Genocid nad Jermenima

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Genocid nad Jermenima
Մեծ Եղեռն
Tsitsernakaberd1.jpg
Centralni spomenik u spomen kompleksu Cicernakaberd u Jerevanu
Lokacija  Osmansko carstvo
Datum 1915.
Meta Jermeni
Vrsta napada deportacije, masovna ubistva, etničko čišćenje
Ubijeno između 800.000 i 1.500.000

Genocid nad Jermenima (jermenski: Հայոց ցեղասպանություն, turski: Ermeni soykırımı), u jermenskoj istoriografiji poznat i kao Veliki zločin (jermenski: Մեծ Եղեռն, translit. Medz jegern), predstavlja sistematsko i kontinuirano etničko čišćenje, proterivanje i masovna ubistva izvršena nad pripadnicima jermenskog naroda na području Osmanskog carstva tokom Prvog svetskog rata, izvršena po nalogu tadašnjih Otomanskih vlasti. Iako su otomanske vlasti sprovodile kontinuiranu politiku progona i deportacija jermenskog stanovništva, naročito na području Male Azije, od 1894. pa sve do 1923, najveći obim proterivanja i ubistava desio se tokom 1915. godine. Prema raznim procenama, u ovom zločinu je ubijeno između 800.000 i 1.500.000 pripadnika jermenskog naroda sa područja Otomanske imperije, a paralelno sa progonima Jermena otomanske vlasti vršile su i progone nad drugim hrišćanskim narodima, poput Asiraca i pontskih Grka. Potomci proteranih Jermena iz Otomanskog carstva danas predstavljaju osnovu savremene jermenske dijaspore razasute širom sveta.

Brutalni progoni Jermena i drugih hrišćanskih naroda na području Osmanskog carstva započeli su krajem XIX veka u vreme vladavine sultana Abdul Hamida II, a kulminirali su nakon Mladoturske revolucije 1908. i dolaska Mladoturaka (turski: Jön Türkler) na vlast u zemlji. Kao glavni nalogodavci i izvršioci genocida nad Jermenima tokom 1915. označeni su istaknuti pripadnici mladoturske nacionalističke partije Mehmed-paša Talat, Enver-paša Ismail i Ahmed-paša Džemal, te vođa specijalne vojničke jedinice Teškilati Mahsusa (turski: Teşkilât-ı Mahsusa) Bahaedin Šakir.

Dana 24. maja 1915. Ujedinjeno Kraljevstvo, Francuska i Rusija usvojile su tekst zajedničke deklaracije kojim su po prvi put u pravnoj praksi direktno optužili jednu državu za zločin protiv čovečnosti počinjen prema pripadnicima jermenske zajednice u tadašnjoj Turskoj.[1] Međunarodna asosijacija za proučavanje zločina genocida označila je u junu 1997. masovna ubistva i progone jermenskog stanovništa u Turskoj tokom Prvog svetskog rata kao genocid.[2]

Američki advokat Rafael Lemkin koji je 1943. konstruisao termin genocid kao najteži oblik masovnih zločina u svojim tezama navodio je zločine nad Jermenima u Turskoj kao primere organizovanih ubistava i proterivanja sa ciljem da se jedna zajednica potpuno ukloni sa određenog područja. Na taj način je Genocid nad Jermenima označen kao prvi „moderni zločin genocida” u XX veku, i posle Holokausta u Drugom svetskom ratu, drugi je po broju studijskih radova zločin genocida u istoriji.

Zaključno sa krajem 2015. godine, ukupno 29 država sveta je priznalo masovna ubistva Jermena kao genocid, uključujući između ostalih Rusiju, Francusku, Nemačku, Kanadu, Italiju i Vatikan, odnosno Savet Evrope (zločin zvanično označen kao genocid 14. maja 2001. godine). Turska Republika kao pravni naslednik Osmanske imperije negira zločin genocida i označava masovne zločine protiv Jermena u tom periodu kao Jermenski masakr (turski: Ermeni Kırımı) nastao usled previranja tokom rata u toj zemlji. Pored Turske, jedina država koja negira genocid nad Jermenima je Azerbejdžan.

Centralni memorijalni kompleks posvećen žrtvama Genocida nad Jermenima Cicernakaberd (jermenski: Ծիծեռնակաբերդ) podignut je 1967. godine u Jerevanu, a u okviru kompleksa 1995. je otvoren i Memorijalni muzej i institut za proučavanje Jermenskog genocida (jermenski: Հայոց ցեղասպանության թանգարան-ինստիտուտ). Dan 24. april se u Jermeniji, Nagorno-Karabahu i među jermenskom dijasporom obeležava kao Dan sećanja na žrtve genocida nad Jermenima.

Istorijska pozadina[uredi]

Istorijska Jermenija prema ekciklopediji Britanika

Jermenski etnos formiran je tokom VI veka pre nove ere na području oko jezera Van i planine Ararat, na istoku današnje Turske i Jermenije u geografskoj oblasti poznatoj kao Jermenska visoravan. Prva jedinstvena jermenska država formirana je tokom drugog veka pre nove ere, u vreme vladavine cara Artaksija I koji je ujedinio brojna jermenska plemena u jedinstvenu državu poznatu kao Jermensko kraljevstvo ili Velika Jermenija. Antička jermenska kraljevina svoj vrhunac je doživela tokom 80-ih godina pre nove ere, za vreme vladavine Tigrana Velikog, i u tom periodu prostirala se od Sredozmenog mora i Palestine na zapadu i Eufrata na jugu, sve do Kaspijskog jezera na istoku.[3] Godine 301. Jermenija je postala prva država u svetu koja je hrišćanstvo proglasila za zvaničnu državnu religiju. Jermensko pismo zvanično je sastavljeno 405. godine od strane prosvetitelja Mesropa Maštoca, a u prvoj polovini V veka na jermenski jezik je prevedena i Biblija. U kasnijim vekovima hrišćanstvo i jedinstveno pismo činili su važan kohezioni element koji je na okupu držao jermenski narod nakon propasti nacionalne države, a posebno je na tom polju bio značajan uticaj Jermenske apostolske crkve.

Godine 428. Jermenska kraljevina je prestala da postoji, a njena teritorija je podeljena na zapadni deo koji je pripao Vizantiji, i istočni deo koji je bio pod upravom sasanidske Persije. Sredinom VII veka najveći deo jermenskog etničkog prostora dolazi pod vlast Arabljana, a državna nezavisnost obnovljena je tek tokom 860-ih godina pod vođstvom princa Ašota I iz dinastije Bagratuni. Srednjovekovno jermensko kraljevstvo postojalo je do 1045. godine kada su vizantijske trupe zauzele tadašnju prestonicu grad Ani (grčki: Ανί, latinski: Abnicum). Knjaz Ruben I je 1080. godine na obalama Sredozemnog mora osnovao nezavisnu Kilikijsku Jermeniju, državu čiji vladar Levon I 1198. dobija titulu kralja. Kilikijska Jermenija postojala je sve do 1375. i mamelučkih osvajanja na tom prostoru. Tokom XV i XVI veka celi etnički prostor jermenskog naroda dolazi pod vlast islamskog Osmanskog carstva.

Položaj hrišćana u Osmanskom carstvu i otvaranje Jermenskog pitanja[uredi]

Šest jermenskih vilajeta unutar Osmanskog carstva u periodu 1878—1915.

Područje srednjovekovne jermenske države gotovo u celosti je palo pod otomansku vlast tokom XV i XVI veka. Najveći deo jermenske hrišćanske populacije osmanskog carstva naseljavao je istočne delove carstva, područje istočne Anadolije, odnosno teritoriju koja je bila poznata i kao Zapadna Jermenija. Jermeni su na tom području uživali određen stepen verske autonomije i politički su bili organizovani u okviru Jermenskog mileta kojim je upravljao Konstantinopoljski patrijarhat Jermenske apostolske crkve.[4] Značajan broj Jermena živeo je i u zapadnim delovima carstva, a posebno u Konstantinopolju. Oko 70% Jermena unutar Osmanskog carstva živelo je u seoskim područjima u unutrašnjosti zemlje, uglavnom u teškom siromaštvu, a iako je država svim svojim građanima garantovala određene slobode, Jermeni kao i svi ostali hrišćanski narodi smatrani su građanima drugog reda i od strane muslimanskih naroda pogrdno su nazivani đavurima ili nevernicima.[5][6] Prema Otomanskim statističkim podacima iz 1878, na području carstva je živelo oko 3 miliona pripadnika jermenske manjine, od čega oko 400.000 u Konstantinopolju i na Balkanu, oko 600.000 u Maloj Aziji i Kilikiji, 670.000 u centralnoj Anadoliji i oko Kajserija, i najviše u području Zapadne Jermenije, sa oko 1.300.000 etničkih Jermena.[7] Dok su Jermeni koji su živeli u Konstantinopolju imali određene beneficije i bavili se uglavnom trgovinom,[5] njihovi sunarodnici na istoku zemlje su vekovima bili česte mete napada i iznuda susednih muslimanskih naroda, naročito Kurda, Turaka i Čerkeza.[5][8][9] Hrišćani i Jevreji nisu mogli da svedoče na suđenjima protiv muslimana, ukoliko je postojala verovatnoća da pripadnik muslimanske zajednice bude osuđen za neko krivično delo, nisu smeli da nose oružje i putuju jašući na kamilama i konjima. Hrišćanske kuće nisu smele biti više od susednih muslimanskih, a verski život je bio značajno ograničen, zvonjava crkvenih zvona je bila strogo zabranjena, a gradnja novih hrišćanskih bogomolja u gradovima potpuno onemogućena.[8][10]

O položaju Jermena i drugih hrišćana u ruralnim predelima Osmanskog carstva — britanski antropolog Vilijam Remzi — pisao je krajem 1890-ih sledeće:

„Ukoliko želimo da shvatimo šta je nekontrolisana turska vlast činila prema Jermenima i Grcima, mi moramo da se osvrnemo na prošlost. Istina je da nije bilo verskih progona, ali vladao je neizreciv prezir... Bili su im poput pasa i svinja; njihova hrišćanska priroda značila je i pljuvanje po njima, služili su kao tepisi za brisanje blata sa cipela samo ako bi se njihova senka izdigla iznad jednog pravog Turčina. Zamislite vekove ropstva, vekove uvreda i prezira, vekove u kojima ništa što je bilo jermensko, ni imanje, život, porodica, ništa nije bilo sveto i bezbedno — hirovito i ničim izazvano nasilje prema njima je bilo uobičajeno — a suprotstavljanje tom nasilju značilo je smrt![11]

Sredinom XIX veka u evropskoj javnosti počinje da se posvećuje veća pažnja problemima sa kojima se suočava hrišćanska manjina unutar Osmanskog carstva, a vodeće zemlje tog vremena — Francuska, Engleska i Rusija — vrše pritisak na Portu na sprovođenju reformi koje bi rezultirale poboljšanjem životnih uslova manjinskih zajednica. Osmanska vlada pod pritiskom spolja donosi set Tanzimatskih reformi čije provođenje je trebalo da unapredi status manjinskih zajednica u carstvu. Kako je većinskom muslimanskom stanovništvu bila neprihvatljiva pomisao da hrišćanska manjina bude jednaka njima, većina predloženih reformi nikada nije sprovedena u delo. Loš položaj hrišćanskih manjina rezultirao je krajem 1870-ih godina brojnim pobunama Grka, Srba, Bugara i drugih hrišćanskih naroda i jačanjem njihovih težnji za obnavljanjem vlastite nezavisnosti. Za razliku od ostalih hrišćanskih naroda unutar carstva koji su u to vreme imali dosta organizovan politički život, politička i intelektualna scena otomanskih Jermena tek počinje da se budi, pa otuda i pasivnost i prividna lojalnost jermenske manjine prema centralnim vlastima (iako su bili u daleko najtežem položaju). Osmanske vlasti u tom periodu jermensku zajednicu označavaju kao lojalni milet (turski: millet-i sadika).[12]

Velika istočna kriza započeta ustankom u Hercegovini (1875) ponovo je dovela do rusko-turskog rata (1877—1878) i uljučivanja velikih sila u taj sukob.[13] Rat koji je okončan ubedljivom pobedom Rusije rezultirao je značajnim teritorijalnim gubicima na istoku Osmanskog carstva, a na inicijativu tadašnjeg konstantinopoljskog patrijarha Nersesa II Rusija je od Porte tokom mirovnih pregovora tražila i visok stepen autonomije za preostala jermenska područja u carstvu i samim tim pokretanje Jermenskog pitanja. Sanstefanskim mirom Porta se između ostalog obavezala da će sprovesti reforme na jermenskim područjima.[14] Na Berlinskom kongresu 1878. godine jermenski predstavnici su bezuspešno pokušavali da od velikih sila izdejstvuju širok stepen autonomije na svojim područjima na istoku Turske. Na predlog Velike Britanije poništen je član 16 Sanstefanskog mira kojim je Rusija trebalo da bude garant sprovođenja reformi na jermenskim područjima.[15]

Posledica Berlinskog kongresa bio je značajan gubitak teritorija na štetu Osmanske imperije, a veliki broj turskih izbeglica, muhadžira, sa izgubljenih područja masovno je preseljavan na područje Male Azije. Dolazak mudžahira na područje Anadolije dodatno je pogoršao ionako loš položaj jermenske zajednice. Jermenski intelektualci u dijaspori počinju da se intenzivnije okupljaju oko ideje o konačnom oslobođenju od turske vlasti i ka stvaranju nezavisne jermenske države. Godine 1882. na području Erzurumske oblasti osnovana je jedna od prvih jermenskih organizacija čiji osnovni cilj je bila samoodbrana od sve učestalijih napada susednih kurdskih plemena i izbeglih mudžahira. Tri godine kasnije, 1885. osnovana je i prva jermenska politička partija Armenakan (jermenski: Արմենական Կուսակցութիւն) koja se zalagala za samoopredeljenje i upotrebu oružja u ostvarivanju tog cilja. Partija Armenakan je delovala na području oko jezera Van. Socijaldemokratska partija Gnčakjan osnovana 1887. zalagala se za potpuno oslobođenje cele istorijske Jermenije i osnivanje jedinstvene države socijaldemokratskog karaktera. Poslednja je osnovana Jermenska revolucionarna federacija Dašnakcjutun (jermenski: Հայ Յեղափոխական Դաշնակցութիւն, osnovana 1890. godine).[16][17]

Hamidijski masakri (1894—1896)[uredi]

Tela jermenskih žrtava stradalih u masakru u Erzurumu 1895. godine
Masakrirana tela jermenske dece iz Erzuruma (novembar 1895)

Autokratski sultan Abdul Hamid II koji dolazi na vlast 1876. odbija da sprovede obaveze koje je Turska preuzela potpisivanjem Berlinskog ugovora 1878. godine uz obrazloženje da Jermeni ne čine većinu stanovništva ni u jednoj od provincija na istoku zemlje, te da su optužbe za pljačke i ubistva prema njima izvršena od strane Osmanlija falsifikovani i preuveličani. Umesto reformi Abdul Hamid osniva paravojnu formaciju Hamidije koja je delovala pod direktnom upravom sultana, a činili su je muslimanski kurdski plaćenici koji su od sultana dobili „odrešene ruke za zavođenje reda među pobunjenim jermenskim podanicima na istoku zemlje”.[9] Visoki porezi koje je Porta nametala hrišćanskom delu stanovništva dovodili su do čestih pobuna lokalnog stanovništva. Vlast je te pobune koristila kao izgovore za konačni obračun sa Jermenima širom zemlje. Na masovne proteste jermenskog stanovništva u oblasti oko Sasuna 1894. Porta je odgovorila slanjem odreda Hamidija i došlo je do sukoba u kojima je stradalo najmanje 3.000 osoba.[18] Ambasade Francuske, Rusije i Britanije su predložile formiranje komisije koja bi istražila događaje u Sasunu, ali je Porta odbila svaki vid stranog uplitanja.[19][20][21]

Tokom septembra 1895. pripadnici jermenske zajednice organizovali su proteste u Istanbulu na kojima su zahtevali sprovođenje reformi i prestanak terora. Došlo je do sukoba sa policijom u kojima je pobijeno na desetine demonstranata, a više stotina je povređeno. Usledila su masovna hapšenja i ubistva, ne samo u Istanbulu, već širom zemlje. U Trabzonu su lokalne milicije 8. oktobra žive spalile oko 1.000 jermenskih građana,[22] a slični masakri dešavali su se i u ostalim gradovima na istoku zemlje, u Dijarbakiru, Bitlisu, Erzurumu, Harputu, Sivasu i Vanu. Frustrirana ravnodušnošću evropskih sila nad zločinima protiv jermenskog stanovništva počinjenim na tlu Osmanskog carstva, grupa od 28 naoružanih revolucionara iz Jermenske revolucionarne federacije upala je 26. avgusta 1896. u sedište Otomanske banke[a] u istanbulskoj Galati i uzela za taoce osoblje banke. Napadači su držali banku pod opsadom 14 sati, a napustili su je nakon što im je tadašnji direktor Edgar Vensan obećao ličnu zaštitu. Tokom naredna dva dana osmanske vlasti su u navodnim potragama za napadačima na banku, u racijama širom Istanbula pobile više od 6.000 Jermena. Incident je naišao na veliki odjek u evropskim i američkim novinama u kojima je sultan Abdul Hamid opisivan kao „krvavi sultan”, „prokleti Abdul” i „veliki kasapin”.[23] Iako sam sultan Abdul Hamid nikada nije direktno doveden u vezu sa masakrima, izvesno je da su paravojne jedinicie Hamidija koje je sam osnovao imale njegovu prećutnu saglasnost za svoje akcije.[24]

Tačan broj ubijenih Jermena u pogromima koji su se desili između 1894. i 1896, a u istoriografiji ostali upamćeni kao Hamidijski masakri, nikada nije precizno utvrđen, ali prema većini izvora kreće se između 100.000 i 300.000 ubijenih.[25] Nemački ministar spoljnih poslova Erns Jah izneo je podatke o 200.000 ubijenih i više od 50.000 proteranih Jermena, dok su francuske diplomate iznosili brojke od oko 250.000 ubijenih.[26] Prema podacima nemačkog luteranskog misionara Johanesa Lepsijusa koji je u vreme masakra služio u Turskoj, 88.243 osobe su ubijene, a više 546.000 je ranjeno, 2.493 jermenskih gradova i sela je uništeno, oskrnavljeno je i uništeno 649 pravoslavnih crkava i manastira, 328 crkava je pretvoreno u džamije, a u islam je kolektivno preobrađeno 649 pravoslavnih sela.[20]

Mladoturska revolucija i nastavak pogroma nad Jermenima[uredi]

Ruševine u hrišćanskom delu Adane nakon napada u aprilu 1909.
Tela pobijenih hrišćana u Adani (april 1909)

Apsolutistička vladavina sultana Abdula Hamida dovela je do sveopšteg nezadovoljstva u zemlji, a kulminirala Mladoturskom revolucijom i državnim udarom od 24. avgusta 1908. kojim je sultan skinut sa vlasti i proteran u Solun. Mladoturci su se zalagali za oživljavanje ustava iz 1876. i ujedinjenje različitih nacija koje žive na teritoriji Osmanskog carstva u jednu jedinstvenu naciju ujedinjenu u okviru centralizovane parlamentarne države koja bi bila faktor koji povezuje različite nacije ( panturkizam).[27][28] Mladoturska ideja o jednakosti svih građana unutar Carstva naišla je na podršku jermenskih političkih partija, a nove vlasti su priznale Jermenima pravo na njihov etnički životni prostor. Doneti su novi zakoni koji su ujedno označili kraj dominacije muslimana nad ostalim verskim grupama u zemlji, ali je istovremeno izražavana podrška doseljavanju muhadžira iz nekadašnjih delova carstva, a naročito se poticalo njihovo naseljavanje u područjima u kojima su većinsku populaciju činili hrišćani.

Pristalice svrgnutog sultana su u proleće 1909. godine pokušale da izvrše kontraudar i povrate tradicionalnu vlast. Kako su jermenske političke partije svesrdno pomagale Mladotursku revoluciju, Jermeni su se ponovo našli na udaru nacionalističkih i klerikalističkih frakcija, a protest protiv novih revolucionarnih vlasti pretvorio se u sveopštu hajku na Jermene i druge hrišćane širom zemlje.[29] U aprilu 1909. u gradu Adani i na celom području istorijske regije Kilikje dolazi do masovnih pogroma protiv Jermena u kojima je prema procenama stradalo između 20.000 i 30.000 Jermena, i oko 1.300 Asiraca.[30][31][32][33] Regularna otomanska vojska koja je trebalo da uvede red i smiri nerede, prema brojnim izvorima, aktivno je učestvovala u ubijanjima i pljačkanjima jermenske populacije širom Adanskog vilajeta.[34]

Turska 1912. doživljava potpuni poraz u Prvom balkanskm ratu i gubi čak 85% svojih teritorija na evropskom tlu. Veliki broj muslimanskih izbeglica napušta područja Grčke, Srbije, Crne Gore i Bugarske i povlači se ka centralnoj Anadoliji. Prema procenama statističara iz tog perioda, u centralnu Anadoliju se u tom periodu doselilo više od 850.000 muhadžira sa Balkana, koji su, revoltirani gubicima, svoj bes usmeravali ka hrišćanskim Jermenima, i prema tvrdnjama istoričara Tanera Akdžama odigrali ključnu ulogu u Genocidu nad Jermenima koji je usledio.[35] Tokom Prvog balkanskog rata značajan deo Jermena sa područja Osmanskog carstva i dalje je bio lojalan osmanskim vlastima, a oko 8.000 jermenskih dobrovoljaca igralo je značajnu ulogu u turskoj vojsci u borbama na Balkanu. S druge strane, gnčakisti i dašnici su aktivno zauzimali antiosmansku poziciju, a u Tbilisiju je osnovan i odred dobrovoljaca za borbu protiv Turaka.[20][36]

Prvi svetski rat i Genocid nad Jermenima[uredi]

Mehmed Talat-paša kao jedan od najistaknutijih vođa Mladoturaka smatra se najodgovornijim za genocid nad Jermenima

Mladoturska revolucija iz 1908. donela je značajne promene u društvenom sistemu Osmanske imperije. Ranija politička stajališta zasnovana na idejama političkog islamizma, panislamizma i osmanizma zamenjuju ideje panturcizma,[b] ideologije bazirane na jednakosti svih turkofonih naroda nevezano za područje na kojem žive. Jedan od najvažnijih idejnih tvoraca panturkizma u mladoturskom pokretu bio je pesnik i sociolog Zija Gokalp (1876—1924), na čijim idejama o jedinstvu svih turkijskih naroda Turska ulazi u Prvi svetski rat.[c] Ideologija koja je iz političkog i civilnog života isključivala gotovo sve one koji nisu imali tursko poreklo nije naišla na odobravanje među manjinski hrišćanskim narodima tadašnje Turske, iako su mnogi od njih smatrali panturkizam manjim zlom od političkog islamizma. U narednim godinama ideologija panturcizma postala je primarnim vidom političkog delovanja Mladoturaka.

Nova turska vlast je u sveopštem ratu koji je zahvatio evropski kontinent sredinom 1914. videla idealnu priliku za ostvarivanje svojih ciljeva u stvaranju velikoturske države koja bi uključivala u svoje granice sva područja na kojima žive pripadnici turkofonih naroda. S tim u vezi turska vlada 2. avgusta 1914. potpisuje tajni sporazum sa Nemačkom, a zvanično stupa u rat na strani centralnih sila 30. oktobra iste godine. Primarni cilj je bilo širenje državne teritorije na istoku i stvaranje koridora kojim bi se preko Kavkaza povezali sa turkofonim područjima na tlu Ruske Imperije. Jermeni čiji se životni prostor nalazio upravo između Turske sa jedne i Rusije sa druge strane prvi su se našli na udaru.

Odmah po potpisivanju sporazuma sa Nemačkom, turska vlast je započela sa prisilnim oduzimanjem imovine i dobara (rekvizicija) uglavnom od hrišćanskog stanovništva. Ulazak Turske u rat u domaćoj javnosti je okarakterisan kao „sveti rat sa plemenitim ciljem”. Turska već krajem godine otvara frontove na Kavkazu, kod Galipolja i u pravcu Persije.[37][38]

Pre stupanja u rat turske vlasti su nastojale da pridobiju jermenske političke partije za svoje ciljeve, i to ne samo na tlu carstva, već i na području ruskog Zakavkazja. S tim u vezi je predsednik novoosnovane osmanske specijalne organizacije Teškilat-i mahsusa Bahaedin Šakir prisustvovao VIII. svetskom kongresu Jermenske revolucionarne federacije u Erzurumu (održan od kraja jula do 2. avgusta) na kojem je od jermenskih političkih partija tražio podršku za rat protiv Rusije. Jermenima je obećano stvaranje jedinstvene autonomne oblasti na području Zakavkazja, ali pod turskom upravom.[39] Kako su sa druge strane i ruske vlasti Jermenima obećale visok stepen autonomije, jermenski predstavnici su odlučili da Jermeni moraju da ostanu lojalni svojim vladama, u zavisnosti od područja na kojem žive.[38] Na taj način jermenski politički predstavnici su pokušali da bez obzira na ishod rata za sebe iznađu najbolje moguće rešenje.

Nezadovoljna ishodom sa Kongresa iz Erzuruma, Otomanska vlada je 16. decembra 1914. povukla „Jermenski set reformskih zakona” kojima je bila garantovana visoka autonomija za Jermene na istoku Turske.[d][40]

Masovna vešanja jermenskih lekara u Alepu 1916.
Jermeni deportovani ka Sirijskoj pustinji
Jermenska majka kraj mrtvog deteta negde u sirijskoj pustinji (period između 1915. i 1919)

Svega nekoliko sati posle potpisivanja tajnog sporazuma sa Nemačkom, na celoj teritoriji Osmanskog carstva je proglašena sveopšta mobilizacija vojno sposobnog stanovništva. Prvo su mobilisani svi vojno sposobni muškarci starosti od 20 do 45 godina, a potom i oni starosne dobi 18—20 i 45—60 godina koji su u početku služili kao logistička podrška.[41] Već u decembru 1914. turska vojska predvođena Enver-pašom započinje opsežna vojna dejstva na istočnim granicama sa ciljem da okruži rusku Kavkasku armiju i povrati teritorije izgubljene u Rusko-turskom ratu 1877—1878. Međutim, u bici kod Sarikamiša (vođena od 24. decembra do 17. januara) turska vojska je doživela težak poraz, a po povratku u Istanbul Enver-paša je kao ključni razlog poraza naveo jermenski kolaboracionizam sa Rusima.[42][43] Dana 25. februara 2015. Enver-paša, koji je u to vreme obavljao funkciju ministra rata, donosi „Direktivu 8682” o povećanju sigurnosti i merama opreza u svim vojnim jedinicama — da bi se izbegle potencijalne kolaboracije sa neprijateljima. U skladu sa tom direktivom Generalštabu je naloženo da izvrši potpunu demilitarizaciju svih etničkih Jermena koji su služili u otomanskoj armiji, a oružje se oduzimalo i od hrišćanskog civilnog stanovništva. Direktivom je čak i jermenska crkva direktno optužena za saradnju sa neprijateljima i za odavanje državnih tajni Rusima. Demilitarizovani jermenski vojnici prebačeni su u radne logore i radničke logističke bataljone.[44] Razoružavanjem jermenskih vojnika unutar otomanske armije sprečen je svaki vid otpora jermenskog stanovništva tokom deportacija koje su usledile tokom iste godine. Razoružavanja su pratila pljačke i ubistva, te je u periodu od novembra 1914. do aprila 1915. spaljeno i opljačkano između 4 i 5 hiljada jermenskih sela na istoku zemlje, a ubijeno je oko 27.000 osoba, uglavnom civila.[45]

„… rešili smo se više od tri četvrtine svih Jermena i njih gotovo više i da nema u Vanu, Bitlisu i Erzurumu. Danas je mržnja između Jermena i Turaka tako izražena da je naša obaveza da to rešimo. Jer ukoliko to ne uradimo može doći do odmazde i osvete.”

— ministar unutrašnjih poslova Talat-Paša američkom ambasadoru Henriju Morgentu[46][47]

Tadašnji američki ambasador u Turskoj Henri Morgent u svom izveštaju te događaje je opisao kao uvod u potpuno uništenje jermenskog naroda, dok je Talat-paša te događaje označio kao „čin samoodbrane i sprečavanje destabilizacije zemlje”.[48]

Opsada Vana[uredi]

Jermenske izbeglice u Vanu tokom 1915. godine

Nakon poraza u bici kod Sarikamiša jermenski grad Van postaje centar od strateškog interesa, kako za osmansku državu tako i za Rusiju. Jermenska revolucionarna federacija je, uvidevši opasnost od nasilnih progona, tokom cele 1914. tajno delovala u gradu i njegove stanovnike snabdevala oružjem za samoodbranu. Nakon što su se jermenski dobrovoljci pod komandom generala Andranika Ozanijana borili na strani Rusa prilikom dejstava kod Saraja (19. novembar 1914), osmanske vlasti su od stanovnika grada tražile da izruče jermenske dezertere, a takođe su prekinute i sve telegrafske i telefonske veze s gradom. Tadašnji upravnik vilajeta Van Dževdet-beg[e] je pod direktnom komandom na tom području imao odred kurdskih i čerkeskih grupa koje su zbog svoje surovosti često nazivane „koljačkim bataljonom”. Dževdet-beg je 19. aprila 1915. od jermenskih lidera zahtevao obaveznu regrutaciju najmanje 4.000 vojno sposobnih muškaraca iz grada, i pod krinkom poštovanja tadašnjeg osmanskog zakona o obaveznoj regrutaciji nastojao da eliminiše potencijalne odbrambene jedinice grada, i na taj način bez otpora zauzme grad Van.[49] Masovna ubistva koja su započela nekoliko nedelja ranije eskalirala su tog 19. aprila kada je u gradu Erdžišu tokom samo jednog dana pobijeno više od 2,5 hiljada Jermena.[50] Već narednog dana osmanska vojska je započela opsadu Vana u čijoj jermenskoj četvrti je na svega jednom kvadratnom kilometru u tom periodu živelo oko 30.000 stalnih stanovnika jermenske nacionalnosti i još oko 15.000 jermenskih izbeglica iz okolnih područja. Osmanskim jedinicama u gradu se suprostavilo svega oko 1.500 vojnika naoružanih sa 1.000 pištolja i oko 300 pušaka. Opsada je trajala sve do 23. maja kada je odred ruske vojske pod komandom generala Judeniča ušao u grad.[51] Prema procenama u tom periodu su na području vanskog vilajeta otomanske trupe pobile i masakrirale najmanje 55.000 Jermena.[52][53]

Crvena nedelja[uredi]

Uhapšeni i kasnije pogubljeni jermenski intelektualci: Prvi red: Grigor Zohrab, Danijel Varužan, Rupen Zartarjan, Ardašes Harutjunijan, Siamanto
Drugi red: Ruben Sevak, Tigran Čogurjan, Diran Kelekjan, Tlgadinci, Eruhan

Otomanski ministar unutrašnjih poslova Talat-paša izdao je 24. aprila 1915. naredbu o hapšenjima i deportacijama svih jermenskih intelektualaca sa područja Istanbula, sa ciljem da se obeshrabre buduća revolucionarna delovanja jermenske i ostalih hrišćanskih manjina na istoku zemlje. Hapšenja su započela uveče istog dana, i već u noći sa 24. na 25. april uhapšeno je između 235 i 270 najistaknutijih jermenskih lidera sa područja Istanbula (hapšeni su sveštenici, novinari, pravnici, lekari, profesori).[54][55] Akcije hapšenja u Istanbulu direktno je predvodio načelnik gradske policije Bedri-beg.[56] Razlike u broju uhapšenih variraju verovatno zbog činjenice da su neki od uhapšenih imali ista, ili slična imena. U drugom talasu hapšenja privedeno je između 500 i 600 osoba.[55][57][58][59] Istog dana došlo je i do masovnih hapšenja u Iskenderunu i Adani. Nakon što su uhapšeni identifikovani dalje su deportovani u logore u unutrašnjosti zemlje. Prema statističkim podacima uhapšeno je i deportovano u logore ukupno 2.345 pripadnika jermenske intelektualne zajednice, a najveći deo njih je u logorima i ubijen.[60][61]

Dan kada su započela ova hapšenja od 1919. se obeležava kao dan sećanja na žrtve Genocida nad Jermenima. U jermenskoj istoriografiji ovaj događaj je upamćen kao „Crvena nedelja” (jermenski: Կարմիր կիրակի /Garmir giragi/)

Tehdžirski zakon, masovne deportacije i masovne egzekucije Jermena[uredi]

Originalni deo teksta Tehdžirskog zakona
Leševi duž puteva kojima su se kretali deportovani ljudi bili su uobičajena pojava tokom cele 1915. godine

U maju 1915. Mehmed Talat-paša uputio je zahtev kabinetu Velikog vezira Saida Halima-paše zahtev za donošenje privremenog zakona kojim bi se legalizovale deportacije i prislina premeštanja svih onih koji se smatraju potencijalnom opasnošću za državu, a što bi dovelo do „onemogućavanja pobuna i zločina Jermena nad Turcima na brojnim područjima širom zemlje”. U svom zajtevu Talat-paša se posebno osvrnuo na događaje u Vanu koji su se odigrali mesec dana ranije, a u kojima je prema otomanskim statistikama stradalo oko 150.000 Turaka.[f]

Iako se zakon o prislinim deportacijama prvobitno odnosio samo na pogranična područja uz granicu sa Rusijom, njegove odredbe su ubrzo počele da se primenjuju na teritoriji celog Carstva.[62] „Privremeni zakon o deportacijama” ili „Tehdžirski zakon” (turski: Tehcir Kanunu; Sevk ve İskân Kanunu)[g] usvojen je u turskom parlamentu 27. maja 1915, na snagu je stupio već 1. juna (Tehdžirski zakon zvanično je prestao da važi 8. februara 1916. godine) i njime su ozakonjene prisline deportacije i premeštanja svih onih koji su se smatrali potencijalnim pretnjama za državu. Prema planu deportacija, ukupan broj jermenskog stanovništva nije smeo da prelazi udeo od 10% u lokalnom stanovništvu i to je bio „jedini validan način” da se spreče sukobi sa većinskim muslimanskim življem.[63]

Usvajanje Tehdžirskog zakona kojim su legalizovane prisilne deportacije, konfiskacija imovine i masovna ubistva onih koji su pružali otpor, naišlo je na brojne osude širom sveta, a iako su tadašnji turski saveznici zvanično blago reagovali na sve to zanimljivo je da se u većini austrijskih i nemačkih istorijskih dokumenata iz tog perioda nalaze detaljni opisi ubistava i proterivanja nastali od strane očevidaca koji su im prisustovali.[64]:329–31[65]:212–13 Američki predsednik Teodor Ruzvelt je kasnije turske zločine nad Jermenima okarakterisao kao „najveći i najstrašniji zločin koji se desio tokom rata”.[66] U američkom Njujork tajmsu na dnevnom nivou su izlazile detaljne vesti o masovnim zločinima Turaka nad jermenskim stanovništvom uz svakodnevne konstatacije da je reč o sistematskim i organizovanim pogromima koje sprovode najviši državni organi.

Švajcarski istoričar Hans Lukas Kajzer (specijalista za otomansku i turksu istoriju) zaključio je na osnovu dokumenata koje je potpisivao Talat-paša da su kod tadašnjih turskih vlasti postojale jasne i nedvosmislene genocidne namere usmerene prema hrišćanskom stanovništvu u toj zemlji.[67][68] Nemački istoričar turskog porekla Taner Akdžam je na osnovu dokumentacije izneo tvrdnju da je glavni koordinator u genocidnim akcijama nad Jermenima bio upravo Talat-paša.[69][70]

„... Trabzonskim muslimanima je bilo zaprećeno čak i smrću ukoliko bi pokušali da zaštite Jermene. Neki od zvaničnika su odvajali decu koja su navodno trebalo preko američkog konzulata u Trabzonu da budu evakuisana iz zemlje. Odrasli jermenski muškarci su odvajani od porodica uz obrazloženje da treba da učestvuju u radnim akcijama, dok su žene i deca deportovane u pravcu Mosula gde im je navodno obezbeđena adekvatna zaštita. Potom su muškarce izvodili van grada gde su izvođena masovna streljanja u unapred iskopanim jamama. Napadi razbojnika („bašibozuka”) na kolone žena i dece bili su dobro organizovani i bili su praćeni pljačkanjem, silovanjima i ubistvima. Vojnici koji su pratili kolone izbeglica imali su striktne naredbe da se ne mešaju u napade „bašibozuka”. Deca koja su odabrana da preko američkog konzulata budu navodno spašena i evakuisana iz zemlje poslata su u kolonama u Sivas gde su na brodovima pobijena hladnim oružjem, a zatim su njihova tela strpana u vreće koje su bacane u more. Nekoliko dana kasnije tela nekih od njih su pronađena uz obale Trabzona. U julu 1915. naređeno mi je (Saidu Ahmedu) da pratim poslednju kolonu Jermena iz Trabzona u kom se nalazilo 120 muškaraca, 400 žena i 700 dece. Na početku su iz kolone odvojeni svi muškarci koji su nešto kasnije pobijeni. Duž puta nalazile su se na hiljade beživotnih tela pobijenih Jermena. Nekoliko grupa „bašibozuka” je tokom puta pokušavalo da iz kolone izdvoji žene i decu ali im nisam dopustio da to učine. Uz put smo ostavili oko dvestotinjak dece u muslimanskim porodicama koje su izrazile želju da se brinu o njima. U Kemahu mi je naređeno da pratimo Jermene kroz pustinju sve dotle dok svi ne pomru. Tu nam se priključila kolona Jermena iz Erzuruma koju je pratio šef žandarmerije Muhamed-efendija. Efendija mi je pričao kako je jedna grupa koju je pratio transportovana do obala Eufrata gde je odvojena od ostatka kolone i puštena na milost i nemilost lokalnih razbojnika. Višestruka javna silovanja i ubistva mladih devojaka bila su redovna pojava. U silovanjima i ubistvima učestvovali su i najviši trabzonski činovnici. Glavni inicijatori ubistava bili su Bahaedin Šakir u Erzurumu, Nail-beg u Trabzonu, a u Kemahu brojni ugledni ljudi iz Erzindžana. Glavni štab „bašibozuka” nalazio se u Kemahu...”

— Otomanski činovnik Said Ahmed opisuje procedure prisilnog preseljenja Jermena iz Trabzona[h]

Glavnu ulogu u pogromima nad Jermenima imala je organizacija Teškilat-i mahsusa čije sedište se nalazilo u Erzurumu i u čijem sastavu se nalazilo oko 34.000 naoružanih ljudi; većinu od njih činili su razbojnici i kriminalci bašibozuci. Sama organizacija nalazila se pod direktnom komandom Talat-paše. Članovi ove organizacije bili su poznati po velikim zverstvima i stravičnim zločinima, a o njihovoj surovosti najbolje svedoči izjava Vehib-paše, tadašnjeg komandanta otomanske treče armije, koji je članove ove grupe nazvao „kasapinima ljudske vrste”.[72]

Dana 18. aprila nedaleko od Erzuruma održan je veliki antijermenski miting čiji učesnici su Jermene javno optužili za izdaju i antidržavno delovanje, a svima onima koji bi im pomagali zaprećeno je da će deliti njihovu sudbinu. Tokom narednih nekoliko nedelja Jermeni iz erzurumske oblasti postali su meta brojnih muslimanskih napada, a sredinom maja desio se veliki pogrom u Hinisu u kojem je pobijeno oko 19.000 jermenskih stanovnika. Jermeni iz okolnih sela u oblasti deportovani su u logor u Erzurumu gde je većina njih pomrla od gladi, žeđi i iscrpljenosti, dok su oni koji su preživeli bačeni u reku sa visokih klisura u Kemahu. U kanjonu Kemaha je u periodu jun—jul 1915. pobijeno oko 65.000 erzurumskih Jermena, a preživeli su deportovani u pustinje u smeru Alepa i Mosula. U Erzurumu je nakon tog pogroma preostalo svega stotinjak Jermena koji su prisilno radili na važnim vojnim objektima. Istu sudbinu doživeli su i Jermeni iz Erzindžana i Bajburta.[73] Tokom juna i jula 1915. u sandžaku Muš pobijeno je oko 140.000 Jermena, što je činilo gotovo celokupnu jermensku populaciju sandžaka, a etnički su očišćena 234 sela i grada u kojima je živelo jermensko stanovništvo.[74][75] Etničko čišćenje samog grada izvršeno je neposredno nakon pogroma nad jermenskim stanovništvom u okolnim selima.[76]

Žene i deca iz grada Ordua na severnoj crnomorskoj obali ukrcani su na barže pod izgovorom da će biti transportovani u Samsun, da bi potom barže isplovile ka otvorenom moru gde su svi jednostavno bačeni u vodu. Tokom suđenja za ratne zločine 1919. načelnih trabzonske policije je izjavio da je lično birao najlepše jermenske devojke koje je potom slao u Istanbul kao poklone liderima Itihada.[77] Jedinica Dževdet-bega, poznata kao „koljački bataljon” (turski: kesab taburi), u potpunosti je „očistila” južne delove tadašnje Zapadne Jermenije od jermenskog življa. Dževdetove trupe su okružile grad Bitlis i tražili su novac od lokalnog jermenskog stanovništva u zamenu za slobodu. Nakon plaćenog otkupa svo jermensko stanovništvo je ipak pohapšeno, muškarci su pobijeni na licu mesta, mlade devojke su prodate u roblje, dok su preostali Jermeni deportovani na jug gde su podavljeni u Tigru. U Bitlisu je pobijeno oko 15.000 Jermena, a sva njihova imovina je prešla u posed lokalnih turskih i kurdskih muhadžira.[73] Istovremeno je pobijeno i sve jermensko stanovništvo koje je živelo po selima u okolini Bitlisa.

Nakon Bitlisa, bataljoni Dževdet-bega krenuli su ka severozapadu prema gradu Muš, gde je nakon majskih tursko-kurdskih napada na Jermene vladalo privremeno primirje. Odmah po ulasku u grad svi jermenski muškarci su pobijeni bajunetama, dok su žene i deca skupljeni u štale koje su potom zabravljene i zapaljene.[73] Nakon toga usledili su napadi na Jermene u okrugu Sasun gde je lokalno stanovništvo pružilo slabiji oružani otpor. U gradovima koji su se nalazili na obalama Crnog mora egzekucije hrišćanskog stanovništva vršile su se uglavnom na pučini, a živi ljudi su prosto bacani u more. U gradu Harputu za jedan dan pobijeno je oko 13.000 ljudi, a među njima su bili i studenti i nastavnici Eufratskog koledža koji su osnovali američki misionari. Ista sudbina je zadesila i Jermene iz Merzifona, grada u kom je delovao američki protestantski Anadolijski koledž, i u kom je pobijeno oko 12.000 ljudi. Iako je predsednik koledža posredstvom američkog ambasadora uspeo da izdejstvuje sigurnu evakuaciju za studente i nastavno osoblje koledža, lokalne vlasti naredile su deportaciju u pustinju svih učenika i nastavnika gde su i pobijeni. Proterani su i pobijeni i svi Jermeni iz Ankare (većinom rimokatolici).[73] Gradovi Bitlis i Erzurum su na posletku etnički u potpunosti očišćeni, ne samo od jermenskog stanovništva, već od hrišćanskog stanovništva nevezano za etničku pripadnost. Ministarstvo unutrašnjih poslova je 9. juna 1915. izdalo zahtev lokalnim erzurumskim vlastima da se po hitnom postupku rasproda sva imovina jermenskog stanovništva za koje je evidento da se neće moći vratiti u oblast.[73]

„Na putu od Palua do Tigranakerta bili smo mete stalnih napada i mnogo ljudi je ubijeno. Nije bilo ni vode ni hrane. Moja majka je imala nešto malo hleba u torbi i to nam je davala u zalogajima s vremena na vreme. Pešačili smo svakodnevno tokom 10 do 15 dana. Na nogama više niko nije imao cipela. Na kraju smo stigli do Tigranakerta. Tu smo se okupali u reci, nakvasili malo suvog hleba što smo imali i napokon jeli. Među ljudima se raširila glasina da guverner traži za sebe lepu i mladu dvanaestogodišnju devojčicu... Vojska je došla noću u logor da pronađe devojčicu. Pronašli su je, oduzeli je od majke koja je ridala i obećali joj da će da je vrate ubrzo. Ujutru su devojčicu vratili majci i spustili je na njena kolena. Devojčica je bila polumrtva i bila je u užasnom stanju. Njena majko je glasno plakala, a devojčica je na kraju umrla. Druge žene su iskopale raku u koju su sahranili tu devojčicu. Moja majka je na jednom kamenu koji se tu nalazio napisala „Ovde počiva Šušan”

— Ispovesti Takuija Levonjana (rođen 1900) koji je preživeo genocid[78]

Još goru sudbinu doživeli su Jermeni koji su živeli na području Kilikije. Nakon masovnih hapšenja kolone ljudi su upućivane u pustinjska područja u unutrašnjosti; bilo je strogo zabranjeno hraniti zarobljenike, a lokalne muslimanske paravojne formacije sačinjene od turskih, kurdskih i čerkeskih jedinica imale su svu slobodu da rade sa zarobljenicima šta su hteli. Zbog svega toga na konačna sabirna mesta u pustinji živo je stizalo svega oko 20% onih koji su krenuli u te kolone. Jermenski zarobljenici iz zapadnih provincija su relativno sigurno stizali do konačnog odredišta, grada Deir ez Zor u Sirijskoj pustinji gde su ubrzo ili pobijeni ili pomrli od gladi. Tokom leta 1915. područje deportacija se proširilo i na teritorije savremene Sirije, a prema nekim podacima samo u logorima u okolini Deir ez Zora pobijeno je od strane lokalnih paramilicija preko 150.000 Jermena kako bi se sprečilo gomilanje većeg broja Jermena na jednom mestu.[79]

Jedan od direktnih dokaza ubistava su i izjave četiri visoka otomanska funkcionera arapskog porekla, koji su tokom rata prebegli u Rusiju. Tako je general Said Ahmed Muhtar el Badža koji je tokom 1915. boravio u Trabzonu, izjavio britanskom diplomati Marku Sajksu da su se ubistva dešavala po naređenju najviših organa vlasti i da su vojnici imali odobrenje da bez upozorenja pucaju na sve „dezertere”. Reč „dezerter” se koristila kao šifra za Jermena.[73]

Ubistva jermenskih građana praćena su neviđenim varvarstvom i pljačkama. Prema svedočenju trgovca Mehmeda Alija, Asent Mustafa i trabzonski valija Džemal Azmi prisvojili su sebi dragocenosti vrednosti između 300.000 i 400.000 tadašnjih zlatnih osmanskih funta (što je u tom periodu iznosilo oko 1,5 miliona američkih dolara). Američki konzul u Alepu je u izveštaju svojoj vladi napisao da je očito da u Turskoj postoji sistematski plan pljačke hrišćanske, prevashodno jermenske imovine. Konzul u Trabzonu je pisao da Turci upadaju u jermenske kuće i od tamo odnose sve što se odneti može.[63] Do kraja leta 1915, za svega par meseci, pobijena je velika većina predratne jermenske populacije Otomanskog carstva, a masovni antijermenski pogromi u centralnoj i zapadnoj Anadoliji nastavljeni su i nakon avgusta 1915. godine.[73]

Jedan od metoda koji su sistematski sprovodili osmanske vlasti u eliminacijama jermenskog stanovništva po manjim selima bilo je spaljivanje živih ljudi. Ejtan Belkind, koji je kao agent jevrejske špijunske mreže Nili uspešno infiltriran u glavni štab Kemal-paše, svedočio je na kasnijim suđenjima kako je prisustvovao zatvaranju, a potom i spaljivanju najmanje 5.000 jermenskih zatvorenika.[80] Poručnik Osmanske armije Hasan Maruf svedočio je u više navrata kako su otomanski vojnici stanovništvo manjih sela ubijali tako što bi ih sve skupili u jednu veću građevinu, obično štalu, koju bi potom zabravili i zapalili.[81] Na suđenju u Trabzonu Maruf je izjavio da su nadležni naređivali spaljivanje zatvorenika jer je to bio „najefikasniji i najčistiji način da se reši problem velikog broja ljudi na malom terenu”.[82][83] Pojedini turski vojnici koje su zarobile ruske snage kasnije su izjavljivali da se na područjima gde su spaljivani ljudi danima nakon zločina osećao miris spaljenog ljudskog mesa.[84] Istoričar Vahan Dadrijan je došao do podataka da je spaljivanjem pobijeno oko 80.000 Jermena iz oko 90 sela sa područja Muškog platoa.[85]

Jedan od načina egzekucija u priobalnim područjima na obalama Crnog mora u okolini Trabzona bilo je utapanje. Takav vid egzekucije osmanski vojnici su sprovodili uglavnom nad ženama i decom. Zatvorenici bi bili ukrcani na brodove koji bi se potom otisnuli na otvoreno more daleko od kopna, a potom bi žive ljude jednostavno bacali sa paluba u more.[86] Dadrijan smatra da je na ovaj način u Trabzonskom sandžaku pobijeno oko 50.000 jermenskih žena i dece.[85] Ovakav vid ubistava kasnije je potvrđen i na suđenjima za ratne zločine.[87] U unutrašnjosti žrtve su često utapane u rekama u koje su bacane sa visokih litica. Tako je kod Erzindžana reka Eufrat zbog brojnih nagomilanih leševa u koritu promenila svoj tok za nekoliko stotina metara, a Dadrijan navodi da su se slične egzekucije dešavale i na Tigru i njegovim manjim pritokama.[85]

Jermenski izbeglički logor u Siriji 
Kolone jermenskih deportiraca na putu ka Sirijskoj pustinji 
Deca žrtve Jermenskog genocida 
Masovna grobnica jermenskih žrtava iz Erzindžana 

Poslednji veliki masakr nad jermenskim stanovništvom tokom Prvog svetskog rata desio se tokom septembra 1918. u Bakuu kada je Kavkaska islamska armija Enver-paše uz podršku lokalnih Azerskih jedinica upala u grad i za svega nekoliko dana masakrirala između 10.000 i 30.000 njegovih jermenskih žitelja.[88][89]

Koncentracioni logori[uredi]

... Oni koji su uspeli da prežive te tračične marševe smrti po dolasku na „konačno odredište” ostavljani su na ogromnim logorima na otvorenom, a najstrašniji od njih je bio logor Deir ez-Zor gde su ljudi umirali od gladi i žeđi i bili neprestano izlagani najstrašnijim sadizmima od strane svojih čuvara. Tek mali broj zatvorenika je uspeo da pobegne iz logora prevashodno zahvaljujući prijateljski nastrojenim Arapima iz okolnih sela na severu Sirije...[90]

Ljudi koji su preživeli marševe smrti na kraju su deportovani u jedan od 25 koncentracionih logora koji su osnivani po nalogu osmanskih vlasti i koji su služili kao konačna odredišta deportovanih ljudi.[91] Ovi logori su se nalazili uglavnom u području koje danas odgovara graničnom pojasu između savremene Turske, Sirije i Iraka, a za upravnika logora postavljen je Šukru Kaja, u to vreme jedan od najbližih saradnika Talat-paše. Logori su se međusobno razlikovali po svojoj nameni. Neki od njih imali su ulogu privremenih sabirnih centara dok su drugi, poput logora Radžo, Katma i Azaz korišteni kao masovne grobnice i uglavnom su napuštani do jeseni 1915. godine. Koncentracioni logori poput logora Lale, Tefridže, Dipsi, Del-el i Raš el-Ajn namenski su otvarani za osobe za koje je bilo evidentno da su na samrti.[92] Prema procenama samo tokom 2016. u logoru Raš el-Ajn umrlo je preko 80.000 zatvorenika. Životni uslovi zatvorenika u logorima su bili neljudski, a turske vojne vlasti su strogo branile dostavljanje hrane i pića zatvorenicima, čime se ekstremno povećavala stopa smrtnosti.[93]

Prema izveštaju nemačkog konzula u Alepu, samo u masovnim grobnicama u okolini grada Maskana pokopano je više od 60.000 osoba, dok je broj onih koji su umrli od gladi i iscrpljenosti u okolnim pustinjskim područjima, a čija tela niko nije sahranjivao, bilo nemoguće utvrditi. Konzul Rozler je takođe u svom izveštaju pominjao i kako su turski vojnici zatvorenicima često bacali konjski izmet kao hranu.[94]

Jedan od najvećih logora smrti nalazio se u gradu Deir ez-Zor u samom središtu Sirijske pustinje. Ljudi koji su dopremani u logor držani su na otvorenom, pod vedrim nebom, i nisu imali nikakvih izvora hrane i vode. Tačan broj osoba koje su prošle kroz logor je nemoguće utvrditi, baš kao i broj onih koji su pomrli od gladi i od bolesti. Prema nekim dokumentima izvesno je da je najmanje oko 150.000 ljudi pobijeno u samom logoru i u njegovoj okolini,[71] dok se ukupan broj stradalih u ovom logoru procenjuje na između 300.000 i 500.000 osoba.[95]

Mapa Genocida nad Jermenima — koncentracioni logori, stratišta i pravci deportacija

Silovanja kao deo torture nad jermenskim ženama i devojčicama[uredi]

Silovanja jermenskih žena i devojčica bila su uobičajena pojava, kako tokom deportacija, tako i samim logorima. Starost žrtava silovanja kretala se od devojčica do starica u osamdesetim godinama, a posebno su bila raširena silovanja devojčica u najranijoj životnoj dobi. Prema izjavama svedoka silovanja su se najčešće sprovodila u javnosti i pred očima porodica žrtava. Maloletne devojčice koje bi tokom silovanja doživele teže povrede i na taj način bile sprečene da nastave put ka logorima obično bi bile streljanje na licu mesta.[96] Silovanja bi obično usledila nakon odvajanja muškaraca iz grupa, a potom bi sledila i masovna streljanja žrtava silovanja.[97][98]

Prema istoričaru Taneru Akdžamu, prostitucija pod iznudom, silovanja i drugi vidovi seksualnog nasilja bili su rašireni na celom području, a načelnici vojnih jedinica su svojim vojnicima dozvoljavali svaki vid iživljavanja nad zarobljenicima bez opasnosti od kazne.[87] Pojedini članovi nemačke vojske koji su bili stacionirani u Der ez-Zoru čak su učestvovali u otvaranju bordela gde su zarobljene jermenske devojke prisiljavane na prostituciju.[99] Jermenske devojke su često prodavane kao roblje na javnim aukcijama u Damasku; prodavci su uglavnom bili vojnici ili visoki zvaničnici koji su upravljali odgovarajućim logorima i kao pratnja išli uz kolone deportiraca. Nemački konzul u Mosulu je napisao da su se jermenske žene prodavale po jako niskim cenama i da je maksimalna moguća za jednu jermensku ženu iznosila ne više od 5 pjastri.[100]

Karen Jepe koja je u to vreme radila u Alepu kao humanitarni radnik Lige naroda izjavila je tokom 1926. da je od nekoliko hiljada žena i devojčica sa kojima je u tom periodu razgovarala sama jedna od njih potvrdila da nije bila žrtva silovanja.[101] Nemački konzul u Alepu Rozler takođe je u svojim izveštajima pominjao masovna silovanja, a posebno je pominjao one devojke i žene koje su fizički bile privlačnije, a koje su „po pravilu” bile silovane od strane 10 do 15 muškaraca istovremeno i koje bi nakon silovanja bile jednostavno ostavljene da umru (mnoge od njih su umrle i tokom samog tog čina).[102]

Medicinski eksperimenti nad zarobljenicima[uredi]

Deca

Turski zvaničnici su opravdanja za poptuno uništenje jermenskog etnosa tražili u genetici. „Jermeni su smatrati nižom vrstom koja se ni po kojim zakonima biologije ne može izjednačavati sa muslimanskom populacijom.” Brojni turski naučnici su ih označavali kao „smrtonosno opasne mikrobe”. Glavni propagator takve rasne segregacije bio je doktor Mehmed Rešid koji je u vreme genocida obavljao funkciju valije Dijarbakirskog sandžaka.[103] Prema izjavama očevidaca Rešid je u nekoliko navrata lično učestvovao u mučenjima zarobljenika; naređivao je da se pojedini zatvorenici potkivaju jer „nema razlike između Jermena i konja” te da se raspinju na krstu.[104][105]

Loša higijena i nedostatak adekvatnih lekova doveli su do brojnih epidemija u redovima turske vojske zbog kojih je smrtno stradao svaki deseti vojnik. Po nalogu zvaničnog lekara Treće armije Tevfika Saglama u centralnoj bolnici u Erzindžanu radilo se na proizvodnji vakcine protiv pegavog tifusa, a jermenski kadeti, vojnici i zarobljenici korišteni su kao pokusni kunići nad kojima se isprobavalo dejstvo nove vakcine. Eksperimente je neposredno predvodio profesor medicinske škole iz Istanbula Hamdi Suat Aknar koji je pacijentima ubrizgavao krv zaraženu tifusom.[106] Doktor Aknar koji je kasnije umro u duševnoj bolnici u savremenoj Turskoj se smatra osnivačem moderne turske bakteriologije, a njegova kuća u Istanbulu je pretvorena u spomen muzej. Aknarove eksperimente nad zarobljenicima odobrio je i glavni sanitarni inspektor Osmanskih oružanih snaga Sulejman Numan. Eksperimenti su kod brojnih nemačkih i turskih lekara koji su im prisustvovali zbog velikog varvarstva nailazili na javne osude. Tako je doktor Džemal Hajdar u pismu Ministru unutrašnjih poslova 1918. te ekperimente okarakterisao kao varvarski čin i naučni zločin. Prema Hajdarovim izjavama u ovim eksperimentima smrtno je stradalo na stotine jermenskih zatvorenika.

Turski lekari su sprovodeći razne medicinske eksperimente pobili na desetine hiljada jermenske dece kojima su ubrizgavane smrtonosne doze morfijuma ili drugih toksičnih materija. Ovakav vid egzekucija uglavnom se odvijao po školama i bolnicama uz obrazloženje da je reč o obaveznim vakcinacijama.[107][108] Ljudi su neretko ubijani i u parnim kupatilima u koja su se potom puštale smeše toksičnih gasova.[106][109] Kod žrtava medicinskih eksperimenata lekari su kao zvanične uzroke smrti navodili bolesti, a leševi su se iz bolnica odnosili u tajnosti i sahranjivali na nepoznatim lokacijama. Tadašnji načelnih zdravstvene službe doktor Tevfik Ruštu Aras tokom šest meseci bio je direktno zadužen za transportovanje i sahranjivanje tih leševa koji su zakopavani u dubokim jamama i prekrivani debelim slojevima živog kreča.[110]

Konfiskacije jermenske imovine[uredi]

Ruševine jermenske crkve u Trabzonu u kojoj su se obavljale javne aukcije i delila zaplenjena jermenska dobra[111]
Direktiva o konfiskaciji svih jermenskih škola koju je Ministartsvo unutrašnjih poslova prosledilo upravnicima svih provincija u Osmanskom carstvu (na slici je dokument od 2. septembra 1915. prosleđen lokalnim organima vlasti u Kajseriju)[112]

Dana 16. maja 1915. godine, osmanske vlasti su donele tajnu direktivu pod naslovom „Administrativno uputstvo o pokretnoj i nepokretnoj imovini koju su deportovani Jermeni napustili usled posledica rata i neuobičajenih političkih okolnosti”.[113][114][115][116][i] Nakon zvaničnog usvajanja direktive formirane su posebne komisije — „Komisija za napuštenu imovinu” (turski: Emvâl-i Metrûke İdare Komisyonları) i „Komisija za konfiskaciju” (turski: Tasfiye Komisyonu) — čiji su zadaci bili prikupljanje detaljnih podataka i procena vrednosti „napuštene jermenske imovine”, a sve zarad njene eventualne zaštite od uzurpacija.[113][117] Do januara 1916. delovale su 33 takve komisije širom države. Nakon prisilnog odlaska deportovanih lica prvi prioritet je bila prodaja stoke i robe koja se smatrala lako kvarljivom, prodaje je trebalo da se obavljaju putem javnih aukcija, a sav novac koji je dobijen na tim aukcijama navodno je trebalo da se čuva na sigurnom mestu i da se na kraju vrati vlasnicima.[113] Nakon što bi komisije prikupile odgovarajuću dokumentaciju o nekretninama po direktivi su na područja sa kojih su proterani Jermeni naseljavani pripadnici muhadžira (muslimanske izbeglice uglavnom sa Balkana iz perioda Balkanskih ratova).[113][117] Nakon naseljavanja na tom području novi vlasnici su morali da prijave svu imovinu koja im je dodeljena, dok su se poljoprivredne površine poput vinograda i maslinjaka delile na ravnopravnom nivou nevezano za to kome su ti posedi pripadali ranije. Predmeti i građevine koji nisu bili potrebni novim vlasnicima prodavani su na javnim aukcijama.[113] Naseljavanje muslimanskih izbeglica na nekadašnjim jermenskim posedima bio je jasan signal turskih vlasti da nikakvo vraćanje imovine u budućnosti onima koji su preživeli deportacije ne dolazi u obzir.

Već 29. maja 1915. usvojen je Tehdžirski zakon kojim su legalizovani masovni progoni Jermena, ali je istim zakonom zabranjeno da svi oni koji su bili predmet deportacija raspolažu svojom imovinom, pa je samim tim njima bilo onemogućeno i da je eventualno prodaju.[118] Umesto toga, svi deportirci su imali obavezu da lokalnim vlastima predaju detaljne vlasničke listove svoje imovine:

Napustite svu vašu imovinu, ostavite svoj nameštaj, vaše krevete i vaše dragocenosti. Zatvorite svoje radnje i trgovine i ostavite sve u njima. Vaša imovina će biti zapečaćena specijalnim državnim pečatima. Kada se vratite na svoju zemlju sva vaša imovina će vam biti vraćena. Ne prodajite svoju imovinu i svoje dragocenosti. I kupovina i prodaja iste smatraće se ilegalnim činom. Svoj novac položite u naše banke na imena vaših rođaka koji žive u inostranstvu. Napravite spiskove svega što posedujete, uključujući i stoku, i potom te liste predajte odgovarajućim službenicima kako bi vam sva vaša imovina mogla biti vraćena nakon vašeg povratka. Imate deset dana da ispunite ove zahteve.[119]

Nakon donošenja Tehdžirskog zakona Kancelarija za izbeglice i plemenske zajednice (turski: Iskan-i Asairin Muhacirin Muduriyeti) koja je delovala kao deo Ministarstva unutrašnjih poslova, tokom juna 1915. dobila je zadatak da se bavi jermenskom imovinom koja je ostala iza proteranih i pobijenih vlasnika iste. Ova komisija, čiji rad se u stvarnosti finasnirao prodajom konfiskovane imovine, donela je Privremeni zakon o eksproprijacijama i konfiskacijama koji je javno objavljen u Službenom glasniku 27. septembra (odnosno 13. septembra po tada zvaničnom islamskom kalendaru), a potom 8. novembra usvojila i nove direktive za sprovođenje pomenutog zakona.[120][121][122] Tim zakonom istovremeno je oduzeta imovina hrišćanskim jermenima, omogućeno je preseljavanje turske manjine sa evropskih delova nekadašnjeg carstva, ali i omogućeno lokalnim političarima da se obogate.[120][121] Zakonom je regulisano ne samo oduzimanje lične imovine pojedinaca (zemljište, građevine i bankovni računi) već i konfiskacija objekata koji su bili u javnom vlasništvu (crkve, škole, bolnice). Objekti od značaja za vojsku i vojne akcije smatrani su prioritetima i oduzimani su na osnovu zasebnog dekreta.[123] Prema zakonu sve konfiskacije imovine su bile zabranjene pre nego što njihovi vlasnici budu deportovani, čime je u odsustvu vlasnika potpuno onemogućeno istima da na bilo koji način zadrže svoju imovinu.[124] Iako je zakon kao takav pravno smatran kao privremeni zakonski akt, njegov osnovni cilj je bila trajna etnička prekompozicija određenih delova zemlje i zamena jermenskih hrišćanskih manjina islamskom turskom većinom.[125]

Iako su formalno zakoni o preseljenjima sadržali članove koji su stvarnim vlasnicima imovine omogućavali mogućnosti tužbi ukoliko ne bi bili zadovoljni načinom na koji se postupa sa njihovom imovinom, stvarni cilj zakona je bila turkifikacija regiona i ekonomskih kapaciteta na područjima sa nekadašnjom hrišćanskom većinom.[126][125] Svi prihodi ostvareni od prodaje konfiskovane imovine zabeleženi su u arhivama Ministarstva finansija pod krinkom mogućeg povratka istih stvarnim vlasnicima.[120] Zakon je pravno omogućavao vlasnicima da traže povrat imovine kao i nadoknadu eventualne štete do koje je došlo u vreme njihovog odsustva. Međutim, po istom tom zakonu zahteve za povrat imovine i nadoknadu štete mogli su da podnose isključivo vlasnici objekata u momentu njihovog napuštanja tako da bi budući naslednici i opunomoćenici gubili svako pravo nad tom imovinom. Jedna od odredbi zakona je bila i ta da konfiskovanu imovinu mogu da dobiju isključivo muslimanski rezidenti, dok su neturski muslimani ta prava mogli da ostvare jedino uz specijalne dozvole Ministartsva unutrašnjih poslova. Na ovaj način ona najvrednija konfiskovana imovina je na zakonski legalan način dospevala u ruke lokalnih političkih i vojnih elita, što je dovelo do njihovog enormnog bogaćenja.[127]

Sva imovina koja je bila u posedu Jermena konfiskovana je za potrebe državnog ratnog fonda. Na ovaj način oduzete su sve jermenske kuće, zanatske radionice, prodavnice, obradiva polja, vinogradi, bašte, nameštaj, tepisi. Za konfiskacije je bila zadužena posebna komisija čije sam pojedine članove sretao u više navrata. Nekretnine su prodavane na javnim aukcijama, uglavnom po smešnim cenama i uglavnom je jedna osoba bila ta koja je licitirala. Te stvari su mi poznate ne samo na osnovu dokumenata već i preko jednog advokata koji je radio u našoj kancelariji, a koji je na takav način kupio jednu od najboljih jermenskih kuća. Turci su se nesmetano preseljavali iz svojih starih i trošnih kuća u daleko bolje kuće nekadašnjih jermenskih vlasnika koji su deportovani. Na taj način je opljačkana gotovo sva jermenska imovina, izuzev imovine onih Jermena koji su prešli na islam.

— predsednik Anadolijskog koledža u Merzifonu dr Džordž Vajt[128]


Uticaj tog zakona se primetio već nakon nekoliko dana. Tako je nemački ambasador u Istanbulu u junu 2016. u svojim izveštajima navodio da konfiskovana jermenska imovina čiju vrednost bi ta komisija procenila na, na primer 100 turskih funti već sutradan bi bila prodata na aukciji nekom visokom zvaničniku za svega 2 turske funte.[129]

Jedini visoki turski zvaničnik koji se protivio odredbama ovog zakona bio je član parlamenta Ahmed Riza koji je svoj protest u parlamentu izrazio rečima:

Nezakonito je proglasiti svu jermensku imovinu „napuštenom” pošto je vlasnici iste nisu napustili dobrovoljno, bili su prisiljeni i nasilno proterani. I sada Vlada ovim zakonima prodaje njihovu imovinu... Niko nema pravo da proda moju imovinu ukoliko ja sam to ne želim da uradim. Član 21 našeg Ustava to striktno zabranjuje. Ukoliko smo mi ustavna država koja počiva na ustavnim principima mi nesmemo to da uradimo. Ovo je zaista odvratno. Vukući me za rukave izbaciš me iz mog sela, iz moje kuće, a potom prodaješ moju imovinu. Takve stvari ne smeju da se dešavaju. Niti savest Osmanlija, niti bilo koji zakon to ne dozvoljavaju.[130]

Pored crkava i manastira konfiskovani su i svi ostali javni-obrazovni objekti,[131] a Ministartsvo unutrašnjih poslova je striktno naložilo da se te građevine dodele isključivo muslimanima:

Neophodno je da se škole koje su se nalazile u gradovima i selima koje su napustili Jermeni prilagode potrebama muslimanskih izbeglica koji su se na tim područjima naselili. Trenutne vrednosti građevina i vrednosti njihovog inventara treba da se popišu i dostave kancelarijama za opšte evidencije.[131]

Na osnovu tog dekreta sve nekadanje privatne jermenske škole pretvorene su u Osmanske turske školske ustanove, a sav školski pribor iz njih dat je na upotrebu lokalnom muslimanskom stanovništvu.[131] Do početka 1930-ih godina gotovo sva predratna imovina koja je pripadala Jermenima bila je konfiskovana[132] i od tada nikada turske vlasti nisu sprovele proces restitucije otete imovine.[133][134] Zakon o privremeno napuštenoj imovini jermenskog stanovništva ostao je na snazi u Turskoj pune 73 godine, sve do 11. juna 1986. godine.[135] Masovne konfiskacije jermenske imovine omogućile su tadašnjim pripadnicima nižih klasa turskog društva (seljacima, vojnicima i radnicima) da se popnu za stepenik više na društvenoj lestvici i na taj način je formirana srednja klasa turskog društva,[136] a oduzeta jermenska privredna infrastruktura postala je kamen temeljac turske ekonomije.

Iako se do tačnih podataka o imovini koja je konfiskovana tokom Genocida nad Jermenima ni na koji način ne može doći, na osnovu nekih dokumenata iz privatnih arhiva Talat-paše došlo se do brojke od 20.545 konfiskovanih građevina od javnog značaja, uključujući i 267.536 hektara obradivog zemljišta, 76.942 hektara vinograda. 703.941 hektar maslinjaka i 4.573 hektara dudinjaka.[137][138]

Jedan deo zemljišta na kom se danas nalazi američka vojna baza Indžirlik (na slici levo) konfiskovan je od jermenskih vlasnika tokom Genocida. Predsednička palata Čankaja Košku (na slici desno) takođe je deo konfiskovane jermenske imovine i pre konfiskacije pripadala je jermenskom trgovcu Ohanesu Kasabijanu.[139][140] Zanimljivo je da je tu palatu od uzurpatora legalno kupio prvi turski predsednik Mustafa Kemal Ataturk i potom je preuredio u predsedničku palatu (1921. godine).[119]

Tokom Pariske mirovne konferenciije 1919. jermenska delegacija iznela je procenu prema kojoj materijalni gubici samo Jermenske crkve na tlu Osmanske imperije iznose oko 3,7 milijardi američkih dolara (što danas iznosi oko 51 milijardu dolara).[141] Tokom februarske konferencije 1920. jermenska delegacija je uputila dodatne zahteve za restitucijom celokupne jermenske imovine otete od strane turskih vlasti. Jermenska delegacija dostavila je dokaze o uništenju i konfiskaciji oko 2.000 crkava i oko 200 manastira, dok je ukupna vrednost konfiskovane i uništene privatne imovine Jermena u Turskoj procenjena na 14,6 milijardi dolara (što je u današnjim okvirima vrednost od 328 milijardi američkih dolara).[142][143] Turske vlasti nikada nisu odgovorile na ove zahteve i samim tim do restitucije nikada nije ni došlo. [144]

Problem konfiskovane jermenske imovine pominjao se u brojnim međudržavnim ugovorima između tadašnje Demokratske Republike Jermenije i Otomanske države, a mirovni ugovori iz Batumija (potpisan 4. juna 1918) i Sevra (potpisan 10. avgusta 1920) sadržali su odredbe koje su se odnosile na restituciju jermenske imovine. Član 144 Sporazuma iz Sevra nalagao je raspuštanje turskih komisija za likvidacije i napuštenu imovinu i poništavanje zakona o konfiskacijama.[145] Međutim svi oni koji su bili odgovorni za konfiskacije jermenske imovine tokog rata postali su pristalice Turskog nacionalnog pokreta koji je došao na vlast u Turskoj nakon raspada Osmanske države. Osnivanjem Turske republike i potpisivanjem Lozanskog mira 1923. godine praktično su poništene sve odredbe Mira iz Sevra, a novouspostavljene turske vlasti nastavile su sa konfiskacijama jermenske imovine.

Pored nekretnina i značajna finansijska sredstva i dragocenosti koja su nekada pripadali Jermenima deponovani su u otomanskim državnim trezorima ili u nemačkim i austrijskim bankama tokom rata. Nakon deportacija jermenskog stanovništva svi njihovi tekući i depozitni računi u turskim bankama preusmereni su u državni trezor u Istanbulu. Turske vlasti su samo u nemačku Rajhsbanku u Berlinu tokom 1916. deponovale preko 5 miliona turskih zlatnih funta (što je vrednost od oko 30.000 kilograma zlata), a prema nekim dokumentima gotovo celokupna vrednost je predstavljala oteti jermenski novac.[146] Veliki deo novčanih depozita u bankama i drugim finansijskim institucijama, a koji su pripadali jermenskim klijentima, zaplenjen je od strane države neposredno nakon deportacija. Prilikom izvršavanja depozita svaki depozitar bi dobio odgovarajući dokument kao dokaz o depozitu. Međutim nakon početka deportacija zakonom je zabranjen povraćaj novca, a mnogobrojni potomci žrtava tih pljački i danas imaju te potvrde o depozitima.[147]

Kulturni genocid[uredi]

Manastir svetih Apostola u Mušu iz IV veka. Na levoj slici je fotografija manastira sa početka prošlog veka, a na desnoj slici su ostaci manastira nakon rušenja od strane turskih vlasti.

Sastavni deo genocida nad jermenskim narodom u Otomanskoj imeriji bilo je i sistematsko uništavanje viševekovnog jermenskog kulturnog nasleđa u toj zemlji i brisanje svih tragova njihovog postojanja na tom području. Jermenski kulturno-istorijski spomenici, crkve i manastiri su uništavani, a verski objekti neretko pretvarani u džamije, jermenska groblja su preoravana i pretvarana u obradive površine gde su se obično sijali pšenica i kukuruz, jermenske četvrti u turskim gradovima su rušene i pretvarane u islamske kvartove, a sprovođena je i masovna turkifikacija svih etnonima koji su imali veze sa jermenskim jezikom.[148]

Prema podacima iz 1914. pod ingerencijom jermenskog Konstantinopoljskog patrijarhata nalazilo se ne manje od 2.549 objekata i ustanova, od čega je bilo više od 200 manastira i ne manje od oko 1.600 crkava.[149] U periodu tokom kojeg su provođene masovne likvidacije jermenskog stanovništva i etnička čišćenja uništen je i veliki broj arhitektonskih spomenika koji su bili u direktnoj vezi sa jermenskim narodom. Veliki broj crkava i manastira bio je potpuno porušen, a oni koji su bili pošteđeni rušenja pretvoreni su u džamije i karavansaraje. Kulturocid nad jermenskim pokretnim i nepokretnim dobrima turske vlasti su nastavile i nakon Prvog svetskog rata, sve do kraja 1960.ih godina. Tako je prema procenama Uneska iz 1974. na teritoriji istočne Turske bilo preostalo svega 913 jermenskih arhitektonskih lokaliteta, od čega su 464 objekta bila u potpunosti razrušena, 252 su bila u ruševinama, a njih 197 je bilo teško oštećeno i zahtevalo je ozbiljnu rekonstrukciju.[150][151][152]

Krajem 1980-ih i početkom 1990.ih godina britanski istoričar Vilijam Dalrimpl zahvaljujući nekim istraživanjima došao je do direktnih dokaza da su turske vlasti i u tom periodu smisleno i sistematski nastavile sa uništavanjima jermenskh kulturno-istorijskih spomenika širom zemlje. Ukoliko se izuzmu situacije u kojima su pojedini objekti propadali usled prirodnih katastrofa (zemljotresi, oluje) činjenica je da je postojalo potpuno odsustvo turskih vlasti za sprečavanje daljeg uništavanja tih objekata, a u pojedinim oblastima lokalno stanovništvo je čak i ohrabrivano da iz ruševine pojedinih objekata koristi kamen kao građevinski materijal.[150] Slične konstatacije izneo je nešto ranije i francuski istoričar Žan Mišel Tjeri koga su turkse vlasti čak i osudile u odsustvu na tri meseca društveno korisnog rada nakon što je podneo inicijativu za obnovu jermenske crkve u gradu Vanu na istoku Turske. Tjeri je takođe pominjao i slučaj iz 1958. kada su lokalne vlasti iz sela Oškavanka pokušale da sruše postojeću jermensku crkvu ali su ih u tome sprečili lokalni muslimanski stanovnici koji su tu građevinu koristili kao silos za žito.

Jedan od direktnih dokaza nastavka kulturnog genocida nad jermenskim nasleđem i nakon rata je manastirski kompleks Hckonk nedaleko od grada Karsa na krajnjem istoku Turske. Manastir koji je činilo 5 crkava bio je potpuno netaknut još u avgustu 1920, o čemu svedoče fotografije jermenskog arheologa Ašharbeka Kalantara koji je slikao manastirski kompleks neposredno pre prelaska te oblasti u sastav Turske. Tri decenije kasnije kada je francuski istoričar Žan Mišel Tjeri posetio taj lokalitet (godine 1959) celo područje je bilo zatvoreno za posete, 4 crkve su bile srušene do temelja, dok je preostala peta crkva Svetog Sargisa iz XI века bila teško oštećena.[153] Sudeći prema svedočanstvima lokalnog stanovništva regularna turska vojska je u tom periodu manastir koristila kao strelište, da bi ga naposletku uništili eksplozivom — što je i dokazano forenzičkim istraživanjima.[154] Jermenska bazilika iz okoline Erzindžana iz IX векa pretvorena je u skladište, a na njenim zidinama napravljena je velika rupa koja je služila za unošenje robe u objekat. Jermenska saborna crkva u Edesi (kod današnje Šanlijurfe) godine 1915. pretvorena je u vatrogasni dom i imala je tu namenu sve do 1994. godine kada je konačno pretvorena u džamiju (uništen je zvonik, a umesto njega je podignut minaret). Zbog brojnih takvih primera širom Turske Evropski parlament je 1987. od turskih vlasti zatražio da uloži dodatne napore u zaštiti arhitektonskih spomenika, a isti zahtev je u više navrata upućivao i Svetski fond za zaštitu spomenika. Ti pritisci su u nekoliko slučajeva urodili plodom, a jedan od rezultata istih je i obnova Crkve Svetog Krsta u Ahtamaru, na obalama jezera Van (crkva je iz H veka).

Jermenska zajednica u Turskoj (uporedni prikaz)
Jermenska/e ... 1914. 2011.
populacija 1.914.620[155] 60.000[156]
crkve i manastiri 2.538[155] 34 (trenutno operativne)[157]
škole 1.996[155] 18[157]
Područja na kojima su vršena preimenovanja jermenskih toponima

Upoređujući zvanične statističke podatke iz 1914. i 2011. godine evidentan je drastičan pad ne samo u jermenskoj populaciji Turske već i u broju obrazovnih i verskih ustanova u zemlji. Broj aktivnih crkava i manastira koji su bili pod ingerencijom jermenskog katolikosa opao je sa 2.538 koliko je registrovano 1914. na svega 34 koliko ih je bilo prema zvaničnim statistikama iz 2011. godine.[155] Jednako tako je u istom periodu broj aktivnih jermenskih škola pao sa skoro 2.000 na svega 18 aktivnih školskih institucija, a sve one su danas aktivne isključivo na širem području Istanbula.[155][158]

Turske vlasti su na sve načine želele da zatru svaki trag postojanja jermenskog etnosa na području cele zemlje i s tim u vezi, počev od 1920.ih godina, započela je intenzivna turkizacija svih izvorno jermenskih imena, posebno na istoku zemlje gde su Jermeni nekada činili domicijelno stanovništvo. Tako je celo područje na istoku zemlje koje je u geografskoj i istorijskoj literaturi vekovima bilo poznato kao Jermenska visoravan preimenovano u Istočna Anadolija.[159] Do današnjih dana promenjeni su nazivi za više od 90% geografskih lokaliteta, gradova i sela, a sve uz obrazloženje da je reč o stranim imenima nesvojstvenim turskoj državi i društvu, a koji se mogu negativno odraziti na jedinstvo nacije. Sam proces preimenovanja jermenskih toponima na području Osmanske imperije započeo je još za vreme vladavine sultana Abdul Hamida II te je još 1880. reč Jermenija zvanično zabranjena za upotrebu u novinama, udžbenicima i državnim dokumentima i zamenjivana je nazivima Anadolija ili pak Kurdistan.[160][161][162][163] Proces turkifikacije jermenskih imena nastavljen je i u modernoj Republici Turskoj i sistematski se sprovodio tokom celog ХХ veka. Godine 1934. turske vlasti su donele „Zakon o prezimenima” prema kojem su svi državljani zemlje koji nisu bili turskog porekla bili dužni da promene svoja prezimena u skladu sa tradicijama i vrednostima turskog jezika. Koliko daleko su turske vlasti išle u pravcu zatiranja prisustva jermenskog naroda na tlu istočne Turske najbolje svedoči podatak da su izvrešene čak i izmene naučnih naziva životinjskih vrsta koje su u svojim imenima sadržavale neke od „neodgovarajućih reči”, pa je tako divlja ovca Ovis Armeniana preimenovana na Ovis Orientalis Anatolicus, crvena lisica Vulpes Vulpes Kurdistanica postala je samo Vulpes Vulpes dok je vrsta srne poznata kao Capreolus Capreolus Armenus preimenovana na Capreolus Cuprelus Capreolus.[164]

Kod turkizacije jermenskih naselja iz imena naselja izbačeni su sifiksi -kert (u značenju „sagrađen od”), -šen (u značenju selo) i -van (sa značenjem grada) i zamenjeni ili odgovarajućim turskim sufiksima ili je ime promenjeno u celosti.[165] Prema istraživanjima etimologa Sevana Nišanjana na području istočne Turske preko 3.600 geografskih lokacija dobilo je nova turska imena koja su zamenila prvobitne jermenske nazive.[166]

Faiz el Husein, arapski književnik i osmanski državni službenik u doba Genocida pisao je između ostalog i sledeće:

Procene broja žrtava[uredi]

Precizan broj žrtava Genocida nad Jermenima praktično je nemoguće odrediti, a procene stradalih mogu se izneti na osnovu statističkih pokazatelja i na osnovu svedočenja očevidaca. Otomanske vlasti nisu vodile precizne statistike o broju stradalih, posebno ne o onima koji su deportovani i stradali u logorima. Štaviše, Osmanske vlasti su još od otvaranja „jermenskog pitanja” sredinom XVIII veka na sve načine pokušavale da umanje brojnost i značaj hrišćanskih zajednica na tlu carstva, a naročito Jermena kao najbrojnije hrišćanske manjine u zemlji. Tako je pod krinkom teritorijalno-administrativnih reformi sprovedenih u periodu 18641866. Erzurumski vilajet (nezvanično poznat i kao Ermenistan) podeljen na sedam manjih administrativnih jedinica, a slične prekompozicije administrativnih jedinica obavljane su i tokom narednih pedesetak godina. Obično su se oblastima u kojima je hrišćansko stanovništvo činilo većinu priključivala područja sa muslimanskom većinom, čime je menjana etnografska slika vilajeta.

Profesor Izrael Čarni[168]:
Genocid nad Jermenima kao jedan od najranijih primera masovnog genocida u krvavom XX veku predstavljao je na neki način „generalnu probu” Holokausta.

Prema podacima sa prvog popisa stanovništva u Otomanskom carstvu održanom 1844. godine samo u azijskom delu države živelo je oko 2 miliona Jermena. Predstavnici osmanske države na Svetskoj izložbi u Parizu objavili su, između ostalog, da na području Osmanske imperije živi oko 2,4 miliona Jermena, od čega je njih 400.000 živelo u evropskom delu Turske. Prema podacima Jermenske patrijaršije iz Konstantinopolja, godine 1878. na području Osmanske imperije živelo je oko 3 miliona Jermena: 600.000 na zapadu Male Azije, 670.000 u vilajetima Sivas, trapezund, Kajseri i Dijarbakir i oko 1,3 miliona na području Jermenske visoravni.[5] Prema zvaničnim podacima sa popisa 1881—1893. brojnost jermenske populacije drastično pada, na zvanično 1.048.143 etnička Jermena. Do pada u broju jermenskog stanovništva verovatno dolazi i usled teritorijalnih gubitaka Osmanske države, a mnogi istoričari se slažu i da su zvanične vlasti značajno manipulisale popisnim rezultatima.[5] Najblji dokaz za to je gotovo potpuno odsustvo jermenskog stanovništva u statistikama pojedinih gradova na istoku zemlje, iako je bilo više nego izvesno da oni u tim gradovima čine značajan deo populacije. Sa rezultatima popisa iz tog perioda ne slažu se i zvanični statistički podaci o prikupljenim porezima nemuslimanskog stanovništva u zemlji. Slična situacija bila je i sa rezultatima popisa 1907—1908. na kojima je brojnost jermenske populacije u područjima Erzuruma, Bitlisa i Vana ostala nepromenjena u odnosu na prethodni popis, iako je na tom području u međuvremenu došlo do masovnih antijermenskih pogroma. Jermenska patrijaršija je iznela podatak za 1914. prema kojem je u celoj Imperiji živelo 1.845.450 Jermena, mada treba napomenuti da je popisivačkim komisijama bio gotovo zabranjen pristup u područjima koja su kontrolisala kurdska plemena. Prema zvaničnim osmanskim izvorima za Dijarbakir, u tom vilajetu je živelo 73.226 Jermena, dok Jermenska patrijaršija navodi broj od 106.867 parohijana na tom području. Zanimljivo je da je u proleće 1915. iz Dijarbakirskog vilajeta zvanično deportovano preko 120.000 Jermena,[5] a direktan dokaz te brojke je telegram tadašnjeg valije Dijarbakira Rešid-bega upućen 28. septembra 1915. Talat-paši, a u kojem on pominje 120.000 proteranih Jermena iz Dijarbakira.[169]

Zvanične otomanske statistike procenjivale su broj Jermena za 1915. u celoj zemlji na 1.295.000 osoba jermenskog porekla.[170] Enciklopedija „Britanika” navodi broj jermenskog stanovništva u predratnom periodu između milion i 3,5 miliona osoba.[171]

U avgustu 1915. Enver-paša je nemačkom ambasadoru Ernstu Jahu izneo podatak o oko 300.000 pobijenih jermena, bez preciziranja da li se pomenuta brojka odnosi na celu zemlju ili na određenu oblast, te na koji vremenski period. Nemački misionar Johanes Lepsijus, koji je tokom Genocida delovao na tom području, iznosi prvo podatak o oko milion ubijenih Jermena, koji potom 1919. revidira na oko 1,1 milion ubijenih. Prema Lepsijusu, samo je tokom osmanske invazije na Zakavkazje 1918. pobijeno između 50 i 100.000 Jermena. Lepsijus takođe pominje i brojku od 250.000—300.000 Jermena koji su prisilno preobraćeni u islam, što je dovodilo i do protesta pojedinih muslimanskih lidera u zemlji, pa je tako Kutahjanski muftija izjavljivao da je nasilno peobraćenje protivno ideologiji islama. Nemački humanitarac i misionar Johan Somer navodi brojku od oko 1.400.000 deportovanih Jermena, od čega je deportacije i logore preživelo tek oko 250.000 ljudi.[172] Nemački konzul u Alepu Rojsler je 20. decembra 1915. u telegramu rajhskancelaru napisao da je od oko 2,5 miliona predratnog jermenskog stanovništva u Turskoj pobijeno najmanje oko 800.000 Jermena, te da je taj broj verovatno i daleko veći. Takođe je naveo i da ukoliko se budu računale zvanične turske statistike u kojima se pominje oko 1,5 miliona Jermena u Turskoj, onda bi broj stradalih procentualno bio smanjen, što bi iznosilo oko 480.000 ljudi.[173]

Savremene procene broja stradalih kreću se od 200.000 koliko navode neki radikalni turski izvori[174] i britanski istoričar Stanford Šou u prvom izdanju Istorije otomanske imperije i moderne Turske (engleski: History of the Ottoman Empire and modern Turke), pa do više od 2 miliona žrtava koliko navode pojedini jermenski izvori i američki politikolog Rudolf Rumel.[174][175] Američki istoričar Ronald Suni broj žrtava procenjuje od nekoliko stotina hiljada do maksimalnih 1,5 miliona.[176] U „Enciklopediji Osmanske imperije” podaci o broju žrtava variraju od nekih 500.000 kod konzervativnijih autora, pa do maksimalnih 1,5 miliona.[177] Enciklopedija Britanika broj žrtava procenjuje na između 600.000 i 1.500.000 ubijenih Jermena, istoričar Ginter Levi navodi broj od oko 642.000 ubijenih[178] dok „Enciklopedija genocida” navodi podatke o maksimalno 1,5 miliona ubijenih Jermena.[179] Većina istoričara se slaže sa procenama da je u Genocidu nad Jermenima stradalo ne manje od 800.000 i ne više od 1,5 miliona Jermena.[180] „Enciklopedija genocida i zločina protiv čovečnosti” navodi oko 1,2 miliona žrtava,[181] dok „Rečnik genocida” govori o između 1 i 1,5 miliona ubijenih.[182]

Sudski procesi za ratne zločine nad Jermenima[uredi]

Naslovna strana otomanskih novina İkdam od 4. novembra 1918. nakon bekstva Trojice paša iz zemlje: „Njihov način za rešenje jermenskog pitanja bila je eliminacija samih Jermena.“[183]
Detalj sa jednog od suđenja za ratne zločine; održano 3. aprila 1919. godine

Nakon izveštaja američkog ambasadora u Osmanskoj imperiji Henrija Morgentaua o događajima koji su se desili tokom osmanske opsade Vana kada je masakrirano oko 50.000 jermenskih građana, lideri Trojne antante uputili su osmanskim vlastima 24. maja zvanično javno upozorenje u kojem stoji da će saveznici Visoku Portu smatrati direktno odgovornom za te zločine i da će zahtevati odgovarajuće kaznene mere za sve one koji su u tim zločinima učestvovali.[184][185][186][187][188][189][190]

U poslednjim mesecima pre okončanja Prvog svetskog rata Osmansko carstvo je prošlo kroz brojne strukturalne promene. U julu 1918. umro je sultan Mehmed V, a na njegovo mesto došao je njegov polubrat Mehmed VI. Većina ministara iz Komiteta jedinstva i progresa podneli su ostavke na svoje državne funkcije, uključujući i „Trojicu paša” (Mehmed Talat-paša, Enver-paša i Ahmed Džemal-paša) koji su upravljali osmanskom vladom u periodu 1913—1918. i ubrzo su svi napustili zemlju. Novi sultan je na mesto novog Velikog vezira postavio Ahmeda Izeta-pašu, zahtevajući od njega da izdejstvuje primirje sa saveznicima koji su na Solunskom frontu krenuli u žestoku ofanzivu ka Konstantinopolju.[191][192] Dana 30. oktobra 1918. potpisano je Mudrosko primirje koje je ujedno značilo i kapitulaciju Turske u Prvom svetskom ratu. U ime Osmanske države primirje je potpisao ministar ratne mornarice Rauf Orbaj, dok je u ime saveznika primirje potpisao britanski admiral Somerset Kaltorp.[191] Sredinom novembra francuske i britanske trupe umarširale su u Konstantinopolj.

Na poziv tadašnjeg američkog državnog sekretara Roberta Lansinga na Pariskoj mirovnoj konferenciji učestvovali su i sultan Mehmed VI i veliki vezir Damat-paša. Na Pariskoj konferenciji, tokom januara 1919, doneta je i odluka o formiranju posebne komisije koja je bila zadužena za istraživanje i kažnjavanje zločinaca, a na posletku je i sam Damat-paša 11. jula 1919. i zvanično priznao masovna ubistva Jermena tokom rata na području Osmanskog carstva.[193][194] Admiral Kaltorp koji je u međuvremenu postavljen za upravnika Istanbula početkom januara 1919. zvanično je zatražio od osmanskih vlasti hapšenje i procesuiranje svih pojedinaca odgovornih za počinjene zločine tokom rata. Do kraja januara iste godine uhapšeno je između 160 i 200 osoba, uglavnom članova bivše vladajuće Stranke jedinstva i progresa, dok je na slobodi ostalo još oko 60 osoba osumnjičenih za zločinske nad Jermenima.[195][196] Iako je sultan Mehmed zvanično ostao na vlasti u zemlji, njegova stvarna moć je bila jako mala, te je s tim u vezi već u februaru 1919. sultan ozvaničio bezuslovnu saradnju sa okupacionim vlastima na svim poljima.[197]

Vojni sudovi su zvanično uspostavljeni 28. aprila 1919, u momentu kada su još uvek trajali mirovni pregovori u Parizu. Damat-paša je bio jedna od ključnih ličnosti na tim suđenjima i jedan od najvatrenijih zagovornika izricanja smrtnih kazni nad optuženim za ratne zločine. Na ovaj način Damat-paša je pokušao da svu odgovornost za zločine prenese na pojedince iz Komiteta unije i progresa koji su tokom rata bili na vlasti, čime bi se skinula odgovornost sa Turske kao države. Istovremeno je iskoristio suđenja da rivalsku Stranku jedinstva i progresa ukloni sa političke scene u zemlji i na taj način ostavi svoju Liberalno-unionističku partiju kao jedinu ozbiljniju političku strukturu u zemlji.[198][199][200] Istražna komisija kojom je predsedavao Hasan Mazhar bila je zadužena za prikupljanje dokaznog materijala, a posebno je bila zadužena za prikupljanje dokaza u slučajevima umešanosti najviših državnih funkcionera u ubistvima jermenskih civila. Komisija je radila u skladu sa članovima 47, 75 i 87 osmanskog krivičnog zakona i imala je značajna istražna ovlašćenja, jer nije bila ograničena samo na vođenje sudskih postupaka i traženje i oduzimanje dokumenata, već i na hapšenja i pritvaranja osumnjičenih uz pomoć Odela za krivične istrage i drugih državnih službi.[201][202] Tokom tri meseca koliko je komisija delovala prikupljeno je 130 dokumenata i dosijea koji se odnose na masakre i ti dokumenti su prosleđeni ratnim sudovima.[203]

Sama suđenja za ratne zločine istovremeno su i korišćena za međusobne obračune između u to vreme dve konkurentske turske vlade. Ona sa sedištem u Istanbulu pod vodstvom Damat-paše intenzivno je podržavala suđenja, dok je vlada u Ankari na čijem čelu se nalazio Ali Riza paša u manjoj ili većoj meri gotovo u potpunosti ignorisala pomenuta suđenja i zločine.[204]

Sud je zasedao skoro godinu dana, od aprila 1919. do marta 1920, i u tom periodu presude su donošene isključivo protiv lica koja su se nalazila van dometa pravosudnih organa, a sudski organi nisu radili apsolutno ništa da bi tražili njihovo hapšenje i izručenje od zemalja u koje su pobegli. Zbog svega toga admiral kaltorp je uložio zvaničan protest Porti i zatražio je izmeštanje suđenja iz Istanbula na Maltu. Bilo je i pokušaja da se formira međunarodni sud za ratne zločine, ali je turska strana učinila sve da onemogući prisustvo dokaznog materijala međunarodnim sudijama.[197] Dolaskom Mustafe Kemala Ataturka na vlast u Turskoj svi dokumenti koji su služili kao dokazni materijal na suđenjima su iznenada „izgubljeni”, što je već u avgustu 1920. dovelo do prekida svih suđenja.[196][205]

Vojni sud je 5. jula 1919. doneo presudu kojom je najodgovornije pojedince za masakre osudio na smrt, a takođe je u presudi dosuđeno i da su članovi Komiteta jedinstva i progresa (KJP) preko svoje specijalne organizacije Teškilat-i mahsusa učestvovali u fizičkim eliminacijama jermenskog stanovništva:

Vojni sud, uzimajući u obzir sve počinjene zločine, jednoglasno proglašava krivim za ratne zločine begunce Talata-pašu, bivšeg velikog vezira, Enver-efendiju, bivšeg ministra ratnog, izbrisanog iz evidencije carske vojske, Džemal-efendiju, bivšeg ministra ratne mornarice, takođe izbrisanog iz evidencije Carske vojske i doktora Nazima-efendiju, bivšeg ministra obrazovanja, članove glavnog odbora partije Unija i progres... i Vojni sud u skladu sa zakonom osuđuje Talata, Envera, Džemala i dr Nazima na smrtnu kaznu.[206]

Sudsko veće je zvanično raspustilo KJP i izdalo naloge za oduzimanje imovine svim onima koji su proglašeni krivim. Dvojica od trojice paša koji su ranije pobegli kasnije su ubijeni od strane jermenskih asasinatora tokom operacije Nemezis.

Pripadnici osmanske vojske i visoko pozicionirane političke ličnosti koji su pred turskim vojnim sudovima osumnjičeni za ratne zločine prebačeni su iz zatvora u Istanbulu na Maltu koja je u to vreme bila britanska krunska kolonija. Pritvorenici, koje su na Maltu prebacili britanski vojnici (njih ukupno 145), u malteškim zatvorima je trebalo da ostanu sve dotle dok se ne prikupi dovoljna količina dokaza za pravično i fer suđenje. Međutim, do suđenja za ratne zločine nikada nije došlo i svi osumnjičeni su na kraju oslobođeni optužbi i 1921. im je omogućen povratak u Istanbul kao deo razmene za 22 britanska ratna vojna zarobljenika (među britanskim zarobljenicima je bio i blizak rođak Lorda Kurzona, pukovnik Rovlinson, jedan od predsedavajućih sudske komisije).[207] Sporazum o razmeni 22 britanska zarobljenika za 64 turska protvorenika sa Malte potpisali su ministri spoljnih poslova Turske i Britanije 16. marta 1921. godine, a poslednji turski protvorenik zvanično je napustio Maltu 31. oktobra iste godine.

Sudiji Evropskog suda za ljudska prava Đovani Bonelo kasnije je objasnio da je do suspenzija sudskih postupaka, repatrijacija i oslobađanja turskih zatočenika došlo, između ostalog, zbog nedostatka odgovarajućeg pravnog okvira sa nadnacionalnom jurisdikcijom, jer nakon Prvog svetskog rata nisu postojale međunarodne norme za pravno regulisanje ratnih zločina, zbog čega je došlo do pravnog vakuuma u međunarodnom pravu. Zbog svega toga, a suprotno turskim izvorima, na Malti nije bilo ikakvih suđenja. Bonelo napominje da je oslobađanje turskih zatočenika izvršeno u zamenu za 22 britanska ratna vojna zarobljenika koje je u to vreme u zatvoru držao Kemal Ataturk.[207][196]

Operacija Nemezis[uredi]

Deo postavke posvećene „Operaciji Nemezis” u Muzeju genocida u Jerevanu

Nezadovoljni ishodima suđenja za ratne zločine pripadnici Jermenske revolucionarne federacije odlučili su da „uzmu pravdu u svoje ruke” i s tim u vezi pokrenuli su tajnu operaciju kodnog imena „Operacija Nemezis” (jermenski: «Նեմեսիս» գործողութիւն; operacija je ime dobila po grčkoj boginji Nemezi, boginji pravedne srdžbe i osvete). Cilj operacije je bilo fizičko likvidiranje odgovornih za masovna ubistva jermenskog naroda u Osmanskom carstvu i odgovornih za masakr u Bakuu iz septembra 1918. godine. Idejni tvorci operacije bili su članovi jermenske revolucionarne federacije Armen Garo i Šahan Natali.[208][209] Odluka o pokretanju osvetničke akcije protiv najvišeg vojnog i političkog rukovodstva Osmanske imperije donesena je na IX kongresu JRF održanom u Jerevanu od 27. septembra do kraja oktobra 1919. godine. Formirana je „crna lista”, na kojoj se nalazilo 200 imena osoba najodgovornijih za Genocid nad Jermenima.

Glavne mete osvetnika bili su Talat-paša (ubijen 15. marta 1921. u Berlinu), Behbud Han Džavanšir (ubijen 18. jula 1921. u Istanbulu), Fatali Han Hojski (ubijen 19. juna 1920. u Tbilisiju), Said Halim-paša (ubijen 5. decembra 1921. u Rimu), Bahaedin Šakir (ubijen 17. aprila 1922. u Berlinu), Džemal Azmi (ubijen 17. aprila 1922. u Berlinu), Ahmed Džemal-paša (ubijen 25. jula 1922. u Tbilisiju), Enver-paša, ali i brojni domaći kolaboracionisti.

Sogomon Tejlirijan koji je izvršio atentat na Talat-pašu u Berlinu uhapšen je od strane tadašnjih nemačkih vlasti i izveden pred sud gde mu se sudilo za ubistvo. Tejlirijan tokom suđenja nije poricao svoj akt ali je tokom suđenja svedočio o ulogama Talat-paše tokom deportacija jermenskog stanovništva u Erzindžanu 1915. godine kada je zajedno sa članovima svoje porodice bio deportovan i odveden u logor.[210] Na pitanje sudije da li se oseća krivim Tejlirijan je odgovorio: „Ne smatram se krivim jer mi je savest čista. Da, ubio sam čoveka. Ali ja nisam ubica.”[211] Sud je, uzimajući u obzir istorijske okolnosti i sudbinu samog optuženika, Tejlirijana oslobodio odgovornosti za ubistvo.

Studije Genocida[uredi]

Genocidne namere nad jermenskim stanovništvom u Turskoj potvrđene su od strane brojnih eksperata čija specijalnost je izučavanje genocida i međunarodnog prava. Međunarodna asocijacija istraživača genocida (engleski: The International Association of Genocide Scholars; IAGS), koju čine neki od najvećih svetskih eksperata za zločine genocida, jednoglasno je usvojila rezoluciju kojom se masovni zločini nad Jermenima u Otomanskom carstvu označavaju kao zločin genocida.[212] Prema tvrdnjama IAGS-а svaka ozbiljnija komparativna studija o genocidu kao zločinu objavljena na engleskom jeziku sadrži deo koji se bavi Genocidom nad Jermenima. U studiji „Genocid i međunarodno pravo” (engleski: Genocide in International Law) kanadskog autora Vilijama Šabasa (eksperta za međunarodno pravo i zločine genocida) stoji i da je Jermenski genocid bio svojevsrtan uvod u Holokaust i svojevsrtan presedan u zločinima protiv čovečnosti. Poljski pravnik Rafael Lemkin, tvorac kovanice „genocid”,[j] još 1943. naveo je kao klasične primere zločina genocida masovna ubistva Jermena u Turskoj i nacističke zločine protiv Jevreja u Drugom svetskom ratu.[213][214][215][216][217][218] Masovne pogrome nad Jermenima genocidom su definisale i Ujedinjene nacije Poveljom o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida iz 1948. godine. Godine 2010. 126 vodećih istraživača Holokausta, uključujući i Elija Vizela i Jehudu Bauera, potpisalo je u Njujork tajmsu zajedničku deklaraciju o „Genocidu nad Jermenima” kojom se, na osnovu neospornih naučnih dokaza, traži od vodećih zapadnih zemalja da priznaju taj zločin kao zločin genocida. „Institut za proučavanje Holokausta i zločine genocida” iz Jerusalima i „Institut za studije genocida” iz Njujorka takođe su nedvosmilseno potvrdili zločine nad Jermenima kao genocid.[219]

Istoričar Stefan Ihrig ističe da je Genocid nad Jermenima bio svojevrstan uvod u Holokaust, odnosno nekažnjavanje istog dovelo je do debate u Nemačkoj koja je započela još 1919, deset godina pre dolaska Adolfa Hitlera na vlast, a koja je okončana konačnim pravdanjem genocida i masovnim ubistvima Jevreja tokom Drugog svetskog rata. Nacističke vlasti u Nemačkoj su nakon dolaska na vlast u više navrata pravdale zločine počinjene u Turskoj i koristile ih kao model za rešavanje jevrejskog pitanja u zemlji.[220] Tako je Hitler, u govoru koji je pred generalima Vermahta održao u Bergdorfu 22. avgusta 1939. (svega nedelju dana pre invazije na Poljsku), govoreći o Poljacima kao nižoj rasi, između ostalog rekao: „Ko se danas, nakon svega, uopšte seća uništenja Jermena?”[221] Mnogi istoričari smatraju da je na ovaj način Hitler uspeo da ubedi, ne samo nemačku vojsku, već i celokupnu nemačku javnost, u opravdanost vojne akcije i buduća etnička čišćenja kao jedini način za rešavanje nemačkog nacionalnog pitanja.[222]

Kako su se masovna ubistva Jermena dešavala mnogo pre nego što je nastao termin genocid u svetskoj javnosti tog vremena kod opisivanja nivoa zločina obično su se koristili sinonimi kao što su „masakri”, „pogromi”, „istrebljenja”, „uništenje”, „zločini protiv čovečnosti” i slično.[223] U jermenskoj javnosti sam zločin se označavao terminima Jeghern (u prevodu zločin), Medz jeghern (Veliki zločin) ili Aprilijan jeghern (Aprilski zločini).[224] U jermenskoj literaturi najčešće se sreće termin Aghed, u doslovnom prevodu Katastrofa.[225] Nakon nastanka pojma genocid u naučnoj literaturi se neretko za ovaj zločin koristio i naziv „Jemernocid”.

Brojne međunarodne organizacije i naučne ustanove koje su sprovodile opsežne studije o zločinima nad Jermenima jednoglasno su složne u oceni da termin „genocid” poptuno opravdano opisuje „Otomanske masakre nad Jermenima 1915/16.”[226] Među organizacijama koje potvrđuju ovaj zaključak su i „Međunarodni centar za tranzicionu pravdu”, „Međunarodna asocijacija istraživača genocida” i „Podkomisija UN-a za sprečavanje diskriminacije i zaštitu manjina”.[226][227]

„Međunarodna asocijacija istraživača zločina genocida” je 2005. potvrdila na osnovu, kako su naveli neoborivih i direktnih dokaza, da je „Mladotusrka vlada koja je bila na čelu Otomanskog carstva, počinila sistematski genocid nad jermenskim građanima koji su živeli u Otomanskoj državi”, označivši Jermene kao „nenaoružanu hrišćansku manjinu”. Kako su naveli, u tom zločinu je stradalo više od milion jermenskih građana koji su bili izloženi raznim torturama i svakodnevnim ubistvima.[228] Dve godine kasnije, 2007. godine, „Fondacija za ljudska prava Eli Vizel” uputila je svetskoj javnosti pismo koje su potpisala 53 laureata Nobelove nagrade, a u kojem se zločini nad Jermenima 1915. označavaju kao genocid i gde se od svetske javnosti traži priznavanje istog u skladu sa međunarodnim pravom i faktografskim činjenicama.[229]

Međunarodno priznanje Jermenskog genocida[uredi]

Države koje priznaju zločin nad Jermenima kao genocid (tamnozeleno) i one koje imaju ingerencije da to urade u budućnosti (svetlozeleno)

Prvo priznanje kojim su masovni zločini nad Jermenima u otomanskom carstvu označeni kao „zločin protiv čovečnosti” potvrdile su donošenjem zajedničke deklaracije države saveznice u Prvom svetskom ratuUjedinjeno Kraljevstvo, Ruska Imperija i Francuska — a deklaracija je zvanično donesena 24. maja 1915. godine.[230]

Međunarodno priznanje Genocida nad Jermenima jedan je od osnovnih i najvažnijih ciljeva jermenske dijaspore, lobističkih grupa i jermenskih udruženja širom sveta, a jedan od ciljeva su i težnje ka reparacijama od strane današnje Turske. Tako su pod uticajem jermenskih lobističkih grupa Sjedinjene Države u tri navrata donosile deklaracije o masovnim ubistvima Jermena u Otomanskoj državi (1916, 1919. i 1920. godine).[231][232][233] Iako je do kraja 2017. 47 američkih saveznih država priznalo zločin nad Jermenima kao zločin genocida, Sjedinjene Države to nisu učinile na najvišem nivou. Predsednik Ronald Regan je u govoru od 22. aprila 1981. upotrebio termin genocid za zločine nad Jermenima, a Komitet za spoljne poslove Sjedinjenih Država je 4. marta 2010. priznao masakre kao genocid.[234]

Evropski parlament je u 4 navrata kroz zvanične rezolucije priznao zločine nad Jermenima kao genocid, a poslednja rezolucija donesena je 15. aprila 2015,[235] a istu rezoluciju usvojio je i Savet Evrope, poslednji put na sednici održanoj 14. maja 2001. godine.[236]

Danas se obeležava godišnjica prvog genocida u 20. veku i mi stojimo u znak sećanja na jermenske žrtve tog zločina protiv čovečnosti.

— Rezolucija Evropskog parlamenta od 24. aprila 1998. godine. ”

Do kraja 2017. 29 svetskih država je na najvišem nivou priznalo Genocid nad Jermenima, a masovna ubistva Jermena kao zločin genocida prvi je priznao i javno osudio parlament Urugvaja.[237][238][239]

Država Godina priznanja Genocida Napomene
 Argentina 1993, 2003, 2004, 2005, 2006, 2007, 2015.[240]
 Jermenija 1988.[241] Zakonski akt iz perioda postojanja Jermenske SSR priznala je i zemlja sukcesor Republika Jermenija.
 Austrija 2015.[242]
 Belgija 1998, 2015.[243]
 Bolivija 2014. Rezoluciju su usvojili Senat i Parlament, a odobrilo Ministarstvo spoljnih poslova.[244]
 Brazil 2015. Rezoluciju je usvojio i odobrio Federalni Senat Brazila.[245]
 Bugarska 2015. Bugarski parlament je 24. aprila 2015. usvojio deklaraciju o „Masovnim zločinima nad Jermenima u Otomanskoj državi” i proglasio 24. april kao „Dan sećanja na žrtve genocida”.[246]
 Kanada 1996, 2002, 2004, 2006.[247]
 Čile 2007, 2015.[248]
 Kipar 1975, 1982, 1990. Prva država koja je o Jermenskom genocidu govorila pred Generalnom skupštinom UN-a. Negiranje genocida je kažnjivo zakonom.[249]
 Češka 2017[250] Češki Komitet za spoljene poslove usvojio je rezoluciju o Genocidu nad Jermenima 14. aprila 2015, a stupila je na snagu nakon usvajanja u Parlamentu 24. aprila 2017. godine.
 Francuska 1998, 2001.[251] Francuski Senat je 14. oktobra 2016. izglasao zakon o zabrani negiranja Genocida nad Jermenima.
 Nemačka 2005, 2016.[252] Rezolucija o Genocidu nad Jermenima usvojena u Bundestagu 2. juna 2016.
 Grčka 1996. Negiranje genocida je kažnjivo zakonom.
 Italija 2000.[253] Negiranje genocida je kažnjivo zakonom.
 Litvanija 2005.[254]
 Liban 1997, 2000
 Luksemburg 2015.[255]
 Holandija 2004, 2015[256] Parlament Holandije je ujedno priznao i Genocid nad Asircima i Grcima.
 Paragvaj 2015.[257]
 Poljska 2005.[258]
 Rusija 1995, 2005, 2015. Negiranje genocida je kažnjivo zakonom.
 Slovačka 2004. Negiranje genocida je zakonom kažnjivo, kazna do 5 godina zatvora.[259]
 Švedska 2010.[260]
 Švajcarska 2003. Negiranje genocida je kažnjivo zakonom.
 Sirija 2015.[261][262]
 Urugvaj 1965, 2004.[251][263] Prva država koja je zvanično priznala Genocid nad Jermenima.
 Vatikan 2000, 2015.[264]
 Venecuela 2005.[265]

Zvaničan stav Republike Srbije u vezi sa Genocidom nad Jermenima nije poznat, iako je predsednik Republike Tomislav Nikolić, ali i brojni visoki državni zvaničnici, zvanično posetio spomen kompleks Cicernaberd u Jerevanu i odao poštu žrtvama stradalim u tom zločinu. Rezolucija o genocidu nad Jermenima predlagana je i u Skupštini Srbije u dva navrata, prvo od strane Srpske radikalne stranke 2010. godine, kad je SRS tadašnju vlast optužio da neće da usvoji rezoluciju kako se ne bi zamerila Turskoj, a potom i od poslanika Nove stranke 2015. godine.[266]

+
Larnaca monument.jpg
Armenian Genocide events 2012 2.JPG
ArmeniansofLebanon.jpg
Vladimir Putin, Tsitsernakaberd memorial complex RA.jpg
Spomenik žrtvama Genocida u Larnaki (Kipar) Sećanje na žrtve Genocida u jermenskoj crkvi u Volgogradu (Rusija) 2012. Sećanje na žrtve genocida u Bejrutu (Liban) 2007. Ruski predsednik Vladimir Putin u Cicernakaberdu 2013. godine

Negiranje genocida i zvaničan stav Republike Turske[uredi]

Tansu Čiler. septembar 1994.[267]:
„Nije tačno da zvanične turske vlasti ne žele da iznesu svoje pozicije u vezi sa jermenskim pitanjem, Naša pozicija je savršeno jasna. Danas je i više nego jasno da su na osnovu istorijskih činjenica jermenske tvrdnje neosnovane i iluzorne. Nad Jermenima ni u kom slučaju nije izvršen genocid.”

Zvaničan stav Republike Turske je da se ubistva i smrti do kojih je dolazilo usled „preseljenja i deportacija jermenskog stanovništva” ne mogu smatrati genocidom pošto turska država smatra da na državnom nivou nisu postojale sistematski orkestrirane i organizovane akcije sa ciljem potpunog uništenja jermenskog naroda u Imperiji. Većina turskih političara ubistva i progone pravda tradicionalnim kulturološkim vezama jermenskog stanovništva sa ruskim vlastima koje su u to vreme bile najveći turski spoljnopolitički neprijatelj. U mnogim turskim izvorima minimizira se broj žrtava, a za većinu stradalih kao uzroci smrti navode se glad i obračuni sa jermenskim kriminalnim grupama.[268] Na taj način zvaničan stav Turske Republike je da do genocida nikada nije došlo i da nisu postojale organizovane namere za uništenje jermenskog stanovništva u zemlji.

Član 301 krivičnog zakona Republike Turske propisuje zatvorske kazne u trajanju do dve godine zbog „podrivanja turske nacije” i „vređanja turske države”. Shodno zakonskim odredbama svako javno označavanje zločina nad Jermenima terminom genocid smatralo se antidržavnim delovanjem i u skladu sa odredbama ovog zakona sudilo se nekolicini uglednih javnih ličnosti u Turskoj. Tako je dobitnik Nobelove nagrade za književnost, pisac Orhan Pamuk 2005. optužen za izdaju zbog čega je napustio zemlju, dok je novinar Hrant Dink osuđen na 6 meseci zatvora. Dink je ubijen početkom 2007. godine u Istanbulu.[269]

Zvanične turske vlasti priznaju da su u tom periodu počinjeni zločini nad jermenskim stanovništvom, ali se izbegava upotreba termina genocid. Tako je bivši turski ambasador u Španiji i Nemačkoj Volkan Vurel, izjavio da turska država treba da se izvini Jermenima i Grcima za ono što se dešavalo na teritoriji turske države tokom 1915. godine.[270] Turski zvaničnici smatraju da je kroz istoriju nebrojen broj puta dokazana „tolerantnost turskih naroda prema manjinama”, a posebno prema Jermenima, i da je samim tim bilo nemoguće postojanje organizovane namere potpunog uništenja jeremenskog stanovništva u zemlji.[271]

Godine 2005. u Turskoj je pokrenuta inicijativa koja je trebalo da odgovori na jermenske optužbe u vezi sa zločinima iz 1915, i da bi u tu svrhu najbolje bilo koristiti arhivsku građu iz turskih, jermenskih i drugih izvora, a koja se odnosi na taj period.[272] Tadašnji jermenski predsednik Robert Kočarjan odbio je tu inicijativu Turske smatrajući da su političari ti koji moraju rešavati bilateralne probleme između dve zemlje. Tadašnji turski ministar spoljnih poslova Abdulah Gul pozvao je sve vodeće svetske sile da se na naučnom nivou „uključe u rešavanje te tragedije i omoguće uspostavljanje bilateralnih odnosa između dve zemlje”.[273] Redžep Tajip Erdogan je 2007. kao premijer Turske pozvao sve državne institucije da za zločine iz 1915. u buduće koriste frazu Događaji iz 1915. (turski: 1915 Olayları) umesto do tada korišćenog termina genocid (turski: sözde Ermeni Soykırımı).[274]

Ukaz predsednika Azerbejdžana Hejdara Alijeva „O genocidu nad Azerima” (fragment)[275]:

„... Stvarajući lažnu sliku o nesrećnom i siromašnom jermenskom narodu, oni su namerno falsifikovali događaje koji su se desili početkom veka, proglasivši tako žrtvama genocida one koji su počinili genocid....”

Zvaničan stav Republike Azerbejdžan je da se tokom 1915. na području Otomanske Imperije nije desio genocid na Jermenima, a prema zvaničnom državnom stavu čiji tvorac je bio bivši predsednik Hejdar Alijev, Genocid nad Jermenima je istorijski falsifikat, a istorijska istina je da se na području Južnog Zakavkazja počev od 1813. desio Genocid nad Azerbejdžancima koji su zajednički sprovele jermenske i ruske vlasti. Isti stav ima i Azerbejdžanska akademija nauka koja smatra da je Genocid nad Jermenima istorijski falsifikat napravljen s ciljem skrivanja prave istine i istinskih žrtava (azerbejdžanski prim. prev.).[276][277]

Spomen-park u Jerevanu[uredi]

24. april 2009, Cicernakaberd

Kad se 1965. obeležavala 50. godišnjica genocida, javila se zamisao o postavljanju spomenika, koji je po nacrtima arhitekata Kalašjana i Mkrtčjana dve godine kasnije postavljen na brdu Cicernakaberd nad klancem reke Hrazdan. Obelisk visok 44 metra simbolizuje preporod Jermena, a 12 blokova postavljenih u krug predstavlja 12 izgubljenih pokrajina na području današnje Turske. Unutar tog kruga gori večna vatra. Od spomenika vodi park sa zidom dugim 100 metara na kojem pišu imena krajeva za koje se zna da su se u njima vršili pokolji. Na kraju tog parka je 1995. godine otvoren mali muzej s osnovnim podacima o događajima, kao i fotografijama nemačkih fotografa (turskih saveznika u Prvom svetskom ratu) i publikacija o genocidu na raznim jezicima. Pokraj muzeja je prostor gde strani državnici sade spomen-drveće.

Obeležavanje[uredi]

Jermeni svake godine obeležavaju dan genocida brojnim manifestacijama. Godinama pokušavaju da navedu Tursku na priznavanje ovog događaja. Primera radi, za 90. godišnjicu 2005. godine, na jermenskim TV kanalima moglo se videti kako su u glavnom gradu Jerevanu stotine hiljada ljudi obišle memorijal i oko večne vatre postavili zid napravljen od cveća. Istovremeno, u Los Anđelesu, gde živi velik broj Jermena, protestovali su u kolonama koristeći pankarte.

Vidi još[uredi]

Napomene[uredi]

  1. ^ Otomanska banka (turski: Osmanlı Bankası) osnovana je 1856. godine i predstavljala je zajednički kapital francuskog „Paribas” i centralne turske vlade.
  2. ^ Panturcizam je politički koncept koji ima za cilj ujedenjenje svih turkijskih naroda kao i teritorija na kojima oni žive. Nastao je oko 1880. godine među turskim intelektualcima u tadašnjoj Ruskoj Imperiji, sa ciljem kulturnog i političkog ujedinjenje svih Turaka sa prostora tadašnjeg Osmanskog carstva, Rusije, Kine, Irana, Avganistana.
  3. ^ Zija Gokalp je smatrao da je prirodno pravo Turske da objedini sve turkojezične narode na području Turana, odnosno „prirodne Turske”.
  4. ^ Jermenski paket reformi je bio akcioni plan kreiran od strane evropskih sila u periodu 1912—1914. prema kojem su na istoku Turske trebalo da budu osnovane dve jermenske autonomne pokrajine koje bi bile pod supervizijom evropskih supervizora.
  5. ^ Dževdet-beg, inače šurjak Enver-paše, postavljen je na mesto upravnika Vanskog vilajeta u februaru 1915, a ranije se istakao u zločinima protiv Jermena u Hamidijanskim pogromima.
  6. ^ Turski istoričar Halil Berktaj je na osnovu istorijske građe broj ubijenih muslimana od strane Jermena na celom području istočne Anadolije tokom 1915. procenio na oko 12.000 žrtava.
  7. ^ Arapska reč tehčir u turskom jeziku odomaćila se u značenju prislino preseljenje.
  8. ^ Celokupan intervju nalazi se u knjizi Ričarda Hovanisijana.[71]
  9. ^ Na turskom: Harb ve Olağanüstü Siyasi Durum Sebebiyle Başka Yerlere Gönderilen Ermenilere Ait Mülk ve Arâzînin İdâre Şekli Hakkında Talimât-nâme. 27 Recep 1333 and 28 May 1331 (10 June 1915).
  10. ^ Reč „genocid” izvedena je kombinovanjem grčke reči γένος — porodica, pleme ili rasa i latinskog accidere — убити.

Референце[uredi]

  1. ^ * „H. Rept. 106-933 - AFFIRMATION OF THE UNITED STATES RECORD ON THE ARMENIAN GENOCIDE RESOLUTION”. www.congress.gov (на језику: енглески). 04. 10. 2000. Приступљено 25. 10. 2018. 
  2. ^ „Resolution”. The Association of Genocide Scholars. Приступљено 20. 5. 2016. 
  3. ^ „Armenia | Geography & History”. Encyclopedia Britannica (на језику: енглески). Архивирано из оригинала на датум 28. 4. 2015. Приступљено 7. 7. 2017. »Under Tigranes, Armenia ascended to a pinnacle of power unique in its history and became, albeit briefly, the strongest state in the Roman east. Extensive territories were taken from the kingdom of Parthia in Iran, which was compelled to sign a treaty of alliance. Iberia (Georgia), Albania, and Atropatene had already accepted Tigranes’ suzerainty when the Syrians, tired of anarchy, offered him their crown (83 bce). Tigranes penetrated as far south as Ptolemais (modern ʿAkko, Israel).« 
  4. ^ Sachedina 2001.
  5. 5,0 5,1 5,2 5,3 5,4 5,5 Barsoumian 1982.
  6. ^ Barsoumian 1997.
  7. ^ Hambaryan, Azat S., ур. (1981). „Հայաստանի սոցիալ-տնտեսական և քաղաքական դրությունը 1870-1900 թթ.”. Հայ Ժողովրդի Պատմություն (на језику: јерменски). Երևան: ՀՍՍՀ ԳԱ հրատ. стр. 22. Приступљено 25. 10. 2018. 
  8. 8,0 8,1 Ágoston & Masters 2009, стр. 185–186.
  9. 9,0 9,1 Balakian 2003, стр. 25,445.
  10. ^ Akçam 2006.
  11. ^ Ramsay, W.M. (1897). Impressions of Turkey during Twelve Years' Wanderings. London: Hodder and Stoughton. стр. 206—207. 
  12. ^ Dadrian 1995.
  13. ^ Akçam 2006, стр. 36.
  14. ^ „Article 16”, Treaty of San Stefano, »As the evacuation of the Russian troops of the territory they occupy in Armenia ... might give rise to conflicts and complications detrimental to the maintenance of good relations between the two countries, the Sublime Porte engaged to carry into effect, without further delay, the improvements and reforms demanded by local requirements in the provinces inhabited by Armenians and to guarantee their security from Kurds and Circassians.« 
  15. ^ Akçam 2006, стр. 38,39.
  16. ^ Nalbandian, Louise (1963), The Armenian Revolutionary Movement: The Development of Armenian Political Parties through the Nineteenth Century, Berkeley: University of California Press 
  17. ^ Libaridian 2011, стр. 82–112.
  18. ^ Akçam 2006, стр. 40–42.
  19. ^ Балфур 1999, стр. 696.
  20. 20,0 20,1 20,2 Hovannisian 1997, стр. 493.
  21. ^ Melson, Robert. Revolution and Genocide: On the Origins of the Armenian Genocide and the Holocaust. стр. 59—61. 
  22. ^ Balakian 2003, стр. 57–8.
  23. ^ Balakian 2003, стр. 35,115.
  24. ^ Akçam 2006, стр. 42.
  25. ^ „Armenian Genocide”. history.com. History channel. 
  26. ^ Charny 1999, стр. 718.
  27. ^ „TheOttomans.org - Discover The Ottomans”. www.theottomans.org (на језику: енглески). Приступљено 25. 10. 2018. 
  28. ^ „Young Turk Revolution”. matrix.msu.edu. Архивирано из оригинала на датум 22. 12. 2015. Приступљено 13. 12. 2015. 
  29. ^ Akçam 2006, стр. 68–69.
  30. ^ Adalian 2012, стр. 117–56.
  31. ^ Adalian 2010, стр. 70–71.
  32. ^ Gaunt, David (18. 4. 2009). „The Assyrian Genocide of 1915”. Seyfocenter (на језику: енглески). Приступљено 7. 7. 2017. 
  33. ^ „30,000 Killed in massacres; Conservative estimate of victims of Turkish fanaticism in Adana Vilayet”. New York Times. 1909. 
  34. ^ „Days of horror described; American missionary an eyewitness of murder and rapine”. New York Times. 1909. 
  35. ^ Akçam 2006, стр. 86–87.
  36. ^ Hovannisian, Richard G. (2014). „Genocidal Process: Reflections on the Armeno-Turkish Polarization”. The Armenian Genocide: History, Politics, Ethics (на језику: енглески). Palgrave Macmillan UK. стр. 68—69. ISBN 9781349219575. Приступљено 25. 10. 2018. 
  37. ^ Akçam 2006, стр. 136.
  38. 38,0 38,1 Walker 1997, стр. 244.
  39. ^ Pasdermadjian, Garegin; Torossian, Aram (1918). Why Armenia Should be Free: Armenia's Role in the Present War. Hairenik Pub. Co. стр. 45. »pp. 17 "The CUP delegates, in order to persuade the Armenians to accept this proposal, informed them also that they had already won the co-operation of the Georgians and the Tartars, as well as the mountaineers of the northern Caucasus, and therefore the non-compliance of the Armenians under such circumstances would be very stupid and fraught with danger for them on both sides of the boundary between Turkey and Russia. In spite of these promises and threats, the executive committee of the Dashnaktzoutiun (Federation) informed the Turks that the Armenians could not accept the Turkish proposal, and on their behalf advised the Turks not to participate in the present war, which would be very disastrous to the Turks themselves."« 
  40. ^ Karapetyan, N. V. (1981). "Հայկական բարենորոգումների խնդիրը 1912-14 թվականներին" [The Issue of the Armenian Reforms in the Years 1912-14] in Հայ Ժողովրդի Պատմություն [History of the Armenian People], eds. Tsatur Aghayan et al. Yerevan: Armenian Academy of Sciences, vol. 6. стр. 520-35.
  41. ^ Toynbee, Arnold (1915). Armenian Atrocities, the Murder of a Nation, by Arnold J. Toynbee, ... With a Speech Delivered by Lord Bryce, in the House of Lords [on October 6th 1915]. (на језику: енглески). Hodder and Stoughton. Приступљено 25. 10. 2018. 
  42. ^ Allen & Muratoff 2011, стр. 181–182.
  43. ^ Balakian 2003, стр. 200.
  44. ^ Suny, Ronald Grigor (2015). "They Can Live in the Desert but Nowhere Else": A History of the Armenian Genocide (на језику: енглески). Princeton University Press. ISBN 9781400865581. Приступљено 25. 10. 2018. 
  45. ^ Balakian 2003, стр. 178.
  46. ^ Suny, Göçek & Naimark 2011, стр. 32.
  47. ^ Morgenthau 1918, стр. 221.
  48. ^ Morgenthau 1918, стр. 302—304, «Before Armenia could be slaughtered, Armenia must be made defenseless.».
  49. ^ Ussher 1917, стр. 233.
  50. ^ Hovannisian 1997, стр. 251.
  51. ^ Hinterhoff, Eugene. Persia: The Stepping Stone To India. Marshall Cavendish Illustrated Encyclopedia of World War I. iv. стр. 153—57. 
  52. ^ Balakian 2003, стр. 207.
  53. ^ Morgenthau 1918, стр. 227.
  54. ^ Shirakian, Arshavir (1976). Կտակն էր Նահատակներուն [Gdagn er Nahadagnerin] [The legacy: Memoirs of an Armenian Patriot]. translated by Shirakian, Sonia. Boston: Hairenik Association. OCLC 4836363. 
  55. 55,0 55,1 Walker 1997, стр. 252.
  56. ^ Ternon, Yves; Naim Bey (1989). Enquête sur la négation d'un génocide (на језику: француски). Marseille: Éditions Parenthèses. стр. 27. ISBN 978-2-86364-052-4. LCCN 90111181. 
  57. ^ Der Yeghiayan 2002, стр. 63.
  58. ^ Panossian, Razmik (2006). The Armenians. From Kings and Priests to Merchants and Commissars. New York: Columbia University Press. стр. 237. ISBN 978-0-231-13926-7. LCCN 2006040206. OCLC 64084873. 
  59. ^ Bournoutian, George A. (2002). A Concise History of the Armenian People. Costa Mesa, California: Mazda. стр. 272. ISBN 978-1-56859-141-4. LCCN 2002021898. OCLC 49331952. 
  60. ^ Dadrian, Vahakn N. (2003). The history of the Armenian genocide: ethnic conflict from the Balkans to Anatolia to the Caucasus (6th rev. изд.). New York: Berghahn Books. стр. 221. ISBN 1-57181-666-6. 
  61. ^ John Horne, ур. (2012). A companion to World War I (1. publ. изд.). Chichester, U.K.: Wiley-Blackwell. стр. 191. ISBN 1-119-96870-4. 
  62. ^ Motta, Giuseppe (2014). Less Than Nations: Volume 1 and 2 : Central-Eastern European minorities after WWI. Newcastle upon Tyne: Cambridge Scholars Publishing. стр. 11—2. ISBN 1-4438-5859-5. 
  63. 63,0 63,1 Winter, Jay Murray (2004). America and the Armenian Genocide of 1915. Cambridge University Press. стр. 94—95. 
  64. ^ Fisk, Robert (2005). The Great War for Civilisation: The Conquest of the Middle East. New York: Alfred A Knopf. ISBN 978-1-84115-007-9. 
  65. ^ Fromkin, David (1989). A Peace to End All Peace: The Fall of the Ottoman Empire and the Creation of the Modern Middle East. New York: Avon Books. ISBN 978-0-8050-6884-9. 
  66. ^ Roosevelt, Theodore (2004). Letters and Speeches (на језику: енглески). Library of America. стр. 736. ISBN 9781931082662. Приступљено 25. 10. 2018. ; видети: Rosen, Ruth (15. 12. 2003). „The hidden holocaust”. SFGate (на језику: енглески). Приступљено 25. 10. 2018. 
  67. ^ Kabacali, Alpay (1994). Talat Paşa'nın hatıraları. İletişim Yayınları. 
  68. ^ „Ermeni Meselesi” (PDF) (на језику: турски). Hist.net. 11. 3. 2001. стр. 12. 
  69. ^ Akçam, Taner (2004). From empire to republic: Turkish nationalism and the Armenian genocide. Zed Books. стр. 174. ISBN 978-1-84277-527-1. 
  70. ^ Arango, Tim (22. 4. 2017). „‘Sherlock Holmes of Armenian Genocide’ Uncovers Lost Evidence”. New York Times. United States. Приступљено 24. 4. 2017. 
    „Recently Discovered Telegram Reveals Evidence For Armenian Genocide”. All things Considered. United States: National Public Radio. 24. 4. 2017. 
    Mandell, Ariane (23. 4. 2017). „Lost Evidence of Armenian Genocide Discovered in Jerusalem Archive”. The Jerusalem Post. Israel. 
  71. 71,0 71,1 Hovannisian 1997, стр. 262—265.
  72. ^ Lewy, Guenter (2005). „Revisiting the Armenian Genocide”. Middle East Quarterly. 
  73. 73,0 73,1 73,2 73,3 73,4 73,5 73,6 Hovannisian 1997, стр. 255−258.
  74. ^ Kévorkian 2011, стр. 345.
  75. ^ Kévorkian 2011, стр. 339.
  76. ^ Suny, Ronald G. (2015). "They Can Live in the Desert but Nowhere Else": A History of the Armenian Genocide. Princeton University Press. стр. 289. ISBN 9781400865581. 
  77. ^ Dadrian, Vahakn N. (2004). „The Armenian Genocide: an interpretation”. Ур.: Winter, Jay. America and the Armenian Genocide of 1915 (на језику: енглески). Cambridge University Press. стр. 83—86. ISBN 9781139450188. Приступљено 25. 10. 2018. 
  78. ^ Adalian 2012, стр. 81—83.
  79. ^ Suny, Göçek & Naimark 2011, стр. 270—272.
  80. ^ Auron, Yair (2000). „The Banality of Indifference: Zionism and the Armenian Genocide”. New Brunswick, New Jersey: Transaction Publishers. 
  81. ^ British Foreign Office 371/2781/264888, Appendices B.. стр. 6.
  82. ^ Takvimi Vekayi, No. 3540, 5 May 1919.
  83. ^ McClure, S. (2017). Obstacles to Peace (Classic Reprint) (на језику: енглески). Fb&c Limited. стр. 400—401. ISBN 9780332274133. Приступљено 25. 10. 2018. 
  84. ^ Viscount Bryce (1916). "The Treatment of Armenians in the Ottoman Empire 1915–16: Documents presented to Viscount Grey of Falloden, Secretary of State for Foreign Affairs". New York and London: GP Putnam's Sons, for His Majesty's Stationery Office.
  85. 85,0 85,1 85,2 Charny, Israel W.; Tutu, Desmond; Wiesenthal, Simon (2000). Encyclopedia of genocide (Repr изд.). Oxford: ABC-Clio. стр. 95. ISBN 0-87436-928-2. 
  86. ^ Winter, Jay (2004). America and the Armenian Genocide of 1915. Cambridge University Press. стр. 81. ISBN 978-1-139-45018-8. 
  87. 87,0 87,1 Akçam 2012, стр. 312.
  88. ^ Human Rights Watch. Playing the "Communal Card": Communal Violence and Human Rights. New York: Human Rights Watch, 1995.
  89. ^ Croissant, Michael P. (1998). The Armenia-Azerbaijan Conflict: Causes and Implications. London: Praeger. str. 15. ISBN 978-0-275-96241-8. 
  90. ^ Merchants in Exile: The Armenians in Manchester, England, 1835-1935, by Joan George, Gomidas Institute, (2002). стр. 164
  91. ^ „L'extermination des déportés Arméniens ottomans dans les camps de concentration de Syrie-Mésopotamie (1915–1916)”. imprescriptible.fr (на језику: француски). Приступљено 7. 7. 2017. 
  92. ^ Kotek, Joël; Rigoulot, Pierre (2000). Le siècle des camps (на језику: француски). JC Lattès. ISBN 2-7096-4155-0. 
  93. ^ Kaiser, Hilmar (2010). „18. Genocide at the Twilight of the Ottoman Empire”. Ур.: Donald Bloxham. The Oxford Handbook of Genocide Studies. A. Dirk Moses. OUP Oxford. стр. 35. ISBN 978-0-19-161361-6. Приступљено 7. 7. 2017. 
  94. ^ Gust, Wolfgang (2013). The Armenian Genocide: Evidence from the German Foreign Office Archives, 1915–191. Berghahn Books. стр. 653—54. ISBN 978-1-78238-143-3. 
  95. ^ Maintenance of Peace in Armenia: Hearings Before a Subcommittee of the Committee on Foreign Relations, United States Senate, Sixty-sixth Congress, First Session, on S. J. R. 106. United States. Congress. Senate. Committee on Foreign Relations. 1919. стр. 42. Приступљено 7. 7. 2017. 
  96. ^ Smith 2013, стр. 94.
  97. ^ Joyce Frey 2009, стр. 80.
  98. ^ Monroe 2011, стр. 14.
  99. ^ Akçam 2012, стр. 308.
  100. ^ Akçam 2012, стр. 314-5.
  101. ^ Bjørnlund 2011, стр. 24.
  102. ^ Gust, Wolfgang (2013). The Armenian Genocide: Evidence from the German Foreign Office Archives, 1915-1916. Berghahn Books. стр. 26—7. ISBN 9781782381433. 
  103. ^ Totten, Bartrop, Jacobs. Dictionary of Genocide. — P. 21—22.
  104. ^ Suny, Göçek & Naimark 2011, стр. 126—148.
  105. ^ Akçam 2012, стр. 211—212..
  106. 106,0 106,1 Dadrian, Vahakn N. (2004). „The Armenian Genocide: an interpretation”. Ур.: Winter, Jay. America and the Armenian Genocide of 1915 (на језику: енглески). Cambridge University Press. стр. 70—77. ISBN 9781139450188. Приступљено 25. 10. 2018. 
  107. ^ Dadrian, Vahakn N. "The Turkish Military Tribunal's Prosecution of the Authors of the Armenian Genocide: Four Major Court-Martial Series". Holocaust and Genocide Studies, 11(1), (1997). стр. 28–59.
  108. ^ Genocide Study Project, HF Guggenheim Foundation, in The Holocaust and Genocide Studies, Volume 11, Number 1, Spring 1997.
  109. ^ Vahakn N. Dadrian, "The Role of Turkish Physicians in the World War I Genocide of Ottoman Armenians". The Holocaust and Genocide Studies 1, no. 2 (1986). стр. 169.–92.
  110. ^ Baron, Jeremy Hugh. "Genocidal Doctors". Journal of the Royal Society of Medicine. November 1999, 92. стр. 590–93.
  111. ^ Üngör & Polatel 2011, стр. 74.
  112. ^ Baghdjian 2010, стр. 477.
  113. 113,0 113,1 113,2 113,3 113,4 Toriguian 1988, стр. 85.
  114. ^ The Armenian Genocide: Facts and Documents. New York City: St. Vartan Press. 1985. стр. 11. 
  115. ^ „The Arm. Rev.”. The Armenian Review. Hairenik Association. 18: 3. 1965. »Articles 2, 3, 6, 11 and 22 of the governmental order of May 16, 1915, from Talaat, head of the Ministry of Interior, in Constantinople directing the seizure and confiscation of Armenian buildings apply, also, to church buildings and their property.« 
  116. ^ Acemoglu, Murat (18. 11. 2000). „The Consequences of the Events of 1915–1923: Destruction of the Populace and Monuments, Confiscation of Abandoned Properties and Assimilation of the Orphans”. Armenian Reporter. Paramus, New Jersey. 34 (7): 3. ISSN 1074-1453. 
  117. 117,0 117,1 Kouymjian, Dickran (2011). Harutyunyan, Aram, ур. „The Crime Against Cultural Heritage and Historical Memory: The Question of Abandoned Property” (PDF). The Crime of Genocide: Prevention, Condemnation and Elimination of Consequences. Министарство спољних послова Јерменије: 178—186. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 04. 03. 2016. 
  118. ^ Balakian 2003, стр. 186–8.
  119. 119,0 119,1 Üngör & Polatel 2011, стр. 69.
  120. 120,0 120,1 120,2 Lekka, Anastasia (2007). „Legislative Provisions of the Ottoman/Turkish Governments Regarding Minorities and Their Properties”. Mediterranean Quarterly. 18 (1): 135—154. ISSN 1047-4552. doi:10.1215/10474552-2006-038. 
  121. 121,0 121,1 Kevorkian 2010, стр. 204.
  122. ^ Akçam 2012, стр. 351.
  123. ^ Üngör & Polatel 2011, стр. 84.
  124. ^ Üngör & Polatel 2011, стр. 46.
  125. 125,0 125,1 Kevorkian 2010, стр. 204–205.
  126. ^ Üngör & Polatel 2011, стр. 79.
  127. ^ Kevorkian 2010, стр. 205.
  128. ^ Sarafian 1998, стр. 82.
  129. ^ Marashlian 1999, стр. 115.
  130. ^ Balakian 2003, стр. 188.
  131. 131,0 131,1 131,2 Üngör & Polatel 2011, стр. 70.
  132. ^ Winter 2003, стр. 18.
  133. ^ Üngör & Polatel 2011, стр. 59.
  134. ^ „AKP Founding Member Apologizes for 'Geno-Deportations'. Asbarez. 26. 4. 2012. 
  135. ^ Üngör & Polatel 2011, стр. 57.
  136. ^ Üngör & Polatel 2011, стр. 80.
  137. ^ Üngör, Uğur Ümit (зима 2013). „The Armenian Genocide: A Multi-Dimensional Process of Destruction”. Global Dialogue. Centre for World Dialogue. 15 (1): 97—106. 
  138. ^ Üngör & Polatel 2011, стр. 82.
  139. ^ Ruggles 2012, стр. 174.
  140. ^ Yalçın, Soner. "Çankaya Köşkü'nün ilk sahibi Ermeni'ydi." Hürriyet. 25 March 2007.
  141. ^ Avedian, Vahagn (август 2012). „State Identity, Continuity, and Responsibility: The Ottoman Empire, the Republic of Turkey and the Armenian Genocide”. European Journal of International Law. United Kingdom: Oxford University Press. 23 (3): 797—820. ISSN 0938-5428. doi:10.1093/ejil/chs056. 
  142. ^ Baghdjian 2010, стр. 275.
  143. ^ Turabian 1962, стр. 265-7.
  144. ^ Marashlian 1999, стр. 118.
  145. ^ Hovannisian 2008, стр. 35.
  146. ^ Toriguian 1988, стр. 77.
  147. ^ Baghdjian 2010, стр. 277.
  148. ^ Adam Jones. Genocide : a comprehensive introduction — 2nd ed. Routledge. 2011. ISBN 978-0-203-84696-4. P. 157
  149. ^ Raymond Kévorkian and Paul B. Paboudjian. Les Armeniéns dans l’Empire Ottoman à la veille du genocide. Editions d’art et d’histoire. 1992. ISBN 978-2-906755-09-3.. ISBN 978-2-906755-09-3.
  150. 150,0 150,1 Robert Bevan «The Destruction of Memory» pages 56—59. 2006, 240 pages. ISBN 978-1-86189-205-8.
  151. ^ Cultural Genocide in The Armenian Genocide Museum-Institute.
  152. ^ Bevan, Robert (2006). The destruction of memory architecture at war. London: Reaktion. str. 52—59. ISBN 1-86189-638-7. 
  153. ^ Thierry, Jean-Michel, "Notes Sur des Monuments Armeniens en Turquie (1964)," Revue des Études Arméniennes 2 (1965), 165-84.
  154. ^ Hofmann, Tessa (2003). Armenians in Turkey Today: A Critical Assessment of the Situation of the Armenian Minority in the Turkish Republic. Brussels: Forum of Armenian Associations of Europe. стр. 40.
  155. 155,0 155,1 155,2 155,3 155,4 Kévorkian, Raymond H. (2011). The Armenian Genocide: A Complete History. London: I. B. Tauris. str. 278. ISBN 978-1-84885-561-8. 
  156. ^ „Foreign Ministry: 89,000 minorities live in Turkey”. Today's Zaman. 15. 12. 2008. Arhivirano iz originala na datum 25. 1. 2014. 
  157. 157,0 157,1 Bedrosyan, Raffi (01. 08. 2011). „Bedrosyan: Searching for Lost Armenian Churches and Schools in Turkey”. Armenian Weekly. 
  158. ^ „Armenian Claims and Historical Facts: Questions and Answers” (PDF). Ankara: Turkish Ministry of Tourism, Center for Strategic Research. 2005. str. 44. Pristupljeno 26. 5. 2013. »The Armenian community in Istanbul has 18 schools, 17 cultural and social organizations, three daily newspapers, five periodicals, two sports clubs, 57 churches, 58 foundations and two hospitals.« 
  159. ^ George J. Andreopoulos; Genocide: Conceptual and Historical Dimensions; University of Pennsylvania Press, 1997 pp. 127 (pp. 265). ISBN 978-0-8122-1616-5.. ISBN 978-0-8122-1616-5.
  160. ^ Boar, Roger; Blundell, Nigel (1991). Crooks, crime and corruption. New York: Dorset Press. стр. 232. ISBN 978-0-88029-615-1. 
  161. ^ Balakian, Peter. The Burning Tigris: The Armenian Genocide and America's Response. HarperCollins. стр. 36. ISBN 978-0-06-186017-1. 
  162. ^ Books, the editors of Time-Life (1989). The World in arms : timeframe AD 1900–1925 (U.S. изд.). Alexandria, Va.: Time-Life Books. стр. 84. ISBN 978-0-8094-6470-8. 
  163. ^ K. Al-Rawi, Ahmed (2012). Media Practice in Iraq. Palgrave Macmillan. стр. 9. ISBN 978-0-230-35452-4. 
  164. ^ „Turkey renames 'divisive' animals”. BBC. 08. 03. 2005. »Animal name changes: Red fox known as Vulpes Vulpes Kurdistanica becomes Vulpes Vulpes. Wild sheep called Ovis Armeniana becomes Ovis Orientalis Anatolicus Roe deer known as Capreolus Capreolus Armenus becomes Capreolus Cuprelus Capreolus.« 
  165. ^ Sahakyan, Lusine (2010). Turkification of the Toponyms in the Ottoman Empire and the Republic of Turkey (PDF). Montreal: Arod Books. ISBN 978-0-9699879-7-0. 
  166. ^ Nisanyan, Sevan (2011). Hayali Coğrafyalar: Cumhuriyet Döneminde Türkiye'de Değiştirilen Yeradları (PDF). Istanbul: TESEV Demokratikleşme Programı. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 26. 8. 2015. 
  167. ^ „Cultural Genocide”. Armenian Genocide Museum. 
  168. ^ Барсегов Ю. Г; Геноцид армян. Ответственность Турции и обязательства мирового сообщества, т. 1, Раздел IV. Мнения экспертов по международному праву и геноциду, заключения юридических органов, судебные решения, относящиеся к ответственности за геноцид армян
  169. ^ Suny, Göçek & Naimark 2011, str. 136—137.
  170. ^ Kevorkian & 267—278.
  171. ^ Jermenaski genocid na Enciklopediji Britanika
  172. ^ Hovannisian & 271−272.
  173. ^ Der Konsul in Aleppo (Rößler) an den Reichskanzler (Bethmann Hollweg) — Bericht, K.No. 116 / B.No. 2881, Aleppo den 20. Dezember 1915 на сајту armenocide.net
  174. 174,0 174,1 Zürcher. Turkey: A Modern History. — P. 115.
  175. ^ R. Rummel; Death by government, табл. 10.1 и 10.2 на pp. 224—225
  176. ^ Ronald Grigor Suny. Looking toward Ararat: Armenia in modern history. — Indiana University Press, 1993. — P. 114. — 289 p. —. ISBN 978-0-253-20773-9..
  177. ^ Ágoston G., Masters B. A. Encyclopedia of the Ottoman Empire. — Infobase Publishing. — 2009. — P. 54. — 650 p. —. ISBN 978-0-8160-6259-1.. ISBN 978-0-8160-6259-1..
  178. ^ Lewy, Guenter (30. 11. 2005). The Armenian Massacres in Ottoman Turkey: A Disputed Genocide. University of Utah Press. str. 240. ISBN 978-0-87480-849-0. 
  179. ^ Rouben Paul Adalian. Treatment Of The Armenian Genocide In Representative Encyclopedias. // Israel W. Charny. Encyclopedia of genocide. — Santa Barbara, California: ABC-CLIO, 1999. — P. 73. — 718 p. —. ISBN 978-0-87436-928-1..
  180. ^ Douglas Arthur Howard The history of Turkey, P. 83.
  181. ^ Dadrian.
  182. ^ Totten, Bartrop, Jacobs. Dictionary of Genocide. — P. 19.
  183. ^ Bedrosyan, Raffi (07. 01. 2016). „The Implications of Turkey’s Renewed War on the Kurds”. Armenian Weekly. 
  184. ^ „Affirmation of the United States Record on the Armenian Genocide Resolution”. 106th Congress, 2nd Session, House of Representatives; The Library of Congress. 1915. Arhivirano iz originala na datum 14. 4. 2016. 
  185. ^ 109th Congress, 1st Session, Affirmation of the United States Record on the Armenian Genocide Resolution (Introduced in House of Representatives), The Library of Congress 
  186. ^ H.RES.316, Library of Congress, 14. jun 2005 . 15 September 2005 House Committee/Subcommittee:International Relations actions. Status: Ordered to be Reported by the Yeas and Nays: 40–7.
  187. ^ „Crimes Against Humanity”, British Yearbook of International Law (23), 1946, str. 181 
  188. ^ Original source of the telegram sent by the Department of State, Washington containing the French, British and Russian joint declaration, Armenian Genocide 
  189. ^ William S. Allen, The Nazi Seizure of Power: The Experience of a Single German Town 1922–1945, Franklin Watts; Revised edition (1984).
  190. ^ William A. Schabas, Genocide in International Law: The Crimes of Crimes, Cambridge University Press. 2000. str. 16.–17
  191. 191,0 191,1 Findley, Carter Vaughn. Turkey, Islam, Nationalism, and Modernity. Yale University Press. 2010. стр. 215.
  192. ^ Lewis, Bernard. The Emergence of Modern Turkey. Oxford University Press, 1968, pp. 239
  193. ^ Recognizing the 81st Anniversary of the Armenian Genocide. United States Government Printing Office.
  194. ^ Armenian Genocide Survivors Remember. Queens Gazette.
  195. ^ Akçam, Taner (1996). Armenien und der Völkermord: Die Istanbuler Prozesse und die Türkische Nationalbewegung. Hamburg: Hamburger Edition. str. 185. 
  196. 196,0 196,1 196,2 Turkey’s EU Minister, Judge Giovanni Bonello And the Armenian Genocide - ‘Claim about Malta Trials is nonsense’. The Malta Independent. 19 April 2012. Приступљено 10 August 2013
  197. 197,0 197,1 Shadow of the Sultan's Realm: The Destruction of the Ottoman Empire and the Creation of the Modern Middle East, Daniel Allen Butler, Potomac Books Inc. 2011. ISBN 978-1597974967. стр. 211.-212
  198. ^ Dadrian, Vahakn N (1991), „The Documentation of the World War I Armenian Massacres in the Proceedings of the Turkish Military Tribunal”, International Journal of Middle East Studies (23), стр. 554 
  199. ^ Dadrian, Vahakn N (1997), „The Turkish Military Tribunal's Prosecution of the Authors of the Armenian Genocide: Four Major Court-Martial Series”, Holocaust and Genocide Studies (11), Oxford Journals, стр. 31 
  200. ^ Detlev Grothusen, Klaus (197). Die Türkei in Europa: Beiträge des Südosteuropa-arbeitskreises der…. Berghahn Books. стр. 35. 
  201. ^ Kieser, Hans-Lukas (2006). Turkey Beyond Nationalism Towards Post-Nationalist Identities. London: I.B. Tauris & Co. стр. 119. ISBN 978-0-85771-757-3. 
  202. ^ Dadrian, Vahakn N. (2004). The history of the Armenian genocide : ethnic conflict from the Balkans to Anatolia to the Caucasus (6th rev. изд.). New York: Berghahn Books. стр. 384. ISBN 1-57181-666-6. 
  203. ^ Kevorkian, Raymond (2015). „The Origins and Evolution of the Armenian Genocide”. Armenian General Benevolent Union Magazine. 25 (1): 15. 
  204. ^ Taner Akçam: A Shameful Act: The Armenian Genocide and the Question of Turkish Responsibility, Metropolitan Books, New York 2006. ISBN 978-0-8050-7932-6. стр. 296.
  205. ^ Dadrian, Vahakn (2003). The History of the Armenian Genocide. Berghahn Books. стр. 342. ISBN 978-1-57181-666-5. 
  206. ^ Libaridian, Gerald J. (2007). Modern Armenia people, nation, state. New Brunswick, N.J.: Transaction Publishers. стр. 134—35. ISBN 1-4128-1351-4. 
  207. 207,0 207,1 Bonello 2008.
  208. ^ Eminian, Sarkis J. (2004). West of Malatia: The Boys of '26. Bloomington, IN: AuthorHouse. стр. 3. ISBN 9781418412623. 
  209. ^ Newton, Michael (2014). Famous Assassinations in World History: An Encyclopedia [2 volumes]. ABC-CLIO. стр. 269—70. ISBN 1-61069-286-1. 
  210. ^ „Official Trial of Soghomon Tehlirian”. Cilicia. German Government. 
  211. ^ Yeghiayan, Vartkes, ур. (2006). The Case of Soghomon Tehlirian (2. изд.). Glendale: Center for Armenian Remembrance. ISBN 0-9777153-1-0. 
  212. ^ „International Association of Genocide Scholars Officially Recognizes Ottoman Genocides Against the Armenians, Assyrians, and Hellenics”. 11. 3. 2008. 
  213. ^ Stanley, Alessandra (17. 4. 2006). „A PBS Documentary Makes Its Case for the Armenian Genocide, With or Without a Debate”. The New York Times. 
  214. ^ Yair Auron. The Banality of Denial: Israel and the Armenian Genocide. Transaction Publishers, (2004). стр. 9: "...when Raphael Lemkin coined the word genocide in 1944 he cited the 1915 annihilation of Armenians as a seminal example of genocide"
  215. ^ William Schabas. Genocide in international law: the crimes of crimes. Cambridge University Press. 2000. стр. 25.: "Lemkin's interest in the subject dates to his days as a student at Lvov University, when he intently followed attempts to prosecute the perpetration of the massacres of the Armenians"
  216. ^ Dirk Moses, A. (2004). Genocide and Settler Society: Frontier Violence and Stolen Indigenous Children in Australian History. Berghahn Books. str. 21. ISBN 978-1-57181-410-4. Pristupljeno 15. 10. 2017. »Indignant that the perpetrators of the Armenian genocide had largely escaped prosecution, Lemkin, who was a young state prosecutor in Poland, began lobbying in the early 1930s for international law to criminalize the destruction of such groups.« 
  217. ^ „Coining a Word and Championing a Cause: The Story of Raphael Lemkin”. United States Holocaust Memorial Museum (USHMM), Holocaust Encyclopedia. Arhivirano iz originala na datum 15. 6. 2010. »Lemkin's memoirs detail early exposure to the history of Ottoman attacks against Armenians (which most scholars believe constitute genocide), antisemitic pogroms, and other histories of group-targeted violence as key to forming his beliefs about the need for legal protection of groups.« 
  218. ^ „Genocide Background”. Jewish World Watch. Arhivirano iz originala na datum 02. 06. 2015. »The Armenian genocide (1915–1923) was the first of the 20th century to capture world-wide attention; in fact, Raphael Lemkin coined his term "genocide" in reference to the mass murder of ethnic Armenians by the Young Turk government of the Ottoman Empire.« 
  219. ^ „An Open Letter Concerning Historians Who Deny the Armenian Genocide” (PDF). International Association of Genocide Scholars. 01. 10. 2006. Pristupljeno 17. 6. 2016. 
  220. ^ Ihrig, Stefan; How the Armenian Genocide Shaped the Holocaust; 2016.
  221. ^ „Adolf Hitler - Statements on Record Relating to the Armenian Genocide”. Armenian-genocide.org. 22. 8. 1939. Pristupljeno 15. 10. 2017. 
  222. ^ Suny, Ronald (2011). A question of genocide : Armenians and Turks at the end of the Ottoman Empire. Oxford New York: Oxford University Press. str. 199. ISBN 978-0-19-978104-1. 
  223. ^ Hovannisian, Richard G. (1992). The Armenian Genocide. History Politics, Ethics. str. xvi.
  224. ^ Khatchig Mouradian, "Explaining the Unexplainable: The Terminology Employed by the Armenian Media when Referring to 1915", The Armenian Weekly, 23 September 2006.
  225. ^ Krikor Beledian, "L'expérience de la catastrophe dans la littérature arménienne", Revue d'histoire arménienne contemporaine, no. 1, (1995). стр. 131.
    Martine Hovanessian, "Exil et catastrophe arménienne: le difficile travail de deuil," in William Berthomière and Christine Chivallon (eds.), Les diasporas dans le monde contemporain, Paris: Karthala-MSHA, (2006). str. 231.}-
  226. 226,0 226,1 „Turkey Recalls Envoys Over Armenian Genocide”. International Center for Transitional Justice. 08. 05. 2006. Arhivirano iz originala na datum 3. 7. 2008. 
  227. ^ = International_Center_for_Transitional_Justice „International Center for Transitional Justice” Proverite vrednost parametra |url= (pomoć). Armeniapedia. Pristupljeno 17. 6. 2016. 
  228. ^ International Association of Genocide Scholars (13. 6. 2005). „Letter to Prime Minister Erdogan”. Genocide Watch. Arhivirano iz originala na datum 04. 06. 2007. 
  229. ^ Danielyan, Emil (10. 4. 2007). „Nobel Laureates Call For Armenian-Turkish Reconciliation”. Radio Free Europe/Radio Liberty. Arhivirano iz originala na datum 2. 7. 2007. 
    Phillips, David L. (09. 04. 2007). „Nobel Laureates Call For Turkish-Armenian Reconciliation” (PDF). The Elie Wiesel Foundation for Humanity. Arhivirano iz originala (PDF) na datum 23. jun 2007. 
  230. ^ Ugolovnoe pravo Rossii. Praktičeskiй kurs: učebnik / pod obщ. i nauč. red. A. V. Naumova; R. A. Adelьhanяn i dr.. Moskva: Volters Kluver. 2010. str. 750—800. ISBN 978-5-466-00463-2. 
  231. ^ U.S. Senate Concurrent Resalution 12, February 9, 1916
  232. ^ U.S. Congress Act to Incorporate Near East Relief, August 6, 1919
  233. ^ U.S. Senate Resolution 359, May 11, 1920
  234. ^ „U.S. House panel approves Armenia genocide resolution”. Xinhua. 03. 05. 2010. Arhivirano iz originala na datum 13. 6. 2017. 
  235. ^ „Texts adopted – Wednesday, 15 April 2015 – Armenian genocide 100th anniversary – P8_TA-PROV(2015)0094”. europa.eu. Pristupljeno 02. 06. 2016. 
  236. ^ „Council of Europe Parliamentary Assembly Written Declaration No. 320 – Recognition of the Armenian Genocide”. Council of Europe. Pristupljeno 02. 06. 2016. 
  237. ^ „Countries that Recognize the Armenian Genocide”. Armenian National Institute. Pristupljeno 20. 2. 2017. 
  238. ^ „Resolutions, Laws, and Declarations”. Armenian National Institute. Pristupljeno 06. 01. 2013. 
  239. ^ „States Resolutions, Laws, and Declarations”. Armenian Genocide Museum-Institute. Pristupljeno 06. 01. 2013. 
  240. ^ Argentine President expresses 'solidarity' on Armenian Genocide centennial. Public Radio of Armenia, April 15, 2015.
  241. ^ [Закон Армянской Советской Социалистической Республики "Об осуждении геноцида армян 1915 года в Османской Турции", Ведомости Верховного Совета Армянской ССР, 1988, 30 ноября, № 22, с. 312]
  242. ^ „Austrian parliamentarians acknowledge Armenian genocide”. Deutsche Welle. 22. 4. 2015. 
  243. ^ [http://www.horizonweekly.ca/news/details/68859 Belgian Prime Minister recognizes the Armenian Genocide]. Horizon Weekly, June 18, 2015.
  244. ^ Bolivia Unanimously Approved a Resolution on the Armenian Genocide. Horizon Weekly, November 30, 2014.
  245. ^ „Turkey recalls ambassador to Brazil over Armenian genocide legislation”. Reuters. 08. 06. 2015. »...Brazil for consultation, after the Latin American country's Senate passed legislation recognizing the massacre of Armenians during World War One in Turkey as genocide.« 
  246. ^ „Bulgaria's Parliament recognizes the armenian genocide”. STANDART. 24. 4. 2015. Pristupljeno 24. 4. 2015. 
  247. ^ Canadian Parliament recognizes Armenian genocide. CBC News, 2004.
  248. ^ Cámara solidariza con nación armenia y condena genocidio. Camara de Diputados, Chile. April 14, 2015.
  249. ^ „Cyprus criminalizes denial of 1915 Armenian genocide by Turks”. Reuters. 02. 04. 2015. 
  250. ^ „Sněmovna poprvé uznala genocidu Arménů z období první světové války. Zeman události označil za zvěrstva”. Ihned. 25. 4. 2017. 
  251. 251,0 251,1 Auron, Yair (2003). The Banality of Denial. Transaction Publishers. стр. 102. ISBN 978-1-4128-1784-4. 
  252. ^ „Bundestag passes Armenia 'genocide' resolution unanimously, Turkey recalls ambassador”. dw.com. Приступљено 02. 06. 2016. 
  253. ^ Pascal, Julia (26. 1. 2001). „A people killed twice”. The Guardian. 
  254. ^ Lithuanian Parliament Recognizes Armenian Genocide. RFERL, December 16, 2005.
  255. ^ Luxembourg, Chambre des Deputes, Resolution, May 6, 2015.
  256. ^ Dutch Parliament Recognizes Greek, Assyrian and Armenian Genocide. Greek Reporter, April 11, 2015.
  257. ^ „Paraguay's Senate Recognizes Armenian Genocide”. Asbarez. 29. 10. 2015. 
  258. ^ „Sejmu Rzeczypospolitej Polskiej z dnia 19 kwietnia 2005 r. w 90. rocznicę ludobójstwa popełnionego na ludności ormiańskiej w Turcji podczas I Wojny Światowej”. Sejm.gov.pl. 19. 4. 2005. 
  259. ^ „Denial of Armenian Genocide punished in Slovakia”. News.am. 23. 11. 2011. 
  260. ^ Sweden: Parliament Approves Resolution on Armenian Genocide. Library of Congress, March 16, 2010.
  261. ^ „Syria recognizes the Armenian Genocide committed by the Ottoman Empire, Parliament Speaker says - Հորիզոն շաբաթաթերթ - Horizon Weekly”. Horizonweekly.ca. 22. 4. 2015. 
  262. ^ „Syrian President Finally Recognizes the Armenian Genocide”. Asbarez. 28. 1. 2014. Pristupljeno 05. 10. 2015. 
  263. ^ Parliament of Uruguay (20. 4. 1965). „Law No. 13.326: Day of Remembrance for the Armenian Martyrs”. Armenian National Institute. 
  264. ^ Rocca, Francis X.; Peker, Emre (12. 4. 2015). „Pope Francis Calls Armenian Deaths 'First Genocide of 20th Century'. The Wall Street Journal. 
  265. ^ Venezuelan Parliament Adopts Armenian Genocide Resolution. Press release, ANCA, July 14, 2005.
  266. ^ Čpajak, Biljana (01. 08. 2006). „Hoćemo li zbog EU morati da priznamo genocid nad Jermenima”. Politika. Pristupljeno 15. 10. 2017. 
  267. ^ MacDonald. Identity Politics in the Age of Genocide. The Holocaust and historical representation. — P. 115
  268. ^ „Turkish Embassy.org”. Republic of Turkey. Arhivirano iz originala na datum 29. 3. 2006. 
  269. ^ Tony Taylor (2008). Denial: History Betrayed. Melbourne Univ. Publishing. str. 1—4. ISBN 978-0-522-85907-2. 
  270. ^ Düzel, Neşe (09. 09. 2008). „Devlet Ermenilerden özür dilemeli I-II”. HyeTert (na jeziku: turski). 
  271. ^ „Armenian Issue”. Turkish General Staff. Arhivirano iz originala na datum 19. 3. 2007. 
  272. ^ „Turkey's Initiative to Resolve Armenian Allegations Regarding 1915” (Saopštenje). Embassy of Turkish Republic at Washington, D.C. Arhivirano iz originala na datum 20. 6. 2012. 
  273. ^ „Türkiye Cumhuriyeti Vaşington Büyükelçiliği”. Turkish Embassy in Washington. 01. 01. 2007. Arhivirano iz originala na datum 20. 06. 2012. 
  274. ^ „'1915 yılı olayları' ['Events of 1915']. Sabah (na jeziku: turski). 27. 7. 2007. Arhivirano iz originala na datum 17. 10. 2012. »Erdoğan, eylülde ABD Kongresi'nin gündemine gelmesi beklenen soykırım iddialarına ilişkin genelgesinde, kamu kurumlarının, '1915 yılı olayları', '1915 yılı olayları ile ilgili Ermeni iddiaları veya varsayımları' ifadelerini kullanmalarını istedi.« 
  275. ^ Ukaz Prezidenta Azerbaйdžanskoй Respubliki o genocide azerbaйdžancev // Gosudarstvennaя Komissiя Azerbaйdžanskoй Respubliki po delam voennoplennыh, založnikov i bez vesti propavših graždan. (kopija)
  276. ^ В Азербайджане профессор истории Махмудов уверен в надуманности геноцида армян // кавказский узел. 24 апреля 2008. (копия)
  277. ^ «Геноцида армян» не было // Зеркало. 2011. — 27 мая. (копия)

Литература[uredi]

  • Hambaryan, Azat S., ур. (1981). „Հայաստանի սոցիալ-տնտեսական և քաղաքական դրությունը 1870-1900 թթ.”. Հայ Ժողովրդի Պատմություն (на језику: јерменски). Երևան: ՀՍՍՀ ԳԱ հրատ. стр. 22. Приступљено 25. 10. 2018. 

Спољашње везе[uredi]