Ganimete Terbeši

Uredi veze
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
ganimete terbeši
Ganimete Terbeši
Lični podaci
Datum rođenja(1927-00-00)1927.
Mesto rođenjaĐakovica,  Kraljevina SHS
Datum smrti28. avgust 1944.(1944-08-28) (16/17 god.)
Mesto smrtiĐakovica, Albanija Kraljevina Albanija
Profesijaučenica
Delovanje
Učešće u ratovimaNarodnooslobodilačka borba

Ganimete Terbeši (alb. Ganimete Terbeshi; Đakovica, 1927 — Đakovica, 28. avgust 1944), učesnik Narodnooslobodilačke borbe.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Rođena je 1927. godine u Đakovici u siromašnoj radničkoj porodici. Nje otac Halim je rano preminuo, pa se Ganimeta s majkom Muradijom i starijim bratom Abedinom preselila kod očeve sestre Šefkije, gde su svi zajedno živeli.[1]

Njen brat Zejnel Abedin Terbeši (1921—1943), kao mladi radnik je pristupio revolucionarnom radničkom pokretu, a nakon okupacije 1941. godine je bio jedan od aktivista Narodnooslobodilačkog pokreta (NOP) u Đakovici. Kada je Emin Duraku došao u Đakovicu, Abedin je postao jedan od njegovih najbližih saradnika, pa je bio primljen u članstvo Komunističke partije Jugoslavije (KPJ) i postao član Mesnog komiteta KPJ za Đakovicu.[2]

Njegov rada je u početku bio u strogoj ilegalnosti, a tokom 1942. godine u rad NOP-a je počela da se uključuje i Ganimeta, koja je u početku uglavnom obavljala kurirske poslove. Uvidevši njenu smelost u izvršavanju poverenih zadataka, lokalno rukovodstvo Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ) je odlučilo da je sa svega 15 godina primi u svoje članstvo.[3]

Ganimetin i Abedinov ilegalni rad se brzo proširio i na ostale ukućane — majku Muradiju i tetku Šefkiju, a njihova kuća je postala jedna od glavnih bata NOP-a u Đakovici, u koju su često svraćali ilegalci. Ganimeta i njene majka i tetka su ilegalno prenosile oružje i municiju, letke, partijski i drugi materija, a u svojoj kući su čuvale ilegalce.[4] Abedin je kasnije otišao u partizane i bio borac partizanskog odreda „Emin Duraku”, koji je formiran decembra 1942. godine, ali je odlukom partije kao iskusni ilegalac bio vraćen u Đakovicu sa zadatkom da tu nastavi s delovanjem.[2]

Marta 1943. godine Abedin je bio jedan od organizator velikih antifašističkih demonstracija u Đakovici, tokom kojih su stradala dvojica omladinaca — Šani Nuši i Zaj Hamali. Nakon demonstracija italijanski okupator je uhapsio preko 200 učesnika, a za Abedinom se kao jednim od organizatora intenzivno tragalo, pa je morao da pređe u potpunu ilegalnost. Zbog nemogućnosti da dalje ostane u gradu, odlučio je da ponovo ode u partizane, ali je tokom skrivanja u jednoj ilegalnoj bazi bio otkriven i uhapšen, krajem marta 1943. godine.[5]

Nakon hapšenja bio je sproveden u italijanski zatvor u Đakovici, gde je bio strašno mučen u nadi da će otkriti svoje saradnike. Pošto nije želeo da otkrije ništa što je znao, okupator odlučuje da njegovu smrt iskoristi za zaplašivanje javnosti. Pretučen i polumrtav je bio iznesen na ulicu ispred zatvora gde je ostavljen da izdahne.[6]

Nakon bratovljeve smrti Ganimeta se još aktivnije u uključuje u Narodnooslobodilački pokret. Tokom 1943. godine sarađivala je drugim ilegalcima, a pre svega s sekretarima aktiva SKOJ-a u Đakovici, među kojima su bili — Nada Lalević, Dobrila Božović i Hurija Hana.[7] Takođe, njena majka Muradija se tada aktivira u NOP-u i postaje članica jedne ženske grupe, kojom je rukovodila Hajrija Morina.[8] Kasnije Šefkija Terbeši, Badem Hodža i ona postaju rukovodioci grupe albanskih žena u Đakovici.[9] Ipak njihova ilegalna aktivnost nije ostala neprimećena od okupatora i one su se krajem 1943. godine, morale povući u ilegalnost.[3]

Početkom 1944. godine, Nemci koji su nakon kapitulacije Italije okupirali Metohiju, zaveli su teror u Đakovici. Blokirali su grad i zajedno s albanskim žandarmima su upadali u kuće i vršili pretrese. Ponegde su gde su sumnjali da se nalaze ilegalne baze, a nisu mogli da ih otkriju palili kuće. Ovakav svakodnevnii teror trajao je sve do marta 1944. godine. U jednoj od ovih racija bile su otkrivene i uhapšene Ganimeta i njena tetka Šefkija.[10]

Kao rođake poznatog komuniste Abedina Terbešija, Ganimeta i Šefkija su bile sprovedene u najpre u zatvor u Peći, a potom su bile prebačene u logor u Prištinu. Jedan od islednika videvši pred sobom sitnu šesnaestogodišnju devojčicu očekivao je da će lako naterati da progovori i otkrije sve što zna vezano za NOP. Uprkos svim mučenjima Ganimeta nikoga nije odala ikao je poznavala veliki broj ilegalaca. Pored upornog ćutanja, ona je svojim islednicima prkosila i govoreći da treba da čuju šta jedna Albanka misli o njima.[11]

Njena tetka Šefkija je iz prištinskog logora bila prebačena u Beč, gde je ostala do kraja rata.[10] Ganimeta je krajem avgusta bila vraćena u Đakovicu, gde je 24. avgusta 1944. godine bila obešena zajedno sa još 11 rodoljuba. Prilikom javnog vešanja na gradskoj pijaci, kome je prisustvovao veliki broj građana, Ganimeta je prkosila okupatoru uzvikujući antifašističke parole, pozivajući narod na borbu i kličući slobodi i Komunističkoj partiji.[12]

Nakon oslobođenja, Ganimetina i Abedinova majka Muradina i tetka Šefkija su aktivno politički radile među albanskim ženama u Đakovici, posebno se Muradina istakla u radu na prosvećivanju žena i akciji skidanja feredža.[8]

Prilikom obeležavanja tridesetogodišnjice pogibije pionira-borca i narodnog heroja Boška Buhe, 1973. godine u memorijalnom kompleksu „Boško Buha”, u selu Jabuci, kod Prijepolja je izgrađena Aleja neustrašive mladosti u kojoj su postavljene spomen-biste pionira i omladinaca palih u Narodnooslobodilačkom ratu — po jedan iz svake republike i pokrajine SFR Jugoslavije. Kao simbol pionira i omladinaca stradalih na teritoriji SAP Kosovo bila je postavljena spomen-bista Ganimete Terbeši, rad vajara Ljuboja Čabarkape, iz Pljevalja.[13][14]

Fotogalerija[uredi | uredi izvor]

  • Spomen-bista Ganimete Terbeši u Jabuci, kod Prijepolja
    Spomen-bista Ganimete Terbeši u Jabuci, kod Prijepolja
  • Spomen-bista Ganimete Terbeši u Đakovici
    Spomen-bista Ganimete Terbeši u Đakovici

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ U vatri revolucije 1977, str. 100.
  2. ^ a b u vatri revolucije 1977, str. 101.
  3. ^ a b Rubaković 1985, str. 67.
  4. ^ Žene Srbije u NOB 1975, str. 861.
  5. ^ u vatri revolucije 1977, str. 102.
  6. ^ u vatri revolucije 1977, str. 103.
  7. ^ Žene Srbije u NOB 1975, str. 894.
  8. ^ a b Žene Srbije u NOB 1975, str. 880.
  9. ^ Žene Srbije u NOB 1975, str. 902.
  10. ^ a b Žene Srbije u NOB 1975, str. 919.
  11. ^ Rubaković 1985, str. 68.
  12. ^ Zejak 1986, str. 18.
  13. ^ Zejak 1986, str. 16.
  14. ^ Popović 1981, str. 211.

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Žene Srbije u NOB. Beograd: Prosveta. 1975. 
  • U vatri revoluciije. Priština: Zavod za istoriju Kosova. 1977. 
  • Popović, Razumenka Zuma (1981). Spomenici Narodnooslobodilačke borbe i revolucije SR Srbije 1941—1945. Beograd: Narodna armija. 
  • Rubaković, Radoš (1985). Legende o herojskom mladosti. Beograd: Studio „Beograd”. 
  • Zejak, Branko K. (1986). Memorijalni centar Boško Buha Jabuka—Prijepolje. Prijepolje: Memorijalni centar „Boško Buha”. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ганимете_Тербеши&oldid=26847468”