Glagol

Glagol je nesamostalna, promenljiva reč u rečenicama, koja može označavati radnju, stanje ili zbivanje. Može imati lične ili nelične, proste ili složene oblike, vid, rod, vreme, način, potvrdnost, odričnost, lice i gramatički broj.

Podela glagola prema značenju

Prema značenju i upotrebi u rečenici, glagoli mogu da označavaju:

• radnju koja se vrši (svesnu, nesvesnu i mehaničku), kada subjekat postoji i može da utiče na radnju (npr. pevati, crtati, pisati)
• stanje u kome se neko ili nešto nalazi, kada se subjekat obavezno iskazuje, ali ne može da utiče svojom voljom na radnju, odnosno ne utiče na ono što se dešava (npr. spavati, sazreti, rasti)
• zbivanje, kada uz glagol ne postoji subjekat (npr. sevati, grmeti, naoblačiti se, smračiti se)

Podela glagola prema trajanju radnje (glagolski vid)

Glagoli se razlikuju i prema trajanju radnje. Osobina glagola kojom se može izraziti svršenost ili nesvršenost radnje, naziva se glagolski vid. Neke radnje mogu trajati neograničeno (sedeti, skakati), pa se glagoli kojima se iskazuju takve radnje nazivaju nesvršeni (imperfektne='"priručnik"' />), dok glagoli koji označavaju radnje čije je trajanje završeno nazivaju se svršeni ili perfektni glagoli (sesti, skočiti). Dele se na :

1. nesvršene (imperfektivne) — trajanje radnje je neograničeno:
   • trajni (durativni) — radnja traje neograničeno (čitati, pisati) i bez prekida (čitati, gledati, raditi)
   • učestali (iterativni) — radnja neograničeno traje, ali se prekida (pretrčavati, dolaziti)
2. svršene (perfektivne) — radnja koja se cela završila i mogu biti:
   • početni — označava početak neke radnje (poleteti, zaplivati)
   • završeni glagoli — označava završetak radnje (otpevati, odigrati, sleteti, doplivati, naučiti)
   • trenutni — cela radnja se završila u jednom trenutku (sesti, trepnuti)
3. dvovidske — radnja može biti i nesvršena i svršena, glagoli mogu imati osobine oba vida, pa se on može zaključiti samo iz rečeničnog konteksta. Na primer, u rečenici „Obično ručam sa porodicom kod kuće“, glagol ručam ima nesvršeni oblik, dok u rečenici „Kada budem ručao, izaći ću napolje“, ima svršeni oblik.

Podela glagola po predmetu radnje (glagolski rod)

Glagoli se prema glagolskom rodu, odnosno po predmetu radnje, dele na:

1. prelazne (tranzitivne) — postoji predmet radnje. Radnja se vrši na nekome ili nečemu i uz glagol stoji objekat (čitati knjigu, gledati televiziju)
2. neprelazne (intranzitivne) — ne postoji predmet radnje. Radnja se ne vrši ni na kome i uvek je bez objekta (spavati, ići)
3. povratne (refleksivne) — uvek uz sebe imaju rečcu se, bez koje glagoli nemaju značenje. Povratni glagoli mogu se podeliti na nekoliko vrsta:
   • pravi povratni — subjekat radnju vrši na samom sebi, pa se reč se može zameniti punim oblikom sebe, a da se značenje rečenice ne promeni (kupati se — kupati sebe, umivati se — umivati sebe).
   • nepravi povratni — glagoli uz koje može stajati samo kraći oblik se (veseliti se, smrznuti se).
   • uzajamno-povratni — više vršilaca vrše istu radnju jedan na drugom (rukovati se, svađati se).

Služba glagola u rečenici

Glagoli u rečenici mogu da vrše službu predikata, dok glagolski prilozi mogu da vrše službu priloga za vreme. Glagolski predikat je predikat onih rečenica u kojima se ono što se subjektu pripisuje označava glagolom u ličnom obliku. Oni odgovaraju na pitanje šta subjekat radi.

• Jovana peva ceo dan. („peva“ je prezentski oblik „pevati“)

U nekim glagolskim vremenima, uz njih se mogu naći pomoćni glagoli:

• Đorđe je spavao do kasno. („je“ i „spavao“ su posebni glagoli)
• Milica će ići u školu. („će“ i „ići“ su posebni glagoli)

Zavisno od toga da li se koristi jedan ili više glagolskih oblika u istoj rečenici, kako bi ona imala potpuno značenje, postoje prosti i složeni glagolski predikat.

• Učenici nastavljaju da uče. (koriste se dva posebna glagolska oblika)

Gramatičke kategorije

Promena glagola se naziva sprezanje ili konjugacija. Glagoli se menjaju po sledećim gramatičkim kategorijama:

• lice — zavisno od toga da li se radnja, stanje ili zbivanje pripisuje govornom licu, licu sa kojim se govori ili nekome (nečemu) neprisutnom: 1, 2. i 3. lice
• broj — jednina i množina. Kada se glagoli menjaju po vremenima i načinima glagoli imaju oblik za jedninu i množinu
• rod — muški, ženski i srednji (rodove imaju samo glagolski pridevi)
• vreme — zavisno od vremena kojem se radnja, stanje ili zbivanje pripisuju: sedam glagolskih vremena (prezent, perfekat, imperfekat, aorist, pluskvamperfekat, futur I , futur II )
• način — označava stav govornika prema još neostvarenoj radnji: dva glagolska načina (imperativ i potencijal)

Glagolski oblici

Glagolski oblici su oblici u kojima se glagoli ostvaruju u rečenici. Dobijaju se dodavanjem nastavaka za lice, vreme i način, na osnovu glagola. Osnova glagola može biti:

• infinitivna ili aoristna — dobija se odbijanjem nastavka -ti pored kojeg stoji vokal (plaka-ti, vika-ti), dok se kod glagola na -ći ili -ti ispred kojih se nalazi suglasnik glagolska osnova dobija odbijanjem aoristnog nastavka -oh (plet-oh, met-oh)
• prezentska — odbijanjem nastavka -mo za prvo lice množine prezenta (gleda-mo, skače-mo, trči-mo)

Glagolski oblici mogu biti:

• lični ili finitni — imaju vršioca radnje, odnosno subjekat. Imaju oblike za sva tri lica. U ovu grupu spadaju: prezent, aorist, imperfekat, perfekat, pluskvamperfekat, futur prvi, futur drugi, imperativ, potencijal, potencijal prošli
• nelični ili infinitni — nemaju vršioca radnje i najčešće se koriste da bi označili neka zbivanja u prirodi. Nelični glagolski oblici su infinitiv, glagolski pridevi (opisni glagoli), trpni glagolski pridev, radni glagolski pridev, glagolski prilog sadašnji, glagolski prilog prošli

Glagolski oblici prema načinu građenja

Prema načinu građenja glagolski oblici mogu se podeliti na:

• proste — grade se od prezentske ili infinitivne osnove i određenih nastavaka. Prosti glagolski oblici su prezent, aorist, imperfekat, imperativ, glagolski prilog sadašnji, glagolski prilog prošli, glagolski pridev trpni, radni glagolski pridev
• složene: perfekat, pluskvamperfekat, futur prvi, futur drugi, potencijal, potencijal prošli

Literatura

• Milošević, Miloš (2007). Velimirović, Svetlana, ur. Gramatika srpskog jezika (2. izmenjeno i dopunjeno izd.). Novi Sad: Zmaj d.o.o. str. 35, 36. ISBN 978-86-489-0598-7. 
• Gramatika srpskoga jezika, Živojin Stanojčić — Ljubomir Popović, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1997, str. 97—116.
• Gazdar, Gerald; Klein, Ewan H.; Pullum, Geoffrey K.; Sag, Ivan A. (1985). Generalized Phrase Structure Grammar. Oxford: Blackwell, and Cambridge, MA: Harvard University Press. ISBN 978-0-674-34455-6. 
• Bresnan, Joan (2001). Lexical-Functional Syntax. Blackwell. ISBN 978-0-631-20973-7. 
• Chomsky, Noam (1965). Aspects of the Theory of Syntax. MIT Press. ISBN 978-0-262-53007-1. 
• Ashtadhyayi, Work by Panini. The Editors of Encyclopaedia Britannica. Encyclopædia Britannica. 2013. Pristupljeno 23. 10. 2017. 
• Gussenhoven, Carlos; Jacobs, Haike (2005). Understanding Phonology (second izd.). London: Hodder Arnold. ISBN 978-0340807354. 
• Butterfield, Jeremy (2008). Damp Squid: The English Language Laid Bare. Oxford: Oxford University Press. str. 142. ISBN 978-0199574094. 
• Huddleston, Rodney; Pullum, Geoffrey K. (2002). The Cambridge Grammar of the English Language. Cambridge (UK): Cambridge University Press. str. 627f. 
• O'Grady, William; Dobrovolsky, Michael; Katamba, Francis (1996). Contemporary Linguistics: An Introduction. Harlow, Essex: Longman. ISBN 9780582246911. 
• William Strunk, Jr., ur. (2006). The Classics of Style: The Fundamentals of Language Style From Our American Craftsmen. Cleveland: The American Academic Press. ISBN 978-0-9787282-0-5. 
• Rundle, Bede (1979). Grammar in Philosophy. Oxford/New York: Clarendon Press/Oxford University Press. ISBN 978-0-19-824612-1. 
• Chomsky, Noam (1957), Syntactic Structures, The Hague/Paris: Mouton 
• Chomsky, Noam (1995). The Minimalist Program. MIT Press. ISBN 978-0-262-53128-3. 
• Zwart, Jan-Wouter (1998). „Review Article: The Minimalist Program”. Journal of Linguistics. Cambridge University Press. 34: 213—226. 
• Chomsky, N (1995). The Minimalist Program (Current Studies in Linguistics). MIT Press. 
• Lightfoot, D. (1982). The Language Lottery: Towards a Biology of Grammars. MIT Press. 
• Dalrymple, Mary (2001). Lexical Functional Grammar. No. 42 in Syntax and Semantics Series. New York: Academic Press. ISBN 978-0-12-613534-3. 
• Falk, Yehuda N. (2001). Lexical-Functional Grammar: An Introduction to Parallel Constraint-Based Syntax. CSLI. ISBN 978-1-57586-341-2. 
• Kroeger, Paul R. (2004). Analyzing Syntax: A Lexical-Functional Approach. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 9780521016544. 
• Levine, Robert D.; Meurers, W. Detmar (2006). „Head-Driven Phrase Structure Grammar: Linguistic Approach, Formal Foundations, and Computational Realization” (PDF). Ur.: Brown, Keith. Encyclopedia of Language and Linguistics (second izd.). Oxford: Elsevier. 
• Müller, Stefan (2013). „Unifying Everything: Some Remarks on Simpler Syntax, Construction Grammar, Minimalism and HPSG”. Language. doi:10.1353/lan.2013.0061. Arhivirano iz originala 02. 02. 2017. g. Pristupljeno 05. 07. 2023. 
• Ágel, Vilmos; Eichinger, Ludwig M.; Eroms, Hans Werner; Hellwig, Peter; Heringer, Hans Jürgen; Lobin, Henning, ur. (2003). Dependenz und Valenz:Ein internationales Handbuch der zeitgenössischen Forschung [Dependency and Valency:An International Handbook of Contemporary Research] (na jeziku: German). Berlin: de Gruyter. ISBN 978-3110141900. Pristupljeno 24. 08. 2012. CS1 održavanje: Neprepoznat jezik (veza)
• Coseriu, E. 1980. Un précurseur méconnu de la syntaxe structurale: H. Tiktin. In Recherches de Linguistique : Hommage à Maurice Leroy. Éditions de l’Université de Bruxelles, 48–62.
• Engel, U. 1994. Syntax der deutschen Sprache, 3rd edition. Berlin: Erich Schmidt Verlag.
• Eroms, Hans-Werner (2000). Syntax der deutschen Sprache. Berlin [u.a.]: de Gruyter. ISBN 978-3110156669. Pristupljeno 24. 08. 2012. 
• Helbig, Gerhard; Buscha, Joachim (2007). Deutsche Grammatik: ein Handbuch für den Ausländerunterricht [German Grammar: A Guide for Foreigners Teaching] (6. [Dr.]. izd.). Berlin: Langenscheidt. ISBN 978-3-468-49493-2. 
• Hays, D. 1960. Grouping and dependency theories. P-1910, RAND Corporation.
• Hays, D. 1964. Dependency theory: A formalism and some observations. Language, 40: 511-525. Reprinted in Syntactic Theory 1, Structuralist, edited by Fred W. Householder. Penguin, 1972.
• Hudson, Richard (1984). Word grammar (1. publ. izd.). Oxford, OX, England: B. Blackwell. ISBN 978-0631131861. 
• Hudson, R. 1990. An English Word Grammar. Oxford: Basil Blackwell.
• Hudson, R. 2007. Language Networks: The New Word Grammar. . Oxford University Press. 
• Imrényi, A. 2013. Constituency or dependency? Notes on Sámuel Brassai’s syntactic model of Hungarian. In Szigetvári, Péter (ed.), VLlxx. Papers Presented to László Varga on his 70th Birthday. Budapest: Tinta. 167–182.
• Liu, H. 2009. Dependency Grammar: from Theory to Practice. Beijing: Science Press.
• Lobin, H. 2003. Koordinationssyntax als prozedurales Phänomen. Tübingen: Gunter Narr-Verlag.
• Matthews, P. H. (2007). Syntactic Relations: a critical survey (1. publ. izd.). Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 9780521608299. Pristupljeno 24. 08. 2012. 
• Melʹc̆uk, Igor A. (1987). Dependency syntax : theory and practice. Albany: State University Press of New York. ISBN 978-0-88706-450-0. Pristupljeno 24. 08. 2012. 
• Melʹc̆uk, I. 2003. Levels of dependency in linguistic description: Concepts and problems. In Ágel et al., 170–187.
• Miller, James Edward; Miller, Jim (2011). A Critical Introduction to Syntax. A&C Black. ISBN 978-0-8264-9704-8. 
• Nichols, J. 1986. Head-marking and dependent-marking languages. Language 62, 56–119.
• Ninio, A. 2006. Language and the learning curve: A new theory of syntactic development. Oxford: Oxford University Press.
• Osborne, T., M. Putnam, and T. Groß 2011. Bare phrase structure, label-less trees, and specifier-less syntax: Is Minimalism becoming a dependency grammar? The Linguistic Review 28, 315–364.
• Osborne, T., M. Putnam, and T. Groß 2012. Catenae: Introducing a novel unit of syntactic analysis. Syntax 15, 4, 354–396.
• Owens, J. 1984. On getting a head: A problem in dependency grammar. Lingua 66, 25–42.
• Percival, K. 1976. On the historical source of immediate-constituent analysis. In: Notes from the linguistic underground, James McCawley (ed.), Syntax and Semantics 7, 229–242. . New York: Academic Press. 
• Percival, K. 1990. Reflections on the history of dependency notions in linguistics. Historiographia Linguistica, 17, 29–47.
• Robinson, J. 1970. Dependency structures and transformational rules. Language 46, 259–285.
• Schubert, K. 1988. Metataxis: Contrastive dependency syntax for machine translation. Dordrecht: Foris.
• Sgall, P., E. Hajičová, and J. Panevová 1986. The meaning of the sentence in its semantic and pragmatic aspects. Dordrecht: D. Reidel Publishing Company.
• Starosta, S. (1988). The case for lexicase. London: Pinter Publishers. 
• Tesnière, L. 1966. Éléments de syntaxe structurale, 2nd edition. Paris: Klincksieck.
• Tesnière, L. 2015. Elements of structural syntax; English translation of Tesnière 1966. John Benjamins, Amsterdam.
• van Valin, R. 2001. . An introduction to syntax. Cambridge, UK: Cambridge University Press. 
• Van Valin, Robert D., Jr. (1993). A synopsis of Role and Reference Grammar. In R. D. Van Valin Jr. (Ed.), Advances in Role and Reference Grammar (pp. 1–164). Amsterdam: Benjamins.
• Van Valin, Robert D., Jr.; & William A. Foley (1980). Role and Reference Grammar. In: E. A. Moravcsik & J. R. Wirth (Eds.), Current approaches to syntax (pp. 329–352). Syntax and semantics (Vol. 13). New York: Academic Press.
• Van Valin, Robert D. (2003). Exploring the Syntax-Semantics Interface. Cambridge: Cambridge University Press.