu, Erikson je procenio da su osmanske žrtve u Galipoljskoj kampanji iznosile 56.643 vojnika nastradalih od različitih uzroka, 97.007 vojnika je ranjeno ili povređeno, a 11.178 je nestalo ili je zarobljeno.[224] Lesli Karlon je 2001. izneo podatke o 43.000 britanskih ubijenih ili nestalih, uključujući 8.709 Australijanaca.[225]

U septembru 1915. general Godli se žalio da se premali broj oporavljenih bolesnih ili ranjenih žrtava iz Galipolja vraća iz Egipta, a general Maksvel je odgovorio da je ""apetit Dardanela za vojnicima bio fenomenalan i zao".[226]

Tokom kampanje bilo je gotovo 500.000 žrtava, a britanska zvanična istorija navodi gubitke, uključujući i bolesne i ranjene, od 205.000 britanskih, 47.000 francuskih i 251.000 osmanskih vojnika (a neki turski izvori navode 350.000 žrtava).[221] Osmanske žrtve su osporene i 2001. godine, Travers je izneo podatke o osmanskim žrtvama od 2.160 oficira i 287.000 drugih činova (borbenih i neborbenih), od čega 87.000 mrtvih.[227][228] Sanders je procenio da su Osmanlije imale 218.000 žrtava, uključujući 66.000 mrtvih i da se 42.000 ranjenih vratilo na dužnost.[219]

Poluzvanična istorija Novog Zelanda (1919, Fred Vajt) procenjuje da je 8.556 Novozelanđana služilo u Galipolju i sadrži procenu 251.000 osmanskih žrtava u bitkama, uključujući 86.692 mrtvih.[220] Makgibon je objavio 2000. godine da je ubijeno 2.721 Novozelanđana, oko četvrtina onih koji su se u početku iskrcali na poluostrvu,[228] ostale procene su 2.701 (Pugslej) i 2.779 (Stauers).[229] U studiji novozelandskih istoričara Džona Kraforda i Metjua Baka, objavljenoj 2019. godine, navedena je veća procena broja novozelandskih vojnika koji su služili u Galipolju: preko 16.000, možda 17.000 (umesto ranije revidiranih cifara od 13.000 do 14.000 i cifre iz 1919. od 8.556).[230]

Bolesti[uredi | uredi izvor]

Mnogi vojnici su se razboleli usled nehigijenskih uslova, posebno od tifusa, dizenterije i dijareje. Britanski zvanični istoričar izvestio je da je 90.000 vojnika Britanskog carstva[221] evakuisano zbog bolesti tokom kampanje.[219] Ukupno 145.154 britanskih vojnika razbolelo se tokom kampanje, ne računajući trupe iz dominiona ili Indije, od toga je 3.778 umrlo, isključujući evakuisane. Oboleli su prevoženi iz Galipolja u bolnice u Egiptu i na Malti što je brže moguće, jer bolnice u području operacija nisu bile dovoljne. Otprilike 2,84 posto vojnika koji su povučeni kao žrtve koje nisu ratovale, umrlo je, u odnosu na 0,91 posto u Francuskoj i Flandriji. Procenat žrtava bolesti i gubitaka u bitkama bio je znatno veći u Galipoljskoj kampanji nego u kampanjama Zapadnog fronta.[231] Sesil Aspinjal-Oglander, britanska zvanična istoričarka, navodi da je broj evakuisanih osmanskih trupa iznosio 64.440.[219] Najveći uzrok slanja britanskih trupa u bolnici bila je dizenterija, sa 29.728 zaraženih vojnika i još 10.383 vojnika sa dijarejom. Ostale značajnije bolesti bile su ozebline sa 6.602 hospitalizacije, gonoreja 1.774 slučaja i reumatska groznica 6.556 slučajeva.[232] Francuske žrtve tokom kampanje iznosile su oko 47.000 ubijenih, ranjenih ili bolesnih.[233][234][221] Od toga je 27.169 vojnika bilo ubijeno, ranjeno ili nestalo[223] sa podrazumevanih 20.000 obolelih.[d]

Izneseni su navodi da su savezničke snage u nekoliko navrata napale ili bombardovale osmanske bolnice i bolničke brodove od početka kampanje do septembra 1915. Do jula 1915. izgrađeno je 25 osmanskih bolnica sa 10.700 kreveta, a tri bolnička broda bila su u tom području. Francuska vlada osporila je ove žalbe preko Crvenog krsta, a Britanci su odgovorili da ako se to dogodilo onda je to slučajno. Rusija je pak tvrdila da su Osmanlije napale dva njihova bolnička broda, Portugal i Vperiod, ali je osmanska vlada odgovorila da su brodovi bili žrtve mina.[235] U Galipolju nije korišćeno hemijsko oružje, iako su saveznici tokom kampanje raspravljali o njegovoj upotrebi i prevozili na brodovima količine gasa koji je dve godine kasnije korišćen protiv osmanskih trupa u bliskoistočnoj kampanji, tokom Druge i Treće bitke za Gazu 1917. godine.[236][237][đ]

Grobnice i spomen-obeležja[uredi | uredi izvor]

Grčka deca koja stoje uz kosti vojnika poginulih tokom kampanje za Galipolje 1915. koju su sakupili na brdu 60 1919. godine.

Komisija za ratne grobove Komonvelta (KVGK) odgovorna je za večna groblja za sve snage Komonvelt nacija. Na poluostrvu Galipolje postoji 31 groblje KVGK-a: šest na Helesu (plus jedan usamljeni grob, potpukovnika Čarlsa Daug-Valija VC, Kraljevski velški fisileri), četiri na Suvli i 21 na Anzaku.[241] Mnogi koji su ubijeni ili umrli na bolničkim brodovima i sahranjeni na moru, nemaju poznatu grobnica, njihova imena zabeležena su na jednom od pet „spomen obeležja nestalima“. Memorijal Usamljeni bor je podignut u sećanje na Australijance ubijene u sektoru Anzak, kao i Novozelanđane bez poznate grobnice ili koji su sahranjeni na moru, dok su spomenici Usamljeni bor, Brdo 60 i Čunuk Bajir podignuti u sećanju na Novozelanđane ubijene u Anzaku. Spomenik Dvanaest drveća podignut je u znak sećanja na Novozelanđane ubijene u sektoru Heles, dok je u znak sećanja na britanske, indijske i australijske trupe, koje su poginule na Helesu, podignut Memorijalni spomenik Heles na rtu Heles. Britanske pomorske žrtve sahranjene u moru navedene su na spomen-obeležjima u Ujedinjenom Kraljevstvu.[242][243]

12. maj 1925. - Otkrivanje Memorijala Čunuk Bajir

Na grčkom ostrvu Limnos postoje još tri groblja KVGCK-a, prvo za 352 saveznička vojnika u Portianou, drugo za 148 australijskih i 76 novozelandskih vojnika u gradu Mudros i treće za osmanske vojnike ( 170 egipatskih i 56 turskih vojnika).[244] Limnos je bio bolnička baza savezničkih snaga i većina sahranjenih su vojnici koji su umrli od rana.[245][246]

Grob Džona Hankoksa, ANZAK, 1915.

Tokom kampanje nastali su improvizovani grobovi, često sa jednostavnim drvenim krstovima ili markerima. Međutim, neki grobovi su ukrašeni obimnije, poput groba Džona Hankoksa (na slici).[247][248][249]

Na poluostrvu Galipolje nalazi se francusko groblje koje se nalazi na Sedulbahiru.[250]

Na poluostrvu nema velikih turskih vojnih groblja, ali postoje brojni spomenici, od kojih su glavni Memorijalni spomenici Čanakale u zalivu Morto, rt Heles (blizu plaže 'S'), Spomenik turskom vojniku na Čunuk Bajiru. Postoji niz spomen-obeležja i groblja na azijskoj obali Dardanela, što pokazuje veći naglasak koji turski istoričari stavljaju na pobedu od 18. marta nad kasnijim borbama na poluostrvu.[251]

Naknadne operacije[uredi | uredi izvor]

Savezničke trupe povučene su u Limnos, a zatim u Egipat.[252] Francuske snage prebačene su u vojsku Orijenta i kasnije angažovane u Solunu.[253][254] U Egiptu su britanske carske i dominionske trupe sa Dardanela, zajedno sa svežim divizijama iz Ujedinjenog Kraljevstva i onima u Solunu, postale Mediteranske ekspedicione snage (MEF), kojima je komandovao general-potpukovnik ser Arčibald Marej. One su se pridružili snagama u Egiptu da bi postali strateška rezerva za Britansko carstvo, koja se sastojala od 13 pešadija i montiranih divizija sa 400.000 ljudi. U martu 1916. godine Marej je preuzeo komandu nad obe ove snage, formirajući nove Egipatske ekspedicione snage (EEF) i reorganizujući jedinice za službu u Evropi, Egiptu i Bliskom istoku.[255][256][257] Dok je ANZAK rasformiran, AIF je proširen sa tri nove australijske divizije i formirana je i novozelandska divizija. Ove jedinice su se sredinom 1916. preselile na Zapadni front.[175]

Epitaf Galipoljske kampanje na groblju Usamljeni bor.

Britanske jedinice koje su se borile na Galipolju bile su pojačane i reorganizovane,[258][259] formirajući 74. diviziju i deo 75. divizije.[260][261] Zajedno sa australijskom lakom konjicom i novozelandskom motorizovanom artiljerijom kasnije su učestvovale u Sinajskoj i palestinskoj kampanji. Egipatski Sinaj ponovo je okupiran 1916. godine, dok su Palestina i severni Levant zauzeti od strane Osmanskog carstva tokom 1917. i 1918. godine, pre nego što je Primirje sa Mudrosa 31. oktobra okončalo neprijateljstva na bliskoistočnoj pozornici. Potom su saveznici zauzeli Galipolje i Instanbul i podelili Osmansko carstvo.[262] Okupacija je završena 1923. godine.[263]

Nasleđe[uredi | uredi izvor]

Spomenik Čanakalskim mučenicima u zalivu Anzak, u znak sećanja na poginule osmanske i ANZAK-ove vojnike na poluostrvu Galipolje.

Značaj Galipoljske kampanje snažno se oseća i u Australiji i na Novom Zelandu, uprkos tome što su oni bili samo deo savezničkih snaga, kampanja se u obe nacije smatra „vatrenim krštenjem“ i povezana je sa njihovim usponom kao nezavisnim državama.[264] Otprilike 50.000 Australijanaca služilo je u Galipolju i od 16.000 do 17.000 Novozelanđana.[265][266][267][268] Tvrdilo se da se kampanja pokazala značajnom u nastanku jedinstvenog australijskog identiteta nakon rata, koji je bio usko povezan sa popularnom konceptualizacijom osobina vojnika koji su se borili tokom kampanje, a koji su postali otelotvoreni u pojmu "Duh Anzaka".[269]

Datum iskrcavanja 25. april svake godine se u obe zemlje obeležava kao „Dan Anzaka“. Prva iteracija nezvanično je proslavljena 1916. godine u crkvama u Melburnu, Brizbejnu i Londonu, pre nego što je 1923. zvanično priznata kao državni praznik u svim australijskim državama.[241] Taj dan je takođe postao nacionalni praznik na Novom Zelandu tokom 1920-ih.[270] Organizovani marševi veterana započeli su 1925. godine, iste godine je održana služba na plaži u Galipolju, dve godine kasnije, prva zvanična ceremonija održana je u Sidneju. Tokom 1980-ih australijskim i novozelandskim turistima postalo je popularno da posećuju Galipolje.[241] Preko 10.000 ljudi prisustvovalo je 75. godišnjici, zajedno sa političkim liderima iz Turske, Novog Zelanda, Britanije i Australije.[271] Jutarnje liturgije održavaju se i u Australiji, i na Novom Zelandu i najpopularniji su oblik poštovanja ovog dana.[272] Dan Anzaka je najznačajnija komemoracija vojnih žrtava i veterana u Australiji i Novom Zelandu, nadmašujući Dan sećanja (Dan primirja).[273]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Operacija se zakomplikovala postojanjem samo pet odeljenja, neravnim terenom poluostrva, malim brojem sletnih plaža i velikim poteškoćama u obezbeđivanju zaliha.[34] Kasnije je MEF podržalo oko 2.000 civilnih radnika iz Egipatskog i Malteškog radnog korpusa.[35]
  2. ^ 57. puk nije obnovljen i nije ponovo organizovan u turskoj vojsci.[88]
  3. ^ Događaji tog dana kasnije su dobili na značaju, usled gubitka Norfolk puka. Sastavljen od ljudi koji su radili na imanju kralja Georga V Sandringama, nazvani su Sandringamska kompanija. Nakon izolacije i uništenja tokom napada 12. avgusta, pričalo se da su ušli u maglu i da su "jednostavno nestali". To je stvorilo legende da su pogubljeni ili da ih je odvela neka natprirodna sila, ali je kasnije utvrđeno da su neki članovi zarobljeni.[152]
  4. ^ Ogromne žrtve na Galipolju među irskim vojnicima koji su se javili da se bore u britanskoj vojsci bili su uzročni faktor Irskog rata za nezavisnost; dok su baladeri pevali, "Dvaput je bolje umreti pod irskim nebom nego u Suvli ili Sed el Bahru".[218]
  5. ^ Dodatak 5 francuske zvanične istorije (AFGG 8,1) sadrži tabelu žrtava u kojoj su raspoređene po uzroku i vremenu stradanja.[223] Za uporedne svrhe, od 205.000 britanskih žrtava, 115.000 je ubijeno, nestalo i ranjeno, 90.000 je evakuisano bolesno.[221]
  6. ^ U novembru 1918. Kanterberška motorizovana artiljerija i 7. laka konjica ANZAK-a poslati su u Galipolje da "nadgledaju poštovanje turskih uslova primirja".[238] 900 vojnika logorovalo je u Kambernu blizu Kilid Bahre tokom tri zimska meseca i izviđalo je poluostrvo, identifikujući grobove i pregledavajući osmanske položaje.[239] Vojnici su se vratili u Egipat 19. januara 1919. godine, od kojih je 11 umrlo a 110 bolesnih bilo smešteno u bolnici.[240]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Ataturkova biografija
  2. ^ Fewster, Basarin & Basarin 2003, str. 44.
  3. ^ Broadbent 2005, str. 19–23.
  4. ^ Baldwin 1962, str. 40.
  5. ^ Erickson 2013, str. 159.
  6. ^ Tauber 1993, str. 22–25.
  7. ^ Dennis 2008, str. 224.
  8. ^ Corbett 2009a, str. 158, 166.
  9. ^ Haythornthwaite 2004, str. 6.
  10. ^ Carlyon 2001, str. 34.
  11. ^ Strachan 2001, str. 115.
  12. ^ Broadbent 2005, str. 27–28.
  13. ^ Tamworth Daily Observer 1915, str. 2.
  14. ^ Travers 2001, str. 20.
  15. ^ a b v g d Broadbent 2005, str. 40.
  16. ^ Gilbert 2013, str. 42–43.
  17. ^ Hart 2013a, str. 9–10.
  18. ^ Hart 2013a, str. 10.
  19. ^ Hart 2013a, str. 11–12.
  20. ^ a b Fromkin 1989, str. 135.
  21. ^ a b v Baldwin 1962, str. 60.
  22. ^ James 1995, str. 61.
  23. ^ Hart 2013a, str. 12.
  24. ^ Fromkin 1989, str. 151.
  25. ^ Broadbent 2005, str. 33–34.
  26. ^ a b Broadbent 2005, str. 35.
  27. ^ Wahlert 2008, str. 15.
  28. ^ Stevens 2001, str. 44–45.
  29. ^ History.com 2017.
  30. ^ Grey 2008, str. 92.
  31. ^ Haythornthwaite 2004, str. 25.
  32. ^ Wahlert 2008, str. 16.
  33. ^ Doyle & Bennett 1999, str. 14.
  34. ^ a b Holmes 2001, str. 343.
  35. ^ Aspinall-Oglander 1929, str. 395.
  36. ^ McGibbon 2000, str. 191.
  37. ^ Haythornthwaite 2004, str. 21.
  38. ^ Reagan 1992, str. 166.
  39. ^ Erickson 2001b, str. 983.
  40. ^ a b v Doyle & Bennett 1999, str. 12.
  41. ^ Hart 2013b, str. 52.
  42. ^ a b v g d Dennis 2008, str. 226.
  43. ^ Travers 2001, str. 48.
  44. ^ Hart 2013b, str. 54.
  45. ^ Travers 2001, str. 39.
  46. ^ a b v Aspinall-Oglander 1929, str. 139.
  47. ^ Carlyon 2001, str. 100.
  48. ^ Travers 2001, str. 38.
  49. ^ Carlyon 2001, str. 83.
  50. ^ Haythornthwaite 2004, str. 16.
  51. ^ a b Travers 2001, str. 13.
  52. ^ Carlyon 2001, str. 31.
  53. ^ Butler 2011, str. 121.
  54. ^ Kinross 1995, str. 73–74.
  55. ^ Bean 1941a, str. 179.
  56. ^ James 1995, str. 74.
  57. ^ James 1995, str. 75.
  58. ^ Aspinall-Oglander 1929, str. 154.
  59. ^ James 1995, str. 76.
  60. ^ Aspinall-Oglander 1929, str. 154–57.
  61. ^ a b James 1995, str. 77.
  62. ^ Broadbent 2005, str. 42.
  63. ^ Gilbert 2013, str. 46.
  64. ^ Broadbent 2005, str. 43.
  65. ^ Broadbent 2005, str. 47.
  66. ^ a b v Stevenson 2007, str. 189.
  67. ^ Broadbent 2005, str. 45.
  68. ^ Broadbent 2005, str. 108.
  69. ^ Life 1942, str. 28.
  70. ^ McGibbon 2000, str. 195.
  71. ^ Travers 2001, str. 50–53.
  72. ^ Travers 2001, str. 72.
  73. ^ a b v g Gilbert 2013, str. 43.
  74. ^ a b v g d Coulthard-Clark 2001, str. 102.
  75. ^ Özakman 2008, str. 226–230.
  76. ^ Dennis 2008, str. 227.
  77. ^ Dennis 2008, str. 227–28.
  78. ^ a b v Dennis 2008, str. 228.
  79. ^ a b v g d đ e Stevens 2001, str. 45.
  80. ^ Jose 1941, str. 242.
  81. ^ Frame 2004, str. 119.
  82. ^ a b v Stevens 2001, str. 46.
  83. ^ Broadbent 2005, str. 44.
  84. ^ Aspinall-Oglander 1929, str. 315–16.
  85. ^ Wahlert 2008, str. 19.
  86. ^ Broadbent 2005, str. 102.
  87. ^ Aspinall-Oglander 1929, str. 232–36.
  88. ^ a b Erickson 2001a, str. xv.
  89. ^ Erickson 2001a, str. 84.
  90. ^ Aspinall-Oglander 1929, str. 318.
  91. ^ Carlyon 2001, str. 232.
  92. ^ Thys-Şenocak & Aslan 2008, str. 30.
  93. ^ Perrett 2004, str. 192.
  94. ^ Broadbent 2005, str. 121.
  95. ^ Broadbent 2005, str. 122–23.
  96. ^ Broadbent 2005, str. 124–25.
  97. ^ Broadbent 2005, str. 126, 129, 134.
  98. ^ Broadbent 2005, str. 129–30.
  99. ^ Pitt & Young 1970, str. 918–19.
  100. ^ McCartney 2008, str. 31.
  101. ^ Usborne 1933, str. 327.
  102. ^ a b O'Connell 2010, str. 73.
  103. ^ Broadbent 2005, str. 134.
  104. ^ Broadbent 2005, str. 131, 136.
  105. ^ Broadbent 2005, str. 137.
  106. ^ a b Broadbent 2005, str. 137–42.
  107. ^ Broadbent 2005, str. 143.
  108. ^ a b Grey 2008, str. 96.
  109. ^ Broadbent 2005, str. 148.
  110. ^ Broadbent 2005, str. 149.
  111. ^ Crawford & Buck 2020, str. 28.
  112. ^ a b v Erickson 2001a, str. 87.
  113. ^ Broadbent 2005, str. 154.
  114. ^ Bean 1941b, str. 161.
  115. ^ Broadbent 2005, str. 149–50.
  116. ^ a b Broadbent 2005, str. 156–57.
  117. ^ Laidlaw, Private Victor. „Diaries of Private Victor Rupert Laidlaw, 1914-1984 [manuscript].”. State Library of Victoria. Pristupljeno 18. 05. 2020. 
  118. ^ Burt 1988, str. 158–59.
  119. ^ Burt 1988, str. 131, 276.
  120. ^ Broadbent 2005, str. 165.
  121. ^ a b Brenchley & Brenchley 2001, str. 113.
  122. ^ O'Connell 2010, str. 74.
  123. ^ Pitt & Young 1970, str. 918.
  124. ^ a b Erickson 2001a, str. 89.
  125. ^ Broadbent 2005, str. 169–70.
  126. ^ Broadbent 2005, str. 170.
  127. ^ Aspinall-Oglander 1992, str. 46, 53.
  128. ^ a b Gilbert 2013, str. 44.
  129. ^ Haythornthwaite 2004, str. 15.
  130. ^ Aspinall-Oglander 1992, str. 95.
  131. ^ Aspinall-Oglander 1992, str. 111.
  132. ^ Snelling 1995, str. 103.
  133. ^ Willmott 2009, str. 387.
  134. ^ Halpern 1995, str. 119.
  135. ^ Hore 2006, str. 66.
  136. ^ O'Connell 2010, str. 76.
  137. ^ Broadbent 2005, str. 190.
  138. ^ Carlyon 2001, str. 344.
  139. ^ Travers 2001, str. 271–73.
  140. ^ Grey 2008, str. 95.
  141. ^ a b Broadbent 2005, str. 191.
  142. ^ Ferreira, Sylvain (11. 11. 2015). „11 mai, l'escadrille MF 98 T est opérationnelle”. Dardanelles 1915-2015 LE CORPS EXPÉDITIONNAIRE D’ORIENT (na jeziku: francuski). Pristupljeno 31. 08. 2020. „As indicated by the initials of the squadron (MF), they were equipped with eight MF.9 aircraft.” 
  143. ^ Haythornthwaite 2004, str. 83.
  144. ^ Aspinall-Oglander 1992, str. 273.
  145. ^ Ekins 2009, str. 29.
  146. ^ Fewster, Basarin & Basarin 2003, str. 112.
  147. ^ a b McGibbon 2000, str. 197.
  148. ^ Coulthard-Clark 2001, str. 109.
  149. ^ a b Coulthard-Clark 2001, str. 110.
  150. ^ Carlyon 2001, str. 442.
  151. ^ Aspinall-Oglander 1992, str. 248, 286, 312–13.
  152. ^ a b Broadbent 2005, str. 232.
  153. ^ Cameron 2011, str. 17.
  154. ^ Cameron 2011, str. 147.
  155. ^ Nicholson 2007, str. 155–92.
  156. ^ Aspinall-Oglander 1992, str. 376.
  157. ^ Moorehead 1997, str. 158.
  158. ^ Carlyon 2001, str. 314.
  159. ^ a b Wahlert 2008, str. 26.
  160. ^ Broadbent 2005, str. 244–45.
  161. ^ Carlyon 2001, str. 515.
  162. ^ Hall 2010, str. 48–50.
  163. ^ Pitt & Young 1970, str. 919.
  164. ^ O'Connell 2010, str. 77.
  165. ^ O'Connell 2010, str. 76–77.
  166. ^ Hart 2013b, str. 387.
  167. ^ Broadbent 2005, str. 249, 252.
  168. ^ a b v Gilbert 2013, str. 47.
  169. ^ Jung 2003, str. 42–43.
  170. ^ Ben-Gavriel 1999, str. 258.
  171. ^ Broadbent 2005, str. 188, 191, 254.
  172. ^ Broadbent 2005, str. 255–56.
  173. ^ Broadbent 2005, str. 260.
  174. ^ Travers 2001, str. 208.
  175. ^ a b v Grey 2008, str. 98.
  176. ^ a b v g Hart 2007, str. 12.
  177. ^ Erickson 2001a, str. 93.
  178. ^ Carlyon 2001, str. 526.
  179. ^ a b v Broadbent 2005, str. 266.
  180. ^ a b Parker 2005, str. 126.
  181. ^ Nicholson 2007, str. 480.
  182. ^ Lockhart 1950, str. 17.
  183. ^ Aspinall-Oglander 1992, str. 478.
  184. ^ Corbett 2009b, str. 255.
  185. ^ Broadbent 2005, str. 268, 269.
  186. ^ Carlyon 2001, str. 518.
  187. ^ a b v Haythornthwaite 2004, str. 90.
  188. ^ Doyle & Bennett 1999, str. 15.
  189. ^ Hart 2007, str. 11–12.
  190. ^ a b Broadbent 2005, str. 268.
  191. ^ Hart 2007, str. 10.
  192. ^ O'Connell 2010, str. 76–78.
  193. ^ O'Connell 2010, str. 78.
  194. ^ Brenchley & Brenchley 2001, str. 113–14.
  195. ^ Broadbent 2005, str. 233, 270.
  196. ^ Neillands 2004, str. 259.
  197. ^ Grey 2008, str. 100, 107.
  198. ^ Haythornthwaite 2004, str. 14.
  199. ^ Cassar 2004, str. 202–203, 259, 263.
  200. ^ Baldwin 1962, str. 94.
  201. ^ Pick 1990, str. 181, 209.
  202. ^ Pick 1990, str. 210.
  203. ^ Erickson 2001a, str. 127.
  204. ^ Grey 2008, str. 117.
  205. ^ a b v Wahlert 2008, str. 29.
  206. ^ a b Gatchel 1996, str. 10.
  207. ^ Weigley 2005, str. 393–96.
  208. ^ Hart 2013b, str. 460–62.
  209. ^ Coates 1999, str. 70.
  210. ^ Dexter 1961, str. 454.
  211. ^ Cassar 2004, str. 180.
  212. ^ Stevenson 2005, str. 121–22.
  213. ^ Broadbent 2005, str. 270.
  214. ^ a b v Holmes 2001, str. 203.
  215. ^ Neillands 2004, str. 384.
  216. ^ Taylor 1965, str. 103–06.
  217. ^ Travers 2001, str. 297–98.
  218. ^ West 2016, str. 97.
  219. ^ a b v g d Erickson 2001a, str. 94.
  220. ^ a b NZ History 2016.
  221. ^ a b v g d Aspinall-Oglander 1992, str. 484.
  222. ^ Department of Veterans Affairs, str. 2.
  223. ^ a b v Lepetit, Tournyol du Clos & Rinieri 1923, str. 549.
  224. ^ Erickson 2001a, str. 327.
  225. ^ Carlyon 2001, str. 531.
  226. ^ Crawford & Buck 2020, str. 83, 111.
  227. ^ Travers 2001, str. 3.
  228. ^ a b McGibbon 2000, str. 198.
  229. ^ Crawford & Buck 2020.
  230. ^ Crawford & Buck 2020, str. 110, 111.
  231. ^ Harrison 2010, str. 296.
  232. ^ Mitchell & Smith 1931, str. 206.
  233. ^ Hughes 2005, str. 64.
  234. ^ Erickson 2001b, str. 1009.
  235. ^ Taskiran 2005.
  236. ^ Sheffy 2005, str. 278.
  237. ^ Falls & MacMunn 1996, str. 336–37, 341, 349.
  238. ^ Kinloch 2007, str. 327.
  239. ^ 2nd Light Horse Brigade 1918, str. 4.
  240. ^ Powles & Wilkie 1922, str. 263–65.
  241. ^ a b v Wahlert 2008, str. 9.
  242. ^ Cape Helles Memorial.
  243. ^ Wahlert 2008, str. 9–10.
  244. ^ Kirbaki 2015.
  245. ^ Mudros Moslem Cemetery.
  246. ^ Portianos Military Cemetery.
  247. ^ Austin & Duffy 2006.
  248. ^ Dando-Collins 2012.
  249. ^ Newton 1925.
  250. ^ Travers 2001, str. 229.
  251. ^ Wahlert 2008, str. 10.
  252. ^ Bean 1941b, str. 905.
  253. ^ Dutton 1998, str. 155.
  254. ^ Hughes 2005, str. 64–67.
  255. ^ Keogh & Graham 1955, str. 32.
  256. ^ Wavell 1968, str. 41.
  257. ^ Gullett 1941, str. 22.
  258. ^ Perry 1988, str. 23.
  259. ^ Griffith 1998, str. 168–69.
  260. ^ Keogh & Graham 1955, str. 122, 124.
  261. ^ Becke 1937, str. 121.
  262. ^ Holmes 2001, str. 345.
  263. ^ Simkins, Jukes & Hickey 2003, str. 17.
  264. ^ Williams 1999, str. 260.
  265. ^ Crawford & Buck 2020, str. 8, 117.
  266. ^ Coulthard-Clark 2001, str. 103.
  267. ^ Green 2013.
  268. ^ Ministry for Culture and Heritage 2016, str. 1.
  269. ^ Dennis 2008, str. 37–42.
  270. ^ Broadbent 2005, str. 278.
  271. ^ Fewster, Basarin & Basarin 2003, str. 13.
  272. ^ Anzac Day Today.
  273. ^ Dennis 2008, str. 32.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Galipoljska kampanja na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Галипољска_кампања&oldid=27553009”