Gistav Flober

Gistav Flober
Gustave Flaubert par Pierre François Eugène Giraud.jpg
Lični podaci
Datum rođenja(1821-12-12)12. decembar 1821.
Mesto rođenjaRuan, Francuska
Datum smrti8. maj 1880.(1880-05-08) (58 god.)
Mesto smrtiRuan, Francuska
Obrazovanje
ObrazovanjeLicej Pjer Kornej
Književni rad
Uticaji odLord Bajron, Viktor Igo, Gete, Fransoa Rene de Šatobrijan
Uticao naEmil Zola, Mario Vargas Ljosa, Žorž-Šarl Ismans
Najvažnija dela

Gistav Flober (franc. Gustave Flaubert; 12. decembar 18218. maj 1880) bio je francuski književnik koji je stvarao u doba realizma. Poznat je po svom romanu „Gospođa Bovari“ i privrženosti stilu koji se najbolje ogleda u potrazi za “le mot juste” (prava reč).[1]

Biografija[uredi | uredi izvor]

Gistav Flober

Rođen je 12. decembra 1821. u Ruanu u Francuskoj. Otac mu je bio hirurg a majka potomak jedne od najstarijih i najuglednijih normanskih familija. Obrazovanje je stekao u rodnom gradu koji je napustio tek 1840. kada je otišao u Pariz na studije prava. Već od jedanaeste godine pokazivao je interesovanje za književnost. Flober je u mladosti bio energičan, ali stidljiv, individualist i, navodno, bez ambicija. Voleo je selo, a Pariz smatrao izuzetno neugodnim mestom za život. Stekao je poznanstvo sa Viktorom Igoom i 1840. putovao na Pirineje i Korziku. Godine 1846. Flober je napustio Pariz i studije prava, posle jednog epileptičnog napada[2] (od detinjstva je patio od epilepsije) i vratio se u Kruaset, blizu rodnog Ruena, gde je živeo sa svojom majkom. Imanje, kuća na prijatnom mestu uz Senu ostao je Floberov dom do kraja života. Od 1846. do 1854. bio je u vezi s pesnikinjom Luiz Kole. Za Flobera, koji se nije ženio, ova veza bila je jedina značajna sentimentalna epizoda u životu.[3]

Njegov najprisniji prijatelj u to vreme bio je Maksim di Kamp s kojim je putovao u Englesku, Grčku i Egipat. Ova putovanja ostavila su snažan utisak na Floberovu maštu.[4]

Književni opus[uredi | uredi izvor]

Floberovo delo je, može se reći bez ikakve ograde, središnji narativni opus 19. veka. Iako su veliki ruski romanopisci poput Tolstoja i Dostojevskog popularniji i uticajniji kod šireg čitateljstva, iako je njihov zahvat u stvarnosti uzbudljiviji i ostavlja veći utisak - Gistav Flober ostaje nenadmašiv, uzoran majstor. Kao što je za Velaskeza rečeno da je bio slikar za slikare, tako se za Flobera može reći da je pisac za pisce, veliki učitelj i merilo majstorstva. Raznovrsnost piščevog dela zapanjuju: na njega se pozivaju kako naturalistička i realistička škola, od Mopasana, Zole, Sinklera, do nebrojenih američkih i evropskih naturalista, tako i simbolistička struja radikalnog esteticizma koja insistira na formalnom savršenstvu narativne umetnine, utelovljena u Prustu i Džojsu. Ako se tome doda da su opusi Konrada, Kamija, Kafke i Sartra nezamislivi bez Flobera - dobija se utisak o dubini i dosegu uticaja majstora iz Kruaseta.

U momentima inspiracije napuštao je sve obaveze i prepuštao se pisanju, a često bi proveo celi dan u pisanju, i na kraju napisao svega par rečenica. Ovo objašnjava zašto su njegova dela malobrojna, ali izuzetno kvalitetna.

Dela Gistava Flobera se naročito ističu lepotom stila i veštinom opažanja. Mnogi istraživači u Floberovom delu nalaze odjeke romantizma. Način na koji je portretisao svoje likove je bio inspirativan za mnoge potonje pisce, od Emila Zole do Marija Vargasa Ljose.

Gistav Flober ostaje najuticajniji pisac 19. veka; ako se za Gogoljev „Šinjel“ kaže da je sva kasnija ruska književnost izašla iz njega, bez preterivanja se može konstatovati da je veliki deo svetske narativne proze druge polovine 19. i čitavog 20. veka potekao iz Floberovog opusa.

Jedna od mnogobrojnih odlika Floberovog dobrog stila pisanja jeste u tome što mu je pošlo za rukom da u tekstu od dve hiljade reči nijednom ne ponovi istu reč.

Gospođa Bovari[uredi | uredi izvor]

Deo rukopisa iz Gospođe Bovari

Prvo Floberovo remek delo je ujedno i najkontroverznije: „Gospođa Bovari“, iz 1857, plod šestogodišnjeg rada, turobna pripovest o egzistencijalnoj dosadi, preljubama i samoubistvu žene provincijskog normandijskog lekara, Eme Bovari, savršeno komponovana kao jedan od egzemplarnih psiholoških romana, izazvala je skandal zbog svoje otvorenosti, a onda i sudski proces zbog navodno nemoralnih delova teksta.

Ova godina bila je, uslovno rečeno, godina skandala u književnosti - za Flobera i Bodlera, koji je te iste godine objavio svoju zbirku „Cveće zla“.

Flober je u ovom romanu kritikovao „trivijalnu“ književnost, koju je čitala njegova junakinja i koja joj je, zauvek i nepovratno, oduzela realan pogled na život. Misli svoje junakinje predočavao je metodom doživljenog govora (koji mu je i poslužio da se odbrani na sudu). Naime, taj govor iskazan je u trećem licu, ali bez najave da je uveden govor junaka. To je svojevrsna kombinacija junakovog i autorovog glasa. Zbog Eminog nesklada da prihvati svet u kome živi onakvim kakav on jeste, zbog njene stalne potrebe da živi u svetu nadanja i maštanja, u književnosti termin „bovarizam“ označava osobu koja živi na granici između svojih ideala i snova, tačnije - na granici onoga što ona jeste i onoga što ona misli da je. " Madam Bovari, to sam ja!", čuvena je Floberova rečenica.

Ovaj roman odlikuju karakteristike koje se sreću i u kasnijim Floberovim delima: verodostojnost u prikazu pojedinosti, impersonalni pristup u kojem se ne čuje glas pisca niti se uopšte zna za njegovo postojanje, te harmonični i negovani stil koji je postao uzor francuske proze.[5][6]

Salambo[uredi | uredi izvor]

Salambo, Gaston Busjer (1907)

U sledećem romanu „Salambo“ (1862), autor je dao maha svom potiskivanom temperamentu, no, ni tu nije izneverio arhivarski i trezveni pristup - u tom spoju nespojivih komponenti leži čar prikazima stare Kartagine, kao i opisu razmaha bujnih strasti i atavizama koji su uzbuđivali piščevu maštu, najčešće svesno ograničenu na prozaičnu malograđansku svakodnevnicu.[6][7]

Pre nego što je započeo pisanje romana Salambo, godine 1858. putovao je u Kartaginu, kako bi prikupio materijal za pisanje ovog romana.[2]

Sentimentalno vaspitanje[uredi | uredi izvor]

Godine 1869. Flober je objavio svoj najveći roman „Sentimentalno vaspitanje“ (L`Education sentimentale). To poluautobiografsko delo u kojem je rekreirao svoju mladenačku očaranost Eliz Šlezinger i studentske dane, autor je opisao kao “moralnu povest ljudi moga naraštaja”. Više od toga, roman „Sentimentalno vaspitanje“, koji prati razgorevanje i sagorevanje strasti i ambicija Frederika Moroa i kruga njegovih pariskih prijatelja - roman je o korozivnoj sili Vremena koja rastače bilo kakav životni poriv. Delo zapravo nema zaplet i rasplet u konvencionalnom smislu reči: likovi se vrte u prostoru vlastitih projekcija i želja, vreme prolazi i ništa se bitno ne rešava niti ostvaruje a konac romana je potresan u svojoj svesno naglašenoj banalnosti - patos neostvarenih žudnji i izjalovljenih ambicija, sublimiran u nezaboravnim scenama susreta ostarelih Frederika i njegove mladenačke ljubavi, kao i u konačnom dijalogu s “prijateljem” o antiklimaktičnim “vrhuncima” njihovih sterilnih života, formira polazište za velika ostvarenja Foknera i Prusta u 20. veku, hroničara receptivne preosetljive svesti paralizovane pred hipnotičkom moći interferentnog spoljašnjeg sveta.[8]

Ostala dela[uredi | uredi izvor]

Sasvim su drugačije fantastične vizije „Iskušenja Svetog Antonija“ (1874), dramsko-romanesknog dela, tog “francuskog Fausta” na kome je radio preko 25 godina.

Poslednje, posthumno delo, „Buvar i Pekiše“ (1881), groteskna je prethodnica antiromana smeštena oko bizarnih seoskih "poduhvata" dvojice penzionisanih činovnika, hibridna je studija okarakterisana i kao svojevrsna farsična enciklopedija ljudske gluposti.

Dela[uredi | uredi izvor]

Glavni radovi[uredi | uredi izvor]

Адаптације[uredi | uredi izvor]

Korespondencija[uredi | uredi izvor]

  • Selections:
    • Selected Letters (ed. Francis Steegmuller, 1953, 2001)
    • Selected Letters (ed. Geoffrey Wall, 1997)
  • Flaubert in Egypt: A Sensibility on Tour (1972)
  • Flaubert and Turgenev, a Friendship in Letters: The Complete Correspondence (ed. Barbara Beaumont, 1985)
  • Correspondence with George Sand:
    • The George Sand–Gustave Flaubert Letters, translated by Aimée G. Leffingwell McKenzie (A. L. McKenzie), introduced by Stuart Sherman (1921), available at the Gutenberg website as E-text N° 5115
    • Flaubert–Sand: The Correspondence (1993)

Биографске и друге сродне публикације[uredi | uredi izvor]

Референце[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Dumesnil, René; Barzun, Jacques. „Gustave Flaubert”. ENCYCLOPÆDIA BRITANNICA. Приступљено 22. 1. 2018. 
  2. ^ а б „Gistav Flober”. Pravac. Архивирано из оригинала на датум 23. 01. 2018. Приступљено 22. 1. 2018. 
  3. ^ „Gustave Flaubert”. The Literature Network. Приступљено 22. 1. 2018. 
  4. ^ „Gustave Flaubert Biography”. CliffsNotes. Приступљено 22. 1. 2018. 
  5. ^ Константиновић, Радивоје (1998). „Гистав Флобер”. Госпођа Бовари. Београд: Драганић. стр. 311—331. ISBN 978-86-441-0205-2. 
  6. ^ а б Ercegović, Sanja. „Gustave Flaubert - romantik i realist”. Buro. Архивирано из оригинала на датум 23. 01. 2018. Приступљено 22. 1. 2018. 
  7. ^ „Salammbô (Salambo) by Gustav Flaubert”. History Books Review. 3. 12. 2008. Приступљено 22. 1. 2018. 
  8. ^ Flober, Gistav (2012). „O romanu”. Sentimentalno vaspitanje : povest jednog mladića. Beograd: LOM. стр. 459—469. ISBN 978-86-7958-067-2. 
  9. ^ „Flaubert, Gustave”. Hrvatska enciklopedija. Leksikografski zavod Miroslav Krleža. Приступљено 22. 1. 2018. 

Литература[uredi | uredi izvor]

  • Flober, Gistav (2012). „O romanu”. Sentimentalno vaspitanje : povest jednog mladića. Beograd: LOM. стр. 459—469. ISBN 978-86-7958-067-2. 
  • Константиновић, Радивоје (1998). „Гистав Флобер”. Госпођа Бовари. Београд: Драганић. стр. 311—331. ISBN 978-86-441-0205-2. 
  • Флобер, Гистав (1998). Госпођа Бовари. Београд: Драганић. ISBN 978-86-441-0205-2. COBISS.SR 142650375
  • Flober, Gistav (2012). Sentimentalno vaspitanje : povest jednog mladića. Beograd: LOM. ISBN 978-86-7958-067-2. COBISS.SR 189187340

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]