Genocid nad Romima

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Genocid nad Romima
Deportacija Roma
Stone Flower, a monument dedicated to the victims of Jasenovac death camp
Braon trougao
Romska žena sa nemačkim policajcem
Memorial Center in Gradina Donja
  • Deportacija Roma
  • Kameni cvet, spomenik u Logoru Jasenovac
  • Smeđi trougao su nosili Romi na zatvoreničkim uniformama u logoru Aušvic
  • Romska žena sa nemačkim policijskim oficirom i nacističkim psihologom dr. Robertom Riterom
  • Memorijalni centar u Logoru Donja Gradina
Mesto Nacistička Nemačka, i ostale okupirane teritorije
Datum
1935–1945
MetaRomi
ŽrtveNajmanje 130.565. Druge procene daju brojke kao što su 220.000–500.000, 800.000 ili čak 1,5 miliona. 
Počinioci Nacistička Nemačka i njihovi saveznici
MotivAnti-romska osećanja,[1] arijevska ideologija [2]

Genocid nad Romima ili Romski Holokaust (poznat i kao Porajmos "uništenje", ili Samudaripen, masovno ubijanje) su zločini koje su vršile fašističke i nacističke organizacije, pokreti i vojska Trećeg rajha protiv Roma tokom Drugog svetskog rata. Za vreme vlasti Adolfa Hitlera, Romi i Jevreji su smatrani za rasama "neprijateljima viših rasa".[3]

Za vreme Adolfa Hitlera, 26. novembra 1935. izdat je dopunski dekret Nirnberškim zakonima, kojim se Romi klasifikuju kao „neprijatelji rasne države“, čime su svrstani u istu kategoriju kao i Jevreji. Tako je na neki način sudbina Roma u Evropi bila paralelna sudbini Jevreja u jevrejskom holokaustu.

Istoričari procenjuju da su Nemci i njihovi saradnici ubili između 220.000 i 500.000 Roma i Sinta - 25% do preko 50% procene od nešto manje od milion Roma u Evropi u to vreme. Kasnije istraživanje koje je citirao Jan Hankok procenilo je da je broj smrtnih slučajeva oko 1,5 miliona od procenjenih 2 miliona Roma.[4]

Zapadna Nemačka je 1982. zvanično priznala da je Nemačka počinila genocid nad Romima.[5] Poljska je 2011. godine zvanično usvojila 2. avgust kao dan sećanja na genocid nad Romima.[6]

Unutar nacističke države, prvo progon, a zatim istrebljenje, bio je usmeren prvenstveno na stacionarne „ciganske mešanke“. Počevši od februara 1943. godine, većina Roma koji su živeli u Nemačkom Rajhu deportovani su u posebno uspostavljeni romski logor u Aušvicu. Ostali Romi su tamo deportovani sa okupiranih zapadnoevropskih teritorija. Samo manjina je preživela. Izvan domašaja sistematske registracije, kao u oblastima istočne i jugoistočne Evrope pod nemačkom okupacijom, Romi koji su bili najugroženiji su oni koji su, po nemačkoj proceni, bili „skitnice“, iako su neki zapravo izbeglice ili raseljena lica. Ovde su pripadnici manjine postali žrtve pre svega masakra nemačkih vojnih i policijskih formacija, kao i SS jedinica i borbe protiv oružanog otpora nemačkoj okupaciji.

Etimologija[uredi | uredi izvor]

Termin porajmos (takođe porajmos ili pharajimos—bukvalno, „proždiranje“ ili „uništenje“ u nekim dijalektima romskog jezika[7]) uveo je Jan Hankok, ranih 1990-ih. Henkok je odabrao termin, koji je skovao jedan Kalderaš Rom, iz brojnih predloga u „neformalnom razgovoru 1993. godine“.[8]

Termin uglavnom koriste aktivisti i kao rezultat toga, njegova upotreba je nepoznata većini Roma, uključujući rođake žrtava i preživele.[9] Neki ruski i balkanski romski aktivisti protestuju protiv upotrebe reči porajmos.[8] U različitim dijalektima, porajmos je sinonim za poravipe što znači „narušavanje“ i „silovanje“, termin koji neki Romi smatraju uvredljivim. Janoš Barsoni i Agneš Daroci, pionirski organizatori pokreta za građanska prava Roma u Mađarskoj, preferiraju termin Pharajimos, romsku reč koja znači „sečenje“, „fragmentacija“, „uništenje“. Oni se protive upotrebi porajmosa, govoreći da je marhime (nečist, nedodirljiv): „porajmos je neizgovoriv u romskoj zajednici, pa stoga nije u stanju da prenese patnje Roma“.[10]

Balkanski romski aktivisti preferiraju termin samudaripen („masovno ubijanje“),[11] koji je prvi uveo lingvista Marsel Kurtijade 1970-ih u Jugoslaviji u kontekstu Aušvica i Jasenovca. To je neologizam od sa (romski za „sve“) i mudaripen (ubistvo). Može se prevesti kao „ubistvo svih“ ili „masovno ubistvo“. Međunarodna romska unija sada koristi ovaj termin.[12] Jan Hankok odbacuje ovu reč, tvrdeći da nije u skladu sa morfologijom romskog jezika.[8] Neki ruski romski aktivisti nude upotrebu termina Kali Traš („Crni strah“).[13] Druga alternativa koja je korišćena je Berša Bibahtale („Nesrećne godine“).[8] Na kraju, prilagođene pozajmljenice kao što su Holokosto, Holokausto itd. se takođe u nekim prilikama koriste u romskom jeziku.

Istorija[uredi | uredi izvor]

Anti-romska diskriminacija pre 1933.[uredi | uredi izvor]

Pojava naučnog rasizma[uredi | uredi izvor]

U kasnom 19. veku, pojava naučnog rasizma i socijalnog darvinizma, povezujući društvene razlike sa rasnim razlikama, pružila je nemačkoj javnosti pseudonaučna opravdanja za predrasude prema Jevrejima i Romima. Tokom ovog perioda, „koncept rase je sistematski korišćen da bi se objasnili društveni fenomeni“. Ovaj pristup je pokušao da potvrdi verovanje da rase nisu varijacije jedne vrste čoveka jer su imale izrazito različito biološko poreklo. Uspostavio je navodno naučno zasnovanu rasnu hijerarhiju, koja je definisala određene manjinske grupe kao druge na osnovu biologije.[14]

Pored rasne pseudonauke, kraj 19. veka bio je period modernizacije koju je sponzorisala država u Nemačkoj. Industrijski razvoj je promenio mnoge aspekte društva. Najvažnije, period je promenio društvene norme rada i života. Za Rome je to značilo negiranje njihovog tradicionalnog načina života kao zanatlija i trgovaca. Janoš Barsoni primećuje da je „industrijski razvoj obezvredio njihove zanatlijske usluge, što je rezultiralo dezintegracijom njihovih zajednica i društvenom marginalizacijom.“[15]

Progon od strane Nemačkog carstva i Vajmarske republike[uredi | uredi izvor]

Razvoj rasne pseudonauke i modernizacija rezultirali su antiromskim državnim intervencijama, koje su sprovele i Nemačko carstvo i Vajmarska republika. 1899. godine, štab carske policije u Minhenu je uspostavio Informativne službe o romskom jeziku od strane Bezbednosne policije. Njegova svrha je bila vođenje evidencije (lične karte, otisci prstiju, fotografije itd.) i kontinuirani nadzor nad romskom zajednicom. Romima u Vajmarskoj Republici zabranjen je ulazak u javne bazene, parkove i druga rekreativna područja, a prikazani su širom Nemačke i Evrope kao kriminalci i špijuni.[16]

U Bavarskoj je primenjen „Zakon o borbi protiv Cigana, skitnica i neradnika“ iz 1926. godine, koji je postao nacionalna norma do 1929. On je predviđao da grupe koje se identifikuju kao „Cigani“ izbegavaju sva putovanja u region. Oni koji su već živeli u toj oblasti trebalo je da se „drže pod kontrolom tako da [više] nema čega da se plaše u pogledu bezbednosti u zemlji.“[17] Bilo im je zabranjeno da „lutaju ili kampuju“ u grupama, a oni koji „ne mogu da dokažu da imaju redovan posao“ rizikovali su da budu poslati na prinudni rad do dve godine. Herbet Hojs primećuje da je „bavarski zakon postao model za druge nemačke države, pa čak i za susedne zemlje.“[18] Zahtev da Romi odustanu od svog nomadskog načina života i da se nasele u određenom regionu često je bio u fokusu anti-romske politike Nemačkog carstva i Vajmarske republike. Kada su se naselile, zajednice su bile koncentrisane i izolovane u jednoj oblasti unutar grada.[19] Ovaj proces je olakšao praksu nadzora i 'prevencije kriminala'.

Nakon donošenja Zakona o borbi protiv Cigana, skitnica i neradnika, javna politika je sve više ciljala Rome na eksplicitnoj rasnoj osnovi. Pruska je 1927. godine donela zakon koji zahteva da svi Romi nose lične karte. Osam hiljada Roma je obrađeno na ovaj način i podvrgnuto obaveznom uzimanju otisaka prstiju i fotografisanju.[20] Dve godine kasnije, fokus je postao eksplicitniji. Nemačka država Hesen je 1929. godine predložila „Zakon za borbu protiv ciganske opasnosti“. Iste godine otvoren je Centar za borbu protiv Cigana u Nemačkoj. Ovo telo je nametnulo ograničenja putovanja za Rome bez dokumenata i „dozvolilo proizvoljno hapšenje i zatvaranje Cigana kao sredstvo za prevenciju kriminala.“[21]

Medicinski eksperimenti[uredi | uredi izvor]

Za više informacija pogledajte: Medicinski eksperimenti nacista

Još jedna karakterika Porajmosa i Holokausta bila je ekstenzivna upotreba ljudskih subjekata u medicinskim eksperimentima.[22] Najozloglašeniji od ovih lekara bio je Jozef Mengele, koji je radio u koncentracionom logoru Aušvic. Njegovi eksperimenti su uključivali stavljanje subjekata u komore pod pritiskom, testiranje droge na njima, zamrzavanje, pokušaje da im promene boju očiju ubrizgavanjem hemikalija u oči dece i razne amputacije i druge brutalne operacije.[22] Puni obim njegovog rada nikada neće biti poznat jer je fon Veršuer uništio kamion sa dokumentima.[23] Mengeleovi sopstveni časopisi, koji se sastoje od nekih 3.300 stranica, verovatno nikada neće biti objavljeni.[24] Subjekti koji su preživeli Mengeleove eksperimente su skoro uvek ubijani i secirani ubrzo nakon toga.[25] Jedna Romkinja koja je preživela medicinske eksperimente bila je Margaret Kraus.[26]

Činilo se da je Mengele posebno voleo rad sa romskom decom. Donosio im je slatkiše i igračke i lično bi ih odneo u gasnu komoru. Zvali su ga „Onkel Mengele“.[27] Vera Aleksandar je bila jevrejska zatvorenica u Aušvicu koja se brinula o 50 parova romskih blizanaca:


Genocid nad Romima od strane nemačkih saveznika[uredi | uredi izvor]

Za više informacija pogledajte: Genocid nad Romima u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj

Rome su proganjali i marionetski režimi koji su tokom rata sarađivali sa Trećim rajhom, posebno zloglasni ustaški režim u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. Desetine hiljada Roma ubijeno je u koncentracionom logoru Jasenovac, zajedno sa Srbima, Jevrejima i antifašističkim muslimanima i Hrvatima. Jad Vašem procenjuje da je genocid bio najintenzivniji u Jugoslaviji, gde je ubijeno oko 90.000 Roma.[29] Ustaška vlada je praktično uništila romsko stanovništvo u zemlji, ubivši oko 25.000 i deportujući oko 26.000.[30][31]

U maju 1942. godine izdata je ustaška naredba da se zaustavi deportacija Roma muslimana koji žive u Bosni i Hercegovini.[32]

Na teritoriji Vojnog komandanta u Srbiji, nemački okupatori i srpska kolaboracionistička marionetska vlada Vlada narodnog spasa ubili su hiljade Roma u logorima Banjica, Crveni Krst i Topovske Šupe zajedno sa Jevrejima.[33] U avgustu 1942. Harald Tarner je izvestio svoje pretpostavljene da je „Srbija jedina zemlja u kojoj su rešeno jevrejsko i cigansko pitanje.“[34]

Srpski Romi bili su strane u neuspešnoj grupnoj tužbi protiv Vatikanske banke i drugih u saveznom sudu SAD u kojoj su tražili povraćaj ratnog plena.[35]

Vlade nekih saveznika nacističke Nemačke, odnosno Slovačke, Finske, Italije, Višijske Francuske, Mađarske i Rumunije, takođe su doprinele nacističkom planu istrebljenja Roma, ali je većina Roma u ovim zemljama preživela, za razliku od onih u ustaškoj Hrvatskoj ili oblastima kojima je direktno vladala. od strane nacističke Nemačke (kao što je okupirana Poljska). Vlada Mađarskog strelastog krsta deportovala je između 28.000 i 33.000 Roma od populacije koja je procenjena na između 70.000 i 100.000.[36]

Rumunska vlada Jona Antoneskua nije sistematski uništavala Rome na svojoj teritoriji. Neki Romi rezidenti deportovani su u okupirano Pridnjestrovlje.[30] Od procenjenih 25.000 Roma logoraša u ovim logorima, 11.000 (44%, ili skoro polovina) je umrlo.[37]

Prema rečima očevidca gospođe de Vik, zabeleženo je da je Ana Frank, poznata jevrejska žrtva holokausta, bila svedok uvoda u ubistva romske dece u Aušvicu: „Još uvek mogu da je vidim kako stoji na vratima i gleda niz logorsku ulicu gde je krdo golih ciganki prognano u krematorijum, a Ana ih je gledala kako idu i plakala.“

U Protektoratu Češke i Moravske, romski internirani su poslati u koncentracione logore Leti i Hodonin pre nego što su prebačeni u Aušvic-Birkenau na ubistvo gasom. Ono što logor Leti čini jedinstvenim je to što su u njemu bili češki stražari, koji su mogli biti i brutalniji od Nemaca, o čemu svedoči u knjizi Pola Polanskog „Crna tišina“. Genocid je bio toliko temeljan da je velika većina današnjih Roma u Češkoj zapravo poreklom od migranata iz Slovačke koji su se tamo doselili tokom posleratnih godina u Čehoslovačkoj. U Francuskoj koju su okupirali nacisti, ubijeno je između 16.000 i 18.000.[29]

Malobrojna romska populacija u Danskoj nije bila podvrgnuta masovnim ubistvima od strane nacističkih okupatora; umesto toga, jednostavno je klasifikovano kao „asocijalno“. Angus Frejzer ovo pripisuje „sumnjama oko etničkih razgraničenja unutar putujućeg stanovništva“.[38] Grčki Romi su uzeti kao taoci i pripremljeni za deportaciju u Aušvic, ali su spaseni pozivima atinskog nadbiskupa i grčkog premijera.[39]

Godine 1934. za 68 Roma, većinom norveških državljana, zabranjen je ulazak u Norvešku, a zabranjen im je i tranzit kroz Švedsku i Dansku kada su hteli da napuste Nemačku. U zimu 1943–1944, 66 članova porodica Jozef, Karoli i Modis je internirano u Belgiju i deportovano u romsko odeljenje u Aušvicu. Samo četiri člana ove grupe su preživela.[40]

Procenjeni broj žrtava[uredi | uredi izvor]

Sledeće brojke su iz The Columbia Guide to the Holocaust i onlajn enciklopedije Holokausta Memorijalnog muzeja Holokausta Sjedinjenih Država.[41][42]

Država Romska populacija 1939 Najmanji broj žrtvi Procenjeni broj žrtava od strane Memorijalnog muzeja Holokausa Sjedinjenih Država
Albanija 20,000 ? ?
Austrija 11,200 6,800 8,250
Belgija 600 350 500
Bugarska 80,000 0 0
Češka Republika (Protektorat Bohemije i Moravije) 13,000 5,000 6,500
Estonija 1,000 500 1,000
Francuska 40,000 15,150 15,150
Nemačka 20,000 15,000 15,000
Grčka ? 50 50
Mađarska 100,000 1,000 28,000
Italija 25,000 1,000 1,000
Letonija 5,000 1,500 2,500
Litvanija 1,000 500 1,000
Luksemburg 200 100 200
Holandija 500 215 500
Poljska 50,000 8,000 35,000
Rumunija 262,501 19,000 36,000
Slovačka 80,000 400 10,000
SSSR (granice iz 1939) 200,000 30,000 35,000
Jugoslavija 100,000 26,000 90,000
Ukupan broj 947,500 130,565 285,650

Međutim, novi nalazi i dokumenti koje su otkrili stručnjaci za istraživanje otkrili su da je broj smrtnih slučajeva Roma bio najmanje oko 200.000 do 500.000 od 1 ili 2 miliona Roma u Evropi, iako postoje brojni stručnjaci i naučnici koji navode mnogo veći broj smrtnih slučajeva Roma, kao npr. Jan Henkok, direktor Romskog arhivskog i dokumentacionog centra na Univerzitetu Teksas u Ostinu,[43] je u svojim nalazima otkrio da je skoro celokupno romsko stanovništvo ubijeno u Hrvatskoj, Estoniji, Litvaniji, Luksemburgu i Holandiji.[44] Rudolf Rumel, pokojni profesor političkih nauka na Univerzitetu na Havajima koji je svoju karijeru proveo prikupljajući podatke o kolektivnom nasilju vlada nad svojim narodom (za šta je skovao termin democid), procenio je da je 258.000 moralo biti ubijeno u Evropi, 36.000 u Rumuniji pod Jonom Antoneskuom[45] i 27.000 u Hrvatskoj pod kontrolom ustaša.[46]

U publikaciji iz 2010. Jan Henkok je izjavio da se slaže sa stavom da je broj ubijenih Roma potcenjen zbog toga što su grupisani sa drugima u nacističkim zapisima pod naslovima kao što su „ostatak za likvidaciju“, „obešeni“, i "partizani".[47] On primećuje nedavne dokaze kao što su prethodno opskurni koncentracioni logor Leti u Češkoj i Ackovićeve revidirane procene[48] da je Roma koje su ustaše ubile do 80.000–100.000. Ovi brojevi sugerišu da su prethodne procene bile krajnje nedovoljno zastupljene.[49]

Zbignjev Bžežinski je procenio da je 800.000 Roma umrlo kao posledica nacističkih akcija.[50]

U popularnoj kulturi[uredi | uredi izvor]

  • U dokumentarnom filmu iz 2011. A People Uncounted: The Untold Story of the Roma, reditelj Aron Jeger beleži bogatu, ali tešku istoriju romskog naroda, od drevnih vremena do genocida nad Romima tokom Drugog svetskog rata od strane nacista, a zatim i danas. Romi koji su preživeli holokaust dele svoje sirove, autentične priče o životu u koncentracionim logorima, dajući iz prve ruke izveštaje o iskustvu ove manjinske grupe koje je ostalo uglavnom nepoznato javnosti.
  • Godine 2009. Toni Gatlif, francuski romski filmski režiser, režirao je film Korkoro, koji prikazuje bekstvo Roma Taločea od nacista, uz pomoć francuskog notara Justesa i njegove poteškoće u pokušaju da vodi sedelački život.[51] Druga glavna junakinja filma, Lis Lundi, inspirisana je Ivet Lundi, učiteljicom koja je radila u Giongesu i bila aktivna u francuskom pokretu otpora.[52]
  • Poljski film iz 1988. I violine su prestale svirati, takođe ima temu Porajmosa. Kritikovan je zbog prikazivanja ubijanja Roma kao metoda uklanjanja svedoka ubijanja Jevreja.[53]
  • Scena u filmu Train de Vie (Train of Life) (Voz života) na francuskom jeziku, reditelja Radua Mihaileanua, prikazuje grupu Roma kako pevaju i plešu sa Jevrejima na stanici na putu ka koncentracionom logoru.
  • U grafičkom romanu X-Men: The Magneto Testament, Maks Ajzenhard, koji će kasnije postati Magneto, zaljubljen je u Romkinju po imenu Magda. Kasnije je ponovo sreće u Aušvicu, gde je ona u romskom logoru i zajedno planiraju bekstvo. Porajmos je detaljno opisan.[54]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Fischer 2007, str. 207–208, 210, 226
  2. ^ Kenrick 2006, str. 92
  3. ^ Bársony & Daróczi 2008, str. 1–12. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFBársonyDaróczi2008 (help)
  4. ^ Hancock 2005, str. 383–396.
  5. ^ „Germany unveils Roma Holocaust memorial”. www.aljazeera.com (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-02-03. 
  6. ^ „OSCE human rights chief welcomes declaration of official Roma genocide remembrance day in Poland”. www.osce.org (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-02-03. 
  7. ^ Hancock 1997, p. 339: "Porajmos: The Romani Holocaust (1933–1945), also Baro Porajmos, lit. 'great devouring'".
  8. ^ a b v g „RADOC”. web.archive.org. 2015-09-24. Arhivirano iz originala 24. 09. 2015. g. Pristupljeno 2022-02-03. 
  9. ^ Matras 2004, str. 195
  10. ^ Bársony, János; Daróczi, Ágnes (2008). Pharrajimos: The Fate of the Roma During the Holocaust (na jeziku: engleski). IDEA. ISBN 978-1-932716-30-6. 
  11. ^ „What does "Samudaripen" mean? | Dosta!”. web.archive.org. 2006-06-20. Arhivirano iz originala 20. 06. 2006. g. Pristupljeno 2022-02-03. 
  12. ^ „Genocide, Holocaust, Porajmos, Samudaripen - RomArchive”. www.romarchive.eu. Pristupljeno 2022-02-03. 
  13. ^ „Romanы Kulьturы i Džiipэn :: Cыganskaя Kulьtura i Žiznь”. web.archive.org. 2007-10-23. Arhivirano iz originala 23. 10. 2007. g. Pristupljeno 2022-02-03. 
  14. ^ Heuss 1997
  15. ^ Bársony & Daróczi 2008, str. 7 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFBársonyDaróczi2008 (help).
  16. ^ says, Savage (2011-07-17). „Roma in the Holocaust”. Moment Magazine (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-02-03. 
  17. ^ Report on the Bavarian Landtag 1925/6, III Tagung; Gesetz- und Verordnungsblatt fur den Freistaat Bayern, Nr. 17, 22 July 1926. as cited in Heuss 1997, str. 24.
  18. ^ Heuss 1997, str. 24
  19. ^ Sparing, Frank (1997). The Gypsy Camps – The creation, character and meaning of an instrument for the persecution of Sinti and Romanies under National Socialism.
  20. ^ Hancock 1991, str. 14
  21. ^ Jessee, Erin (3 February 2010). Nazi Atrocities: The Genocide of the Roma/Sinti. Lecture at Concordia University. Montreal, Quebec.
  22. ^ a b Harran, Marilyn J. (2003). The holocaust chronicle. Internet Archive. Lincolnwood, Ill. : Publications International. ISBN 978-0-7853-2963-3. 
  23. ^ Müller-Hill, Benno (1998). Murderous science : elimination by scientific selection of Jews, Gypsies, and others in Germany, 1933-1945. Plainview, N.Y.: Cold Spring Harbor Laboratory Press. ISBN 0-87969-531-5. OCLC 37688339. 
  24. ^ Autographs, Alexander. „Auschwitz "Angel of Death" Josef Mengele's Unknown Writings to be Auctioned”. www.prnewswire.com (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-02-03. 
  25. ^ Lifton, Robert Jay (1986). The Nazi doctors : medical killing and the psychology of genocide. Internet Archive. New York : Basic Books. ISBN 978-0-465-04904-2. 
  26. ^ Magazine, Smithsonian; Katz, Brigit. „London Library Spotlights Nazi Persecution of the Roma and Sinti”. Smithsonian Magazine (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-02-03. 
  27. ^ United States Holocaust Memorial Museum. (1993). The world must know. Internet Archive. Little, Brown. ISBN 978-0-316-09135-0. 
  28. ^ Berenbaum 1993, str. 196
  29. ^ a b "Gypsies" (PDF). Arhivirano na sajtu Wayback Machine (29. januar 2022) Shoah Resource Center, The International School for Holocaust Studies.
  30. ^ a b „Genocide of European Roma (Gypsies), 1939–1945”. encyclopedia.ushmm.org (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-02-03. 
  31. ^ „Jasenovac Camp”. www.jewishvirtuallibrary.org. Pristupljeno 2022-02-03. 
  32. ^ „Bosnia and Herzegovina - RomArchive”. www.romarchive.eu. Pristupljeno 2022-02-03. 
  33. ^ Misha Glenny. The Balkans: Nationalism, War and the Great Powers, 1804–1999. str. 502: „Nacistima je pomagalo nekoliko hiljada etničkih Nemaca, kao i pristalice jugoslovenskog fašističkog pokreta Dijmitrija Ljotića, Zbora, i kvislinške administracije generala Milana Nedića. Ali glavni pokretač istrebljenja bila je redovna vojska. Uništenje srpskih Jevreja je laž Vermahta koji tvrdi da nije učestvovao u genocidnim programima nacista. Zaista, general Bome i njegovi ljudi u Srbiji pod nemačkom okupacijom planirali su i izveli ubistvo preko 20.000 Jevreja i Cigana bez ikakvog podsticaja iz Berlina"
  34. ^ Alex J. Kay, David Stahel; Mass Violence In Nazi-Occupied Europe str. 84; Indiana University Press. 2018. ISBN 0253036836.
  35. ^ „vaticanbankclaims.com - This website is for sale! - vaticanbankclaims Resources and Information.”. www.vaticanbankclaims.com. Pristupljeno 2022-02-03. 
  36. ^ F. C. DeCoste, Bernard Schwartz (2000). The Holocaust's ghost : writings on art, politics, law, and education. Edmonton, Alta., Canada: University of Alberta Press. ISBN 0-88864-358-6. OCLC 43275431. 
  37. ^ "The Deportation of the Roma and their Treatment in Transnistria" (PDF). Yad Vashem.
  38. ^ Fraser 1992, str. 267
  39. ^ Fraser 1992, str. 268
  40. ^ Hjeltnes, Guri (2015-02-13). „Den norske stat betalte Nazi-Tyskland for å transportere vekk norske rom”. dagbladet.no (na jeziku: norveški). Pristupljeno 2022-02-03. 
  41. ^ Niewyk, Donald L.; Nicosia, Francis R. (2000). The Columbia guide to the Holocaust. Internet Archive. New York : Columbia University Press. ISBN 978-0-231-11200-0. 
  42. ^ „European Romani (Gypsy) population”. encyclopedia.ushmm.org (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-02-03. 
  43. ^ Karanth, Dileep (2009). „Ian Hancock”. The University of Texas at Austin. Pristupljeno 6. 11. 2015. 
  44. ^ Hancock, Ian (23. 9. 2000). „Downplaying the Porrajmos: The Trend to Minimize the Romani Holocaust”. The Patrin Web Journal (In WebCite). Arhivirano iz originala 26. 10. 2009. g. Pristupljeno 5. 11. 2015. 
  45. ^ Rummel 1997, table 14.1D line 1881.
  46. ^ Rummel 1997, table 9.1 lines 195–201.
  47. ^ Hancock 2010, str. 243.
  48. ^ Essay "The Suffering of the Roma in Jasenovac" in Lituchy, Barry M. (2006). Jasenovac and the Holocaust in Yugoslavia. New York: Jasenovac Research Institute. ISBN 978-0-9753432-0-3. 
  49. ^ Hancock 2010, str. 244-5.
  50. ^ Brzezinski, Zbigniew (2010-11-30). Out of Control: Global Turmoil on the Eve of the 21st Century (na jeziku: engleski). Simon and Schuster. ISBN 978-1-4391-4380-3. 
  51. ^ Nyiri, Mary (2010). „It's Only a Movie: Film Review of Kokoro (Freedom)”. KinoCritics.com. 
  52. ^ „Yvette Lundy, inspire un film à Tony Gatlif”. France 3 Champagne-Ardenne (na jeziku: francuski). France Télévisions. 8. 4. 2012. Arhivirano iz originala 04. 03. 2016. g. Pristupljeno 8. 11. 2015. 
  53. ^ Hancock 2010, str. 256.
  54. ^ „X-Men: Magneto – Testament Digital Comics – Marvel Comics”. comicstore.marvel.com. Arhivirano iz originala 08. 05. 2020. g. Pristupljeno 2016-05-03. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Berenbaum, Michael (1993). The world must know: The history of the Holocaust as told in the United States Holocaust Memorial Museum. USHMM. str. 196. ISBN 978-0-316-09135-0. 
  • Heuss, Herbert (1997). German policies of Gypsy persecution (1870–1945). 
  • Kenrick, Donald (2006). The Final Chapter. University of Hertfordshire Press. str. 92. ISBN 9781902806495. 
  • Hancock, Ian (2005). „True Romanies and the Holocaust: A Re-evaluation and an overview”. Ur.: Stone. The Historiography of the Holocaust. Palgrave Macmillan. ISBN 978-1-4039-9927-6.  Tekst „Dan” ignorisan (pomoć)
  • Bársony, János; Daróczi, Ágnes (2008). Pharrajimos: The Fate of the Roma During the Holocaust. IDEA. ISBN 978-1-932716-30-6. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Геноцид_над_Ромима&oldid=27542107”