Glasnost
Glasnost (rus. гла́сность; doslovno: otvorenost) je izraz kojim se opisuje politika društvenih reformi političkog sistema u Sovjetskom Savezu 1980-ih koje je pokrenuo tadašnji vođa KPSS Mihail Gorbačov s ciljem liberalizacije društvenog i političkog života, pre svega kroz uvođenje slobode govora, ukidanje cenzure, puštanje političkih zatvorenika te uvođenje slobodnih, tajnih i neposrednih izbora za sovjetske organe vlasti, koji su dotle bili pod čvrstom kontrolom Partije. Gorbačov je politiku glasnosti objavio nedugo nakon dolaska na vlast u proleće 1985. godine i nastojao je provoditi zajedno sa perestrojkom, odnosno skupom ekonomskih reformi kojim je u dotadašnju sovjetsku plansku privredu trebalo uvesti elemente slobodnog tržišta.[1]
Obe inicijative su kao svoju svrhu imale modernizaciju Sovjetskog Saveza, koji je nakon decenija Brežnjevljeve stagnacije bio finansijski i materijalno iscrpljen te sve manje sposoban da se ravnopravno suprotstavi SAD i Zapadu u Hladnom ratu. Glasnost je svojim zaokretom u odnosno na raniju represivnu politiku takođe trebalo da izbije glavni propagandni argument iz ruku antisovjetskih krugova u inostranstvu. Gorbačov je na kratki rok u tome postigao svoj cilj, stekavši brojne simpatije u svetu koje će kulminisati Nobelovom nagradom za mir.
Glasnost je, međutim, na unutrašnjem planu imala kobne posledice po sovjetsku državu i režim, s obzirom da je nestankom dotadašnjih ograničenja došlo do eksplozije decenijama akumulisanog nezadovoljstva u skoro svim društvenim slojevima i grupama. To je postalo najvidljivije u pojedinim republikama Sovjetskog Saveza gde su novostvorene reforme najbolje iskoristili nacionalisti, pre svega u baltičkim republikama, Gruziji, Azerbejdžanu i, u manjoj meri, Ukrajini, kako bi došli na vlast i počeli tražiti nezavisnost. Taj koncept su, na kraju, počeli da prihvataju i antikomunisti i liberali u samoj Rusiji, te iskoristili neuspeli puč u avgustu 1991. godine da dođu na vlast i dovedu do nestanka Sovjetskog Saveza nekoliko meseci kasnije.
Istorijska upotreba[uredi | uredi izvor]
Aktivistkinja za ljudska prava Ljudmila Aleksejeva tvrdi da je reč glasnost u ruskom jeziku već nekoliko stotina godina kao uobičajen pojam: „Bila je u rečnicima i pravnim knjigama od kad su postojali rečnici i zakoni. To je bio obična, vredan, neopisna reč koja je korišćena u kontekstru procesa, bilo koji proces pravde ili upravljanja, koji se sprovodi na otvorenom."[2] Sredinom 1960-ih ponovo dobija aktuelni značaj u diskursu koji se tiče unutrašnje politike Sovjetskog Saveza doba Hladnog rata.
U SSSR-u[uredi | uredi izvor]
Disidenti[uredi | uredi izvor]
Takvi protesti protiv zatvorenih suđenja nastavili su se tokom post-Staljinove ere. Andrej Saharov, na primer, nije otputovao u Oslo da primi Nobelovu nagradu za mir zbog svog javnog protesta ispred zgrade suda u Viljnusu zahtevajući pristup suđenju Sergeju Kovaljevu iz 1976. godine, uredniku Hronike aktuelnih događaja i istaknutom aktivisti za ljudska prava.[3]
Gorbačov[uredi | uredi izvor]
Godine 1986, sovjetski generalni sekretar Mihail Gorbačov i njegovi savetnici usvojili su glasnost kao politički slogan, zajedno sa terminom perestrojka. Aleksandar Jakovljev, šef Odeljenja za propagandu Komunističke partije Sovjetskog Saveza, smatra se intelektualnom snagom koja stoji iza Gorbačovljevog reformskog programa.[4]
Glasnost je shvaćena kao povećana otvorenost i transparentnost državnih institucija i aktivnosti u Sovjetskom Savezu (SSSR).[5] Glasnost je odražavala posvećenost administracije Gorbačova da omogući sovjetskim građanima da javno raspravljaju o problemima svog sistema i potencijalnim rešenjima.[6] Gorbačov je ohrabrivao ispitivanje javnosti i kritiku lidera, kao i izvestan nivo izloženosti od strane masovnih medija.[7]
Neki kritičari, posebno među pravnim reformatorima i disidentima, smatrali su nove slogane sovjetskih vlasti kao nejasne i ograničene alternative osnovnijim slobodama. Aleksej Simonov, predsednik Odbrambene fondacije Glasnost, kritički definiše taj termin sugerišući da je to „kornjača koja puzi ka slobodi govora“.[8]
Razna značenja[uredi | uredi izvor]
U „Eri glasnosti“ došlo je do većeg kontakta između sovjetskih građana i zapadnog sveta, posebno Sjedinjenih Država: ograničenja putovanja su opuštena za mnoge sovjetske građane, što je dodatno ublažilo pritiske na međunarodnu razmenu između Sovjetskog Saveza i Zapada.[9]
Međunarodni odnosi[uredi | uredi izvor]
Tokom Glasnosti, sovjetska istorija pod Staljinom je preispitana; cenzurisana literatura u bibliotekama postala je šira dostupna;[10][11] i postojala je veća sloboda govora za građane i otvorenost u medijima. Bilo je to kasnih 1980-ih kada je većina ljudi u Sovjetskom Savezu počela da uči o Staljinovim zločinima i saznala za ranije potisnute događaje.
Informacije o navodno višem kvalitetu robe široke potrošnje i kvalitetu života u Sjedinjenim Državama i Zapadnoj Evropi počele su da se prenose sovjetskom stanovništvu,[12] zajedno sa zapadnom popularnom kulturom.[13]
Izvan Sovjetskog Saveza[uredi | uredi izvor]
Glasnost je naišla na različit prijem u komunističkim državama, posebno van Istočnog bloka.
Podrška[uredi | uredi izvor]
Glasnost i slične reforme primenjene su u sledećim komunističkim državama:
- Bugarska[14]
- Čehoslovačka
- Istočna Nemačka[15]
- Mađarska[16]
- Mongolija[17]
- Poljska[18]
- Vijetnam (pogledajte đổi mới)[19]
Dalje, u socijalističkoj državi Jugoslaviji, slične reforme su postojale i prve veće reforme počele su u Sloveniji.[20]
Opozicija[uredi | uredi izvor]
Glasnost ili slične reforme nisu primenjene u sledećim komunističkim državama:
- Kina (imala je svoje reforme koje nisu inspirisane Sovjetskim Savezom)[21][22]
- Kuba
- Laos
- Severna Koreja[19]
- Rumunija (suprotstavio se Nikolaje Čaušesku)[23]
U Rusiji od 1991[uredi | uredi izvor]
Potpuna zabrana cenzure sadržana je u članu 29 novog Ustava Ruske Federacije iz 1993. godine.[24] Ovo je, međutim, predmet stalnih kontroverzi u savremenoj Rusiji zbog pojačanih vladinih intervencija koje ograničavaju pristup informacijama ruskim građanima, uključujući internet cenzuru. Takođe je postojao pritisak na državne medije da ne objavljuju ili diskutuju o određenim događajima ili temama poslednjih godina. Praćenjem kršenja medijskih prava u periodu od 2004. do 2013. godine utvrđeno je da su slučajevi cenzure najčešće prijavljivani vid kršenja.[25]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Slovarь Akademii Rossiйskoй. Častь II (na jeziku: ruski). SPb.: Imperatorskaя Akademiя Nauk. 1790. str. 72.
- ^ Alexeyeva, Lyudmila; Goldberg, Paul (1990). The Thaw Generation: Coming of Age in the Post-Stalin Era. Pennsylvania: University of Pittsburgh Press. str. 108—109.
- ^ „Before the Trials of Kovalyov and Tverdokhlebov, March-October 1975 (38.2)”. 7. 3. 2016.
- ^ „Alexander Yakovlev, 81”. The Globe and Mail. Toronto. Arhivirano iz originala 20. 10. 2005. g. Pristupljeno 24. 5. 2013.
- ^ Milestones in Glasnost and Perestroyka: Politics and People
. Brookings Institution Press. 1991. ISBN 0-8157-3623-1.
- ^ H., Hunt, Michael (26. 6. 2015). The world transformed : 1945 to the present. str. 315. ISBN 9780199371020. OCLC 907585907.
- ^ H., Hunt, Michael (26. 6. 2015). The world transformed : 1945 to the present. str. 316. ISBN 9780199371020. OCLC 907585907.
- ^ „Fond Zaщitы Glasnosti”. www.gdf.ru.
- ^ Arefyev, V.; Mieczkowski, Z. (1991). „International Tourism In The Soviet Union In The Era Of Glasnost And Perestroyka”. Journal of Travel Research. 29 (4): 2—6. S2CID 154312740. doi:10.1177/004728759102900401.
- ^ Bruhn, Peter (1989). „Glasnost im sowjetischen Bibliothekswesen” [Glasnot in Soviet library]. Journal for Library and Bibliography. 36 (4): 360—366. Arhivirano iz originala 07. 02. 2012. g. Pristupljeno 22. 04. 2023.
- ^ Shikman, Anatoly Pavlovich (1988). „Soveršenno nesekretno” [Completely unclassified]. Soviet Bibliography. 6 (231): 3—12.
- ^ Shane, Scott (1994). „Letting Go of the Leninist Faith”. Dismantling Utopia: How Information Ended the Soviet Union. Chicago: Ivan R. Dee. str. 212 to 244. ISBN 1-56663-048-7. „All this degradation and hypocrisy is laid not just at the feet of Stalin but of Lenin and the Revolution that made his rule possible.”
- ^ Shane, Scott (1994). „A Normal Country: The Pop Culture Explosion”. Dismantling Utopia: How Information Ended the Soviet Union. Chicago: Ivan R. Dee. str. 182 to 211. ISBN 1-56663-048-7. „...market forces had taken over publishing...”
- ^ Kamm, Henry (3. 10. 1987). „Back Seat for Glasnost Amid Bulgarian Drive”. The New York Times.
- ^ Hager, Kurt (1990). „Glasnost Comes to East Germany”. World Affairs. 152 (4): 198—207. JSTOR 20672242.
- ^ „Hungary Jumps Gun on Glasnost”. 6. 12. 1988.
- ^ Henze, Paul B. (januar 1989). „Mongolia faces glasnost and perestroika”.
- ^ „GORBACHEV'S POLICY OF OPENNESS CHEERED BY POLISH LEADERS”. The Journal of Commerce. 24. 2. 1987. Arhivirano iz originala 9. 11. 2022. g.
- ^ a b „Can Vietnam's Doi Moi Reforms Be an Inspiration for North Korea? | Australian Strategic Policy Institute | ASPI”.
- ^ „Slovenes set reform pace. In Yugoslavia, there is a group for nearly every cause as activists test limits of one-party state”. Christian Science Monitor. 13. 9. 1988.
- ^ „China's Gorbachev phobia”. 2. 9. 2022.
- ^ „A glasnost moment? Unlikely. The Chinese remember what happened to the”. Independent.co.uk. 16. 11. 2013.
- ^ TISMANEANU, VLADIMIR (1987). „Ceausescu Against Glasnost”. World Affairs. 150 (3): 199—203. JSTOR 20672144.
- ^ „Poisk po saйtu | Konstituciя Rossiйskoй Federacii”. www.constitution.ru.
- ^ „mediaconflictsinrussia.org - mediaconflictsinrussia Resources and Information.”. ww16.mediaconflictsinrussia.org.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Cohen, Stephen F. (1989). Voices of Glasnost: Interviews With Gorbachev's Reformers. W. W. Norton & Company. ISBN 978-0-393-30735-1.
- Gibbs, Joseph (1999). Gorbachev's Glasnost: The Soviet Media in the First Phase of Perestroika. Texas A&M University Press. ISBN 978-0-89096-892-5.
- Horvath, Robert (2005). The Legacy of Soviet Dissent: Dissidents, democratisation and radical nationalism in Russia. London & New York: Routledge Curzon. ISBN 0-415-33320-2.
- Alexeyeva, Lyudmila; John Glad (1987). Soviet Dissent: Contemporary Movements for National, Religious, and Human Rights. Carol Pearce (trans.). Middletown, Conn.: Wesleyan University Press. ISBN 0-8195-6176-2.
- Nathans, Benjamin (2007). „The Dictatorship of Reason: Aleksandr Vol'pin and the Idea of Human Rights under Developed Socialism”. Slavic Review. 66 (4): 630—663. JSTOR 20060376. S2CID 159974080. doi:10.2307/20060376.
- A. Roginskii, A. Danielʹ; et al., ur. (2005). 5 dekabria 1965 goda: v vospominaniiakh uchastnikov sobytii, materialakh samizdata, publikatsiiakh zarubezhnoii pressy i v dokumentakh partiinykh i komsomolʹskikh organizatsii i v zapiskakh Komiteta gosudarstvannoi beznopasnosti v TsK KPSS (na jeziku: ruski). Moscow: Memorial: Zvenʹia. ISBN 5787000862.
- Esenin-Vol´pin, Aleksandr (1999). Filosofiia, logika, poeziia: Zashchita prav cheloveka. Izbrannoe. Moscow: Rosiiskii gosudarstvennyi gumanitarnyi universitet.
- Esenin-Vol'pin, Aleksandr. „Grazhdanskoe obrashchenie”. Antologiya samizdata. V. Irgunov, M. Barbakadze. Arhivirano iz originala 27. 4. 2005. g. Pristupljeno 20. 2. 2013.
- Grose, Peter (18. 12. 1965). „Noted Poet Detained In Moscow Protest”. New York Times. Pristupljeno 3. 3. 2013.
- Zubok, Vladislav (2009). Zhivago's Children: The Last Russian Intelligentsia. Belknap Press of Harvard University Press. ISBN 978-0674033443.
- Komaromi, Ann (2007). „The Unofficial Field of Late Soviet Culture”. Slavic Review. 66 (4): 605—629. JSTOR 20060375. S2CID 155892172. doi:10.2307/20060375.
- Gorelik, Gennady (2005). The World of Andrei Sakharov: A Russian Physicist's Path to Freedom. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-515620-1.
- Horvath, Robert (2005). „The rights-defenders”. The Legacy of Soviet Dissent: Dissidents, Democratisation and Radical Nationalism in Russia. London; New York: RoutledgeCurzon. str. 70—129. ISBN 9780203412855.
- Thomas, Daniel C. (2001). The Helsinki effect: international norms, human rights, and the demise of communism. Princeton, N.J: Princeton University Press. ISBN 0691048584.
- Alexeyeva, Lyudmila; John Glad (1987). Soviet Dissent: Contemporary Movements for National, Religious, and Human Rights. Carol Pearce (trans.). Middletown, Conn.: Wesleyan University Press. ISBN 0-8195-6176-2.
- Alexeyeva, Lyudmila (1993). The Thaw Generation: Coming of Age in the Post-Stalin Era. Pittsburgh, PA: University of Pittsburgh Press. ISBN 978-0822959113.
- Nathans, Benjamin (2007). „The Dictatorship of Reason: Aleksandr Vol'pin and the Idea of Human Rights under Developed Socialism”. Slavic Review. 66 (4): 630—663. JSTOR 20060376. S2CID 159974080. doi:10.2307/20060376.
- A. Roginskii, A. Danielʹ; et al., ur. (2005). 5 dekabria 1965 goda: v vospominaniiakh uchastnikov sobytii, materialakh samizdata, publikatsiiakh zarubezhnoii pressy i v dokumentakh partiinykh i komsomolʹskikh organizatsii i v zapiskakh Komiteta gosudarstvannoi beznopasnosti v TsK KPSS (na jeziku: ruski). Moscow: Memorial: Zvenʹia. ISBN 5787000862.
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
Mediji vezani za članak Glasnost na Vikimedijinoj ostavi- A. Roginskii, A. Danielʹ et al. 5 dekabria 1965 goda: v vospominaniiakh uchastnikov sobytii ...
- Esenin-Vol'pin, Aleksandr. „Grazhdanskoe obrashchenie”. Antologiya samizdata (na jeziku: ruski). V. Irgunov, M. Barbakadze. Arhivirano iz originala 27. 4. 2005. g. Pristupljeno 20. 2. 2013.
