Georg Forster

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Georg Forster
Georg Forster sa 26 godina, naslikao Dž. H. V. Tišbajn, 1781 (delo se takođe pripisuje Antonu Grafu)[1]
Lični podaci
Datum rođenja(1754-11-27)27. novembar 1754.
Mesto rođenjaNasenhuben, Vojvodstvo Mokri Dvor, Kraljevska Pruska
Datum smrti10. januar 1794.(1794-01-10) (39 god.)
Mesto smrtiPariz, Francuska
DržavljanstvoNemačko[2]
Naučni rad
Poljeprirodna istorija, etnologija

Johan Georg Adam Forster[a] (nem. Johann Georg Adam Forster; 27. novembar 1754[4] — 10. januar 1794) bio je nemački prirodnjak, etnolog, putopisac, novinar i revolucionar.[2] U ranom dobu pratio je oca Johana Rajnholda Forstera na nekoliko naučnih ekspedicija, uključujući i drugo putovanje Džejmsa Kuka na Pacifik. Njegov izveštaj o tom putovanju, Putovanje oko sveta, značajno je doprineo etnologiji naroda Polinezije i ostao je delo koje se uvažava. Kao rezultat izveštaja, Forster je primljen u Kraljevsko društvo u dvadeset drugoj godini i postao je jedan od osnivača moderne naučne putopisne književnosti.

Nakon povratka u kontinentalnu Evropu, Forster se okrenuo obrazovanju. Predavao je prirodnu istoriju na Karolinum kolegijumu u Otoneumu, Kasel (1778—84), a kasnije i na Akademiji u Vilni (danas Univerzitet u Vilnjusu) (1784—87). Godine 1788. postao je glavni bibliotekar na Univerzitetu u Majncu. Većina njegovog naučnog rada za to vreme sastojala se od eseja o botanici i etnologiji, ali je takođe pisao pregovore i prevodio mnoge knjige o putovanjima i istraživanjima, uključujući nemački prevod Kukovih dnevnika.

Forster je bio centralna figura prosvetiteljstva u Nemačkoj i dopisivao se sa većinom njegovih pristalica, uključujući i njegovog bliskog prijatelja Georga Kristofa Lihtenberga. Njegove ideje i ličnost uticali su na Aleksandra fon Humbolta, jednog od velikih naučnika 19. veka. Kada su Francuzi preuzeli kontrolu nad Majncom 1792. godine, Forster je imao vodeću ulogu u Republici Majnc, najranijoj republici u Nemačkoj. Tokom jula 1793. i dok je bio u Parizu kao delegat mlade Republike Majnc, pruske i austrijske koalicione snage ponovo su preuzele kontrolu nad gradom, a Forster je proglašen odmetnikom. Ne uspevši da se vrati u Nemačku i razdvojivši se od prijatelja i porodice, umro je u Parizu od bolesti početkom 1794. godine.

Detinjstvo i mladost[uredi | uredi izvor]

Georg Forster rođen je u malom selu Nasenhuben u vojvodstvu Mokri Dvor, blizu Danciga (današnji Gdanjsk), u oblasti Kraljevske Pruske, u poljsko-litvanskoj zajednici.[5] Bio je najstarije od sedmoro dece koja su preživela Johana Rajnholda Forstera i Justine Elizabet (rođene Nikolaj). Otac mu je bio prirodnjak, naučnik i kalvinistički pastor. Godine 1765. ruska carica Katarina II naručila je pastoru da putuje kroz Rusiju na istraživačko putovanje i istraži situaciju nemačke kolonije na reci Volgi. Georg, koji je tada imao deset godina, pridružio mu se. Na putovanju, na kom su stigli do Kalmikijskih stepa na donjoj Volgi, otkrili su nekoliko novih vrsta,[6] a mladi Forster naučio je kako da sprovodi naučna istraživanja i praktikuje kartografiju. Tečno je govorio i ruski jezik.

Izveštaj o putovanju, koji je uključivao oštre kritike guvernera Saratova, nije dobro primljen na sudu. Forsterovi su tvrdili da nisu primili poštenu nadoknadu za svoj rad[7] i da su morali da se presele u drugu kuću. Oni su se odlučili da se nastane u Engleskoj 1766. godine. Otac je predavao na Dizenterovoj akademiji u Voringtonu,[8] a takođe se bavio prevodilačkim radom. Mladi Forster je sa samo trinaest godina objavio svoju prvu knjigu: engleski prevod Lomonosove istorije Rusije, koja je bila dobro prihvaćena u naučnim krugovima.[9]

Oko sveta sa Kapetanom Kukom[uredi | uredi izvor]

Džejms Kuk, portret autora Natanijela Densa, c. 1775, Nacionalni pomorski muzej, Grinič

Godine 1772. godine Forsterov otac postao je član Kraljevskog društva. Ovo, zajedno sa povlačenjem Josefa Banksa, rezultiralo je time da ga britanski admiralitet pozove da se pridruži drugoj ekspediciji Džejmsa Kuka na Pacifik (1772—75). Georg Forster pridružio se svom ocu u ekspediciji i ponovo je postavljen za crtača svog oca. Zadatak Johana Rajnholda Forstera bio je da radi na naučnom izveštaju o otkrićima putovanja koji je trebalo da bude objavljen nakon njihovog povratka.[10]

Oni su se ukrcali na brod HMS Rezolušon 13. jula 1772. godine u Plimutu. Put ih je vodio najpre do južnog Atlantika, potom preko Indijskog okeana i Južnog okeana do ostrva Polinezije i na kraju oko rta Horn nazad u Englesku, gde su se vratili 30. jula 1775. godine. Tokom trogodišnjeg putovanja istraživači su posetili Novi Zeland, ostrva Tonga, Novu Kaledoniju, Tahiti, Markiska ostrva i Uskršnje ostrvo. Otišli su dalje na jug nego bilo ko pre njih, skoro otkrivši Antarktik. Ovo putovanje je konačno opovrglo teoriju Terra Australis Incognita (lat. Terra Australis Incognita), koja je tvrdila da na jugu postoji veliki, pogodan kontinent.[6]

Pod nadzorom svog oca, Georg Forster je prvo započeo studije zoologije i botanike južnih mora, uglavnom crtajući životinje i biljke. Međutim, Georg je takođe sledio svoje interese, što je dovelo do potpuno nezavisnih istraživanja u uporednoj geografiji i etnologiji. Brzo je naučio jezike polinezijskih ostrva. Njegovi izveštaji o narodu Polinezije danas su dobro cenjeni, jer opisuju stanovnike južnih ostrva sa empatijom, saosećanjem i velikim delom bez zapadnih ili hrišćanskih predrasuda.[11]

Rezolušon i Advenčur u zalivu Matavaj autora Vilijama Hodžesa

Za razliku od Luja Antoana de Bugenvila, čiji su izveštaji sa puta na Tahiti nekoliko godina pre toga pokrenuli nekritički romantizam plemićkog divljaštva, Forster je razvio sofisticiranu sliku društava ostrva Južnog Tihog okeana.[12] Opisao je razne društvene strukture i religije sa kojima se susretao na Društvenim ostrvima, na Uskršnjem ostrvu, na Tongi i Novom Zelandu i ovu raznolikost pripisao razlikama u životnim uslovima ovih ljudi. Istovremeno, primetio je i da su jezici ovih prilično raštrkanih ostrva slični. O stanovnicima ostrva Nomuka (u grupi ostrva Ha'apai današnje Tonge) napisao je da se njihovi jezici, vozila, oružje, nameštaj, odeća, tetovaže, stil brade, ukratko sve njihove osobine se gotovo savršeno poklapaju sa onim što je već video tokom proučavanja plemena na Tongatapuu. Međutim, napisao je, „mi nismo mogli da opazimo bilo kakvu potčinjenost među njima, premda je to snažno karakterisalo domoroce sa Tonga-Tabua, koji su se, čini se, u pokornosti kralju spuštali čak i na servilnost.”[13]

Putovanje je bilo bogato naučnim rezultatima. Međutim, odnos između Forstera i Kuka i njegovih službenika često je bio problematičan, zbog frakcionog temperamenta starijeg Forstera,[6] kao i zbog toga što je Kuk odbio da dozvoli više vremena za botanička i druga naučna posmatranja. Kuk je odbio naučnike na svom trećem putovanju nakon njegovih iskustava sa Forterom.[14]

Osnivač moderne putopisne književnosti[uredi | uredi izvor]

Jedna od brojnih Forsterovih ilustracija danas izumrlih ptica, tanaski, takođe poznat i kao fosterov golub sa ostrva Tana

Ovi sukobi nastavili su se nakon putovanja sa problemom ko treba da napiše službeni izveštaj o putovanjima. Lord Sendvič, iako spreman da plati obećani novac, bio je iznerviran uvodnim poglavljem Johana Rajnholda Forstera i pokušao je da ga izmeni. Međutim, Forster nije želeo da njegovo pisanje bude ispravljeno „kao sastav školskog dečaka” i tvrdoglavo je odbio bilo kakav kompromis.[10] Kao rezultat toga, službeni izveštaj je napisao Kuk, a Forsterovi su lišeni prava na sastavljanje izveštaja i nisu dobili naknadu za svoj rad. Tokom pregovora, mlađi Forster odlučio je da objavi nezvanični izveštaj o svojim putovanjima. Godine 1777. objavljena je njegova knjiga Putovanje oko sveta u rezoluciji njenog britanskog visočanstva, kojom je komandovao kapetan Džejms Kuk tokom godina, 1772, 3, 4 i 5. Ovaj izveštaj bio je prvi izveštaj o drugom Kukovom putovanju (pojavio se šest nedelja pre službenog izveštaja) i bio je namenjen široj javnosti. Engleska verzija i njegov prevod na nemački jezik (objavljen 1778—80) mladom su autoru doneli pravu slavu. Pesnik Kristof Martin Viland pohvalio je knjigu kao najvažniju u svom vremenu, a ona je i danas ostala jedan od najvažnijih opisa putovanja ikad napisanih. Knjiga je takođe imala značajan uticaj na nemačku književnost, kulturu i nauku, utičući na naučnike poput Aleksandra fon Humbolta[15] i inspirisala je mnoge etnologe kasnijih vremena.

Forster je napisao dobro uglađenu nemačku prozu, koja nije bila samo naučno tačna i objektivna, već je bila uzbudljiva i laka za čitanje. To se razlikovalo od uobičajene putopisne literature tog vremena, utoliko što je predstavljalo više od pukog prikupljanja podataka — takođe je pokazala koherentne, živopisne i pouzdane etnografske činjenice koje su proizišle iz detaljnih i simpatetičkih opažanja. Forster je često prekidao svoj opis da bi ga obogatio filozofskim primedbama o svojim zapažanjima.[16] Njegov glavni fokus uvek je bio na ljude sa kojima se susretao: njihovo ponašanje, običaji, navike, religije i oblici društvenog organizovanja. U Putovanju oko sveta je predstavio čak i pesme koje je narod Polinezije pevao, upotpunjene stihovima i muzičkim notacijama. Knjiga je jedan od najvažnijih izvora koji se tiču društava Južnog Tihog okeana iz vremena pre nego što je evropski uticaj postao značajan.[17]

Oba Forstera su takođe objavila opise svojih putovanja po Južnom Tihom okeanu u berlinskom Časopisu o čudnim novim putopisnim izveštajima (nem. Magazin von merkwürdigen neuen Reisebeschreibungen), a Georg je u periodu 1791—93. godine objavio prevod Putovanja do Južnog mora, prevod poručnika Vilijama Blaja, London 1792.

Foster na univerzitetima[uredi | uredi izvor]

Objavljivanje Putovanja oko sveta donelo je Forsteru naučno priznanje širom Evrope.[18] Ugledno Kraljevsko društvo primilo ga je za člana 9. januara 1777. godine,[19] iako nije imao čak ni 23 godine. Dobio je slinčo zvanje i od akademija u rasponu od Berlina do Madrida.[20] Ova imenovanja, međutim, nisu bila plaćena.

Otputovao je u Pariz kako bi razgovarao sa američkim revolucionarom Bendžaminom Frenklinom 1777. godine.[21] Iduće godine otišao je u Nemačku da bi predavao prirodnu istoriju na Karolinum kolegijumu u Kaselu, gde je upoznao Terezu Hajn, ćerku klasičara Kristijana Gotliba Hajna, koja je kasnije postala jedna od prvih samostalnih pisaca u Nemačkoj. Venčali su se 1785. godine (što je bilo nakon što je napustio Kasel) i imali su troje dece, ali njihov brak nije bio srećan. Od svog boravka u Kaselu, Forster se aktivno dopisivao sa važnim ličnostima prosvetiteljstva, uključujući Lesinga, Herdera, Vilanda i Getea. Takođe je pokrenuo saradnju između Karolinuma u Kaselu i Univerziteta u Getingenu, gde je radio njegov prijatelj Georg Kristof Lihtenberg. Zajedno su osnovali i objavili naučni i književni časopis Göttingisches Magazin der Wissenschaften und Litteratur.[22] Forsterov najbliži prijatelj, Samjuel Tomas fon Zemering, stigao je u Kasel ubrzo nakon Forstera, i obojica su ubrzo bili povezani sa Rozenkrojcerima u Kaselu, gde je Forster uzeo tajno ime Amadeus Sragorisinus Segenitor.[23]

Kuća u kojoj je Georg Forster živeo tokom svog boravka u Majncu, sa komemorativnom pločom pored vrata

Međutim, do 1783. godine Forster je video da ga njegovo učešće sa Rozenkrojcerima nije samo odaljilo od stvarne nauke, već ga je stavilo i dublje u dugove[24] (govori se da nije dobro zarađivao novac);[6] zbog toga je Forster rado prihvatio predlog Nacionalne prosvete Poljsko-litvanskog komonvelta i postao predsedavajući prirodne istorije na Univerzitetu u Vilnjusu 1784.[25] U početku su ga dobro prihvatili u Vilnjusu, ali se vremenom osećao sve više i više izolovano. Većina njegovih kontakata i dalje je bila sa naučnicima u Nemačkoj; posebno je zapažen njegov spor sa Imanuelom Kantom oko definicije rase.[26] Godine 1785. Forster je otputovao u Hale gde je predao svoju tezu o biljkama južnog Pacifika za doktorat iz medicine na tamošnjem univerzitetu.[27] Po povratku u Vilnjus, Forsterove ambicije da izgradi naučni centar prirodne istorije nisu mogle dobiti odgovarajuću finansijsku podršku vlasti u poljsko-litvanskoj zajednici. Štaviše, njegov čuveni govor o prirodnoj istoriji 1785. godine prošao je gotovo nezapaženo i štampan je do 1843. godine. Ovi događaji doveli su do velikih tenzija između njega i lokalne zajednice.[28] Na kraju je raskinuo ugovor koji je potpisao na šest godina pre njegovog završetka, pošto mu je Katarina II Ruska ponudila mesto na putovanju oko sveta (ekspedicija Mulovskog) za visoki honorar i mesto profesora u Sankt Peterburgu.[29] To je rezultiralo sukobom između Forstera i uticajnog poljskog naučnika Andžeja Snjadeckog. Međutim, ruski predlog je povučen i Forster je napustio Vilnjus. Zatim se preselio u Majnc, gde je postao glavni bibliotekar Univerziteta u Majncu, mesto na kom je pre toga bio njegov prijatelj Johan fon Miler, koji je obezbedio da ga Forster nasledi kada se Miler prebaci u administraciju izbornika Fridriha Karla Jozefa von Ertala.[30]

Forster je redovno objavljivao eseje o savremenim istraživanjima i nastavio da bude vrlo plodan prevodilac; na primer, pisao je o Kukovom trećem putovanju u Južni Pacifik, kao i o ekspediciji u Bauntiju, a takođe je preveo Kukove i Blajove dnevnike sa tih putovanja na nemački jezik.[31] Od svojih londonskih godina, Forster je bio u kontaktu sa ser Jozefom Banksom, inicijatorom ekspedicije Baunti i učesnikom prvog Kukovog putovanja. Dok je bio na Univerzitetu u Vilnjusu, napisao je Neuholland und die brittische Colonie in Botany-Bay, koji je bio objavljen u časopisu Allgemeines historisches Taschenbuch (Berlin, decembar 1786), esej o budućim izgledima engleske kolonije osnovane u Novom Južnom Velsu 1788. godine.[32]

Još jedno njegovo interesovanje bila je indologija — jedan od glavnih ciljeva njegove neuspele ekspedicije koju je Katarina II finansirala bio je da dođe do Indije. Preveo je sanskritsku dramu Šakuntala koristeći latinsku verziju koju je pružio ser Vilijam Džouns; ovo je snažno uticalo na Johana Gotfrida Herdera i pokrenulo nemačko interesovanje za indijsku kulturu.[33]

Pogledi na Donju Rajnu[uredi | uredi izvor]

Jedan od ulaza u Kelnsku katedralu, koja je bila pominjana u Forsterovom delu Ansichten vom Niederrhein

U drugoj četvrtini 1790. godine, Forster i mladi Aleksandar fon Humbolt krenuli su iz Majnca na dugo putovanje kroz Južnu Holandiju, Ujedinjene provincije i Englesku, završivši na kraju u Parizu. Utisci sa putovanja opisani su u trotomnoj publikaciji Ansichten vom Niederrhein, von Brabant, Flandern, Holland, England und Frankreich im April, Mai und Juni 1790 (Pogledi na Donju Rajnu, iz Brabanta, Flandrije, Holandije, Engleske i Francuske u aprilu, maju i junu 1790), objavljena 1791—94. Gete je o knjizi rekao: „Čovek želi, nakon što je završio čitanje, da je započne iznova, i želi da putuje sa tako dobrim i poznavanim posmatračem”. Knjiga sadrži i komentare o istoriji umetnosti koji su za tu disciplinu bili uticajni koliko je i Putovanje oko sveta uticalo na etnologiju. Forster je, na primer, bio jedan od prvih pisaca koji je upravo tretirao Kelnsku katedralu kao primerom gotičke arhitekture,[34] koja je u to vreme široko shvaćena kao „varvarska”. Knjiga je dobro primljena u ranim romantičnim intelektualnim pokretima u nemačkom govornom području u Evropi.[35]

Forsterovo glavno interesovanje, međutim, ponovo je bilo usmereno na socijalno ponašanje ljudi, kao što je bilo 15 godina ranije na Tihom okeanu. Nacionalni ustanici u Flandriji i Brabantu i revolucija u Francuskoj izazvali su njegovu radoznalost. Putovanje ovim regionima, zajedno sa Holandijom i Engleskom, gde su slobode građana bile podjednako dobro razvijene, na kraju mu je pomoglo da razreši sopstvena politička mišljenja. Od tog vremena pa nadalje on je bio samouvereni protivnik starog poretka. Sa drugim nemačkim učenjacima pozdravio je izbijanje revolucije kao jasnu posledicu prosvetiteljstva. Već 30. jula 1789. godine, nedugo nakon što je čuo za pad Bastilje, napisao je svom svekru, filologu Kristijanu Gotlibu Hajneu, da je bilo lepo videti šta je filozofija iznedrila u glavama ljudi, što je zatim realizovano u državi. Obrazovati ljude o njihovim pravima na ovaj način, napisao je, na kraju je bio najsigurniji način; ostalo bi rezultiralo stanjem kao što je dotad bilo.[36]

Život revolucionara[uredi | uredi izvor]

Osnivanje Republike Majnc[uredi | uredi izvor]

Drvo slobode, simbol revolucionarne francuske korišćen i u Republici Majnc. Delo u tehnici vodene boje naslikao je Johan Volfgang Gete.

Francuska revolucionarna vojska pod generalom Kustinom preuzela je kontrolu nad Majncom 21. oktobra 1792. godine. Dva dana kasnije Forster se pridružio drugima u osnivanju Jakobinskog kluba pod nazivom Prijatelji slobode i jednakosti (nem. Freunde der Freiheit und Gleichheit) u Izbornoj palati. Od početka 1793. aktivno je učestvovao u organizovanju republike Majnc. Ova prva republika smeštena na nemačkom tlu bila je konstituisana na principima demokratije i obuhvatala je oblasti na levoj obali Rajne između Landaua i Bingena. Forster je postao potpredsednik privremene republičke uprave i kandidat na izborima za lokalni parlament, Rheinisch-Deutscher Nationalkonvent (Rajnsko-nemačka nacionalna konvencija). Od januara do marta 1793. godine bio je urednik časopisa Nove novine Majnca ili Prijatelj naroda (nem. Die neue Mainzer Zeitung oder Der Volksfreund), ime izabrano po uzoru na Maraov L'Ami du peuple.[37] U svom prvom članku napisao je:

Die Pressefreiheit herrscht endlich innerhalb dieser Mauern, wo die Buchdruckerpresse erfunden ward.[38]

Sloboda štampe je konačno zavladala unutar ovih zidova u kojima je štamparska mašina izmišljena.

Međutim, ta sloboda nije dugo trajala. Republika Majnc postojala je samo do povlačenja francuskih trupa u julu 1793. godine nakon opsade Majnca.

Forster nije bio prisutan u Majncu tokom opsade. Kao predstavnici Nacionalne konvencije u Majncu, on i Adam Luks poslati su u Pariz da apliciraju da Majnc — koji nije mogao postojati kao nezavisna država — postane deo Francuske republike. Aplikacija je prihvaćena, ali nije imala efekta, jer su Majnc osvojile pruske i austrijske trupe, a stari red je vraćen.[39] Forster je izgubio svoju biblioteku i zbirke i odlučio je da ostane u Parizu.[40]

Smrt u revolucionarnom Parizu[uredi | uredi izvor]

The Pinnacle of Liberty, satira Džejmsa Gilreja

Na osnovu dekreta cara Franca II o kažnjavanju nemačkih podanika koji su sarađivali sa francuskom revolucionarnom vladom, Forster je proglašen zločincem i staljen pod carsku zabranu; glava mu je ucenjena na 100 dukata i on se nije mogao vratiti u Nemačku.[41] Bez ikakvih sredstava za život i bez supruge, koja je u Majncu boravila sa svojom decom i njenim kasnijim suprugom Ludvigom Ferdinandom Huberom, ostao je u Parizu. U ovom trenutku revolucija u Parizu ušla je u vladavinu terora koju je uveo Komitet za javnu bezbednost pod vladavinom Maksimilijana Robespjera. Forster je imao priliku da iskusi razliku između revolucijskog obećanja sreće za sve i njene okrutne prakse. Za razliku od mnogih drugih nemačkih pristalica revolucije, poput Fridriha Šilera, Forster nije odustao od svojih revolucionarnih ideala pod pritiskom terora. Događaje u Francuskoj je posmatrao kao silu prirode koja se nije mogla usporiti i koja je morala osloboditi sopstvenu energiju da ne bi bila još destruktivnija.[42]

Pre nego što je vladavina terora dosegla vrhunac, Forster je umro usled reumatske bolesti[43] u svom malom stanu u potkrovlju u ulici Ru de Mulin[44] u Parizu, januara 1794, u 40. godini života. U to vreme je planirao da poseti Indiju.[40]

Pogledi na nacije i njihovu kulturu[uredi | uredi izvor]

Forster je imao delimično škotske korene i rođen je u poljskoj Kraljevskoj Prusiji, i samim tim je rođenjem bio poljski podanik. Radio je u Rusiji, Engleskoj, Poljskoj i u nekoliko nemačkih zemalja svog vremena. Na kraju je život završio u Francuskoj. Radio je u različitim sredinama i mnogo je putovao od svoje mladosti. Smatrao je da mu je to, zajedno sa njegovim naučnim odgojem koji je zasnovan na principima prosvetiteljstva, dalo široku perspektivu na različite etničke i nacionalne zajednice:

Johan Rajnhold Forster i Georg Forster na Tahitiju, slika Džona Fransisa Rigoa, 1780

Svi narodi na zemlji imaju jednake zahteve prema mojoj dobroj volji... i moja pohvala i krivica su nezavisni od nacionalnih predrasuda.[45]

Po njegovom mišljenju sva ljudska bića imaju iste sposobnosti s obzirom na razum, osećanja i maštu, ali ovi osnovni sastojci se koriste na različite načine i u različitim sredinama, što stvara različite kulture i civilizacije. Prema njemu je očigledno da je kultura u Ognjenoj zemlji na nižem stepenu razvoja od evropske kulture, ali on takođe priznaje da su tamošnji uslovi života mnogo teži i to ljudima daje vrlo male šanse da razviju višu kulturu. Na osnovu tih mišljenja klasifikovan je kao jedan od glavnih primera nemačkog kosmopolitizma 18. veka.[46]

Nasuprot stavu iznetom u ovim spisima i njegovoj prosvetiteljskoj pozadini, on je u svojim privatnim pismima tokom boravka u Vilnjusu i u dnevniku putovanja kroz Poljsku uvredljivo koristio izraze predrasuda prema Poljacima,[47][48][49] ali on nikada nije objavio nikakvu manifestaciju ovog stava.[50] Ove uvrede postale su poznate tek nakon njegove smrti, kada su njegova privatna prepiska i dnevnici objavljeni. Pošto su Forsterovi objavljeni opisi drugih nacija viđeni kao nepristrasna naučna zapažanja, njegov omalovažavajući opis Poljske u njegovim pismima i dnevnicima često se uzimao za nominalna vrednost u carskoj i nacističkoj Nemačkoj, gde je korišćen kao sredstvo podrške zasnovane na nauci za navodnu nemačku superiornost.[51] Širenje stereotipa poljske privrede (nem. Polnische Wirtschaft)[52][53] najverovatnije je posledica uticaja njegovih pisama.[54][53]

Forsterov stav doveo ga je u sukob s ljudima različitih nacija na koje je naišao te nigde nije bio dobrodošao, jer je bio previše revolucionaran i antinacionalan za Nemce,[55] ponosan i suprotan u odnosima sa Englezima,[56] previše zabrinut o poljskoj nauci za Poljake,[53][57] i politički beznačajan i zanemaren dok je bio u Francuskoj.[55]

Nasleđe[uredi | uredi izvor]

Nakon Forsterove smrti, njegova dela su uglavnom zaboravljena, osim u stručnim krugovima. To je delom bilo kao posledica njegovog učešća u Francuskoj revoluciji. Međutim, njegov prijem se menjao promenom politike vremena, sa različitim periodima koji su se fokusirali na različite delove njegovog rada. U periodu porasta nacionalizma posle napoleonske ere, u Nemačkoj je smatran „izdajnikom svoje zemlje”, što je zasenilo njegov autorski i naučni rad. Ovaj stav je porastao iako je filozof Karl Vilhelm Fridrih Šlegel pisao o Forsteru početkom 19. veka:

Među svim onim autorima proze koji opravdano zauzimaju mesto u redovima nemačkih klasika, niko ne odiše duhom slobodnog napretka više od Georga Forstera.[58]

Izvesno interesovanje za Forsterov život i revolucionarne akcije oživljeno je u kontekstu liberalnih osećanja koja su vodila do revolucije 1848. godine.[59] Međutim, on je ipak bio u velikoj meri zaboravljen u Nemačkoj Vilhelma II, a još više u Trećem rajhu,[44] gde je zainteresovanost za Forstera bila ograničena na njegov stav o Poljskoj iz njegovih privatnih pisama. Interesovanje za Forstera nastavilo se tokom šezdesetih u Istočnoj Nemačkoj, gde je on tumačen kao šampion klasne borbe.[60] Istraživačka stanica GDR na Antarktiku koja je otvorena 25. oktobra 1987. godine, dobila je ime po njemu.[61] U Zapadnoj Nemačkoj, potraga za demokratskim tradicijama u nemačkoj istoriji dovela je do raznovrsnije slike o njemu u 1970-im. Fondacija Aleksandra fon Humbolta imenovala je po njemu program stipendiranja stranih naučnika iz zemalja u razvoju.[62] Njegova reputacija kao jednog od prvih i najistaknutijih nemačkih etnologa je nesporna, a njegova dela smatraju se ključnim u razvoju etnologije u Nemačkoj u posebnu granu nauke.[63]

Etnografski predmeti koje su sakupili Georg i Johan Rajnhold Forster sada su predstavljeni kao Kuk—Forster kolekcija (nem. Cook-Forster-Sammlung) u antropološkoj zbirci Sammlung für Völkerkunde u Getingenu.[64] Još jedna kolekcija predmeta koju su prikupili Forsterovi izložena je u muzeju Pit Rivers u Oksfordu.[65]

Dela[uredi | uredi izvor]

  • A Voyage Round the World|A Voyage Round the World in His Britannic Majesty's Sloop Resolution, Commanded by Capt. James Cook, during the Years, 1772, 3, 4, and 5 (1777) (preview)
  • De Plantis Esculentis Insularum Oceani Australis Commentatio Botanica (1786) available online at Project Gutenberg
  • Florulae Insularum Australium Prodromus (1786) available online at Project Gutenberg
  • Essays on moral and natural geography, natural history and philosophy (1789–97)
  • Views of the Lower Rhine, Brabant, Flanders (three volumes, 1791–94)
  • Georg Forsters Werke, Sämtliche Schriften, Tagebücher, Briefe, Deutsche Akademie der Wissenschaften zu Berlin, G. Steiner et al. Berlin: Akademie 1958
  • Werke in vier Bänden, Gerhard Steiner (editor). Leipzig: Insel 1965. ASIN: B00307GDQ0
  • Reise um die Welt, Gerhard Steiner (editor). Frankfurt am Main: Insel, 1983. ISBN 3-458-32457-7
  • Ansichten vom Niederrhein, Gerhard Steiner (editor). Frankfurt am Main: Insel, 1989. ISBN 3-458-32836-X
  • Georg Forster, Briefe an Ernst Friedrich Hector Falcke. Neu aufgefundene Forsteriana aus der Gold- und Rosenkreuzerzeit, Michael Ewert, Hermann Schüttler (editors). Georg-Forster-Studien Beiheft 4. Kassel: Kassel University Press 2009. ISBN 978-3-89958-485-1

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Standardna skraćenica autora G.Forst. se koristi kako bi označila ovu osobu kao autora kada se citira botaničko ime.[3]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Bertschinger, George. „The Portraits of John Reinhold Forster and George Forster. A Catalog Tracing the Origin of Each Portrait”. Arhivirano iz originala 15. 5. 2008. g. Pristupljeno 6. 12. 2009. 
  2. ^ a b „Georg Forster Leben und Werk”. Spiegel Online (na jeziku: nemački). Arhivirano iz originala 29. 4. 2017. g. Pristupljeno 23. 5. 2017. 
  3. ^ IPNI. G.Forst.
  4. ^ Many sources, including the biography by Thomas P. Saine, give Forster's birth date as November 26; according to Enzensberger, Ulrich (1996) Ein Leben in Scherben [A Life in Ruins], Deutscher Taschenbuch Verlag, ISBN 3-423-13248-5, the baptism registry of St Peter in Danzig lists November 27 as the date of birth and December 5 as the date of baptism.
  5. ^ Friedrich, Karin (2000). The Other Prussia: Royal Prussia, Poland and Liberty, 1569–1772. Cambridge University Press. str. xi. ISBN 978-0-521-58335-0. 
  6. ^ a b v g Thomas, Nicholas; Berghof, Oliver (2000). „Introduction”. A Voyage Round the World. Forster, Georg. University of Hawai'i Press. ISBN 0-8248-2091-6. 
  7. ^ Reintjes, str. 9
  8. ^ Boreham, Ian (1985). „John Reinhold Forster”. Cook's Log. Captain Cook Society. 8 (3): 368. Arhivirano iz originala 23. 9. 2015. g. Pristupljeno 14. 7. 2015. 
  9. ^ Steiner, Gerhard; Baege, Ludwig, ur. (1971). Vögel der Südsee [Birds of the South Seas] (na jeziku: nemački). Insel-Verlag. str. 53. 
  10. ^ a b Aulie, Richard P. (1999). „The Forsters at Home”. The Voyages of Captain James Cook. Captain Cook Study Unit. Pristupljeno 14. 5. 2015. 
  11. ^ Ackerknecht, str. 85–86
  12. ^ Ackerknecht, str. 86–87
  13. ^ Forster, Georg. A Voyage Round the World, Book II, Chapter VIII
  14. ^ Saine, str. 22
  15. ^ Smith, Alexander (1990). Explorers of the Amazon. University of Chicago Press. str. 218. ISBN 0-226-76337-4. 
  16. ^ Thomas, Nicholas; Berghof, Oliver (2000). „Preface”. A Voyage Round the World. Forster, Georg. University of Hawai'i Press. ISBN 0-8248-2091-6. 
  17. ^ Ruth P. Dawson, “Navigating Gender: Georg Forster in the Pacific and Emilie von Berlepsch in Scotland.“ In: Weimar Classicism, ed. David Gallagher. Lampeter, Wales: Edwin Mellen Press, 2011. 39-64.
  18. ^ Gray, Sally Hatch (2012). „Disinterested Pleasure and Aesthetic Autonomy in Georg Forster's Voyage 'round the World”. Open Inquiry Archive. 1 (5). Arhivirano iz originala 24. 10. 2012. g. Pristupljeno 23. 5. 2012. 
  19. ^ „Fellows of the Royal Society – F”. Royal Society. Arhivirano iz originala 8. 10. 2007. g. Pristupljeno 8. 5. 2015. 
  20. ^ Rakusa-Suszczewski, Stanisław (1977). „Introduction”. Podróż naokoło świata [Voyage Round the World] (na jeziku: poljski). Forster, Georg; translated by Michał Ronikier. Czytelnik. 
  21. ^ Horton, Scott (13. 4. 2008). „Georg Forster's Recollection of Benjamin Franklin”. Harper's Magazine. Arhivirano iz originala 8. 7. 2015. g. Pristupljeno 8. 5. 2015. 
  22. ^ Saine 1972, str. 27
  23. ^ Harpprecht, Klaus (2007). „Das Abenteuer der Freiheit und die Liebe zur Welt”. Georg Forster: Reise um die Welt : illustriert von eigener Hand. Frankfurt am Main: Eichborn. str. 22. ISBN 9783821862033. OCLC 173842524. 
  24. ^ Saine 1972, str. 33
  25. ^ Reintjes 1953, str. 50
  26. ^ Saine 1972, str. 43–48
  27. ^ Aulie, Richard P. (1999). „On the Continent”. The Voyages of Captain James Cook. Captain Cook Study Unit. Pristupljeno 14. 5. 2015. 
  28. ^ Bodi, Leslie (2002). „Georg Forster: The "Pacific Expert" of eighteenth-century Germany”. Literatur, Politik, Identität – Literature, Politics, Cultural Identity. Röhrig Universitätsverlag. str. 29, 54. ISBN 3-86110-332-X. 
  29. ^ King, Robert J. (2008). „The Mulovsky expedition and Catherine II's North Pacific empire”. Australian Slavonic and East European Studies. 21 (1/2): 101—126. Arhivirano iz originala 25. 10. 2009. g. 
  30. ^ Saine 1972, str. 59
  31. ^ King, Robert J. (2008). „The Call of the South Seas: Georg Forster and the expeditions to the Pacific of Lapérouse, Mulovsky and Malaspina”. Georg-Forster-Studien. XIII. 
  32. ^ Sprengel, Matthias Christian (2008) [1787]. „German text (Google Books)”. Neuholland und die brittische Colonie in Botany-Bay [New Holland and the British Colony at Botany Bay]. Translated by Robert J. King. Australasian Hydrographic Society. Arhivirano iz originala 19. 7. 2008. g. 
  33. ^ Ackerknecht, str. 85
  34. ^ Saine, str. 103
  35. ^ Murray, Christopher John (2003). Encyclopedia of the Romantic Era, 1760–1850: A-L. Taylor & Francis. str. 365. ISBN 978-1-57958-423-8. 
  36. ^ Schweigard, Jörg (2001). „Freiheit oder Tod!” [Liberty or Death!]. Die Zeit (na jeziku: nemački) (29). Arhivirano iz originala 5. 9. 2005. g. Pristupljeno 30. 5. 2006. 
  37. ^ Harpprecht, Das Abenteuer der Freiheit, p. 33
  38. ^ Lepenies, Wolf (17. 5. 2010). „Freiheit, das Riesenkind” [Freedom, the giant child]. Süddeutsche Zeitung (na jeziku: nemački). Arhivirano iz originala 8. 7. 2015. g. Pristupljeno 20. 2. 2012. 
  39. ^ „The Mainz Republic”. World History at KMLA (WHKLMA). Arhivirano iz originala 3. 3. 2016. g. Pristupljeno 22. 5. 2015. 
  40. ^ a b  Gilman, D. C.; Thurston, H. T.; Colby, F. M., ur. (1906). „Forster, Georg”. New International Encyclopedia (I izd.). New York: Dodd, Mead. 
  41. ^ Saine, str. 154
  42. ^ Saine, str. 152
  43. ^ Reintjes, str. 136
  44. ^ a b Schell, Christa (26. 11. 2004). Die Revolution ist ein Orkan [The Revolution is a Hurricane] (radio script (RTF)) (na jeziku: nemački). Arhivirano iz originala 1. 10. 2007. g. Pristupljeno 12. 4. 2012. 
  45. ^ Forster, Johann Georg (1958). Steiner, Gerhard, ur. Georg Forsters Werke, Sämtliche Schriften, Tagebücher, Briefe [Georg Forster's works, all writings, diaries, letters] (na jeziku: nemački). II. Deutsche Akademie der Wissenschaften zu Berlin. str. 13—14. 
  46. ^ Kleingeld, Pauline (1999). „Six Varieties of Cosmopolitanism in Late Eighteenth-Century Germany” (PDF). Journal of the History of Ideas. 60 (3): 515. ISSN 0022-5037. doi:10.1353/jhi.1999.0025. Arhivirano iz originala (PDF) 28. 2. 2008. g. 
  47. ^ Lawaty, Andreas (2003). „"Polnische Wirtschaft" und "deutsche Ordnung": Nachbarbilder und ihr Eigenleben”. Ur.: Oestreich, Bernhard. Der Fremde, Interdisziplinäre Beiträge zu Aspekten von Fremdheit [The Stranger, Interdisciplinary Contributions to Aspects of Foreignness] (na jeziku: nemački). Peter Lang Verlag. str. 156—166. 
  48. ^ Krause, Hans-Thomas (1981). „Georg Forster und Polen”. Georg Forster (1754–1794). Ein Leben für den wissenschaftlichen und politischen Fortschritt [Georg Forster (1754–1794). A Life of Scientific and Political Progress]. Wissenschaftliche Beiträge der Martin-Luther-Universität Halle-Wittenberg (na jeziku: nemački). str. 79—85. 
  49. ^ „Books and Periodicals Received: "Czarna legenda Polski: Obraz Polski i Polaków w Prusach 1772–1815"”. The Sarmatian Review. XXII (3). 1. 9. 2002. Arhivirano iz originala 20. 9. 2005. g. Pristupljeno 1. 9. 2005. 
  50. ^ Bömelburg, Hans-Jürgen (1993). „Georg Forster und das negative deutsche Polenbild. Ein Kosmopolit als Architekt von nationalen Feindbildern?” [Georg Forster and the negative German image of Poland. A cosmopolitan as an architect of national bogeymen?]. Mainzer Geschichtsblätter (na jeziku: nemački). 8: 79—90. 
  51. ^ Burleigh, Michael; Wippermann, Wolfgang (1991). The Racial State: Germany 1933–1945Neophodna slobodna registracija. Cambridge University Press. ISBN 0-521-39802-9. 
  52. ^ Orłowski, Hubert (1996). "Polnische Wirtschaft": Zum deutschen Polendiskurs der Neuzeit. Studien der Forschungsstelle Ostmitteleuropa an der Universität Dortmund (na jeziku: nemački). 21. ISBN 3-447-03877-2. 
  53. ^ a b v Salmonowicz, Stanisław (1987). „Jerzy Forster a narodziny stereotypu Polaka w Niemczech XVIII/XIX wieku”. Zapiski Historyczne (na jeziku: poljski). 52 (4): 135—147. 
    *Salmonowicz, Stanisław (1988). „Georg Forster und sein Polenbild: Kosmopolitismus und nationales Stereotyp” [Georg Forster and his image of Poland: cosmopolitanism and national stereotype]. Medizenhistorisches Journal (na jeziku: nemački). 23 (3–4): 277—290. 
  54. ^ Stasiewski, Bernhard (1941). „"Polnische Wirtschaft" und Johann Georg Forster, eine wortgeschichtliche Studie” ["Polish economy" and Johann Georg Forster, a word historical study]. Deutsche Wissenschaftliche Zeitschrift im Wartheland (na jeziku: nemački). 2 (3/4): 207—216. 
  55. ^ a b Craig, Gordon A. (1. 3. 1969). „Engagement and Neutrality in Germany: The Case of Georg Forster, 1754–94”. Journal of Modern History. 41 (1): 2—16. doi:10.1086/240344. 
  56. ^ Arlidge, Allan (2005). „Cook As A Commander – Cook and His Supernumeraries”. Cook's Log. Captain Cook Society. 28 (1): 5. Arhivirano iz originala 23. 9. 2015. g. Pristupljeno 14. 7. 2015. 
  57. ^ Grębecka, Wanda (2003). Stanisław Bonifacy Jundziłł (1761–1847). Wybitni Polacy na Ziemi Lidzkiej (na jeziku: poljski). OCLC 749967908. 
  58. ^ Schlegel, Friedrich. Kritische Schriften, ed. W. Rasch, 2nd ed., Munich: Hanser 1964, translated by T. Saine in the preface to Georg Forster
  59. ^ Saine, introduction
  60. ^ Würzner, M. H. (1991). „The Effect of the French Revolution in Germany: Christoph Martin Wieland and Georg Forster”. Ur.: Barfoot, Cedric Charles; D'haen, Theo. Tropes of Revolution: Writers' Reactions to Real and Imagined Revolutions 1789–1989. Rodopi. ISBN 90-5183-292-3. 
  61. ^ König-Langlo, Gert; Gernandt, Hartwig (12. 1. 2009). „Compilation of ozonesonde profiles from the Antarctic Georg-Forster-Station from 1985 to 1992”. Earth System Science Data. Copernicus GmbH. 1: 1—5. ISSN 1866-3516. OCLC 277823257. doi:10.5194/essd-1-1-2009. Arhivirano iz originala 12. 5. 2014. g. Pristupljeno 12. 4. 2012. 
  62. ^ „Georg Forster Research Fellowships”. Alexander von Humboldt Foundation. Arhivirano iz originala 3. 3. 2007. g. Pristupljeno 22. 5. 2015. 
  63. ^ Bast, Bianca (31. 7. 2000). „Georg Forster – Die Wiederentdeckung eines Genies” [Georg Forster – The Rediscovery of a Genius] (na jeziku: nemački). uni-protokolle.de. Arhivirano iz originala 14. 5. 2005. g. Pristupljeno 29. 5. 2006. 
  64. ^ Witzel, Frank; Riechel, Andreas. „Ethnographical Collection of the University of Göttingen”. Uni-goettingen.de. Arhivirano iz originala 18. 5. 2010. g. Pristupljeno 21. 3. 2010. 
  65. ^ Coote, Jeremy; Gathercole, Peter; Meister, Nicolette (2000). „'Curiosities sent to Oxford': The Original Documentation of the Forster Collection at the Pitt Rivers Museum”. Journal of the History of Collections. XII (2): 177—192. doi:10.1093/jhc/12.2.177. Arhivirano iz originala 8. 5. 2015. g. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Steiner, Gerhard; Baege, Ludwig, ur. (1971). Vögel der Südsee [Birds of the South Seas] (na jeziku: nemački). Insel-Verlag. str. 53. 
  • Thomas, Nicholas; Berghof, Oliver (2000). „Introduction”. A Voyage Round the World. Forster, Georg. University of Hawai'i Press. ISBN 0-8248-2091-6. 
  • Ackerknecht, Erwin H. (1. 6. 1955). „George Forster, Alexander von Humboldt, and Ethnology”. Isis. University of Chicago Press on behalf of The History of Science Society. 46 (2): 83—95. JSTOR 227120. PMID 13242231. doi:10.1086/348401. 
  • Saine, Thomas P. (1972). Georg ForsterNeophodna slobodna registracija. New York, NY: Twayne Publishers. ISBN 0-8057-2316-1. 
  • Reintjes, Heinrich (1953). Weltreise nach Deutschland (na jeziku: nemački). Düsseldorf: Progress-Verlag. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Georg Forster na Vikimedijinoj ostavi.
Vikizvornik ima tekst iz Enciklopedije Britanike (1911), članak o Georg Forster.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Георг_Форстер&oldid=27676631”