Geografija Islanda

Island u septembru.

Island zimi.

topografska karta

digitalni elevacioni model Islanda

Island je veliko ostrvo u Severnom Atlantiku. Smešteno je na severoistočnom delu Srednjoatlantskog grebena koji se zove greben Rejkjanes i predstavlja jedini veći deo ovog okeanskog grebena koji se nalazi iznad nivoa mora.

Nalazi se južnije od Severnog polarnog kruga i oko 250 km jugoistočno od Grenlanda. Površina ostrva iznosi 103.125 km², od toga kopnena površina 100.329 km², a vodena 2.796 km².

Najviša tačka ostrva je Hvanadalshnukur (2.110 m). Najduže reke su Tjoursau (230 km) i Jekulsau au Fedlum (206 km)

Geologija

Geološki gledano, Island je jedno od najinteresantnijih područja na planeti. Naime, na ostrvu se istovremeno javlja više geoloških fenomena koji utiču jedni na druge. Zbog toga predstavlja jedinstveno područje za istraživanje tektonike ploča i vulkana.

Tektonika ploča

Srednjoatlantski greben

Današnja vulkanski aktivna zona sa granicom tektonskih ploča.

Sadašnja i ranija riftna zona na Islandu: 1. Severna riftna zona, 2. nekadašnja riftna zona Snajfedlsnes-Skagi, 3. nekadašnja riftna zona Vestfjorde, 4. istočna vulkanska zona - najverovatnije buduća riftna zona.

Rift (Almanagjau u Tingvedliru)

Pukotine kod Mivatna na severu Islanda nastale kao posledica zemljotresa.

Island je relativno mlad. Star je oko 17-20 miliona godina. Razlog tome je njegov položaj na Srednjoatlantskom grebenu.

Srednjookeanski grebeni, kojima pripada i Srednjoatlantski greben, jesu mesta na kojima se okeansko dno redovno menja. Konvekcijom u astenosferi na okeanskom dnu se stvara divergentna sila, usled koje se dno „cepa” a nastala pukotina popunjava magmom (tzv. širenje okeanskog dna). Na taj način vremenom nastaju podmorske planine.

Zapadni i severozapadni deo ostrva sastoji se iz tercijarnih bazaltnih formacija i najvećim je delom stariji od 3 miliona godina. Izuzetak čini Snajfedlsnes. Tamo je vulkanska aktivnost prestala pre 7 miliona godina, a zatim je pre 2 miliona godina ponovo počela. Poslednje erupcije u ovoj oblasti dogodile su se u vreme naseljavanja oko 900. godine (u Hnapadaluru). Ovde još ima 3 aktivna vulkanska sistema.

Istočno se od toga se pružaju staropleistocenske stene iz zone ugaslih vulkana stare oko 700.000-3 miliona godina. Stene vulkanski aktivnog Srednjoatlantskog grebena su mlađe od 700.000 godina i stalno se obnavljaju. Istočno od vulkanski aktivne zone nalazi se istočni deo zone ugaslih vulkana, koji se još zove „Siva bazaltna formacija”. Posle toga ponovo sledi tercijarna oblast, ali u manjoj meri nego na zapadu ostrva.

Zbog stalne vulkanske aktivnosti proistekle usled širenja Srednjoatlantskog grebena Island se godišnje širi za oko 2 cm u pravcu istok-zapad. Međutim, širenje u pravcu zapada je znatno jače usmereno nego ono na istok.

Vulkanizam

Island je jedno od vulkanski najaktivnijih područja na planeti. Zbog toga je bogat vulkanskim oblicima. S jedne strane, tome je doprineo njegov položaj u Srednjoatlantskom grebenu, a s druge strane, islandska pluma, koja se nalazi ispod Islanda.

Zona aktivnih vulkana

Zona aktivnih vulkana koncentrisana je duž granice tektonskih ploča odnosno duž središnje pukotine Srednjoatlantskog grebena. Ovde naime izbija sveža magma. Aktivni vulkani nalaze se u zoni novih vulkana širokoj samo nekoliko kilometara (s izuzetkom vulkana na Snajfeldsnesu), koja se na južnoj polovini sastoji od dve grane, a na severnoj od jedne trake. Sve tri zone se spajaju u području Vatnajekudla. Stara bazaltna polja na zapadu i istoku ostrva treba pripisati tercijarnom vulkanizmu. Širenjem ostrva u pravcu istok-zapad tamošnji vulkani su postepeno odsečeni od središnje pukotine Srednjookeanskog grebena. Usled nemogućnosti transporta magme postali su neaktivni. Isto važi i za Sivu bazaltnu formaciju zone neaktivnih vulkana. Najstariji bazalti pleistocena su veoma slični tercijarnim. Sadrže međutim više sedimenata, pelagonita, kao i naslaga stena tipa morene (tilita), koji dokumentuju glacijalnu aktivnost na ostrvu.

Vulkan Ejafjadlajekidl prekriven glečerom, pogled sa takođe vulkanskog arhipelaga Vestmanaejara.

Najaktivniji vulkani nalaze se na nenaseljenom Islandskom platou. Predeli u kojima je vulkanska aktivnost naročito uočljiva, jesu npr. Landmanalaugar na jugu ili Krafla-Kaldera na severu ostrva. Mnogim vulkanima je vrh prekriven glečerom. To su:

• Vatnajekidl (8.100 km²)
• Langjekidl (953 km²)
• Hofsjekidl (930 km²)
• Mirdalsjekidl (595 km²)
• Drangajekidl (199 km²)
• Ejafjadlajekidl (107 km²)

U blizini ostrva nalaze se vulkanska ostrva (Hejmaej, Surtsej i dr.).

Poslednje vulkanske erupcije dogodile su se 2000. (Hekla), 2004 (Grimsvetn), 2010 (Ejafjadlajekidl), 2011 (Grimsvetn) i 2014 (Baurdarbunga).

Na poljima lave nalazi se mnogo pećina (i na poljima blok lave i na poljima pahoehoe lave). Na islandskom se one zovu Hedlishraun (pećine od lave).

Jastučaste lave, štitasti vulkani i mese

Skjaldbrejdir

Tokom ledenog doba, kada je glečer od više stotina metara prekrio ceo Island, formirao se jedan poseban oblik vulkanizma. Tada je dolazilo uglavnom do efuzivnog transporta magme. Pri tome se glečer topio tamo gde je izlazila magma. Usled visokog pritiska leda i brzog hlađenja putem kontakta sa vodom došlo je do formiranja pilou lave ili jastučaste lave. Jastučasti grebeni se danas mogu videti na primer u Sigaldi na jugu ostrva. Transport magme bi nastavio da se odvija, pritisak bi postepeno opadao i erupcijom pepela nastao bi tzv. palagonit-tuf. Pošto bi vulkan probio glečer, iznad leda bi efuzivnim transportom magme nastao štitasti vulkan. Štitasti vulkani transportuju tečnu lavu, koja se naširoko širi. Zbog toga imaju nagib od samo 8 stepeni (npr. Kjalhraun). Pošto bi lava probila ledeni štit glečera, formirali bi se bazaltni platoi. Posle topljenja glečera nastao bi vulkan u obliku stola ili tuja sa svojim karakterističnim strmim zidovima (npr. Herdubrejd)

Eldgjau

Linearne erupcije i nizovi kratera

Na ostrvu se mogu sresti i mnogi drugi tipovi vulkana. Između ostalog, najčešće su linearne erupcije. Pri takvoj erupciji vulkan izbacuje magmu duž jedne pukotine dugačke i do nekoliko kilometara. Tako je 930. godine eruptirao procep Eldgjau dugačak 30 km.

Izbacivanje magme se postepeno koncentriše uglavnom na određenim mestima. Ovde se formura jedan mali konus, koji formira čitav lanac vulkana, tzv. niz kratera, kao npr. pukotina Laki na južnom Islandu, gde je 1783. godine na dužini od oko 25 km nastao lanac kratera sa preko stotinu dimnjaka.

Hekla

Druge vrste vulkana

Stratovulkana na Islandu ima samo u veoma malom broju. Transporuju velike količine riolitskog pepela i imaju tipičan oblik konusa (npr. Snajfedlsjekidl)

Vulkan Hekla ima jedinstven oblik i važi za mešavinu vulkanske pukotine i stratovulkana.

I prsteni od tufa se mogu naći na ostrvu. Nastali su jedinstvenim slučajem izbijanja magme, freatomagmatičkom eksplozijom, prilikom koje bi lava došla u dodir sa vodom. Najpoznatiji primer ovog tipa kratera je Hverfjadl na jezeru Mivatn.

Uticaj vode

Glečeri

Island je poznat kao zemlja vatre i leda. To nije bez razloga. Pored 33 aktivna vulkanska sistema ovde ima najrazličitijih oblika voda. Među njima ništa manje bitni nisu glečeri, koji su dali oblik ostrvu.

Literatura

• Einarsson, Þorleifur (1994). Geologie von Island. Gesteine und Landschaften (3. deutsche Auflage izd.). Reykjavik: Verlag Mál og Menning. ISBN 978-9979-3-0690-0. 
• Gläßer, Ewald; Schnütgen, Achim (1986). Island. Wissenschaftliche Buchgesellschaft Darmstadt (= Wissenschaftliche Länderkunden Band 28). ISBN 978-3-534-01225-1. 
• Guðmundsson, Ari Trausti; Kjartansson, Halldór (1996). Land im Werden. Ein Abriß der Geologie Islands. Reykjavík: Vaka-Helgafell. ISBN 978-9979-2-0347-6. 
• Guðmundsson, Ari Trausti (1996). Volcanoes in Iceland. 10.000 Years of Volcanic History. Reykjavík: Vaka-Helgafell. ISBN 978-9979-2-0348-3. 
• Guðmundsson, Ari Trausti (2007). Lebende Erde. Facetten der Geologie Islands. Reykjavík: Mál og Menning. ISBN 978-9979-3-2778-3. 
• Hug-Fleck, Chris (2010). Islands Naturwunder, Portrait einer außergewöhnlichen Vulkaninsel. Au. ISBN 978-3-00-030427-9. 
• Schönenberger, R.; J. Neugebauer (1987): Einführung in die Geologie Europas. 5. Aufl., Rombach Wissenschaft, Freiburg
• Schutzbach, W. (1976): Island. Feuerinsel am Polarkreis. 2. Aufl.; Ferd. Dümmlers Verlag, Bonn.
• Sonder, R. A. (1941): Studien über heisse Quellen und Tektonik in Island. Schweizer-Spiegel-Verlag, Zürich
• Thordarson, Thor; Hoskuldsson, Armann (2002). Iceland. Classic Geology in Europe 3. Harpenden: Terra Publishing. ISBN 978-1-903544-06-8. 
• Zepp, H. (2002): Geomorphologie. 3. Aufl., (= UTB 2164), Schöningh